Коло

на новој основи

— Којешта, драга моја, тако нећеш са мном изићи на кра.ј. Уосталом и наше бабе и нра,бабе су се такође удавале из љубави. Нисмо ми сад говориле о сентименталности, већ о пословној страни. Госпођа Јохана Мартина, некадашња Ввелина Шмит, претседница нашег друштва „Против мушке тираније и женског робовања", изневерила нас је дакле и напушта нас да би играла улогу кућне мачке. — Не, драга моја, ја сам то сасвим друкчије уредила и споразумела се са Јоханом. Рекла сам му, управо пре би се могло рећи. издиктирала сам му: „Јохане, била бих спремна да се удам за тебе и да те усрећим, али имам одл;ично иамештење, које ми омогућује независност. а ја желим да то и остаттем. — Враво! Одлично! \.г- Он ме је гледар својим паметним очима и не рече ни речи. „Јохане, рекла сам даље. имам четири стотине марака плате месечно. то је сасвим леп нриход за једну жену. Међутим као. твоја супруга. имала бих у иајмању руку исто толико радних часова, а морала бих ипак напуститн своје приходе н зависити од тебе".

Стари макит брилијаате, злато, писаће, шкваће матипе, теииже, заложнине и т. д. пајбоље плаНа „СТИЛ" КРАЉА АЛЕКСАНДРА УЛИЦА БРОЈ 17.

Д|ливера се враћала кући, после дугог и заморног рада. Део дан у болиици, није било лаво издржати ни иокусној болничарки, акамолн њој која се, не навикнута на то, добровољно јавила још за време рата, и морала да савлада стојички све тешкоће тог узвишеног позива... Пролазила је нарком и расејано гледала око себе. Поглед јој се одједном зауставио на алеји расцветаних јоргована. Нежни, љубичастн цветови, ширили су опојни мирис... Пролеће је било ту ... Оливера је уздахнула дубоко. Опа је ведрину раног пролећа тек сад опазила... — Како постоје тренуци кад човек ништа не види око себе, кад ништа није у стању да занази, кад је исувише заузет својим патњама, или својом срећом... То је прошапутала и заћутала. Била је убијена Брапковим одласком у рат и његовим заробљавањем... С тим мислима, које је, ево већ толико времена нису остављале, опустила се клонуло на једну осамљену клупу. А, онда је, одједном зазкелела да он буде сад поред ње... Да заједно шетају тихим стазама, да се воле бескрајно, страсно, оада када све буја, када се буди нови живот, када природа сдише својим најопојнијим мирисом... Лагано, обузеле су је мисли... Кроз њих је гтроживљавала још једном своју велику љубав... Обузимала је радост, на дане што их је с њим срећ.но провела, на дане бескрајне љубави... Како је све било чаробно лепо, као у сну... Предала му се сва. Живела само за њега. Обожавала га. Говорио јој је нежио да је она његова „мирна лука". Могао је да чини што хоће с њом, с њеном бујном младошћу, с њених двадесет година... Шта ,ће свет да мисли, како ће ту њену љубав да тумачи, није је се тицало, Осећала јв да, можда, никада неће бити његова жена, била је свесна да је сиромашна, и била свесиа тога: да је њему потребан њовац, да би остварио своје намере, да оде у иностранство н довршл студије. Осим тога он је волео удобаи жииот. Оиа му је у тој овојој великој љубави све одобравала. Сматрала је да он све то што жели и заслужу-

1р1е разумем те и никад те нећумоћи разумети, Евелина, рече лепа, али не нарочито интелигентна Венифред. Пре си увек тврдила, како се нн за шта на свету не би одрекла своје независности и слободе, само да би постала једна од оних жена, које морају за сваки пар чарапа, рукавица, за сваки шешир или другу ситницу да мољакају свога мужа и господара. А сад сам баш чула у твојој канцеларији да је гоонођица Ввелина Шмит отказала своју слулсбу да би постала Мартин. Сад ћеш имати да водиш жестоке борбе са својим мужем, да би од њега издејствовала новац за домазлук, додатак за тоалете и томе сличио. Мораћеш да га мило гледаш или да падаш: у несвест као наше старамајке, и прабабе, да би добила једиу елегантну хаљину. Дакле, молим те, да чу.јем! Кажи коју реч, брани се, оправдај се, иначе ћу посумњати у човечанство! — Па ти ми до сада ниси дала да дођем до речи, одврати насмешивши се Евелина. Зар ниси јога никад чула за ту ствар. која се назива љубав на први поглед?

