Коло

јџ »уЈивот често пише романе. Ромашјп не вртоглавих усиеха, великих 1^ * »»* разочарења, усиона и дубоког пада. Један од тажвих романа је и живот славне певачице Хенријете Сонтаг, „божанствене Јете", чије се име и даиас.-после толнко година, помиње у евилг светским лексиконима. Њена слава није била толико пролазна као слава многих и многих уметника, нарочи10 данашњих филмских. Био је то живот од почетка до краја испуњен блистаним успеоима, богатетвима и славом. Складан. Једном речи, била је то стаза посута цвећем. Мала Хенријета била је дете глумачких родитеља. Мајка јој је била темпераментна жена и живела је одвојено од овог мужа. Деда јој је био коморник великог војводе Лудвига. ПреН& томе, по нојмовима тадашњег времена, принадала је нижем сталежу, па ипаж еу се неколико година доциије иред њом отворала сва врата, па и врата царских дворова. Још као дете била је мала Јета прави „вундеркинд". Имала је чудесан глас и умела је дивно да пева. Њена вујетна баба осмелила се на основу тога да затражи да је ангажују у двореко позориште. Али, велики војвода од<5ио је речима, да „прерано продвецало цвеће рано и увене". Међутим, иије био у праву. Хенријета Сонтаг остала је до краја живота „вундеркинд" као и велики Јохан-Амадеус Модарт. Кад јој је мајка добила ангажман у Прагу успела је да маду Јету сместв у прашку конзерваторију. Било јој је свега једанаест година. Певање је учила код славне алтисткиње Чејке. Но школу није завршила. Из конзерваторије су је отпустили, јер се и против забране појављивала на позорници у дечјим улогама. Мала Хенријета није тај догаћај узела и сувише трагично. — Сада ћу ба,рем моћи да будем драва глумица у позоришту, рекла је. Случај јој је помогао. Једнога дана разболела се изненада примадона и улогу су поверили малој Јети, којој није било Ни петнаест година. Славни директор миланске и напуљске онере Барбаја, који је открио и славну Малибранову, одмах је повео у Беч. Славв?и Ве<5ер, који у Прагу није умео да оцени њен глас и таленат, после бечког гостовања поверио јој је насловну улогу у својој новој опери „Вврианти". Хенријета нагло напредује на путу ка слави. Тај пут је води преко Лајпцига у Берлин. Берлин је тада, 1825 године, имао двеста хиљада становника. али није још имао осветлеља и 1оћни чувари извпкивали су часове глицама. „Божанствена девојчица" Берлин је малу Јету дочекао раширених ру»у. Кад се први пут појавила на позорниди — нежна, скромна, илавоока, нлавокоса и љупка, у светлоплавој свиленој хаљини и шеширу са белим перјем — и кад је неусиљено, лако и ведро — као птица на грани —запевала, проломила се бУра одушевљења. Шено лице засјало је правом дечјом срећом. „Божанствена девојка" постала је љубимица и маза целога Берлина. Краљ Фридрих Виљем подавио јој је титулу „камерие певачице" и понудио ангажман са баснословним условима: 6000 талира годишње аа ,две претставе недељно, шест месеци годишњег отсуства и једну корисницу годишње без одбитка трошкова. Пре сваке претставе чекао је пред кућом краЉевски четворопрег који би је довезао до позоришта и ватраг. Прихваћен је чак и Јетии услов да јбј истовремеио ангажују и мајку и сестру. За једну вечерњу претставу одушевљени крал. поклонио јој је 400 дуката и два злат-. на тањира. Међутим, повољни апгажман иије стуиио на снагу, јер је по ранијој обавези Јета морала у Париз. Триумфи у Паризу Пут за Париз води" .преко Вајмар^ Вајдар је град префињеног уметничког Ук'?<1а. У Вајмару је живео Гете. ХенРИЈСТ4 на јуриш осваја сва срца. Пева пред Гетеом као његов гост, пева и у

