Књижевне новине
A
BROJ 84
Dijal
Još i danas, posle dvadeset godina od pojave tonfilma, mnogi smatraju kao jedan od zakona filmske dramakurgije da dijalog u filmu treba svesti na najmanju meru. Često se čuje da se u filmu mnogo govori, da je dijalog u filmu nužno zlo i da pisci scenarija i reditelji na račun dijaloga zaposštavljaju osnovna izražajna sredstva filma, Sredstva koja ne dozvoljavaju da reč iziđe iz svoje podređene uloge i postane nešto drugo, nešto #Vvažnije nego obično »vokalno ponašanje junaka«, Mislimo da ovakvo gledište ne dodiruje suštinu stvari. Nije zlo u tome
' što se u filmu mnogo govori, nego u tome što se rđavo govori, Mnogi bpisci, umesto da shvate dijalog kao jednu od najvažnijih komponenata filmske dramaturgije, gledsju na njega kao na sredstvo običnog opštenja, ili, u najboljem slučaju, kao na sredstvo a OtKkrivanje karaktera ličnosti.
Teorija koja je upravljena proliv filmskog dijaloga uopšte ima SVOJ početak u razočaranju koje je publika doživela u doba pojave tonfilma, slušajući trivijame, uboge i glupe reči koje su njihovi omiljeni filmski Junaci počeli odjednom da govore sa platna. Poznato je da dramaturzi nemog filma nisu bili književnici, ali da su za iumačenje glavnih uloga često upolrcbljavali dobre glumce. Mimički dijalozi takvih glumaca, njihovi pogledi bez reči,' kazivali su gledaocima mnoso više i bili suna mnogo većoj umetničkoj visini nego bedni govorni tekstovi Koji su im autori prvih tonfilmova stavljali u usta. Danas niko više ne sumnja u to da filmski treba da budu književnici i da pred njima, u oblasti filmskog dijaloga, stoje mnogi problemi za koje pozorišna Književnost, iako najbliža film&koj, nije znala,
Svakako da uloga filmskog dijaloga prvenstveno zavisi od osobina koje je pisac svom delu želeo da da, odnosno od toga da li je scenario sešen na pripovedački, dramski ili lirski načim, ali se ipak može ukazati na opšte mane i
7
>
greške koje nisu opravdane ni u jed- .
nom fi}žmskom žanru, a one su, na žalost, vrlo česte i na strani i kod nas.
Nefilmske dijaloge mahom šsrećemo u Scenarijima u kojima se radnja ne prikazuje, nego se o njoj priča. Dijalog treba da služi u filmu za neposredno scensko zaplitanje i rasplitanje dramskih čvorova. Taj proces treba da 6e obavi u scenama u kojima su fizičke ili psihičke radnje prikazane slikom, a ne prosto wrepričane. Filmski dijalog treba da čini organsku celinu sa radnjom koja se u kadru prikazuje, U protivnom on škodi kvalitetu filma, jer zaustavlja radnju. Time se nanosi šteta i ostalim filmskim elementima, a naročito slici i glumi.
Neopravdana rečitost u filmu često dolazi otuda što se pozorišne konstrukcije dijaloga jednostavno • prenose u film. ne vodeći računa o specifičnošti filmske umetnosti. Film zahteva da dijalog bude sažetiji. nego u-pozorišnom delu, i to ne samo iz estetskih, već i iz tehničkih razloga. Dužina đijaloga u zavisnosti je od dužine kadra. Trajanje slike ne sme se produšiti da bi se ovaj ili onaj unapred zamišljeni ili napisani govorni tekst po svaku cenu upotrebio, dakle i onda kada filmska radnja ne dozvoljava dužinu slike koja bi takvom tekstu tehnički odgovarala, Treba još voditi računa o tome da je izgovor teksta u filmu po svom vremenskom trajanju vrlo postojan. Ne može se jednosšstavnim ubrzanjem govora postići đa glumac na platnu zaista brže govori, a da se pri tome ne pređe u karikaturu govora. Pilmski dijalog treba da buđe 8a već unapred približno zamiš! &menom slika koje će se pojav za vreme govora. Pisci seenarija ponekad ostavljaju reditelju da rešava ovaj problem, nalazeći da je u pitanju tehnički problem režije, To nije tačno. Od kvaliteta dijaloga, od njegove dramske snage koja leži najviše u tome da pomaže i pojačava dramatiku izraženu u smeni slika, zavisi u mnogome čitavo režisko rešenje filma, Ni
RADOVAN LALIĆ
dramaturzi ,
Aleksandar VUČO
najtalentovaniji reditelj nije u stanju da naknadno dramski oživi dijalog koji je u raskoraku sa smenom slika, ili je mrtav, suviše bled da bi toj smeni bio adekvatan.