Ирвбрал#, окретгула ев ж Чула је 8а собом подругБранковог најбољег при-

пише •. напа тодоровцв

је. Он је можда није волео колико она њега, можда чак и много мање, али њој је и то било свеједно. Била му је захвална и за оно мало љубави што јој је пружао, и за срећу коју је поред њега доживела... Сећала се, у мислима, оне његове мале собице чији је једини прозор гледао на Саву... Сећала се толиких топлих сунчевих снопова што су миловали тај собичак, ствари у њему, и њу у његовом загрљају... Сећала ое његовог топлог гласа, благог погледа, његових лепих зелених очију, и сузе јој пођоше... Прошапутала је тихо: „Бранко... Мили мој..." Устала је с клупе и пошла, обузета још увек својим мислима.,. На улици, негде баш близу Двора, случајно је сттазила један познати лик. Усклитшула је радосно као да је видела Вранка: — Перо! Ти...? Зар си ти овде... Како се радујем... Добро изгледаш...! а затим настави снуждено: — Знаш ли да је Бранко заробљен? — Како да не знам... Па ја, као његов најбољи пријатељ и нераздвојни друг, водим и рачуна и ову бригу о њему. А, ти си сад бела удовица... А...? додаде шеретски. Мало тужно, Оливера се насмешила н рекла: — Па, донекле јесам... Али, не мари... Чекаћу га стрпљиво. — Не мислиш ваљда да се повучеш у манастир? Ти си млада и лепа... Ко зна шта све може сутра да се деси... Живот треба искористити... И време... — Не разумем како то мислиш...? Мени се чини да ми је време најдрагоценије кад само на њега мислим... А, осим тога ја радим... — Де, де... Ала ти схваташ живот романтично... мала моја! И Бранко би ти се смејао да те чује. — Бранко ме добро познаје, и... —■ Али, ти, драга моја, можда њега не познајеш... Веруј ми на реч, он се ништа не би љутио кад би била мало, љубазнија, према мени... Ионако ми се већ поодавно свиђаш, а мислим да ни ја теби нисам баш мрзак.

— Али, Перо, ти се само шалиш.., — Не шалим се. Говорим ти то сасвим озбиљно... Уосталом, да не мислиш да ће ти рећи хвала за верност, нли ће ти свет опростити погрешку ако је с другим не поновиш... Баш он

ГСада Св Потрчала.. љив смех јатеља.., У глави јој се све помутило... У ушима су јој звониле његове металнв дрске речи: — Ја ћу га заменити...! „Тако дакле?" Тако они цене њу * њену љубав. Чак и он — најбољн пријатељ!? Он, до чијег јој је иријатељства негда толико било стало., ои чији јој је лик малочас донео толико радости, кога је поштовала и ценила јер га је поштовао и ценио и Бранво, Зар је морао све да сруши у блато, у каљугу?... Али нека... Ја ћу истрајати..« Остаћу доследна свом идеалу, овојоЈ романтици, макар ме презрео цео свет. макар ми се ругали. Остаћу му верна.., Само његова! Наћн ће се можда нв-

наивна, мала... Него, послушај ти лепо мене... Нећеш се кајати... Вићу пажљив и волећу те, као он. Ја ћу га заменити... Оливера се скаменила. Улица јој се окрете и учини јој се да јој се измиче тло под ногама ... Забезекнута гледала га је, неопособна да проговори реч...

ко ко ће то уметн да цени... Најзад нека се и не нађе... Шта ме се тичв. Зар ја живим за свет? За онај наказни свет коме припада и тај пријатељ — Пера!" Грцајући, потрчала је још брже, док јој се пред сузним очима нежно смвшио лик њеног Бранка...

— Дакле, значи да ти на крају сваког месеца подносиш господину Мартину велики рачун: „За један мвсец брака с вама дугујете ми четири стотиие марака и ..." — Али то није никаква шала, Випифред, већ озбиљан послован уговор. Јохан ће ми исто тако исплаћивати плату као и мој шеф у канцеларији. Видиш, ја ништа не губим у своме браку. А када Јохану о његовом рођендану купим кравату или неки други поклон, неће морати да то плати из сопственог џепа, као што то чине други мужеви. То је основа на којој почива нови брак. — Не треба хвалити брак п^>е раавода, одврати Винифред. Господин Мартин је испуњавао услове свога уговора и његова лепа жена није имала на шта да се пожали. Пливала је у блажепству и није могла да се довољно иахвали о практичпо-модерној основи свога брака. Кратко време после прославе њиховог другог дана свадбе, примила је следеће писмо: „Драга поштована госпођо Ввелин Мартин, У вези нашег постојећег уговора, извештавам вас да сам приморан —■ услед погоршања коњуктурс — да се послужим правом отказа на трн месеца, Само се ■■ по себи разуме, да се у одељку уговора"... под V т им условјма..." има подразумевати н ираво отказа за сваког партиера на законској оспови. С попгтовањем Јохан Мартин, о. р.*

— Сјајно! А гата је Јохан на то рекао? — Гледао ме је запањено и упитао ме шта, заправо, хоћу од њега. И тада сам му направила следећи сензационалан предлог, који омогућује да се брак стави на нову основу. — Реци брзо, страшно сам радознала! — Рекох му, дакле: „Ако бих изјавила да сам спремна да те пратим у наш заједннчки стан, морао би ми се обавезати да, ми мој месечни доходак од четири стотине марака и даље исплаћујеш. Само се по себи разуме, са свим додацима и осталим условима. Зато ћу ти ја надокнадити за стаи, храну и томе слично исти износ, који сам и раније за себе издавала. Шта ћу радити са преосталим новцем, ништа те се не тиче." — А шта је оп на то рекао? — Јохан је иаравно пристао. Оа свима условима, као на пример божићна награда ит.д. — Дакле то личи на бајку. Он је заиста прихватио? — Шта више писмено. Склопили смо правоснажан уговор. Ево, овде стоји: .. под истим условима, који одговарају условима о намештењу госпођице Евелине Шмит на дан њеног иступаља са дужности."