Коло

2

Г7ИШ6 ;Ш№ЛА ТР4Ј ^гОВИр:

Био је мраз да је у планини пуцало стење и ломили се столетни храстови. Ветар је јаукао око јудаљених домова у селу. Покрај огњишта окружена угарцима и аепелом, мој мали Богдане, седели су јгвоји рођаци и, раздрагани живим пламеном који је искакао из пукотина сувих паљева, озарена лица, зурили у ©гањ. За нашим леђима падрхтавале су Јчудновате сенке по мрачним и хладним ^идовима. У тим дугим зимским ноћима стварале фу се приче о чистоти и јачини душеввој, о моралу, о историји, о слободи. И машта са прошлошћу сливала се у Јек гусала. Патмули звук простог и »ужног инструмента, баш као што је и Згвоја душа, треперео је и јецао у заТрејану простору, спајао се са цвиљеЛ.ем огња и надјачавао спољни фијук ветра. Тада би, после песме и гусала, дошло ;«но што си ти, иако тада још сувише »ејак и не схватајући све то, највише

волео. Твој најмлађи стриц, млад и снажан човек, играо би са старим и скупоценим јатаганима које је твој дед, као најстарији у дому, побожно и са страхопоштовањем чувао у удубљењу на зиду, иа великим каменим плочама. Како би се тада, у часу, нешто ново и теби дотле непознато појављивало у очима свију старијих, нешто светло, гордо, велико! И ти би то гледао, стидљив и румен у лицу, и крио се за своју старију браћу јј сестре које би се повлачиле у угао, шгашене звеком и блеском тих дугих блиставих оштрица. И док би тада, упркос ветру који је фијукао око куће, на огњишту огањ весело буктао, ти си гледао на средини одаје човека, у срмом искићену оделу и под фесом са богатом кићанком, дугих снажних руку у којима је држао јатагане. Око њега, у кругу, стајали су млађи људи и жене; старији су седели подаље, око огњишта. Твој дед, узбуђен и узнемирен, трчкарао је по кући, као да нешто тражи или да му нешто смета. Као

ш увек у зпачајним тренуцима, његови крупни бркови су подрхтавали. Неко би та звао да седне али он то тада никако ие би могао да учини. И оно што се догодило једног таквог вечера, остало ти је дубоко урезано у душу. Док је напољу фијаукао ветар, на огњишту блештали пламенови, свп били у дому на окупу, твој стриц се нашао према теби. Подигао је јатагане увис, размахнувши рукама. Очи су му биле пуне чуднога огња, да их ниси смео ни погледати. А када ти дед пљесну рукама и неко запева, играч поскочи на једној нози, крикну и јатаганима фијукну кроз ваздух. Ти си осетио на своме лицу, мали мој Богдане, ледени фијук оштрице, а блесак замагли ти очи. И ниси за дуг тренутак ни видео друго до змијасто и снажно уплетање светлих пруга час више стричеве главе која је била забачена назад, час пред њиме; затим велике груди, које су се надимале, и снажно потскакивање ногу под којима је тутњила земља. На играчу је дрхтало, тресло се све, и дуга кићанка на фесу, и крупна дугмад, и пешеви, и рукави. Сваки пут, када би подигао јатагане, ти си осетио свежи бич ваздуха по лицу и чуо Да су се врхови, горе, над главом играчевом додирнули и зазвонили. То је све било у ритму са песмом која се, нешто тужна, као и све из твога краја, развијала и треиерела у ниској кући и спајала с удаљеним фијуком ветра. Гледао

Ј&мшгдар чкига кошојс

СуДија: —- ...Иви, дакле, као блатајиик, иобетли сте и собом сте попели и и,елу блатајпу са новцем! Оптужепи: — Па, тос 9 п судија, иисам тек могао да оставим благајну саму са вовцем.

