Књижевне новине

BROJ 20

POVODOM PETB GODIŠNJICE PESNIKOVE SMRTI

Kosta Racin-osnivač savremene

makedonske poezija.

Dimitar MITREV

Pre pet gođina poginuo je makedonski pesnik Kosta Racin. Za poslednjih pet godina znatno je izraslo pesnikovo ime kao prvog pionira osnivača savremene makedonske poezije. I to ne samo isključivo u istoriskom smislu. Još 19392 godine Kroz njegovu pesmu »Do eden rabotnik«,

- koja je na makedonskom jeziku bila

objavljena u časopisu »Književnost«, progovorio je glas pesnika koji je dao savremeni izraz težnji radnog naroda u Makedoniji, kao i borbenoj volji toga naroda za »novim bratskim svetom«. U toj i u drugim pesmama koje su sledile, sabranim u zbirci

»Beli mugri«, koja je izišla u Zagrebu ”

1939 godine, Racin se pojavio sa 'jasnim pesničkim likom progovorivši rečima potpuno bliskim makedonskim radnim ljudima. Drugačije i nije moglo biti. Pesnik se uvek nalazio uz svoj narod, aktivno učestvovao u njegovoj borbi, pa je i aktivno, neposrednom mišlju i osećanjem izrazio njegova stremljenja ka lepšoj sšsutrašnjici — ka našoj đanašnjoj stvarnosti.

Ono-što je Racinu pomoglo da postane neposredni izraz borbe i borbenih stremljenja makedonskih radnih ljudi bio je ne samo njegov život radnika — grnčara, već pre svega, njegovo direktno učešće u radničkom pokretu. Zbog provale u konspiraciji partiskog lista »Iskre«, on biva suđen, pa je odležao dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Međutim, život pesnika nije lakši ni posle Mitrovice» i dalje je on ispunjen policiskim progonima, hapšenjima i intemacijom. Kao učesnik u Narodnooslobodilačkoj borbi, Racin gine 13 juna 1943 godine.

Životni put Racina otkriva nam ne samo altivnog borca radničke klase i makedonskog naroda, nego i radnika koji je pokazao upornu težnju ka uzdizanju do nivoa savremene naučne kulture. Njegovi teoretski radovi sveđoče o početničkoj smelosti u rešavanju problema, ali činjenica da se on hvatao u koštac sa problemima, svedoči o poštenoi teŽnji za saznanjem, o svatanju važnosti napredne teorije za revolucionarni radnički pokret.

Prirodno je što se u toku oslobodilačke borbe naših narođa našao među prvim borcima. Kao pesnik „makedonskog naroda on je ođrastao u radničkom pokretu Jugoslavije, vezan za sve njene narode.

O ropstvu i strađanjima makedđonskog naroda pisali su i drugi pesnici — savremenici Racina, Venko Markovski i Kole Nedelkovski. Ali njihovo pisanje o ropskom životu narođa je opšte, plačevno, bez onog borbenog duha vremena u kome su živeli. Njihov pesnički odnos prema makedon= skim liudima je odnos prema porobljenim i napaćenim ljudima uopšte.

| Nasuprot tome, pesnički odnos Raci~

na prema narodnoj nesreći izražem je sayremenom mišlju i osećanjem, ali uvek proizlazi iz nečeg konkretnog: iz teškog Života stvorenog uslovima jednog mnazadnog poretka. Ofuđda i konkretni socijalni motiv u njegovoj poeziji: tuberkulozna smrt monopolske duvanske radnice (»Lenka«) Beograd, grad-ažđaja za radne !lude (»Proštavanje«), život „makedonskih pečalbara – proletarizovanih seljaka, koji putem „pečalbarstva nalaze put borbe (»Tatunčo«), zatim, propale zanatlije, koje propadaju pod uđarcima onih koji »podižu banke i palate« (»Ma Struga dukian đa imam«). Kroz ove i druge Racinove pesme, prvi put u makedonskoj poeziji došao je do izraza život napaćenih, po rečima pesnika, »cernotrudovih« ljudi. I što je bitno, on ne piše nekim „plačevnosentimentalnim tonom, već baca oštru svetlost na društvene uslove koji uslovljavaju ovakav Život tim napa-

i • (Nastavak iz prethodnog broja)

U poslednje vreme pojavio se u našoj štampi niz članaka književnika i kritičara koji su skloni da svedu revolucjonami romantizam na ulepšavanje stvarnosti i na to da je književnik »uzdigne«. kao što se oni izražavaju. Takvu je misao izrazio drug B. Bjalik u svom članku »Herojsko delo traži herojsku reč« (časopis »Oktobar«, br. 2 od 1948 god.)

