Коло

Лево — Српски радници боре се са пивом против сцпца и жеђи.

Деено — Па палубу брода окупили су се оии, које вигие привлачи околина од забављања и причања.

Ћовине од куће нису свакидашња појава. Они, који ретко до њих долазе, и на броди траже пеНег познатог из ДОМОвине. (Го!об: Еигора13сће Коггебропаепгеп)

едељом се нешто дуже спава у Берлину. Али на једном пристаништу у близини Сименсовог I града влада велика живост. Преко две стотине српских радника одлучили су да проведу ову недељу на води, сунцу и свежем ваздуху. Негде у близиии откуцао је чаоовник ссам пута. Сат на шарлотенбуршком дворцу потсетио је на заказано време. Наш брод отисну се од обале и лагано клизи мирном Шпревом у правцу берлинског раја Хавела. На броду је српска радничка организација при Немачком Радничком фронту. Ту је и неколицина излетничких водича у тамносивкастим униформама, на чкјим капама стоји: „Крафт дурх фројде". Они обраћају пажњу радницима на све занимл.ивости ко1Је се у тк>ку пута срећу. Немачки језик тежак. То су охватили водичи и наши радници. Објашњава се мање. Упознавање је преброђено. Расположење је свајког тренутка боље. Уокоро је брод постао шаренолика породица. Шеф српске радничке делегације потпуно је задовољан са својим људима. Оии су врло чисти и уредно обучени. ГИозвани гости пријатно су изненађени, а нарочито им се свиђа природност, којом се радници међу собом забављају. Гооподин Кечић добро познаје прилике у Берлину и у Трећем Рајху, јер је већ читав низ година провео у Немачкој. — Задовољан сам са оним што је учињено и ако би се могло и више урадити, али го све зависи од свесности радника и његова поверења према нама — каже он. Српсии радници имају путпуну слободу кретања у Немачкој као и добре услове и могућности за рад, али они слабо иоиоришћују те околности. Нешто због тога што нису тачно обавештени, а добрим делом зато што сматрају да су у Немачку дошли само да раде. Да се данашња Немачка брине, да радник сем рада и зараде слободно време искористи за разоноду — то је за српског радника нешто ново. Омањи црвенокоси младић води главну реч за једним столом. Он је био најбољи београдски женски фризер и радио је у већим београдсиим салонима. — Немам разлога да кукам — вели он. — Зарађујем недељно, колико се у Београду плаћал^о за месец дана. За ових девет месеци научио сам немачки колико ми је потребно за рад, а дошла ми је оиамо ма]'ка и оестра, па је као и код куће. Мало је српских радника, који имају овде своју мајку, брата илн сетру, и њима је теже него црвенокосом Поповићу. Они често и дуго мисле на своје код куће. Песак, црногорица, вода и опет вода су последњи утисци пре спуштања авона на берилинском аеродрому Темпелхофу. Источно од Берлина пружају се шест повећих језера, а унаополо још десетак пута толико мањих. Сада су и српски радници схватили зашто прави Берлинац воли воду. Сунце је већ зашло за велина лисната стабпа шарлотенбуршког дворца, кад су се српски радници вратили са свог излета по берлиноким језерима.