Коло

[18

У том самоуобрпжељу они претпоСтављају да су убилп иеког пмама и његово свето тело исушили су сунце, и пустињски врели ветар. На свети ;дан Мохарем, дижу се сви верници у пустињу да трагају за жргвом која не постоји. Четрдесет дана трагају верии за замишљеном жртвом. Четрдесет дана лутају њихове хорде док пх врели песак заснпа. Хране се оскудним корењем које нађу у некој оази, ноћивају под ведрим небом покривајући св Само исцепаним бурнусима. А пустшбске ноћи су веома хладне. Миоги остану изнемоглн у песку пуотиње изранављених табана, омршавели од поста и жеђи, остану мирно без страха и роптања, с блаженством у души, која ће се кроз који час винути у сиво пустињско небо, где је чекају надземаљска уживања. Често, шакали и хијеие налазе човека у пустињи још живог и довршавају жртву која лагапо умире без иједног узвика бола, чак са смпреним осмехом среће и блажеиства... А после четрдесет дана мучеиичког

главу понављајући пепрекидио као некп рефрен: — Хакбер сарсман... хакбер сарвман... А то значи: „ђубре на моју главу... ђубре на моју главу..." И тада заблистају сабље на оштрој светлости сунца, заблистају у ваздуху, захује као шум ветра и сручв се на њихове главе којо им дају језиви изглед. Пљуште ударци по темену, секу подбулу' кожу, испод које се нагомилала' усирена модра крв, стварају нове ране из којих тече крв и гримизно бојадише њихове беле бурнусе. Многп су, исечени, попадали по земљи ваљајући се у сопственој крви, грчећи се у самртним мукама остајали непомични, док је поворка продужила даље пут до своје језиве Голготе. Људи су продуЈкавали даље погледа упртог некуд према бескрајној пустињи, чезнући за нечим, док су им груди биле избушеие иглама и разним другим оштрим предметима о које је обешено камење, јаја и тешке коњске потковице. — Дго 710ворке покијника.

А када се све утиша по пустим ули. цама остану само „Искупљеници" непомични, чекајући други свечани тренутак, а то је сахрана, када их понесу у „Тврђаву тишине", једпо најчудније гробље, где правоверни не труну у земљи, где их не суши пустињско сунцв или врели Самум, већ где их остављају као храну лешинарима. Нова поворка са правоверним, који су умрли да окају грехове човечанства, кренула би у смирај дана према „Тврђави тишине", нраћена гладним орлушинама у толиким масама да својим крилима замраче небо. Лешпнари су навикли на овакве поворке, они су навикли вековнма на чудну погребну песму која је за њих била позив на језиву несметану гозбу. Зато они и прате овакве поворке као нека ескадра авиона која неком одаје последњу почаст ... Правоверни бивају остављени у „Тврђаву тишине". А убрзо затим од љих остају само кости које засииа ужа-. рени песак и врело пустињско сунце. Пустиља је родила човека. Она му јо дала живот. Она га храни плодовима својих оаза, али га и убија ако не врелином песка онда својом недокучивом идеологијом. Он је њен син и њен роб — њена жртва... Б. Цикота

»а чисте душе могу Свевишљем / погледати у лице..разлог је не само сваког веровања, него и разлог фантастичног мучења дервиша, разлог крвавог мучења и шибања источњачких верских секташа и надчовечанских подвига иидиских факира. Он је и полазпа идеја ритуалних убистава безброја примитивних народа и племена. Али, све ове самоубиЛачке церемоније раде појединци ради свог соиственог спаса. У тим обредима ни у једном тренутку не избија иека колективна свест кајања или откуиљења грехова.. „Моли се, па ће ти и Бог помоћи" то је лозипка, стара десетине хиљада година, али која од појединца тражи исправност без обзира на заблуде његових ближњих. Тако је и на Оријенту, где се у летаргичном полусну од јаке црне каФе, дима хашиша и других опојних дрога доживљује лепша стварност боја је далеко од праве истине Истока. Ајш , из хиљадугодишњег оваког сањарења, једно прастаро персиско племе, створило је једиу чудну филозофију, ! једно гледање на живот и свет коме иема сличног ни на једном континенту. Они су у темељима своје идеологије констатовали: „Човечанство је огрезло у греховима". Али оно што није разумљиво то је, да је баш ово племе додшо на мисао да оно треба да исиашта све грехове човечанства. МожДа би се то дало тнме објаснити, што су о*и, услед непрекидног тешког живота, вечитих патњи у свирепој природи, дошли на мисао да њих Алах иајвише кажњава, и да су ради тога као пзабрани народ позвани да исиаштају грехове целог човечанства.

трагања за умишљеном жртвом, они уображавају ново: „пронашли" су убијеног имама!... За његову свечану сахрану треба да се спреми сваки правоверни. Ради тога одлазе у џамију гдз у мистичном трансу почиње уживл,аваље у непостојеће грехове. Обријаиих темена они у покајању лупају главом о зид и о под толико снажно да се под обријаном кожом накупи усирена крв. Као да су кренули у свети рат против безверника, они су још собом у џамнју понели и сабље којпма се немилосрдно лупају пљоштимице по избријаном темену. Ударају без гласа, све снажније и све брже, као у неком паклепом ритму који даје невидљиви, унутрашњи имнулс њиховнм душама у мистичном трансу, све док тела не попадају од изнемоглости по асурама и голом плочнику џамије. Тако то траје целе ноћи. Ко поднесе већа мучења тај је боље окајао и своје грехове и грехове човечанства и достојан је да уђе у рај, да седне у хладовину небеског храма, и да се одмара од земаљских мука док га хурије служе дуваном и слатким шербетом из великих ибрика... А ујутро, када већ сунце почне да пије кужну воду из отворених градских канала, на улицама се појављује чудна поворка покајника који су провели ноћ у молитви и мучењу у џамији. Њихова темена су модра од усирене крви са огромним чворугама, љихова су лица отекла од болова, а очи заливене крвљу. Повијајући се од болова, они погурени трче до градских канала, ваде крвавим рукама гомпле градског сметлишта номешаног са зеленом нрљавом водом, бацају све то на

— „/врђПвп тишипе" у Кевир• ској пустињи.

Доле — Пушачи опиума. (Фото: В. Цикота)