»ЕДЕЉА 9 ЈАНУАРА. Разговарају две пријатељице из на_Јфј1 г<ЈЛ шег комшилука: \М/ — Трећег дана у\ Божића била сам на I п/Ј \ једном пријему и играла сам све време ЈУ/ * | са једним својим другом из детињства. Шта? — зграну се друга пријате|Мца -— 3»р се тај старкеља тако до1(ро држи • • •

ШОНЕДЕЉАК 10 ЈАНУАРА. Чули смо код госн /л комшије и овакве жеље ° празницима: ® нека би ГоУТ"? С\г I спод ® ог дао да У л /У / овој години не буду 0"—" више претставници ** \ Срба: Моша Пијаде, Сулејман и остали не*рсти што их онај Хрват Броз — Тито »е уиапреди само за маршале и вицеИаршале него их аванзова и за Србе ...

јУТОРАК 11 ЈАНУАРА

Г~~\ Разговарамо код У === ^ - 7 а ] /\ госн комшије ва по! а >^ Р « ч селу о разним обичајима код разних г*-—ј| народа, кад стари I опај наш професор \ исприча: „Раније је у ИнЈКвји постојао обичај да кад умре муж,

Слушајте, ви! Ваш пас појео ми је Џапас две кокоћгке . .. — Баш вам хвала што сте мв реклв! ... Данас му више ништа неку датв да једе.

закопају с његовим земним остацима и његову жену! Зар то није ужасно? Госн комшија уздахну: — Дивљачки! Јадан човек!

СРЕДА 12 ЈАНУАРА На Божић, у гостима код нашег госн комшије, разговарају две наше пакосне сусетке: — Зар ти Лепша није причала да се удаје за своју прву

— Шта кажеш, за прву љубав? Па то Лепша мора да има ејајно памћење кад га је после толико протеклих година и после толиких љубави пронашла ...

ЧЕТВРТАК 13 ЈАНУАРА. О празницима узе- ј ?? ли ми да задиркујемо нашег госн ком- /Ј . / /\ ШИ,У: Кј Ј ^ — Изгледа нам, \ ЛГ7уЛ госн комшија, да сте Ј I | Д/1^\ сасвим под папу- 4 \ А ^чЈл) чом! "х:Госн комшија плану: ■— Е, баш није тако ... Требало је само на Туциндан да чујете шта сам јој све рекао када је бацила пепео од цигарете на паркет који сам баш тога јутра изглачао • • •

ПЕТАК 14 ЈАНУАРА. Дочекивали смо синоћ нашу Нову годину код госн ком- дГ*д ) / шије. Кад искуца по- Ч ч У ноћ, узесмо да се по V? ) / Р лепом православном обичају изљубимо. * Ј Одједном једна дамица цикну, и унесе се у лице једном нашем суседу: — Нечувено! Зар да допустим да ме ви пољубите? Човек којег тек један сат познајем! — Па, лепо, госпођице... Ја могу да дођем и један сат доцније.

— Наше друштво, тосподине, нуди вам оситурање под најповољнијим условима. Ако сломите руку, добићете 200.000 динара. Ако изгубите ноту — пОла милиона. А ако будете имали среће, па сломите врат, добићете милион .и 200 хиљада динара!

СУБОТА 15 ЈАНУАРА.

Прича нам госн ^ комшија како је ње- /Ј* Т'§ > ?—Ц гова лепша полови- /7 на, наша госпа ком- ј гуГ //^ ј \ шиница, била јуче код фотографа по Тјј I /у /ј]ј \1 1 своје слике. Кад јој М I Ш11\ 1 I фотограф изнео сли- УлАке она се згранула: — Ију! Па на овим фотографијама изгледам старија за десет година. — Па да госпођо! — снашао се фотограф — Кроз десет година нећете морати да се фотографишете ... М — к