Treba reći da je takvo shvatanje uloge i mesta revolucionarnog roman= tizma pogrešno. Pravilno je pisao A. Fadejev: »Upravo zato što smo mi pretstavnici đruštva u kojem se subjektivne težnje piščeve podudaraju s objektivnim tokom društvenog razvifka, mi možemo u realnoj stvarnosti naći žive ljude, nosioce novog moralnog načela« (članak »Zadaci knjiščževne teorije i kritike« u zborniku »Problem socijalističkog realizma«, str. 1? M. 1948 god.). •

Soviefskoi umefnosti nisu potrebne »uzvišene obmane«, Sama stvarnost daje sovjetskoj umefnosti materijal ogromne romanlične snage. Gastelo, Zoin Kosmodemianska. Oleg Koševoj, 'Aleksandnr Matrosov — zar to nisu nađahnuti likovi romantike, zar to nisu ljudi komunističke sutranjice 'koji već realno postoje u savremenom sovjetskom društvu? A eto, te likove nisu izmislili književnici. već su uzeti iz samog života. Zato jei prezrivo tretiranje »empirije«• druga B. Bjalika u pomenutom članku neosnovano ono je iwraženo u n»mTmarnom odnosu prema našoj sovjetskoi stvarnosti, koja obiluje faktima herojizma sovjetskih liudi Socijalističkom realizmu neprijateliski je nafturaligam sa sVOjom inertnošću i uskošću, ali ne »empi"iia+, ne stvarnost sama po sebi.

Realistički i romantički elementi u mefndu socijalističkog realizma sto-

. pliepi su ujedno: bila bi najgrublja

greška ndvninfi ih iedan od drugog i suproistavljati ih. Sto je istinitije dele sovjetskop wmefnika, tim je ono više komunistički wasmereno, a prema tome i romantično, Naši MWnjievhici umeju maštati, njih nađahnjuje veliki iđeal naše partije i svega sovjetskog naroda — iđeal komunizma. Pisac

filozofskim ·

Kosta Racin

ćenim „ljudima, dajući istovremeno perspektive za izlaz iz te stvarnosti.

U svim fim pesmama proveJava nota elegičnosti, ali se istovremeno izražava i jasna pretnja vinovnicima te crne elegičnosti u životu:

Rodi se čovek — rob bidđi, rodi se čovek — skot umri,

skotski cel život raboti za drugi, tugii imoti (Denovi)

Katkađ ima u tim pesmama ı 1zvesnog padanja:

Iskopajte dlabok bunar,

izvadete Jadna vođa —

natopete luti rani —

đa ne gorat — đa ne bolat. VI (Elegli)

Ali, ti padovi samo su za trem, samo zato da bi se još jače izrazlo protest, koji nije samo oštra kritika savremenog života, već protest koji prerasta u borbenost i borbenu veru u budućnost:

Srceto puka obrači i pliska zname alovo, sreeto što se otvora

i širi širno široko —

celiot svet da zagrne! (Pečal)

U tome i jeste smaga Racina — đa prelazi u svojoi poeziji iz mezađovolistva od stvarnosti, iz protesta protiv nje u borbeni poziv za osvajanje jedne druge, korenito izmenjene stvarnosti.

Novina koju je donela Racinova poezija ne sastoji se samo u savremenom prilaženju ftematici. Za razliku od pesama makeđonskih pesnika njegovih savremenika, Racinove pesme ni po duhu, ni po ličnom akcentu ne liče na kopiju narodnih pesama.1 on se u samom početku oslanjao na narodnu makedonsku poeziju. To je uostalom, bio neminovan put mlade makedonske poezije. Ali u isto vreme njegov primer je karakterističan zbog toga što je on sredstvima narodne poezije uspeo da. postigne individualan jzraz. Čak i više, u , svojim novijim pesmama — »Kopačite« i »Sandđanski« (poslednja Racinova pesna) postiže on individualni izraz i prilazi složenijoj formi stiha.

Racin je uporno radio na stvaranju savremene makedonske poezije. On je prvi svojom poezijom uspeo da savremenoj generaciji makedonskih pesnika prokrči put ka istini, savremenoj ftematici i formi. Racin je časno ispunio svoju dužnost prema narodu i kao borac s pesničkom reči, i kao borac sa oružjem u ruci.

'uUđruženje književnika Makeđonije priredilo je 22 juna u sali Skopskog narodnog pozorišta, svečanu akađemiju povođom pete godišnjice smrti makedonskog pesnika Koste Racina.