Sažetost, lakoničnost dijaloga” no znači mali broj reči, nego ekonomiju u izražavanju misli. Svaka reč u filmskom dijalogu treba đa bude uključena u opštu dramsku potku, da postoji, da ima svoj razlog i svoju snagu u dramskoj radnji i u slikanju ličnošti. U svakom slučaju, štednja reči sama po sebi nije dovoljan razlog za Ćutanje. Ćutanje u filmu mora đa ima svoj dPamski smisao, u protivnom ono postaje besmisleno i upadljivo smeta,
Karakterna individualizacija ličnosti koje se prikazuju u filmu i upečatljivost njihovog govora u mnogome zavise od" jasnoće kojom je pisac video i Osetio svoje junake kao prave, žive ljude. Samp za »žive ličnosti« moĆi će pisac da napiše dijalog visokog kvaliteta. Filmski dijalog ne sme da bude knjiški, liščen momenata neposredne imprnvizacije; on treba da zvuči kao slobodan razgovor i ne treba
da bude do te mere logično tačan, „zaokrugljen, zasićen i iiscrpan kao što je «to Slučaj
sa dijalozima u pozorišnim delima. Kadar može da dopuni reči, da pokaže slikom ono što reči nisu iskazale, a osim ioga, dodavanje karakterističnih crta govora u toku same režije olakšava gledaocu da primi i shvati likove. Poznati sovjetski glumac Babočkin piše u svojoj knjizi »Lik sovjetskog glumca« da je za stvaranje uloge Čapajeva, i pored odličnog scenarija, uzi. mao male uzrečice neposredno iz Furmanovljevog romana, i da su te uzrečice ogromno pomogle da njegova uloga buđe prirodna i živa, Ali, pisac scenarija mora strogo da vodi računa da karakteri u filmu steknu wvoju go» vornu lmdiviđualizaciju organski, „umetnički ubedljivom nužnošću dobro zapaženog živog ljudskog bića, a ne veštačkim, nalepljenim RKkarakternim gestom, neprizodpom uzrečicom kojia se nametljivo ponavjl,a, ili proizvolj= nim. nastranim načinom govora, i tome slično.
Pisac scenarija treba još da obrati pažnju da mu dijalog bude napisan tako da deluje kao govorena, a ne kao pisana reč.
'U američkoj i zapadnoevropskoj kinematografiji stvorena je praksa da se dijalozi pišu zasebno od scenarija. Postoje naročiti specijalisti koji pišu dijaloge za tuđa scenarija. Ovim Sistemom rešava še samo čisto tehnička strana problema, jer se ovi &pecijalisti za filmske dijaloge po pravilu staraju jedino da sliku mehanički poklope sa tekstom, ne vođeći računa o književnom kvalitetu teksta, Čisto tehni-
.čki ili mehanički dijalog stran je sva-
kom scenariju koji pretenduje da bude umetničko književno đelo. Takav dijalog: umesto da umetnički obogati film, oduzima mu i' ono malo umet-
ničke vrednosti koju mu je pisac sce-.
narija dao. ? e es;
Vrlo rašptostranjena i velika mana dijaloga u našim scenarijima je takozvani beskrilni naturalizam, potera za spoljašnjom verodostojnošću govora, neka vista foftografičnosti jezika. Jezik u tim scenarijima je ropsko imitiranje loših pnimera života, Natura= lizam zaboravlja da umetnost ne imitira mehanički život, nego stvaralački reprodukuje njegovu bitnost, njegovu tipičnost. Fotografičnost jezika ne može we odvojiti od sadržaja filma. Idejna oskudnost sadržaja i šematičmosi karaktera dovode bezuslovno do sivlih, dosadnih, naturalističkih dijaloga.