дворсжом позоришту. Угледни гости долазе чак из Келна и Хановера да је чују. Укочени великодостојници, старе племићке, неприступачни критичари, сви се заљубљују у божанетвену Хенријету. Сопственик хотела у воме је отсела бесплатно јој ставља апартмане на расположење. Но и поред свих тих успеха сви помало стрепе још мислећи на Париз. Јер, Париз је центар културе, Париз је музички арбитар. У Паризу стално гостују најбоље италијанске оперске звезде. Париска публика је размажена. Оиаспа је и улога Розине

клер-Мускау. Али еу обадвојица одбијени. Одједном пренерази свет сензационална вест. Јета се у свом стану у Паризу поклизнула на коштицу од трешње, повредила се и пала у постељу. Но Париз не би био Париз да не шапуће. А шапуће да уопште није реч о коштици о трешњи него о једној сасвим другој ствари. Лепа певачица изневерила је уметност и тајно се венчала са грофом Росијем. Али, „госпођида Сонтат" опет се појзвљује у Берлину, па позорнпци, иако

Хенријета Соитаг, „оожанствена Јета", једна од на]већш певачица прошлог веко (Репродукција према „Хамбуртер Илустрдатв"!

у „Севиљском берберину" коју је Хенријета изабрала, јер је у њој бриљирала божанствена Чинти. Позориште је на цео час нре почетка било пуно до последњег места. Почела је нретстава. У Паризу је обичај да се публика гласно забавља и за време претставе. Али овога пута, кад је Хенријета запевала свој први соло, могло би се чути да је игла пала на патос. Кад је завршила, заорио је такав пљесак, таква бура одобраваља какве позоришна сала није чула. — Дивно! Божанствено! Како гуми! Како пева! И какве само очи има! Хенријета је победила! Врата свих париских салона отварају се нред њом. Пријем је нремашио и најсмелија очекивања. Хенријету обожавају. Један од тих обожавалаца је посланик краљевине Сардиније у Хагу, гроф Роси. Једнога дана, иосле претставе, сачекала је љегова отмена кочија славну певачицу на излазу из позоришта. Ливрејисани лакеј отворио је врата кочије. Хенријета је запаљено погледала грофа. И без речи ушла у кочију. Љубад којој нико не може да избегне пресекла је пут лепе певачице , Свилена врпца У пролеће 1828 г&стовала је Хепријета у Лондону. Нови талас успбха понео је у неслућене висине друттвеног живота. Чак и закопчано епглеско плем ство, које се и на "кућним концертима, у салонима одвајало симболичџом сви^ леном врпцом од уметника калибра једн'е Малибранове или Шредер-Деврианове, морадо је да промени свој високомерни став и одбаци своје предрасуде. Војвода од_ Деврншајра положио је своје срце и своју круну пред ноге лепе певачиде. Исто тако и војвода Ни-

сви врапци на крову знаЈУ како ствари стоје. Говори се да ће ускоро да се сасвим повуче са позорнице, јер „госпођа посланиковица" не може да пева у позоришту. И стварно једним гостоваљем које јој је донело баснослован уепех велика уметница се опростила од позоришта. Њен брак са грофом Росијем био је сада јавно објављен. Добри краљ подарио је унуди једног коморника титулу грофице. Размажена певачица постала је узорна супруга и мајка, у коју су могле да се угледају хашке даме. Два сина и једна ћерка родили су се у том браку. На царском двору Године 1828 наименован је Роси за посланика при Немачком савезу и преселио се с породицом у Франкфурт. Својом љупкошћу и добротом грофица је убрзо освојила свакога. С времена на време она пева на разним добротворпим приредбама и еваки пут је то догаћај за град. Кад је једна болесница, сирота жена, изразила жељу да _пре смрти чује славпу певачицу. Хенријета се не устручава да посети болесну жепу и да отпева у њеној болесничкој соби своје најлепше арије. Неколико година доцније премештен је Роси у Петроград. Хенријета, унука једног коморника, се креће у највишим аристократским круговима северне престонице. Она је скоро свако вече гост руске царске породице и пева са великим кнегињама. Цар Никола је много воли. и зове је „госпођа грофица Роси-њол". (Росињол значи француски славуј.) По личној царевој жељи појављује се на дворској бини као „Лучија" и „Ноћна скитачица". Кад је то чуо сардинскп краљ упутио је свом посланику оштру ноту којом му пре-

