Коло
5
пишЕггава гаторчикг
адгод је видим изазове у мени смиреност, стишава моју узбуркаиу нарав, спремну да нрасне за иајмању ситницу. Њене очи су увек иодједнако тужне, али нуне наде. Њено добро срде остало је исто спремно да саосећа са другима. Свакоме у несрећи желела је да помогне. Материјалну помоћ није могла да прузки, али утеху, помоћ души уцвељенога, пружала је највише што је могла. Туђе несреће слушала је жудно, као да је у свакој налазила делић своје оопствене. Али из среће је бежала. Смешила се сажаљиво на онога ко би јој о срећи причао. Знала је да срећа ие постоји. А уколико је има то су само кратки тренуци који су ирошли нре него што их осетимо. И то некОлико тренутака иорају се плаћати стоструком натњом. 0 себи никада није причала. Изговарала се да је њен живот низ патњи важних само за њу. Скретала би разговор на другу страну чим би се ље дотакао. Као да је имала неку тајну коју иикоме пије смела да повери. Не >1иам шта ју је тога дана иагиало да ирича. Да ли добро расположен.е илл очајање које први пут олакшава тиме што ће и другом да иовери своје патље. Отац јој је био начелник у Иишу. За време рата 1915 године погине, а мајка, са њом и старијом сестром, избегие у Русију. У Одеси су провеле две године. Нина је тада била сасвим мала и ие памти ништа. Али из причања своје мајке зна да су живеле врло бедно. Кад једна група избеглица пође за Вла.дивосток, крену и оне са њима. _ Недељама су се мучиле иа путу. Хладноћа је била страховита. Људи су седели на поду у теретним вагонима у којима је са свих страна дувало. Мајка је држала Нину у наручју. По њеној лепој, смеђој косици нахватало се иње. _ Често је дрхтала, јер танко ћебе није било довољно да је заштити од поларне хладноће. После много мука и неизвесности, угледале су, најзад, Владивосток. 0датле оду бродом у Јапан. Али су га бр.зо напустиле. Првим бродом су се отиснуле на Океан, ка домовинн. На истом броду путовао је и један Холанђанин са женом. Нису имали деце, ма да су их много волели. Нииа им се допадала, јер је била умиљато дете. Она прича: „Нисам била лена алн сам била „слатко" дете. Крупних очију, мала, дебела, румених обрашчлћа. На сваког сам се смејала. У рукама сам имала велику лутку, готово већу од иеие, поклон једног избеглице и-з Јапана. Са њом сам и спавала, што је моју мајку много једило." Холанђани су молили мајку да им је да. Али опа није хтела ни да чује. Ма да -је знала да би њено дете код ових људи живело много боље, можда у раскоши, иггак иије могла од ње да се сдвоји. За њу су је везивале, осим материнске љубави, муке и патње у току три године. Холанћани сиђоше у Бомбају да Нину никада внше не виде. У Дубровник су стигле новембра 1919 године. Дан је био мутан и хладан, Али њих је грејала топлина срдачног дочека који им је приређен. На пристаништу их је сачекала делегација из Београда са много грађана Свима је падала у очи висока жена са девојчицом у наручју. Сажаљиво су посматрали то лепо дете, изморегно путовањем. Ту ју је уочио и каснији управник позоришта, када му је, после 10 и више година, дошла ради ангажмана. Познао је по очима које су задржале детињу безазленост. Кад су дошли у Београд, сместили су се на периферији. Живели су доста оскудно, али не бедно. Нина је
похађада школу. После свршене мале матуре униса се у Глумачку школу, јер је позориште волела. Балет ЈУ је одушевљавао. Али у кући је била врло несрећна. Мајка јој се преудала и рђаво са њом ноступала. За најмање нреступе кажњавала је батинама. Са неком насладом гледала је како се тело њене кћери превија у болу пред њом. Без и најмањег узбуђења би потом настављала започети посао, осећајући задовољство због извршене дужности. Колико грозе изазива та жена која потсећа на зле цаРице из дечјих прича које своје лепе пасторке казкљавају корбачем. Али је Нипина несрећа била јача, а бол већи, јер је рођена мајка била непривачна прсма њој. Колико је морала да пати онда, када јој је љубав и разумевање материно било најпотребније! Нина је била стрпљива. Решила је да истраје и постигне нешто у жипату. Упркос батпиама бивала је свиквга дана све лепша
