Коло

г

&ирлим СиЉ/ц Поноћ откуцава... $ар је век тако касп<&, А ја још сна немам О моје мило дете красно, О Теби будна сневам. Преживљавам страхоте ратно У доба општега јада, Под своје старе дане Мучим се ко никада. Да рагрлим сина свота Па нек склопим очи на свагда; Јер он је сва радост живота мога Мој понос, моја срека и нада. ЖИВАНА ТОШОВНЋ

о колико јада и чуда! и да л 9 ке кад крај овом бити! Нису ли ово дани Страшног суда Па се то све морало рбити? Досадих Богу молитвама и свету са сузама. Душевна мука гора је нег мора О да л 9 ће ми сванути рора!

Оећање (Посвекено течи Милораду Павлошику, раробљенику број 50677, М.-Стамлагер VI Д) У смирај сунца жалостан и тиб, Кад задњи румен на западу гасне, У срцу спомен појави се мио: И тако сањам у вечери касне... Векови као прохујали да су Откад Те ратно време од нас склони. Олуј нам срца боловима засу ... Ал' вера црне мисли с душе клони. Зором кад први сунца зраци сину, С њима ће увек у плаву , висину Толике жеље и молитве поћи! ... Док наша нада на висини блиста, Груди нам греју убеђења чиста^ И надамо се да ћеш скоро доћи! Београд ОЛГА МАРКОВИЋ ученица Друге дчж. трг. академије

Драгом стрицу Стојаиу Метикошу, арт. поручнику у ^аробљеииштву — у Офлагу 13 Б у Оснабрику. Већ и трећи Божић — ево стрико сгиже, Три године пуне већ се крају ближе, Како Твој синовац видео Те није, Па се у мом срцу чак и зебња крије. Непрестано мислим када ћега нам лоћи, Па и овај рат ће ваљда једном проћи, И док целим светом ратна бура дува, Ја молитву шаљем — нек' Те Господ чува! За мене не брини -- здрав сам хвала Богу, И за наше драге брицем колко могу, Већ сам човек посто, рад ми тежак није, Јер у грудма мојим здраво срце бије. На обнови земл>е — у Костолцу радим, И са друговим здрави темељ градим. Костолап, у јапуару 1944 Твој синовап РАНКО МЕТИКОШ

Брату у заробљеништву

Растасмо се, мили брате Кад деца бејасмо, И од тада много прође Кад без тебе остасмо. Судбина је хтела, брате, Да оставиш две сестрице, Којима си увек био Изнад свега драг и мио. Иако си заробљеник Мисли су ти увек с нама, Жеља да нас што пре видиш, Увек ти је пуна плама. Млађа твоја драга сестра Разболе се и премину, И за тобом пуна чежње Душа јој се небу вину. Знам да си је ти волео • [ љубио као и ја. г ад једино још живимо За мајчицу и за оца. Још утеху једну имам Да ћемо се скоро срести И да ћемо заједнички Живот бољи још провести. Књажевац РАДМИЛА ГОЈКОВИЋ уч. VII раџр. гимнаџије

1 — раробљени играчи одбојке дефи• лују пре утакмице 2 — Група спортиста-раробљеника Оф• лага XIII Б. 3 — Гру&а официра у Хамелбергу. Први е десие стране у другом реду капетан Милан Чупик, органиратор одбојке у логору. 4 -— Једна група официра и$ Офлага XIII Б. (Снимци: приватна свошна)

„Коло" је у више махова већ, сликом и речју истицало културну делатносТ, каших заробљеника у Немачкој. Видели смо да су по разним логорима образо« вани и спортски клубови и да српски заробљеници успешно играју футбала,, да се баве разним гранама спорта, да је у једиом логору основан и веслачки клуб, итд. Овог пута желели би да проговоримо неколико речи о одбојкашима Офипирског логора у Хамелбергу. Ини-: цијативом познатог београдског трговца, резервног капетана I класе, Милана Чупића образована је пре извесног времена спортска секција за одбојку И после крагког времена, испуњеног бриж« љивим тренингом, одбојкаши у Хамелбергу могли су да покажу своје -»нањв и умешност и да се са успехом такмиче. 4 Играчи одбојке-заробљеници придружили су се тако својим спортским прегалаштвом свим онима који се труде да; одрже српски дух, и да у сваком погле-: ду, духом и телом, ојачају оне наше синове и браћу која се налазе по разним логорима.

3«Р0БМНКЦИ-СПСР||)ЈТИ