Кроз сјај и сенке рата

ОПШТИ НАПАД И ЗАУЗЕЋЕ КАЈМАКЧАЛАНА.

Кад је 2 септембра 1916 године отпочео општи напад за заузеће Кајмакчалана, моја је чета одређена да нападне гребен „Кочобеја’’. Напад је почео по подне, одмах после ручка. У први сумрак прешао сам предње непријатељске ровове. Наступајући тако, нагазих на непријатељску телефонску жицу, коју су њихови војници извлачили испред нас по земљи. У намери да ову жицу, обложену дебелим каблом, задржим за нас, наредио сам да је вучемо к себи. Иза једне велике стене је такође исту жицу вукло неколико бугарских војника. Омотам крај жице око себе и позовем још неколико својих да помажу. Док су моји војници увидели у чему је ствар, мене су Бугари подигли преко пола метра од земље. Нисам могао да се одмотам, умало ме не одвукоше к њима иза стене. Кад мојих петнаестак војника повукоше жицу, чу се нека граја код Бугара.... Затим, паде са стене мени за врат њихов војник обавијен такође истом жицом. Од њега сазнасмо бугарску снагу пред нама и настависмо гоњење. У току ноћи далеко одмакосмо испред наших, који су наступали ка врху Кајмакчалана. Изјутра, поздравила нас је бочна артилериска ватра са врха Кајмакчалана. Поред моје чете, гребеном Кочобеја, нападале су још две чете са водом митраљеза. Да бисмо сачекали наше трупе, заустависмо се недалеко од главног гребена превоја који везује Кајмакчалан