Skopsko građanstvo u velikom broju posetilo je ovu akademiju Udruženja knjižševnika Makeđonije, na kojoj su uzeli učešća Kmjiževnici: Dimitar Mitrev, Blaže Koneski, Gogo Ivanovski, Venko Marlkovski, Slavko Janevski, Ivan 'Točko i Lazo Karovski.

——————— kNIiŽEVNE'NOVINE

RAZGOVOR S PIONIRIMA

Telefon je zazvonio pre devet časova ujutru. Ili me neko opominje na nešto što sam zaboravila, ili moli da nov pošao dodam onima koje već imam, ali svakojako neka tuđa volja mi upada u radni dan·i pomera mu raspored. Lelujav glas ženskog deteta javljao je da pioniri žele da razgovaraju sa mnom. Nisam se nadala njima, ali pomisao da ću s decom Dprovesti pola časa nije mi bila neprijatna; ona su ljudi s kojima pošao i razgovor najmanje umara. Zamolila sam ih da dođu nešto kasnije. Ne, deca su želela odmah. Hitno im je, kažu.

— Pa dobro, onda požurite.

Posle četvrt časa stigle su mi četiri devojčice, Bile su one još deca, ali su se držale mirno, jednostavno.

— Došle ste zacelo da tražite recitaciju za pionirsku priredbu? — pokušala sam ljubaznošću da im pomognem da počnu razgovor.

Njihove oči, iako upadljivo različite, pogledale su me podjednako začuđeno. Bucmasta devojčica, kose žive, gde svaka vlas stoji zasebno i ide nekud na svoju stranu, gotovo me uvre= đeno opomenu:

— Ne. Došle smo đa razgovaramo sa vama, da vas pitamo kako živite, šta pišete. Nas zanima život naših književnika.

Zbunila sam še i posadila ih oko sebe, čekajući sad da one povedu razgovor. »Ako počnu koreti što već davno nisam ništa za decu napisala, biće muka. Šta da odgovorim. Na pionire je trebalo pre svega misliti«.

Ali one su pošle drugim redom. ~

— O čemu je bila prva pesma koju ste napisali? | · Počela sam tražiti po sećanju. Iz čega je nikla moja prva detinja pesma? Najzad sam se setila: to je bila pesma o pčelama koje su svojim zujanjem punile školsko dvorište i Vrt, bežale u šumu da se roje i tako često uletale u učionicu za vreme časa.

— A moja je prva pesma o pioniru koji skuplja otpatke gvožđa. Od foga gvožđa je posle napravljeno mno> go novih alata.

Pogledala sam malu pesnikinju pionirku. Bila je zdrava, odlučna, videlo se već sad na njoj da zna šta hoće. Ona je već mali čovek. građanin. I ona skuplja otpatke gvožđa koje će posle možda njen otac prerađivati. Ona zna zašto se to staro gvožđe skuplja i ponosna je što sudeluje u radovima koje posle nastavliaju odrasli.

Moje male gošće su, na moju radost, sa pitanja brzo prelazile na pričanje o sebi r

— Mi imamo književnu družinu na čijim sednicama čitamo svoje radove i razgovaramo o delima naših starih i savremenih književnika. Dosad smo dva puta govorile o našim pesnicima za decu, zatim smo kritikovale »Pionire« i »Poletarca«. Nastavnica srpskog jezika nam je tumačila jednom i pesme Maxšakove i knjigu »Pročitaj, proskitaj i Pariz i Kitaj«.

— Ja nikad više ne bih mogla da čitam o vilama i kraljevima, — izjavila je odjednom, iđući za svojim ne"kim mislima, najmlađa, reklo bi se, između pionirki koje su mi bile došle.

— Ali tvoša mlađa sestra svakojako još voli da čita takve knjige?

— Ja nemam mlađe sestre.

Ovaj detinjasti odgovor nasmejao me je. Osmehnula se i pionirka pesnikinja. Ona je pokušala da razgovor vrati na mene, pitajući me da li sam počela pisati u osnovnoi Školi ili u gimnaziji. Treća devojčica strogog izgleda, čela zategnutog, vitica čvrsto spletenih i ukrštenih nad njim, upitala me je s osmehom koji me je neshvatljivo obradovao:

— Imate li mnogo posla? Mi bismo vam rađo pomogle ako vam što treba. Mogle bismo vam štogod prepisivati.

Oživele su. Pionirka koja nije volela priče o vilama' govorila je brzo.