бацује „незгодно" јавно наступаље његове жене. Због тих речи дошло је до јсш оштрије измене нота између -две престонице. У једној ноти цар најстрожије забраљује да се употребљава реч „незгодно" зато што је госпођа посланиковица на личну жељу цареву пева-< ла на царском двору. Цар Никола при-< претио је чак и прекидом дипломат« ских односа и разуме се да је сарди ш ски краљ 4 морао — хоћеш-нећеш — да попуеги. Неколико годипа доцније мења се сценарио. Гроф Роси премештен је за посланика у Берлин. У згради посланства, у близини главне улице „Унтер ден Линден— (Под липаш) нородица Роси живи срећним нородичним живо* том. Кућни учитељ Луа овако то опи* сује: „Грофичина љункост, блага нарав и нлеменитост душе створили су у кући живот нун топле ведрине и задо< вољства". Она је сама васпитавала своју децу, увек је присуствовала учењу* „За једну мајку, говорила је она. нема прече дужпости од васпитања своје деце и бриге о њиховом васпитању". Кад су распуштене школе основала је о евом трошку школу при посланству. Сама је купила школски прибор и пла« ћала учитеље. Школу је похађало тринаес тученика и учепица који су сачињавали нераздвојно друштво у вели-ксм врту посланства, Какав је био муж славне певачице, гроф Роси као човек? За њега кажу да је био врло љубазан и пријатан господин. Али који се муж неби губио поред тако славпе жене? Поново на позорници Дошла је бурна 1848 година. Потресли су се престРли многих владара у Европи. Међу њима је био и престо сардинског краља. Граф Роси није више био посланик. Наилазиле су и друге тешкоће. Сада се тек иоказала права душевна снага нежне Јете. Оиа хоће поново да наступа као певачица, хоће да зарађује, да издржава породицу. Сважако велика смелост за уметпицу која није наступала 20 година. Опрезно преговара са позориштима у Лондону. Неочекивани успех! Краљевско позориште у Лондону изјављује да је спремно да ангажује бившу амбасадорку са шест хиљада фунти хонорара за сезону. То је отприлике 12 милиона предратних динара! Сензација првога реда за тадашњу Бвропу. Разуме се да је Хенријета потписала уговор. Сви њени пријатељи етрепе за њу. Није шала појавити се поново поеле двадесет година пред пуном позоришиом салом. У ваздуху се осећа непријатна затегнутост, ишчекивање пуно стрепње. Али. кад је великом двораном одјекнуо звонки, сребни глас као звук виолине, кад је ликујући затреперио у највећим висинама тих двадесет година нестало је као еан. Била је то онет „божанђтвена Јета" из времеиа највеће славе. Чудеса бајке постала су« стварност. Париз је, разуме се, хтео исто тако да чује славпу п^вачицу, која је иоред своје одрасле деце, још увек личила на нежиу девојчииу. Затим је следовао триумфални пут по делој Америци, све до 1854 године када је у Мекеик.у, покосила кодера Такав је ето био животни пут налик на б.ајку. Био је то пут славе, блиставог сјаја, богатства и успеха. Инспиришући се њеним животом Скрнб је написао либрето за оперу „Амбасадорка", а нема сумње да ће послужпти и као сиже за неки раскошан филм. Био је то живот славе и сјаја, па ииак дубока истина, коју је она изговорпла, најбоље је карак-теришу. Једном приликом рекла је: „Бог је био дарежљив према мени. Имала сам свега, али вам могу рећи да сва слава и сав сјај овог света не вреди колико осмех или пољубац једног детета. Л. Зипзш Глгшни ург.дпшс: Мића ДимитријошК ★ Заменик: Уредник: Бошко Токин ★ фотографије: Александар Симић ★ Цртач. Ђорђе ЛоОачев * Уредништво Поенкареова 31. Телефон 25-010 * Власвнк и изданач Свпеко издавачко прс.'1 узеће А Д. Јован Тановић * Администрапија Дпчанска бв. 31. Веогвад. Тел. 24-001—10.. ПТтлмпл. .,ТГТтпмпапп!а Веограл" А П.. Дечанска 31. Тромесечна претплата 58.— аин.