Коло

Прохујало је 25 година од смрти „псеника бола и поноса" Милутина Бојића. Млад и нсжног здравља он је прсминуо 1917 године у Солуну. Милутин Боји11 био је нрави син Бсограда. Ту се родно, ту свршио ослопну школу, реалку и философски фаЈсултет. Ту јс ои писао прве своје песме које је задахнуо свом својом бујном и устренталом младошћу. То је било крајем ирве деценије нашег века, када је Бојић осећајући у себи преврелост своје крви, у лесме унео раскош неисцрпне младости, музику путсног узбуђења и неодољиву сиагу и ритам страсти. Али, ово н.егово песничко стварање прекида рат у који и он улази. Страшну позну јесен 1915 године, јесен Српске Голготе, провео је у иролазу кроз албанске гудуре. То страдање, после крвавих борби, налази одјска његове рањене душе доцније у његовом песиичком стварању као одраз његова бола и ионоса, који се прслива и стапа у молитвама и химнама. И сву своју заиосну младост и узаврелу крв уноси он сада у патриотске песме. Стихови његови звече као челични мачеви и одјекују као трубе аа јуриш, илн их, свестан трагедије свога народа, кида из душе као јецајс и ставља дред олтар своје драге земље ... Али, судбина није паклоњена Милутину Бојићу. Песник бола и поноса, мајстор рима и стихова, шга су попосно назвали „краљем речи", заклопио је своје лепе топле очи у 25 години живота, у Солуну, где су га покопали иа војничком гробљу Зејтинлнк, одакле је доцније иреносен у отаџбину, у Београд, на груду коју је толико волео и срцем и сузом... * Место воштанице вепином патриоти и великом српсном песнику Милутину Бојићу, о годицјњици његове смрти, Коло посвећује ову страницу његовој успомени. С ње нека заблистају опет песникове речи и нека се још једном упију у српсну душу и у српско срце.

Уоквиру годишњице с.ирти песпи• ка „бола и попоса", Милутџна Бојића, Београдско академско позориште посветило је своју дрцгу претставу успомени великог српског песника. Прошле недеље симпатична уметничка група Академског позоришта приредила је на Колирчевом универзитету изванредио успелу академију. Велгска дворана била је препуна публике, нарочито средњогиколском и универзитетском омладином. Утшвиик Академског позоригита г. Иенчић-Нољански одржао је предавање о песниковом стваралачгсом раду, а затим су изведене три рсц итације. Прво је г.

(Сиимак: А. Симић) Татић рецитовао Бојићеву: „Младост", затим г. Петковић: „Молгству" и најзад г. Богдановић: „Плаву гробнш{у" уз композицију г. Божића (на 2 фагота). Публика је бурно нагридила извођа• че а онда су млади уметггици приказали Бојићеву: „Краљеву јесен". Претстава је извапредно успела. Уметницима зе предано много букета цвећа а публика их је изванредно топло наградила. 1'ажније улоге биле су овагсо подељеие: Симопида: г-ца Соња Арацскгг, Краљ: г. Волић, Данило: г. Пеичић-Иољански, Теодора: г-ца Ђукић, Коцстанца: г-ца Брапгса Павловић и песник: г. Радивојееић.

Поспедњи сниман Мипутина Бојића

МОЛИТВА Ноћ је пуста. У царској двораии Мрачан престо, тајанствен к'о бајка. А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка. Камсн ћути и пебеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла кључе .. . Бога моли Југовића Мајка. Давно спахс под умором палс, Ветрова се небом гоии хајка, Звсзде трну што су сву ноћ сдале, 13з1а моли Југовића Мајка. Сакривена од светине, клечи, Стид је, да се са гомилом вајка, Сама, хладна, без суза. бсз рсчи Бога моли Југовпћа Мајка. 1911 године.

ЖЕНЕ

Јато жена гробљем блуди крадом, Ћутке гази, да мртве не вређа, И ииз жутих вошганица ређа, Док децембар јауче над градом. Скамењене крај крстача, неме. Хладно вече у срж се увлачи, г\ли мало мраз и тама зиачи, Јер за и»их је умрло и време. Ншгде звукл. пнгде јсдног крета, Смрзла суза низ образ не тече; Ни уздаха, да знак Живог рече: То се грле два замрзла света. Само ветри једноставно цвнле Тугу, што је срце жепа скрива. А лланина планину дозива: — Великс сј као што су биле! 1916 годиле.

ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спуштајте крме моћне Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба јсзе ноћие Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробл»е храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не оссћате како море мили, Да не руши вечни покој налих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна, Тиха као ноноћ врх острвља јужна, Мрачна као савсст хладна и очајиа. Зар не осећате из модрих д.убина Да нобожност расте врх вода просута И ваздухом пгра чудна пантомина? То велцка душа покојника лута. Стојге галије царске! На гробљу браће моје 3'авиТе црним трубе. Стражари у свеЧанОм опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер нроћиће многа столећа, к'о пена 1Н 1о прела^и л>орем н у»г<?> без ој»,.;п, И доћиће нова и велика смена. Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробл»е, где 1е ногребена Огромна и спажна тајна енопеје. Колевка ће бити бајке за времена, Гдс ће дух да тражи евоје корифе.|е, Сахрањени ту су некадашњи венци II нролазна радост цслог једпог рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ педра земљс и небеског свода. Стојте галије нарске! Букгиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црпу Нобожно и печујно. Јер хоћу да влада бескрајна ^ишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кличу иод окриљем славе. Јер тамо, далеко, поириште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој госиодари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира да опело служим Без рсчи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим Уз тутњаву муклу добоша далеких. СтоЈте галије царске! У име свеспе поште Клизите тихим ходом. Опело држим, какво пе виде небо Јоште Над овом светом водом! 1117 године.