Zasula me je raznolikim predlozima

čime bi mi mogle pomoći. Nju je preWiinula nesnikinia ispričavši da su ne= ke pionirke njihove škole već po-

· Desanka MAKSIMOVIĆ.

setile i drugih nekoliko književnika kad su se prošle godine vratili iz Sovjetskog Saveza. Htele su od njih da saznadu kako tamo žive pioniri, kakvih ima knjiga za decu, da provere da li tačno zamišljaju tu zemlju o kojoj tako mnogo slušaju i koju, vole, odakle im pioniri često šalju pozdrave, poruke i darove, i kuda bi htele jednom da pođu.

— Da li ste vi kadgod videli Mar-"

šaka? r Kađ sam im priznala da nažalost

nisam, osetila sam da im je to mnogo

više žao nego što ga same nisu videle.

— Maršak odlično piše, — rekla je ·

posle izvesnog ćutanja pionirka što ne voli bajke, glasom koji ne bi trpeo prigovora.

Ona je knjige ocenjivala školskim ocenama. U toku razgovora uspela je da da ocenu mnogih dečjih knjiga ili pojedinih pesama i priča. »Onaj Šibica slabo piše, Hteo bi na silu da bude smešan. Vrlo dobra je bila ona vaša pesma: »U dečjoj biblioteci«. Slažem se sa vama. Poučne pesme su dobre, ali ja ih ne marim. Dosadne su mi«. Ona je brzo govorila, brzo sudila, svakičas bi moju pesmu zamenila sa čijom drugom. Poklanjala je ·ocene piscima, zakidala ih. Ostale tri su već počele s dečjom ljubomorom pratiti njenu govorničku veštinu.

Slike na zidovima su ih zatim navele na razgovor o crtanju. Ovde je na= ročito oživela četvrta pionirka srnećep lica, očiju sivozelenih kao list žalfije. .

— Naš učitelji crtanja naš uvek vođi na izložbe. Mi sad znamo koje slike valjaju. Slika mora da buđe i crtana lepo, a ne iskrivljeno, kako ne postoji u prirođi. On kaže da ne vrede samo lepe boje, ali ja volim mnogo boje,

Meni se i kutija sa bojama čini kao slika. Nekiput na času četkicom sastavljam samo mrlje vodenih bojica,

a izgleda mi da vidim cveće. Ali naš

Učitelj kaže da moram prvo naučiti dobro da crtam. On uvek tako s nama razgovara o slikama i raduje se kad ne mislimo kao on...

— Ne kad ne mislimo kao on, već kad imamo svoje mišljenje, — popravila ju je hitro pionirka pesnik.

— Mi volimo profesore koji hoće sa nama da razgovaraju kao sa starijim5. ;

Zatim se javlja treća, četvrta, sve su htele da iskažu svoj sud o ovoOme. Bile su zadovoljne što ih smatraiu dovoljno zrelim da uvažavaju nj:hovo mišljenje, što ih puštaju da rukovo. de, da predlažu, da se osećaju svoji ljudi. Jedva su dočekale kad sam ih upitala kako ide sa učenjem i pokušala da im objasnim da je sticanje znanja sad njihova glavna dužnost. One su bile toga uveliko svesne, Uverile su me da im je glavna briga upravo učenje, da su se obavezale da će smanjiti broj dvojaka u razredu za tri četvrtine, ako ih ne mogadnu već sasvim ukloniti. Zbog toga su se pođdelile u rađne grupe prema predmetima. Sa svakom takvom grupom učenica sa slabim ocenama rađe odlične i vrlo dobre, pod rukovodstvom nastavnika. Mnoge ocene su na taj način i popravljene.

— T sađ mnoge učenice, koje u grupama poučavaju, žele đa budu ili učiteljice, ili profesori, — objasnila mi je mala pesnikinja, — i nastivnica srpskog jezika kaže da je i to uspeh.

I opet su sve, gotovo uglas, pregle đa mi objasne da će ovako rađeći one biti još bolji nastavnici nego što su sad njihovi.

— To je društveni zakon, — sveča= no je razgovor o fome završila pionir-

ka što je nosila vitice nad čelom i pogledala me da viđi da li se slažem.

Iskreno sam se u svemu saglasila 8 njima i naše je prijateljstvo, dabogme, brzo jačalo. Pozvale su me da prisustvujem njihovim književnim sastancima i zamolile da im dam jednu pesmu u rukopisu za zbirku rukopisa naših književnika koju je književna družina počela stvarati. Družina im, rekle su, iz dana u dan sve bolje radi, osnovala je i dramsku sekciju. Došavši na tu tačku pogledale su se kao da pribiraju hrabrost. Najzađ je pesnikinja upitala: l

— Da li biste nam mogli napisati pionirski pozorišni komad sa dvadeset lica?

