Карактеристика кнеза Милоша Обреновића у приповеткама из његовог живота : као још неке приче из 1848-1849. године

и а

Кнез Милош добивши то писмо и видивши, шта му се у њему пише, дозва своје најмудрије велике чиновнике, у које се могаше поуздати, да ће му знати штогод на то рећи и световати га. Тако му дође Тенка, Станко Јуришић, Милета Радојковић, Тома Вучић, Лаза. Теодоровић, Стојан Симић, а већ је на то Амиџа (Сима Паштрмац) обашка позват био као најврстнији, и још и неки други позвани су били и дошли му. Кнез им је Милош казао, какво је писмо добио од најглавнијега министра у Јевропи у оно доба, што је све цареве и краљеве знао световати и учити, те му се за речи и отимаше, пак им онда рече: „желим да ви сваки по се нати шете по једно писмо томе бечкоме Мегтербашт као у одговор на оно његово, па ћемо онда видити шта ћемо радити, и оћемо ла из свију вашит писама начинити једну главну књигу.“ То су они сви послушали, и сваки је како је знао онако написао и одговорио по својој глави, а не речи господаревој, осим Вучића ч Амифе. Кад су донели та своја писма кнезу Милошу и кад их је он прочитао сва и видио како људи различно мисле и премишљају. да ни двојице нема да се слажу, онда их и опет све покупи, па упита Вучића: „а шта ти, Томо, ништа ненатисаг“ А овај му одговори: „Може бити, господару, зато, што није нилита ни господин Сима, (Амиџа).“ —

2