Коло

1'оре — Још једно дете, цикпуло је и заплакало сузама радости. У аутомобилу спазило је. изненадно. свога татицу ... Најзад полази поворка... Узбуђена, дрхгава, срећна... Полази се аутомобипима... Прва кола аећ застају на изпаску, у широку асфалтну улицу... Зауставља је маса... Из хиљада и хиљада грла пропама се: — Живели! Живели!... — Живела наша браћа!... Онда олет настаје грцање... Плач... Поворка покушава да одмакне, али се с муком пробија... Једна жена с две ћерчице, још мапе девојчице, помодреле од впажне студи, познала је кроз прозор аутомобипа мужа, у часу кад је и он њих спазио... Врисак, крици бескрајне среће, потресају дубоко. Рука шофера зауставља покреће сама кочницу... Грљење и сузе... Пољупци и ппач радости дечице, чије ручице хватају рукав шињела и приносе устима... која дрхте и једва шапућу... — Татице наш... Тајо мој..! Заустављена поворка потресла Ои и мраморно срце...

Мајке напазе синове... Сестре браћу, деца родитеље... Понавља се, још потресније само, оно што смо малочас преживепи на перону... Сузв се преносе на улицу, на непрегледну масу уплакану у својој бескрајној радости, и чини се да плаче цео древни престони град, да плаче и сам камен._ * Река срећних бића журно отиче за аутомобилском поворком пут Војне бопнице... Уз многа копа трче жене и деца и док једном руком држе руку свог хранитеља, мужа, сина, брата, дотпе друга утире сузе— А, успут лристижу нови, други, који су тек малочас сазнали за радосни догађај, до којих су тек мапочас доспели крици оних што их је обрадовао Свевишњи... * — Татице мој!... — Сине! — Нано! — Мамице моја добра...! Још чујем те потресне крике што сам их тамо упио у душу оног суморног влажног јутра, на дочеку своје браће... Још су ми очи влажне од суза што сам их пролио с њима тог срећног дана, док је плакала Србија сузама своје прве радости...

Први аутомобили са заробљеиицимо пролазе кроз шпалир света који иж је одушевљено и узбуђепо махао.

После пријема у Војној болниии. на изласку, мајке. жене, сестре и деиа распитују од заробљеника о својима који си остали у заробљеништву...

(Оншсцк: Ов. Грдијаа, А. Оимшћ>

Очи пуне суза тражиле су кроз замагљена окна аугомобила са заробљеницима — сво• је миле и драге..