U svih je dah stao, pa i u mene. Dvadeset lica!

— Ima nes likn u wa»ničnmoj sek= ciji, — nastavila je pesnikinja, — a imamo samo neke komade sa najviše pet ličnosti. Znate, ne moraju ta lica mnogo govoriti, tek samo da možemo svakoj pionirki iz sekcije dati ulogu.

Potkrepile su svoju molbu tvrđenjem da bi i nastavnica srpskog jezika volela đa se ovakav komađ uskoro pojavi, pa sam morala obećati đa ću razmisliti o tome.

Još smo porazgovarale o njihovim rođiteljima, o životu u porođici svake od njih, o đužnostima i zabavama van škole i pionirske organizacije. Videla sam da i u njihovim kućama misle i govore kao u školi, i onda mi nije bilo čudno što su bile tako radosne, što su imale poverenja u život, u sebe, u svoje maštavnike, roditelje, mene, književnost. Na rastanku su me zamolile đa ne zaboravim njihove pionirske listove. Ova opomena me je potstakla više nego razgovor ma s kojim od urednika dečjih listova, ma koja sednica u sekciji za đečju književnost u uđruženju književnika.

Peta ofanziva i naše iselieništvo u S|edinienim

Američkim Državama

Oslobođilačka borba jugoslovenskih naroda, pod voćstvom Komunističke partije i druga Tita, imala je neobično jak uhicaj na jugoslovensko iseljeništvo u Sjedinjenim Američkim Državama. Ona je đuboko odjeknula među jugoslovenskim iselienicima, što se najbolje videlo po mnogobrojnim akcijama iseljeničkim za pomoć partizanima i oslobodilačkoj vojsci.

Neprijateljske ofanzive praćene su u iseljeništvu i kroz američku štampu, koja nije mogla da prećuti veličanstvenu i herojsku borbu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda. Tako je do polovine 1942 godine u iseljeništvu vladala zabluda da oslobođilačkom borbom rukovodi izdajnik Draža Mihailović i ma da je američka i engleska reakcija organizovano i planski veličala i isticala Dražu Mi-

„ hailovića kao najizrazitijeg pretstav-

nika težnji jugoslovenskih „naroda. ipak je velika većina jugoslovenskog

„iseljeništva. već-tada pravilno gledala

na suštinu oslobodilačke borbe. svesna da je njen cilj uništenje fašizma i uzdizanje naroda do stepena prave i stvarne narodne demokratije.

Za pravilno obaveštavanje iseljeništva o narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, kao i o svim pol:tičkim događajima u vezi sa stvaranjem boljeg i pravednijeg sveta. velike zasluge imaju napredni listovi jugoslovenskih iseljenika »Slobodna reč« kod Srba, »Narodni Glasnik« kod Hrvata i »Enakopravnost« kod Slovenaca. T'a tri lista bila su, a i danas su, najefikasnija ı najbolja obaveštajna sredstva među jugoslovenskim. iseljenicima u Sjedinjenim Američkim Državama. B'agodareći tim naprednim listovima i rađu

naprednih nacionalnih iseljeničkih or-

ganizacija istina o borbi Narodnooslobodilačke vojske i partizana probila je u drugoj polovini 1942 godine na videto i srušila kulu laži, koju su podigli izdajnici iz Londona sa Slobodanom

IP — Era

Nikola. DRENOVAC

Jovanovićem, Jovanom Đonovićem i drugim narodnim ofpadnicima na čelu. Jugoslovensko iseljeništvo budno je pratilo događaje u Jugoslaviji, u većini se opredelilo za stvar oslobodilačke vojske, za stvar jugoslovenskih naroda, a protiv fašizma i njihovih skutonoša, koji su se izvesno vreme uspešno sakrivali pod maskom rodoljublja, religije i nacionalizma.

U vreme Pete neprijateljske ofanzive protiv oslobođilačke vojske došlo

je do žive aktivnosti među našim ise-

ljenicima. Na sve strane držane su konferencije i savetovanja u cilju organizovane pomoći herojskim jugoslovenskim borcima; iz dana u dan tražilo se otvaranje drugog fronta i uporno se izražavala nepokolebljiva vera u krajnju pobedu Sovjetskog Saveza i saveznika nad Hitlerovom Nemačkom i njenim saveznicima.

