Коло

Афш-Ч

Српсним заробљеницнма ЈСинови дични мајке Србије, Дођите к нама ви што скорије. Сокозхн српски, хајдете к нама, Ми вас чеиамо с топлим жељама. 'Сваког од вас по неко чека, Да му се вратите из далека, Па да га опет притисне на груди, И од свег срца да га ижљуби. Деци је вашој без вас тешко бити, 'А те се жеље не моту скрити. У оку њином сузица блиста. Да им се вратите, оиа моле Христа. ЈБему се, ево, и ја сад молим, 'Јер као Српче свију вас волим. Дођкте што пре, то су желе моје, Отаџбини драго]', у домове своје. реоград, децембра 1942 Зорка М. Кошанин, учеиица 1 разреда гимназије

Теби, у даљини

Док ое магле јуре и гаврани гачу, Замишљена, често, поокрај ватре оедам, Уздрхтала тако у немоме плачу, На слику растанка, у оећан.у, гледам...

... Воз ла!гано креће. И опропгтај пада. Укочена срца гледао си нас ... Ах, да нам је неко мог'о рећи тада, Да је то последњи заједнички час!

Али, не! Чему живот, ако је без ваде? Осећаш ли срећу, док не познаш јад? Да живимо даље, снагу нама даде Мисао да боље биће макар кад.

Тако дан за даном нечујно одмиче... Отишло је лето и уснуло цвеће... А у моме срцу нешто ттапло кличе: СмешЈће нам боле осмех скоре срећо.

(Мајору Драг- И. Вучковићу, у заробљенипггву)

Па ое зато стално мн Богу молимо, Скоро да се вратиш нама здрав и чио. Ооетићеш тада кол'ко те волимо, Добра жена твоја, деца — и дом мио.

Сад буди спокојан и подигни челоКћи ти већ разуме и синчић са њоме: Да си мушки своје извршио дело. Кад увече легну, причају о томе....

У Нишу, децембра 1942. Анастасија Јоваповић