Коло

Још се сунчеви зраци нису пробили кроз беличасту јутарњу маглу, а већ етрмим сеоским путањама са свију страна силазе из околних села у мајдан на носао каменоломци — «камењари, како их зову њихови другови. А затим, већ после неколико минута касније, одјекну први ударци пијука, кланфе. чекића и другог алата о дивовску камену масу. Под снажним ударцима бакарног тела и читавих брда мишића пуцају ускоро читави блокови стена, одвал»ују се, стропоштавају до вагонега, товаре у њих и преносе до дробилица. Већи комади блоиова се тешу, а ситнији бацају у прождрљиву и незасигу утробу дробилиие кроз чију се чељуст, на супротној страни, нешто доцније појављује издробљен туцаник или иотпуно иситњен 1?амен као песак. У подне, када сунце достигне кулминацију и пржи, ова Знојава тела камењара одлазе на једночасовни одмор. Носле неколико залогаја и крчага воде, поткреил»ени* настављају овај тежак посао ... Увече, када последњи ударци пијука, чекића и кламфе Замру и када се утиша задњи шум дробклице и дизалице, П [)еморених удова са пребаченим торбицама преко рамена, ранилазе се куд који, узаним стрмим и каменитим стазама својим домовима на починак. А сутра опет поново даље... Тако све. док ностоје друмови и путеви, а њима никад краја . . .

1

Горе: Дизалица у покрету Лево: Мситњенџ канеиа маг.а премоеи ее колииима, Дееио: Кагонетнма одлаџп камен јф:'Џро&ИЈИпес Ле»о доле: &уш&*с стенс ■ Десио доле: Дрвбжхшџц. нрождлре к*шеиу насу ■ (СиШнк: М. А. То:*вј>оветћ)

&