Tadđa se osniva i Ujedinjeni odbor

· južnoslovenskih Amerikanaca sa Lu-

isom Adamičem na čelu; nekoliko srpskih sveštenika neustrašivo demaskiraju izdajničku političku akciju zloglasnog episkopa Dionisija i njegovog političkog gospodara Konstantina Fotića; iznose se na javnost činjenice

o izdajničkom radu izbeglih »narodnih·

otaca« i »Hristovih pasktira« odgovornih za razdor i mržniu među jugoslovenskim iseljenicima; drže se plameni govori po svim gradovima Sjedinjenih Američkih Država i veliča se najveći sin naših naroda Josip Broz Tito,

S druge strane reakcionarni i fašistički elemenfi oko »Američkog srbobrsna« održevaju 97.i 298 ma 1943 odine svoj »kongres« u Čikagu, koji »Slobodna reč« s pravom naziva peloko!onaškim. ističuć: da je i pretstavnik američke vlade odbio da dođe među »odbranaše« kako su u Americi popularno nazivani članovi profašističke

O SOCIJALISTICKOM REALIZMU

o...

Odlomak iz članka »Sovjetska književnost na putevima socijalističkoz realizma“, objiavlienog u đevetom ovo-

godišnjem broju »Boliše vika“, teoretskor i političkoe časopisa CK

veran metođu socijalističkog realizma uzima život u pokretu, u razvitku, u dinamici. On ume da vidi borbu noVog, socijalističkog sa starim, zaostalim od buržoasko-spahiskog poretka, To daje umetniku pravilnu perspektivu, Sovjetski književnik u složenosti životnih odnosa izdvaja ono novo, komunističko, što pobeđuje i što će neizbežno pobediti, on utvrđuje pravičnost i superiornost toga novog, doprinoseći svojim delom njegovo] pobedi. Romantična obraćenost ka sutrašnjici oslanja se kod sovjetskog književnika na duboko poimanje današnjice, u kojoj herojska dela sovjetskih ljudi krče put ka vrhuncima komu. nizma. |

Vernost životnoj istini, svesna partijna komunistička usmerenost, služenje socijalističkoj domovini, sposobnost sagledati suftrašnjicu svoga naroda — efo osnovnih uslova za Dpisca koji hoće u svojoi stvaralačkoj praksi da primenjujie metod socijalističkog realizma.

Ti osnovni uslovi čine suštinu i sadržaj metoda socijalističkog realizma, koji vezuje sovjetske umetnike najraznovrsnije po stilu i najraznovrsnije po načinu stvaranja. Pokušaji da se socijalistički realizam pretvori u zbornik književnih kanona može samo da škodi razvitku sovjetske umet-= nosti. Skolastički pokušaji nekih kritičara i istoričara književnosti da metod socijalističkog realizma pretvore u neku »normativnu estetiku«, koja propisuje književnicima . jednom za svagda određene načine i sredstva ra– da. pogrešni su u samoi osnovi, Po tome je i jak metod socijalističkog

' realizma što om, ne vezujući književ-

nike nizom takvih načina, usmerava njihovu aktivnost na put koji obezbeđuje razvitak i procvat naše kniiževnosšti. Š Nedavno se na stranicama časopisa

»Oktobar« između kritičara B. Bialika, O. Grudcove, T. Moltiljove i A. Margoline vodila diskusija o pitanjima socijalističkog realizma i njegove teorije. Bez obzira na niz neospornih principa, iskazanih od strane učesnika u diskusiji, ta je diskusija, nažalost, imala u mnogome skolastički ka– rakter. Tako su, na primer, O. Grudemva i B Pializ ragmravlinli a fome šta mora i šta ne treba đa prikazuje književnik veran metodu socijalisiićkog realizma. O. Grudcova iznela ie mišlienje da sovjetski književnik mora da prikazuje borbu staroga s novim u svakom od svojih lica, a B. Bjialik insistirao je na tome da ie pra= vilnije preživelost kapitalizma (na primer birokratizam) personificirati u liku jednog junaka, a socijalistička načela u liku drugoga, pa zatim, dajući u životnom sukobu jednopB protiv drugo pokazati i utvrdđiti pobedu novoga, socijalističkog.

To nije raspravlianje o metođu socijalističkog realizma, već, u suštini, diskusija o sižeima i femama dela_sovjetskih pišaca.