никади мше неКе врагигв. Иије »нгае желела да буде сдавна, јер је све било тако ништавно према ономе што је доживела. Жудела је за самоћом и мнром, где је могла да се преда болу. Уживала је у мукама, као да је. саму себе кажњавала због глупости: каво је могла да поверује у срећу, она, која се несрећна родила. Прошле су две годипе. Њђна звезда која је на уметничком небу блеснула за тренутак, лагано се гасила. Нина није то одмах приметила. И сувише је била обузета болом да би опажала шта се око ње догађа А када се отрезнила, било је већ касно. Нове снаге навлачиле су тамни вео па њен сјај. Пренула се и почела да ради. Пожелела је опет да буде славна, али не само ту, већ у свету. Он мора још да чује за њу. Радила је много али без успеха. Бледила је све внше. Покушала је и у драми, али ни тамо није успела. Живот у кући није се променио. Само сада, уз мајку, кињила су је и млађа браћа. Није било никога ко би је узео у заштиту. Остала је усамљена, одвојена од целог света, презрена од најрођенијих, од оних који су били дужни да јој пруже помоћ и утеху. Једпе недеље, почетком месеца јуна, док је сунчаним улицама врвило мпого веселог света, ушла је Нина У ЦР-
Добила је ангажман у иозоришту као балерина. Брзо је постала омиљеиа. Прорицали су јој светску славу. И као жена имала је успеха. Мамила је људе својим лепим очима и невиним осмехом. Али за љих није марила. Страх да мајка што не дозна и љубав према уметности држали су је по отрани. Али једнога дана осетила је да се у њој буди ниво осећање, нешто што ни сама није у стању да оппше. Често је, усред вежбања, обузимала изненадна туга и клонулост. Не би могла даље да ради, већ би замишљено гледала у даљину, преко пољана, — и чезнула. За чим? Ни сама то није зпала. Све чешће је била тужна, али су сада снови постајали Одређенији, усретсређивали се на једном милом лицу које је свакога дана виђала. Заволела је, ни сама не зна како. Није се више бојала мајчине строгости. ЈБубав према позоришту није била. већа од љубави према њему. Била је то дивна идила. Без свађе и л^убоморе, потпуно предани једно другом, волели су се неколико иесеци, без трзавица и сметњи. Ковали су планове за будућност која им се обојима приказивала у најлепшим облицима. Требало је да се венчају и отпутују у иностранство, где би он радио а она била у позоришту. Али тада су се, као зла коб, појавили његови родитељи. Нису могли да дозволе да се љихов јединац, пред којим је живот тек стајао, ожени балерином. Нису могли да разумеју љубав свога сина. Нису схватали да он може да воли девојку која ништа није имала, а усто била балерина. Заиста, она је само сирота, мала балерина, која осим своје љубави, ништа иије имала. И успели. Њихов утицај је био и сувише јак. Неодлучни младић није успео да му се отргне. Отпутовао је у Белгију, на дужност у конзулату. За Нину су патње тек сада настале. Ма коливо да је желела да заварава саму себе и верује његовим речима, неко унутрашње осећање говорило јој је да је крај. У часовима самоће осећала је, знала је сигурно да јој се он
кву. Ту је било много л,уди који су живо разговарали. Све су очи биле упрте у лепи пар који је стајао пред свештеником. И Нина се поведе за њима. Учини јој се познат лепи затиљак, фино извајана. ушна шкољка, сјајна, смеђа коса. Успомене се узбуркаше, затрепери јој пред очима. „Да ли је он, или није? Не, није он, није могуће да би ме тако брзо заборавио. Али, ако је ипак он? Не, не, није. А, ако је ипак он?" Непрес.таио се враћала на исто питање. Почела је нервозно да тапка у месту. И тада угледа два насмејана лица која су делила срећне осмехе својим најближим. Угледала је њега, због кога је упропастила живот и каријеру. Очи су му блистале од задовољства, а из њега је зрачила срећа. „Значи, готово је. Никад више..." Нешто са дна срца нодиже јој се у главу и поче бесомучно да удара. Пред очима јој заиграше л>удске главе а пламичци свећа слише се у један велики. Она осети како је нешто, чему није могла да се одупре, вуче у њега да изгори. Кад се освестила, лежала је на клупи. Две старије жене су седеле крај ње и гла.диле је по коси која је била влажна. Пре ио што је отворила очи чула је: „Сирота девојка, много је слаба. Сигурно јој се смучило од свећа". Први пут тада осетила је колико је тешко туђе сажаљеље. И одлучила је да нико не сазна да може да је сажаљева. Кад би казала „ја сам врло несрећна" и притом се насмешила показујући своје лепе зубе, иико јој не би поверовао. Само опи, који су често са љом, могли су да наслућују да је преживела нешто због чега јој живот није мио. Радила је, покушавала на све пачине да избије на површину, али без успеха. Од некадашље блиставе лепоте остали су само трагови. Некада лепо, пуно тело, сада је слабо. Груди јој, на махове, потреса сув кашаљ. Лице бледо-жуто, ислабило. Око очију и усана пуно ситних бора. Готово сав пређашњи чар »адржале су једиио очи у којима се огледа нада на лепшу будућиост.