си играча у лице. Његове очи, из којих је избијала нека чудна ватра и огледала се узбуркана и упаљена крв, биле су; ипак златне и пуне непојмљиве среће. Његово лице било је обливено знојем, а свака маља и свака бора треперела је и уносила се у игру. Они око њега били су озарени чуд<? ним изгдедом. Твој дед није више био стар, погурен, изборан. Његове очи су; секле, под белим расутим обрвама. Твоји стричеви пратили су зналачки покрете играчевих руку и ногу. Иеколико млађих жена, смешећи се и шапућући међу собом, гледало је нетремице снаж« нога човека. Играч је још више забацио главу на рамена која су се тресла. Фес спаде са главе и густа, дуга, црна коса раетури се по челу и плећима. И тада си, мали мој Богдане, осетио да се у теби буди страх јер тај човек није био више твој стриц. Његове су очи биле чудне, у њима се појављивао лагано умор, али његова душа била је далеко, еј, даље од Стамбола. Нека дивља снага брецала је из закрвављених беоњача, док су зенице одавале дубок занос и неисказану срећу. И руке, дуге, снажне, разголићене, уједначено су по песми кретале ове змијасте и дивље блескове, а груди, широке и маљаве, дисале дубоко и гешко, док је земља мукло тутњала под његовим ногама ... Али оно осећање страха било је у теби краткотрајно. Не знајући ни сам зашто, заволео си да и ти можеш исто. И дубоко, у себи, пожелео си ову дивљу снагу, и да знаш ову игру, прастару и чудну, коју су твоји преци обожавали, јер добро си знао да си део њих и да осећаш потребу да све њихово примиш. Ту *кељу си шаптао мајци. Горд и усхићен погледао си стрица, када је бацио јатагане у пепео, крај огња, и уморан и знојав сео. Сви су ћутали и гледали играча. ПесМа се лагано и отегнуто завршавала. Био си поносит када је отац ставио јатагане у твоје слабе руке које су подрхтавале под њиховим теретом. Било је то први пут да си додирнуо те прадедовске светиње. И осећао си нешто велико и светло у души. Твоји прсти су се грчили, припијајући се уз рожне дршке, лепљиве и масне, које су још твоји преци држали у својим дугим. кошчатим прстима. Осећао си како из њих струји у твоје тело, у твој дух нешто ново, непознато. Погледао си их с поштовањем и уочио мрље од крви на тим светлим оштрицама. Како си и ти са заносом забацио главу, баш као твој стриц, када су песма и пљескање почели изнова! Погледао си око себе. Сви су те раЗДрагано гледали. Твоја мајка те је пратила погледом пуним љубави и бриге. Песма је почела, требало је да и ти почнеш игру. Али тешке ножеве ниси могао подићи. Руке су ти се упињале. Осећао си умор и бол у раменима. Одједном постао си тужан. Над тобом је лебдео твој отац. Осећао си његов дах на темену и крајеве дугих бркова око ушију и врата. Он је опазио твоју немоћ и помогао ти. Осетио си његове прсте око својих зглавкова на рукама. Мачеви су се подигли и зазвектали над твојом главом. Ти си поскочио. Колико си срећан био тада! Али песма је била одмакла док ти игру ниси могао да поновиш. Осетио си умор, тежак и љут, руке су ти биле утрнуле и јатагани су са звеком пали на земљу. Одвојио си се од оца, прошао постиђен кроз одају. Осећао си погледе сви* ју на себи и ниси знао шта да чшшга. И из неке необјашњиве, али ипак стварне потребе да целом скупу својих рођака покажеш нешто што знаш и можем — а не могу они! — пренуо си се одједном и пришао гордо и сигурно икони у углу, пред којом је светлуцало кандило, и почео прстом шарати по словима, кривим, грубим, ту, на дну иконе исписаним, и са муком и натезањрм сринати лагано и полугласно ...

На' насловно 1 "

стлани:

Дични

војпиџи Српске гарде

(Снимак: А. Симић)

Главни уредник: Мића Димитријевић ★ Уредник: Богако Токип За фотографије: Александар Симић ^ Цртеж: Ђорђе Лобачев ф Уредншптво: Поенкареова 31. Телефон 25-010 * Власник и издавач Српско издавачко предузеће А. Д. Јован Тановић ★ Администрација: Дечанска бр. 31Веоград. Тел. 24-001— : 10. Штампа „Штампарија. Београд* 4 А. Д.. Дечанска увипа бр. 31. Тромесечна претплата 58.— динара.