Кроз сјај и сенке рата

27

дузима док ми не нападнемо. На нашу срећу, нс пријатељски војници беху на окупу. Пушке су имали у купе и баш су седели за доручком. Секунд, два... Решио сам: Комшије, предајте ce’... Из шатора извири са порцијом у руци њихов каплар. Гледао је у мене забезекнуто. „Пази, Богаму српског где је дошао!” рече, па подвикну: „Предај се!”.... Он није видео моје војнике који су лежали у шипрагу. Њихове пушке сложене у купе још више ме окуражише. Скочих иза пања и уперих пушку на њега: Не говори!... Командир њиховог одељења опали из пушке у вис и командова да зграбе оружје. Непријатељски војници јурнуше на излаз шатора и претурише оног са порцијом. Ја се повукох. Наредих плотун у њихову земуницу на пропланку. Од нашег плотуна погибе непријатељско псето, које нас такође није могло да примети. Сигурно је био ратни пас за преношење наређења. Збуњени, непријатељски војници побегоше са оружјем у земуницу. Затворише се. Њихоп каплар је и даље лежао пред шатором. Један од мојих војника, из обазривости, опали на њега и преби му руку. Наста јаук. Обуставих ватру. Позвах непријатеља да се преда и запретих бомбом. Отворише земуницу и почеше да преклињу да их не убијемо. Загарантовах им живот и предадоше нам се. Било их је девет. Свршивши са овим одељењем, упутио сам се обали. Приметио сам свог каплара бледог. Непријатељског стражара није нигде било. Тек онда, када је