Коло

Једна од најсважиијих сцепа „Де< војке брже од коља"; лепотицу са Истока продају као робињу.

После успеле премијере дошла је и такође успела реприза. Верујемо да ће се Трајковићев комад одржати на репертоару. Он то заслужује. Остаје нам још да истакнемо све оне који су до» принели успешној евокацији и да подвучемо брижљиву режију г. Александра Огњановића који се истакао и као носиоц главне улоге, Кнеза са Усудовор брда. Глумачки најбољи су били гђица ЈБубица Јанићијевић у двострукој улори девојке са истока и слепе девојке, Затим г.г. Р. Павловић у улози Грка и П. Панић у улози Војводе од Судбине и>ада. Остали су задовол>или.

(Онимци: А. Симић)

икола Трајковић није ново име у нашој књижевности. Али и он спада у рне који су тек у носледње време дошли до пунијег изражаја. Познат као приповедач и драмски дисац дао нам је, поред осталог, и две успеле обраде народних мотива: „Ћосу" ж „Девојку бржу од коња". Попут Ђуре 'Димовића, Ранка Младеновића, Момчила Настасијевића и оП је у народном фолклору, у песмама и причама, умео да нађе сиже који ће моћи драмски плаетично и живо да прикаже. „Девојка бржа од коња" је символ иедостижне Ввежње за љубављу. То је трка за илу-

зијама и то је, најзад, налажење среће у продуховљеној љубави. Трајковићева драмска бајка приказана је била у своје време на неким позорницама у унутрашњости али је у Београду први пут приказана тек пре извесног времена, на сцени Коларчеве задужбине, благодарећи разумевању и труду драмског студија обвезника Националне службе. Та група ваљаних аматера-глумаца умела је да оживи, врло сугестивно и живописно, једну од оних иаших народних бајки које се дотичу и дубљег филозофског тумачења живо« та, љубави, тежњи, идеала и илузија.

Штета је само што ни сам писац није увек ишао до краја у драматичном продубљавању основног мотива и што, млади глумци нису имали могућности да сценски комад брикажу онако како би то потпуно одговарало раскошу и разноликолисти српског средњевековног амбијента. То ће рећи да је претстава била више него „коректна", али да није увек било и одговарајућег снажног замаха и потпуног дочаравања атмосфере српске бајке. Могли смо ипак да осетимо сву лепоту и сво богатство наших народних умотворина уметнички обраћених. С ШУЈЈ1 енжвање иадавачкоог предузећа „Југоиеток", пре две годнше, дало је поратној ет>пс(кој издавачкој делатности енажног полета. За две годштв Лобили емо читав нив одабраних иадања. Колекција „Орпека књига" дала нам је ^гжусна издања пробраних дела ерпеких клаеика: Његоша. Ђуре Јакшића., Игњато*ића, Лазе Лазаревића итд. „Биеери" нас Зшознају са најлепшим новелама еветоке жњижевноети. Ту еу Кароса, Биндинг. И*илке, Понтен. Келер, Јакобеон, Пирагнде*о, Хамеун. Отревелс, Бојер итд. „Наука и живот" на ванредан начин, делима Фон Фриша. Флехтнера. Миловановића. Бокшажа, Миланковића. и широким слојевима чини приступачним битне научне проблеЈме. Низ „Оветеких романа" упознаје нас «а делима Вагерлеа. Шенцингера. Верге, Лагерлеф. „Немачка библиртека" објављује 1 >емек дела немачких клаеичара. Ту су још библиотека „Добар друт« (књиге за децу), иа „Кн>иге за младо и старо". „Нови забавник". „Оејач" (земљораднички требтгк), »Позоришна библиотека", уредбе, закони, Уџбеници и најзад монументална издања као „Уметноет и уметници" или серија *њига ненадмашног хумористе Вилхелма Вуша. Ето. тако изгледа плодна, разноврсла и евестрана делатност „Југоистока" и систематоко старање да се ерпска књига обога*и савременим едицнјама.

Погдед иа део једие иросторије ирдавачког иредурећа« Неколико последљих и?дања „Југоистока*\