Коло

Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије.. Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили)

зж децг, л:ж се разоноде ш но ^ чсе

по *\ отивима т нароаие приме

И куцу и мацу свака нућа има, Обоје су корисни, познато је свима: Мачка лови мишеве, од њих ствара јзде, Псето гони лопова, не да му да краде. Мачка лови мишеве, истина, зацепо, Али само кад нема — друго шта за јело; А чим нађе сланине, сира или млека, Одмах краде и она — мишеве не чека!

БиБЕРиЕ ИЗИ6Е ИЗ иоВАими. и .Е ... и&дај^ е =1^о ал тог местд ОАСТАО сЈЕ ВЕ7\И«И УРАСТ <ј>ис)у1^м^ топуз... \Л огрсиаи , хрлст СР> ШИ \ се с трвс ^ ом \ I /

ВИАИ , ЛЕЛИсЈО, сЈЕ У\И то топ^з — „гпј УАк!А6 СИ САА тчу ПА , рађ ТРАЖИО 1 иСПРОБАТИ - КвгкЈане

Куца господара увек верно чува: И кад киша пада и кад ветар дува; А када огпадни, не краде, већ чека Да јој коску баци мама ипи сека. Зато када напољу хпадни снешко веје, Пустите је у кућу нека се огреје. Испод стола, да не смета, куца ће вам лећи, А ако јв пустите, тад ће и крај пећи. Апи маца пукава, госпођица права, На астап се попне па се умиљава. Увек је у соби, не воле да зебе, Ипак није захвална— хоће да огребе. Прспсвао Ал. Н. МилићсвиН

Птице и авион Стари, снажни ор'о, свију птица цар, азурнога неба смели госиодар, позвао Је птице све на договор, на највећи њихов досадашљи збор. Од малог дарића па до орла све, скупиле се птице због скупштине те. Орила се нтума, ширио се пој, и орао стари поче говор свој: „Драге птице!" — викну страховито он. „Има једна справа, неки авион, коЈи хоће птичији да освоји свет. Више небом ннје слободан нам лет. Да, птичице моје, та охола ствар да постаНе жели свима нама цар. У пакао хоће да претвори рај, птичијем животу да учини крај. Зато, драге птице, ко је боју склон, пек нападне са мном глупи авион. У бој, у бој! Хајдс на крвника свог, па сотону страшног, нечастива злог! Куцнуо је њему сад последњи час; докажимо да Је он нула ва нас. Зар да царски престо авиону дам? Са мном сви! Ко неће, видсће

ПРОАОГИИ СЕ С7Р*\Хое>И" ТРЕСА^... ВЕЛИкги! АЕО СТЕНЕ РАеПРС-^АО СЕ ПАРАМПАРМАА ...

И 5АМАХНУ ТОПУЗОМ

ТА^вОГ' сЈ^УМ А|^А с!ОШ 5А ЖИВОТА ниСАМ СРео I ...узми топч/з 1^АО ЛАР <2ЛсЈАН\^ААМА '. ,

ус>ВАи\, ИЈТА ТРАЖИИЈ 2>А О ВАсЗ ТОПУЗ'!

(Наетавиће се)

шта знам!" Викнуо је ор'о са престола свог; задрхтала шума од узвика тог. Њихао се сваки мирисави цвет, чак и стари храст је учинио крет. И иступи кобац. Рече: „Јак си ти. Слушаћемо тебе, драги орле, ми. Поћи ћемо с тобом у крвави бој, да би на пут стали чудној справи тој. Дању, када летим ја кроз азур плав, размахујем крил'ма, радостан сам сав. И ту моју срећу нарушује ои својом силном хуком — гадни авион!" Славуј рече: „Има право кобац друг. Док песмице брује кроз зелени луг, он хуктањем својим ремети нам поЈ. Смрт за н»ега тражим, то је захтев мој". Ласта: „Моје птичиће од њега је страх, за10 желим да се претвори у прах!" „И ја" — викну јастреб. Јекиу шумом: „Да!" — Сложила се Јако нтичја дружба сва.

НаЈзад голуб рече: „Залуд вам Је суд, Јер авион тај Је људског ума труд. Човекова то Је генијална ствар, а човек Је целом свету господар." „ТЦта, зар слаби човек, ништавило то?!" — викну ор'о. — „Таквих пе плашим се сто! Човек није ништа!!" Али у тај час' разлеже се шумом једне пушке глас. Загрме тај тресак као с неба гром, одлетела свака птица гпезду свом. А на томе месту,, силан као плам, победнлац света — човек оста сам.

Тамо, на планини, где дрвећа ред уздиже се к пебу, спава ор'о сед. Покаткад авион пролети над њим и он га тад прати погледима злпм.

МИЛАН ВАСКИН

Добар дак,.. Лаку ноћ... Дивпа зора кад аазори И нанести сунчев сјаЈ, Свежи поток зажубори На оживе до и гајј, Кад' се свако осоколи И птичица почне ној, Кад* се тихо Богу моли И осети сваки евој. Песмом раду кад се јави Сваки чио, радостан. Сваки срећан тад се здрави: „Добро јутро!... Добар дап! а А кад с радом дап протече И последњи зађе зрак, Приближи се благо вече И прошири јаче мрак, Радне руке терет свале. Изгуби се нтичји пој, Мпоге душе посустале Траже мира и покој, Тад уморан само жели Да одмором врати моћ, Помоли се и пожели: „Добро вече!... Лаку еоћ!" Београд, октобра 1942 Д-р ГоЈ. Гашић

Мацииа ирича Више ко од шале 8а мачнћб мале, Који једва сричу, маца срочи причу: — „Било је то давио, пре три дана равно, ЈКутокљунчић врабац и Крекавчић аЈабац Одлучили тако, весело и лако, Да, што могу брже, концерат одрже. И, сред летње ја.ре, покрај једие баре, Сложили су гласе к'о гуска и прасе. Певали без нота. И Л5ила дивота Слушати те песме. Ал' б*и што бит' не сме: Ту, крај барских вода слушала их Рола, Па је, епагом пуном, пљескала им кљуном. Од тог пљеска силпа та пеема умилна Наједаред преста и певача неета. У песак у бари Крекавчић се зари. Жутокљунчић пеге „на лево круг" крете Без нкакве штеге у трњак одлете. „Џив-џив" од стра виче. И ту је крај приче! а А. Л.