Коло

(16) Џим га је силом одвукао у гардеробу. Напор је био и сувише велики. Пах није био у сташу ништа да уради ништа да мисли. На искал је попио чашицу коњака коју му је нружио Џим и клоиуо на столицу. Још увек му је све играло пред очима. Али за иекодико тренутака дошао је себи. Прва му је мисао била — Хана. Мост! Он мора сместа на мост! Сваки тренутак је драгоцен, јер може да буде доцкан! Узалуд је Џим нокушавао да га задржи. На брзину Пат је пребацио мантил и истрчао из гардеробе. Све му је бнло свеједно. Радило се о једном човечјем животу, о жнвоту Ханином! Улице су биде пусте и мрачне. Шибала је оштра киша. У трку, као лудак, јурио је Пат према дунавском мосту, обузет једном једином мишљу: да не буде прекасно... Ретки пролазници застајали су у чуду гледајући овог човека који је са развејаним мантилом, као махнит, јурио улицама... Најзад је угледао Дунав. Али мост је, пуст и мрачан, лежао пред њим. Нигде ни живе душе. Пат застаде и у очајаљу се освриу. Дакле, стигао је доцкан... Без наде пошао је преко моста и застао иа половини. Овде, баш на том месту, стајао је јуче са Ханом. Нагнули су се над ограду и гледали у мрачну воду која је претећи шумела иснод моста... Пат грчевито стегну песнице: ако је то учинила Хана, шта он има даље да оклева?... Наједном зачу у близини тихо јецање. У сенци једиог стуба покрену се неко људско биће. То је била Хана. Шћућурила се уза стуб и грцала. Као без душе Пат похита до ње, привуче је себи и чврсто стегну у загрљаЈ. Она није знала за себе. Колико јв овде стајала, нико ие би могао рећи. Била је сва прокисла и хладна. Али није имала храбрости да скочи у реку.. . * Са чуђењем посматрао јв дебелн крчмар двоје људи који су мокри до коже ушли у његову радњу. Пат је одмах ггоручио два врућа чаја са румом. Тешком муком успер је Пат да доведе Хану свести и да је мало умири. Јецајући она му је испричала све шта се десило. Како је Нора посетила и захтевала од ље да се одрекне Пата, како је претила да ће га нначе пријапити полицији. — Ми се морамо растати, Пате, рекла је Хана јецајући. — Та жена је снособна на све... Ако сазна да смо се виделн... — Немој да бринеш, Хапа, ја се не бојим њених претља... — Али ја пећу да страдаш због мене, Иате. Ја ћу радије да скочим с моста... Да си је видео оиога момента, и ти би поровао... — Не, не, ја ћу још да разговарам са њом. Идем одмах, ако ти хоћеш... Крчмар донесе чај и Пат га замоли да -зовне такси. — Мене је тако страх, Пате. Бојим се за тебе... Пат је нежно поглади по глави. — Немаш чега, да се бојиш, мала Хана. Десило се шта му драго, ти си моја и ја сам твој... Хани заблисташе сузе у очима. Толико је бнла близу срећн и толико далеко! Кпчмар јави да је такси стнгао. Пат и Хана на брзу руку испише чај. Четврт часа доцније били су већ у њеном стану. Пат је одмах предаде забринутом оцу и нареди да се спреми у кревет, а сам похита у „Империјал" да зовне Нору телефоном... * Нора је сама била на апарату. Скоро је на глас заликовала кад је чула Патов глас. Цело време она је само то

н чекала. Једно време била је у недоумици, да ли је исправно поступала, али када се јавио Пат знала је да је добро радила. Дакле, нашао је ииак пут к њој! Толико се била обрадовала да је заборавила сваку опрезност. Да, и она треба са њим да говори. Не, зашто сутра. Може одмах. Зашто да чекају? Муж јој се сигурно неће вратити пре зоре. Отишао је да се коцка. Пат се на брзу руку пресвукао и упутио у Норину вилу Још пре но што је стигао да зазвони, Нора му је сама отворила врата. Онрезности радн отпустила је слуЈ^инчад. Руком му је дала знак да пође за њом. Кроз полумрачне просторије повела га је право у свој будоар На вратима Пат запањен аастаде. Збунио га је нежан мирис опојног парфема и интимпо осветлење луксузне просторије. Цела соба је била утонула у пригушену светлост. Нора је била заловол.на утиском који је њен будоар учинио на Пата. Изазивачки стала је насред собе и чекала да Нат први проговори Нежии неглиже још је више истицао њену витку фигуру. Црна коса уоквиривала је бледо лице, на коме су сјале ватрене очи нуне грозничавог сјаја. Нора је била жена, права жена, у пуном смислу те речи. Жена створена за страст и љубав. Баш такву хтела је да је једном види. Ту се она осећала у свом елементу, ту ће он морати да заборави сваку другу жену на свету... И Пат, који је дошао да се са љом озбиљно поразговори, осетио је одмах да његова посета неће бити лака. Зато одмах није ни могао да нађе "подесне речи да почне разговор. Нора је, међутим, криво схватила његову збуњеност. Чаробним осмехом на лицу пришла му је и пала око врата: — Стефане, рече тихим гласом, ја сам те толико чекала... Али Пат јој пажљиво скиде руке са својих рамена. — Норо, ја сам дошао теби ради озбиљна разговора... Охлађена тоном његова гласа Нора само климну главом. Села је у фотељу и кроз полусклопљене трепавице пажљиво посматрала Пата. Хтела је