Sovjetski književnik ima prava da

prikaže koju god koliziju tipičnu za”

naše društvo. On može naslikati čoveka u kome se staro bori s novim, može za predmet svoga dela izabrati sukob naprednih ljudi — komunista. komsomolaca, bespartijnih boliševika — s ljudima tuđim i neprijateliskim našem društvu. Socijalistički reali-

. gam ne propisuje umetniku .knjiiževne

recepte, on mu osfavlia potpunu slobođu u izboru sredstava i wmo{fničleoo vi azivanja WVažmn ie'ga+ mo, da konflikti budu prikazani istinito, da umoefnik iznese u svom delu pobedu naprednopg, sovjetskogs načela, da iza konkretnih zbivania naše svakidašnjice ume đa viđi klice novoga, da sagleđa komunističku su-

načina ·

trašnjicu svoga narođa — onaj veliki cilj radi koga požrtvovano rađe i bore se ljudi sovjevskog društva,

Socijalistički realizam ne propisuje stilske norme. Naprotiv, on ostavlia slobodu za razvitak najraznovrsniiih umetničkih pravaca. Poznato jie da u svome banalnom klevetanju sovjetske književnosti savremeni buržoaski kritišnri Teor?agWre ? Ammnrilze ** Tiuannnıske najčešće lažno pretfstavljaju naše književnike da su tobpože »konformisani«: svi pišu po istom šablonu i zato nisu sposobni da pokažu raznolikost sveta i ljudi u njemu. Ta gospoda najviše cene u umetnosti »iarko izraženu indiviđualnost«. podrazumevajući pod tim sve moguće formalističke akrobacije, vrludanja raznih Andre Židova i Sartra. Njihove ijevtine pretenzije na »individualizam&« sastoje se u opisivanju đuhovne fruleži »junaka« — tih »lopova-džentlemena«, kako ih je tačno nazvao Gorki.

Reakcionarni francuski pisac Fransoa Moriak, ogorčeni neprijatelj socijalističkog poretka, lažno tvrdi da u socijalizmu. kao, nema mesta čovekovoj ličnosti i da će roman, koii on označava kao istoriju čovekove ličnosti, doći u krizu i nestati zajedno sa ličnošću, i

Tupi mračniak, francuski kniiževnik Žan Malakne. koji se za sve vreme drugog svetskog rata izdržavao U SAD na američkim jaslima, vrativši se u Trancusku izneo je čitaocima lista »Le nuvel literer« svoje »misli« o ruskoj književnosti. Te »misli« svele su se na obične klevete. Malakne tvrdi da ie sovjetska Kkniževnost osuđena na Wanoriesnoai i akađemizam (»Le nuvel literer« od 30 oktobra 1947 godine). OZ |

"U dirljivoj je zajednici s gospodinom Malakneom njegov kolega iskusni klevetnik Žermen Bazen, koji

SKP (b)

se u svojoj neđavno objavljenoj knjizi »Sumirak Jikova« (Le crepuscuie des images«) žali na to da marksizam tobož svodi aktivnost umefnika »na sumu materijalnih i ekonomskih DOdataka«. ”

Puzeći pred američkim kapitalom, najmljena „piskarala u današnjoj Prancuskoj spremna su da konstatuiu svoju »sklerozu« i da priznaju američku Kkniževnost »npiatwtemtičniinm za našu epohu, zahvaljujući potpunom otsustvu ideologije u njoj«. 'Makav je na primer članak kritičara Davida Rusea u pomenutim »Le nuvel literer« od 30 oktobra 1947 godine. Stvar je ukusa te gospode da hvale sterilnu, praznu gangstersku kniiževnost, proizvedenu u SAD, i da jie smatraju najvišim dometom kulture. Što se tiče njihovog tvrđenja da je ta literatura lišena ideologije, to je obična laž kojor- izobiluju buržoaski razbojnici. Ideologija u toj bMteraturi ie neavac — fn ie ofVaerema ideoloeiia dolara, ideologija dobiti koju Knji. ževne sluge američkih monopolista eksportuju u Zapadnu Hvropu. .

Metod socijalističkog realizma traži od soviefskih književmika istimito prikazivanje stvarnošti. Zadatak istinitog prikazivanja života pruža široke mogućnosti za izražavanje individualne originalnosti svakog književnika. Taj zađatak sovjetski kniiževnici rešavaju svaki na svoj način. u sklađu s osobinama svoga talenta i umetničkog manira,

Jedna od vanrednih odlika sociialističkog realizma sastoji se u tome Što on daie naišire mogućnosfi za procvaf, najrazličitijih umetničkih ma-

nira i stilova u stvaranju sovjetskih ~

književnika. i To se može ilustrovati nizom Dri-

DoMbi, SV it

i / ia PWM E a E | OVA VRT )

organizacije »Srpške narodne odbrane«). Vesti, da je oslobodilačka vojska Jugoslavije razbila obruč Pete fašističke ofanzive, dale su povoda »odbranašima« da sazovu svoj izđajnički »kongres« na kome su sramno napadali hrvatski narod, Sovjetski Savez i komuniste. S tog izdajničkog »kongresa« upućena je svim savezničkim vladama jedna rezolucija, kojom se tražilo da se ne prizna Jugoslavija »koja ne postoji«, već da se prizna »Srpska država«.