шшмкш КАКО СЕ ЛЕЧЕ ЧИРЕВИ ПО ТЕЛУТ нтеросантно је да у последњв време све више света пати од чирева по телу. Истипа и раније је свет имао чиреве. Али лекари се слажу да баш у последње време свв је више оооба које болују од ове неиријатне болести. И док је раније неко амао чир, па се излечио, сада се, много чешће, после првог, појављујв други, па и више чирева. Шта је томе узрок? Чир настаје кад извесне влице, најчешће из групе тзв. кока, на ма комв • делу тела продру кроз кожу у поткожно ткиво и ту изазивају својим отровима оштећење самог ткиваГ Да би се заштитио од дејства тнх отрова, оргаиизам шал.е своју војску, која га брани од клица, своја бела крвпа зрнца из крви. Та.да се развија огорчена борба нзмеђу клица и белих крвпих зрнаца. У колико је ортанизам у бол.ем стању, тј. није исцриљеи болешћу, гладовањем, премором итд., у толико ће његова одбрана бити јача, у ' толико ће се и борба брже завршити. Лешеви погинулих војника, тј. белих крвних зрнаца, нагомилавају се на месту борбе. То је гној. Тај гној садржи уништене клице и њихове отрове, које су бела крвна зрнца прождрали, као и остатке изумрлих зрнаца. Обично потребно је неколико дана да се на месту бола, отока и црвенила, појави гној. Када је процес завршен, гиој је сакупљен и онда или чир можо сам да прсне и провали, или га лекар-хирург може да просече да би ое ток болести убрзао. За време док се гној скунља, потребно је стављати на чир топло, и то било топли термофор, било топлу бурову облогу. У народној медицини препоручује се топла цицвара или лук. Са медицшкжог гледишта пе би се имало ништа приговорити, нарочито цицвари, под условом да се она ставља само до тЈ!енутка док чир не прсне и док не остане да зјапи огворена рана из које је гној исцурио. Најопаснији тренутак у болести јв када чир прсне, гној исцури и када остане отворена рана. Тада постоји велика могућпост за инфекцију, тј. за загађеље ране. Ако се рана загади нечистоћом, могу да настаиу теже компликације, па и тровање крви. Због тога је од необичног значаја, рану, која остаје после чира, апсопутно чисто држати, и то не у обичном смислу, те ставити „чисту" марамицу или „чисту" крпу, које у хируршком погледу нису чисте, већ ставити стерилну газу, која сигурно не садржи никакве клице и која онемогућује даљу инфекцију. Тада је врло опасно стављати макакве траве, цицвару иди лук, јер они садрже клице које могу изазвати компликације. Најбоље је да лекар, на чистој, стерилној гази, метне извеспу маст, која садржи витамине и која потпомаже зарашћење ране. Зашто у последње време свет нарочито миого пати од чирева? То долази вероватпо из два узрока. Прво, јер је, услед прилика, могућност заразв клицама много већа него ли раније. Свет се мање пере, прљавштина је свуда већа, па је и могућност инфекција тиме повећана. Али, постоји и други, вероватно важнији фактор, а то је слабија отпорност организма услед смањене количине витамина В у исхрани. Познато је да се ова.ј витамин налази поглавито у млеку, маслу, масти и мање у житарицама. Организам не може да ствара његову резерву и стога је потребно да га увек уноси у исхрану. Како је сада исхрана сведена и како се не уносе храном оне намирпице које садрже овај витамин, јасно је да је и појава чирева сада иного чешћа него ли раније. Да је то тачно најбоље доказује чињеница да је чиреве најбоље сузбити пе разним мастима и мацкањима, него гутањем пивског квасца, који садржи много витамина В. Осим пивског квасца и преиарата витамина В, може се још из гпоја начинити вакцина која се постепено и у већим дозама убризгава болеснику, да би му се повећала, отпорна снага прогив штетиог дејства клица које иза-зивају чир. Др- Н.