Коло

3

Процветале баште росом покривене, А малене куке бело окречене, Ко бели љиљани поносито стојс И пркосе ветру — никог се не боје.

Позади кошнице и гуСти шљиваци, Стаје и амбари, зелени вокњаци, А бистри извори теку на све стране, Па дивно миришу њиве узоране.

Добри су ти људи, питоми и мил и, У срцу су право гостољубље свили, Сматрају свакога ближњега за брата, Па и најбеднијем отварају врата.

Таква си ти цела, Шумадијо мила, Ал' си ипак увек ти несретпа била. У хришћапској души пуној нежне сете, Не роди се никад мисао освете.

Шумадијо наша, ги срце Србије, У теби се ипак сјај витештва крије. И ако крваре твоје тешке ране, Уздигнута чела чекаш бол>е дане.

У геби се вије дух наших дедова И велика дела њихових синова, Који су у борби стекли вечпу славу, Поштују\\и веру и Светога Саву.

За Српство су само живели и знали, Због њега се тукли и храбро су пали, И сад место суза и тужних опела. Грде се и руже сва њихова дела.

Чак и онај кога називасмо братом, На њих се сад баца лажима и блатом Место да их слави и нали им свеће И на пуста гробл>а доноси им цвеће.

епа си ко рора кад рано раруди, Кад овчар кроз сррулу своје овце буди И кад се одасвуд чује рика стада, Преко цветних поља, шума и ливада.

ПЕТАР К. СИМОНОВИЋ