Međutim, istina je morala đa pobeđi. Blacodareći značainoj aktivnosti Uiedinjenog odbora južnoslovenskih A_merikanaca, zatim upornoi borbi Srpskog vidovdanskog, pokreta i »Slobodne reči« kao i borbi naprednih američkih Hrvata i Slovenaca — ame= rička javnost je najzad u tančine bila upoznata sa herojskom borbom jugoslovenskih partizana.

Svakako je i to doprinelo da je i pretsednik Sjedinjenih Država Franklin D. Ruzvelt u više mahova izrazio svoju naklonost prema jugoslovenskim partizanima, što je, bez sumnje, u priličnoj meri pomrsilo planove realcionarnih i fašističkih elemenata oko »Američkog srbobrana«, »Naše nade« i drugih izvora fašističkog otrova u jugoslovenskom iseljeništvu. Potrebno ie naročito naglasiti, đa je za sve vreme oslobodilačke borbe u Jugoslaviji naše iseljeništvo bilo, u većini, aktivno i u najvećem naponu pregalaštva za pobedu onih iđeja koje je nosio oslobodilački pokret.

Sećajući se onih strašnih i slavnih dana. kada su snage naše oslobodilačke vojske ı partizanskih odreda skršile obruč Pete neprijateljske · ofanzive, potrebno ie da se zna, da su i naši iseljenici, iako prostorno daleko od zavičaja, i srcem i dušom saosećali sve patnje i radosti naših narođa. i za ppbedu narodne demokratije dali svoj skromni doprinos.

Stvaralaštvo Vladimira Majakovskog, izvanrednog pesnika revolucije, »naiboljeg, najdarovitijeg pesnika naše sovjetske epohe«, kako ga je nazvao drug Staljin, odgovara u zrelo doba svoga razvitka osnovnim principima socijalističkog realizma. Ono verno odražava stvarnost, ono je socijalistički usmereno i prožeto revolucionarno-romantičnim afirmiraniem komunističke sutrašnjice.

Setimo se da je istin gođina kad je V V Majmkovsri sfvnargo svnje poeme »Vladimir Iljič Lenjin« i »Dobro!«, »Stihove o sovjetskom pasošu«, »Priču o Kuznjec-stroju i liudima Kuznjecka« A. M. Gorki pisao »Delo Artamonovih«, »Život Klima

' Samgina« i komad »Jegor Buličov i

drugi«. Ta su dela posvećena prošlosti do revolucije: u njima se pokazuje prvenstveno život buržoaske inteligencije, „buržoazije i trgovačkog staleža. O &ocijalističkoi sšavremeno= sti u tim delima Gorkog nema ni reči. Ona nimalo ne liče na dela Majakovskog. A ipak su i ta dela napisana po metodu socijalističkog realizma. Gorki je žestoko mrzeo kapitalizam, On je na živim, tipičnim likovima nenadmašne snage pokazao da je bur'Žeavijn distarisni osuwđemn nov nromnst, đa je propast eksploatatorskog druŠtve neipiy ra S. vagi OV „a Gorki se oslanjao na praksi borbe radničke klase zauzete izgradnjom s50cijalizma: zato je i umeo s takvom dubinom i istinitošću da prikaže pro“ ces raspadanja: buržoazije u licu liudi staroga sveta, kao što je, na primer, trgovac Jegor Buličov, koji potpuno „svestan gadosti kapitalizma ispoveda filozofiju: »Ne kradeš ti krađe para« — i koji umire svestan da je došao istoriski kraj ljudima njegova tipa.

Karakterišući pravilno raniji period stvaralačkog razvoja Gorkog kao revolucionarno romantični, naši MWritičari se često u nedoumici zaustavliaiu pred poslednjim delima Gorkog ne znajući pod kakvu »rubriku« da ih podvedu. ne videći da se u njima ati hiški romantizam mladog buntcvnik razvio 'u revolucionarni LEE

romantizam

ZONU OT COO