роман од

да ухвати и најмању промену на његовом лицу. Нерви су јој били до носледњег степена напрегиути. Јер, ово је била последња нрилика. Ако ни овога пута не успе да га придобије, изгубила је игру... И он је кришом гледао Нору. Није више лнчила на ону Нору, младу девозку, из прошлосги. Блага светлост сутона појачавала је тај утисак. Али, Пат је био чврсто решен да не попусти својим осећањима. . Прошао је неколико пута по меком тепиху. а онда стао нред њу. — Твој муж је био данас код меие, Норо, рече озбиљно. — И принретио ми да ће ме нријавити полицији, ако се још једном сретнем с тобом . — И мени је синоћ то исто рекао, прекиде га Нора. — Не знам само како је дознао нашу тајну. Цео дан сам те јуче узалуд тражила. Треба да се догово[ишо шта ћемо да радимо. Видиш и сам да ту прети највећа онасност. — Те онасности ће нестати, ако се не будемо више виђали, рече Пат. Бар с н.егове страпе. . Глас му је био тврд и одлучан. Нора хтеде да му узврати истом мером, али се уздржа Није смела да допусти, да се њихов разговор заврша прекидом као прошлн. Зато се само нервозно осмехну. — Ти знаш, које би решење било најбоље, Стефане. Откажи уговор и напусти Беч заједно са мном. ,. — Ти заборављаш да си удата, НоРо. — Муж за мене иишта не значи, ти то добро знаш Знаш и то да ћу ја с тобом куда год зкелиш . Било је јасно, да Нора намерно неће да га разуме. Снага прошлости била је код ње и сувише јака. Али ту је била Хаиа и то даде Пату нове снаге. Продужио је што је могао мирнијим гласом: — Норо, ти и сама знаш да се прошла времена не могу да врате. Што је било, било је. Све има свој крај... Пора устаде и ухвати га за руку: — Стефане, ја боље од тебе знам како стоје ствари. Ја осећам свом својом душом да смо ми рођеии једно за друго и да једно без другога не

(Наставиће се)

бе

можемо живе-га. Иначе, ће опет доћн до катастрофе... Пат учини нестрпљив гест. Треба једном пресећи ствар. На лицу му се појави тврд израз. — Ти си јуче бпла код Хане. Зашто тераш ту девојку у очајање?... То је за Нору било непријатно изненађење. Веровала је да Хана нећв ништа рећи Пату. — Да. рече најзад Нора. била сам код ње .. — И претила си јој, добаци Пат. Нора нервозно изгужва свилену марамицу коју је држала у руци. Какво је то саслушање? Зар је он дошао к њој да је узме на одговор због те девојке? Устала је и пришла му сасвим близу. — Да, била сам и учинила оно што кажеш, узвикну нервозно. Хтела сам да будем једном на чисто. Ти мораш да прекинеш ту детињасту игру! Пат је погледа изненађено Тако дакле она схвата ствар? Она мисли да је неколико њених речи довољно па да ои напусти Хану. — Детињасту ствар? Не, Норо, вараш се... — Не, не, не варам св. Ја знам, Стефапе, да ти припадаш мени и само меии... Страст је савладала. Пришла му је тако близу да је осећао њен врели дах, издигла се на прсте и положила му руке око врата. Али Пат осети како га обузима бес. Грубо је ухвати за лакат. Нетремице је гледајући у очи, пригушеним гласом рече: — Ти, дакле, хоћеш и по други пут да ми поквариш живот? Снагом коју нико од ње не би очекивао, Нора се истрже. Дисала је убрзано. На лицу јој плану болесно руменило грознице. Очи јој севнуше опаспим сјајем. У својој дивл>ој леноти личила је на праву тигрицу. — Тако? — Ја сам, дакле, упропастила твој живот! рече киптећи од беса. — Ја? Да, добро, онда ћу ти свв рећи, да знаш! *

харсшда ре

линга

Стегнута грла поче Нора да прича. То је била права исповест. — Ти знаш и сам да сам ја свог првог мужа Чаница бескрајно мрзела. Морала сам да се удам за њега, јер је тако хтео мој отац. Чаниц нас је спасао од пропасти. Нровела сам са њим у браку две страшне године. Онда си се појавио ти. Први пут сам упознала шта зиачи љубав. Молила сам н преклињала Чаница да ми да слободу. И клечала сам пред њим. . Али он ме је цинички исмејао. Најзад је почео и да прети да ће ме тужити због браколомства. Ти знаш шта би то зиачило за мога оца. Али о свему томв теби пишта нисам хтела да кажем. Нисам хтела да кварим илузију наше лепе љубави. Хтела сам да ти све кажем тек пошто прође... А онда је дошао онај трагичан дан... Ја сам ушла у собу коју си ти малочас напустио. У соби сам место тебе затекла — Чаница... Седео је и гледао ме подругљивим осмејком. Својим циничким гласом саопштио ми је да си ти отишао, пошто ти је он објаснио да је незгодно да св плетеш за удатом женом која је срећна у браку... После тих речи нисам више знала за себе. Крв ми пала на очи. Не знам како сам дошла до револвера који је био у фиоци твога стола. Не знам ни колнко пута сам опалила. Пуцала сам док је било метака. Чаниц ме је само избезумљено гледао, док се није срушио са столице.. Згражајући се и сама Нора сакрн лице међу дланове. Слика злочипа чија је успомена оживела била је и сувише јака. Тешком муком се прибра-