Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Једна им утеха коју у такоме спасењу траже, И којом болове страшне и ране преголеме блаже. Jep кад се најгорем јаду најмање надаху дерне ; Зелено борје гране раствори своје неверие, И чета Турака бесних прелете преко по.ъане. Пре него од њих и једна на ноге мога да стане, ’ 300 Пре нег и видеше шта се зби то у једноме трену, Пре нег и једна за светло оружје десницу крену: Војсави Омер већ копља наслони врх на груди. Залуд je њезин гњев и заман се весела труди, Срамнога спасти се ропства; помоћи нема јој више: А славна дела ко санак прођоше њена и бише ! Сва joj je брига само да покрије своју наготу, Своја рамена бела и бајну недара лепоту. Другама гьеннм иста брига je преча од свега, Ни једна и не мисли на одбрану нити да бега, 310 Већ брже боље свака баца одело на снагу, Дражи да заклони своје пред очима ненадну врагу. Али и Омер ову забуну витешки цени Војсаве ратнице дивне и лепих другарица њени’. Па смерно очи пред чаром неслућеним јунак обара, И викну дружби, да нико не чини цурама квара, И да je слободно свакој обући се како пристоји, И рече, да се ни једна ничег од њега не бојн. Војсава благодарним погледом витештво тако Признаде гьему, а он joj одврати речма овако: 320 „Видех ja превару, коју царевић изврши гадно, А мене кори што страдах од тебе два пута јадно. Заиста ja не дожйвех никада срамоте веће. Али сам трећи пут ево прилично боље среће. Ипак се неће он подйчити победом мојом, Ннт’ се похвалити охол овом попабијом твојом. Ja ти, о Српкнњо дивна, роббвања срамнога нећу, Нити орЈокја у пљачку ни коња ни дивну одёНу, Нити дрздарица твојих желнм одвбдити собом, Да се похвалим робом и победом славном над тобом. ЗјО Али те молим, да ми дадеш од себе знака Јасна и видна, да си била у мојих шака Да га Бајазиту носим, плахоме царевом сину,

200

Косово XI. ВОЈСАВА ЗАРОБЉЕНА.