Кроз сјај и сенке рата

ПРЕКО ЈУЖНО-СРБИЈАНСКИХ ПОЉА КА ЗАВИЧАЈУ

После три године, уочи првог септембра 1918 године, настао је уједначени артилериски ураган. Нисмо ништа јели нити пили. Војници су чекали наређење за покрет. Носталгија је најтежа болест. Зујале су нам уши од канонаде. Чинило ми се као ди ми зуби испадају. Кренули смо. Бугари и Немци отступали су. За врло кратко време били смо код Куманова. Ту сам на том светом месту учествовао у разоружању друте бугарске армије. Био сам задовољан, јер сам у томе осетио и видео Божју одмазду према Бугарима, која је дошла као казна за сва њихова дотадања недела према нама. Официри су им плакали, када смо их разоружане пропуштали са војницима за Бугарску преко Криве Паланке. Наше су трупе продужиле на север. Пук, у коме сам служио наступао је до Лесковца долином Мораве. Од Лесковца скренусмо западније преко Малог Јастрепца, па преко Крушевца на Рековац,. Крагујевац, Аранђеловац, Лазаревац, Ваљево и Лозницу. Код Рековца смо водили борбу са Немцима, која је била очајна, али и последња за наш пук у Светском рату. Србија је порушена, народ намучен, све се за три године изменило. Само су њене природне лепоте остале исте и непромењене...