Коло

13

ШМО лШ .

ттшжмт

■

ИШ ш

\Јтр ЖјИ ?! «8$ Ш -Ш нШс ј 1 ■кЛ ФшФлЖ.1-

< /опште шта човеку може да па\Јј, дне на ум кад сатима лежи аагледан у пусто, бескрајно нсбо са кога се просипа јара на земљу и воду, на људе и зеленило крај обале реже? Понајчешће — ништа... Лежи човек на усијаним даскама, као прилепљен, и — зури ... Шест дана напорног посла у великом граду, у тутњави захуктале свакидашљиде, у несношљивој врућини првих врелих јулских дана, отезали се као да им никад неће доћи крај. И дошла педеља. Људи су оставили град, посао, домове. Целе породице, без икаквог инвентара сем костима за купање, лреселиле се на реку... Изнурени послом, преморени радом, људи се одмарају. Непомично се 8агледали у небо, на коме је сунце само огромна усијана нега. И ништа не мисле... Додуше, има и других, који нису толико радили, који нису ништа радили преко целе недеље. Они су по цео дан ту. И њима је у толико лакше да — не мисле ...

„Тројка" као да мили. Кроз прозоре неустрашиво вире главе, зембили, сунцобрани, пецаљке, и опет главе. Велике, мале, рашчупане, обријане, Вајапурене, ознојене ... Трамвај се зауставља. И покуља заЈапурено, дахтаво мноштво. Талас се упути обали реке... Настаје јуриш на преостале кабине на купатилу. И кад се све напуни,

(Снимци: А. Оимић)

поворке нолуголишавих људи, жена с малом расплаканом децом крене даље. Као на неко ходочашће. Као да је у најмању руку реч о светим водама Ганга, у којим се купали сви свеци и мудраци... Али, и у другим купатилима све Је нрепуно. Поворке иду даље. Кад човека без маште нанесе пут у тај мравињак на сојеницама, неће богзна шта моћи да види. Али ако му се којим случајем деси да му се пробуди уобразиља и поред ужасне запаре, оно безмерно мноштво нолунагих, непомичних људи оставља ваиста чудну слику. Човеку се учини као да је вода избацила на даске некбг џиновског полипа, налик на она етопала са реклама ва пасту ,Дамико"... И све те ноге измешане су и испремештане, тако да би човек у Једном тренутку искрено посумњао да ли и њихови сопственици знају којима чије ноге припадају ... А у мутноЈ речноЈ води брчка се неколико — глава... Да, човек доиста добија утисак као да је неко пооткидао људске главе и побацао их у воду, да се тамо брчкају ... Само, то важи за људе којима би, као што рекосмо неким чудом прорадила машта. * — Е, до1је ми просто да свиснем — каже један старчић с пажљиво упреденим седим брковима. — Ево, пипни, молим те... Не... ту, ту .., Јао! Ето, рекао сам ти.,.

Четири смежурала старца, коЈе и поред наЈбоље воље не можемо друкчиЈе да зимислимо него са крутим белим оковратницима и маншетнама, жирадо шеширима и кишобранима по најтоплијем дану, брчкаЈу суве кошчате ноге у млаком плићаку басена. Прошло је давно времс кад Је дедове и баке спопадао бес при самој помисли на плаже и онолики разголићени свет. Па ипак, они су ту своЈи. И, ана се о чему Је увек. реч. Реуматн8ам, тешка времена, теЈ од зове... та« пиока, жарфиЈа... * Тамо негде на води бруји гитара. Један чун лагано клизи низ струју. Жепа лежи, склопила очи. Непосредна слика потсећа на старинско идиличне дописне карте. Али, велики град није далеко. 0 иеког Јрадилишта мукло одјекују метални ударци, тврди и опори. Сунце се Једва назире у облаку црног дима коЈи Је ,иза себе просула Једна лбкомотива што Је протутњала великим железничким мостом. Негде очаЈнички иишти сирена једне лађнце. Друмом поррд обале треште камионп ... Гитара се више не чуЈе. Чун Је замакнуо за неке врбаке...

Спушта се вече. Купалишта се правне. Сива прашнпа у густпм облацицима иепомично виси над градом. П. Поповић