U poslednje vreme preovlađuje u svetskoj kinematografiji (atu praksu pokušao je kod nas da uvede Vojislav Nanović u filmu »Besmrtna mladost') upotreba sopstvenog piščevog govora pomoću spikerskog glasa. Mnogi pisci scenarija zanose se nekom propoved-= nom formom pričanja u prvom licu. Autor nam preko spikera priča uspomene, snove, predistorije svojih jJunaka, i tako dalje. Često se ovom pošttpku pribegava kao Jakom i pogodnom sredstvu da še teško prikazivanje do-
SOVJETSKA .KNJIŽEVNOST
(Svršetak članka)
uvosle pobeđe vlasti sovjeta u oktobru 1917 godine, Gorki je razvio ogromnu i raznostranu delatnost, koja je bila nastavak njegovog ranijeg Književnog i revolucionarnog rada. Gorki nije samo književnik, nego i veliki organizator. On je inicijator ronogobrojnih pothvata, kojima je bio cilj čuvanje i razvijanje kulturnih tekovina, unapređivanje sovjetske kulture.i nauke. On je osnivač i urednik niza časopisa, injcijator velikih izđanja kao što je, na primer, »Istorija građanskog rata,« velika istorija ruske književnosti, edi. cija »Biblioteka pesnika« jtd. Gorki vodi brigu o životu naučnika i uslovima njihovog rada, on se nalazi u prepišsci sa mnogim mlađim sovjetBSkim književnicima, daje im savete, vaspitava ih, podiže. On razvija ogroman «publicistički rad, u koma ističe tekovine proleterške · revolucije, objašniava njihov značaj narodnim masama, brani ih od nasriaia strane imperijalističke buržoazije. Gorki takođe mnogo radi na Kknjiževnoi kritici, gde takođe pokazuje ne samo ogromno znanje. nego i duboko razumevanje svih umetničkih i đruštvenih problema. Od 19934 pa do smrti Gorki rukovodi Savezom. sovjetskih pisaca.
Posle revolucije Gorki je ođ umetničkih stvari napisao: »Moji univerziteti«, »Delo Artamonovih« ~ i »Život Klima Samgina«. »Moji univeziteti« Su treći đeo sjajne umetničke auto. biograftje Gorkoga, u kojoj on, slika}ući švoj život, daje u isto vreme sliku SVOBa vremena, sliku socijalne sredine u kojoj še puši sve što je tir »Delo Arfnamono=
O i lipdgala
_ izraza Kknjiževnici
vih« prikazuje kapitalističko društvo u Rusiji pre revolucije i dopunjuje seriju romana i pripovedaka Gorkog u kojima on buržoasko društvo podvrgava „uništavajućoj revolucionarnoj kritici. Neđovršeni roman »Život Klima Samgina« pretstavlja granđioznu epopeju, u kojoj še odražava život Rusije na kraju XIX i u početku XX veka, u toku čitavih četrdeset godina. U tom svom velikom delu Gorki je đao čitavo rusko društvo u jednom prelomnom periodu sa svim njegovim klasama i klasnim protivurečnostima, a naročito intelipenciju, oličečEnu u jednom svom prefstavniku, junaku romana, u kome je koncentrisan šsam oportunizam i kolebljivost sitnoburžoaskog intelektualca. Još u toku građanskog rata u mladoj sovjetskoj književnošti dolaze do koji kroz svoju umelnost služe velikim ciljevima proleterske revolucije. Za ovaj period tipična je aktuelna publicistička IR ČO politička basna. Bilo „Je potrebno demaskirati neprijatelia, ismejati ga, izazvati prema "Bea pnev narodnih masa, trebalo je oduševiti maše u borbi za ČopBdoo Sale: Mo Obe eksploatacije i ugnjetavanja. ovom pogledu it istakao talentovani Desnik aijea Bjiedni.
Ali najtipičniji pesnik u
7 a ; ovom – · riodu i u sovjetskoj knjlovhosii i uopšte jeste Vladimir Majakovski,
Maiakovški je najbolji prime? vaelj. kog pesnika koji je 8vu švoju poeziju stavio u službu radničke klase naroda, revolucije. ji
I ne samo poeziju, Majakovski
Svu svoju praktičnu delatnost posveai revoluciji
•
gađaja i suđbine ljudi zameni autorskim pričanjem o njima, U tim slučajevima monološka autorska konstrukcija govora smeta stvaranju individualnog jezika ličnosti, i ne bi trebalo da ona u našoj realističkoj filmskoj umetnosti zagospodari, jer bi neizbežno osiromašila mogućnosti Uumetničkog prikazivanja stvarnosti. Mo nološki princip konstrukcije, govora šematizuje unutrašnji svet junaka i svodi film na mlitavo pripovedanje.
U dijalozima naših scenarija česta je pojava i retorična patetika. Stvoren je čitav manir govora koji ie tuđ živom jeziku ljudi. Manir patetike sa puno n=potrebn h eči ı alčtiaČc „a ne odražava se negativno samo na opšti utisak Hoji stičemo o ponašanju filmskih junaka, nego i na njihove karaktere. On izobličava karaktere i stvara od živih ljudi papirnate deklamatore i šablonske frazere koji govore o stvarima đobro pozmstim gledaocima iz sasvim drugih izvora, iz izvora koji sa umetnošću nemaju nikakve veze. U sovjetskoj filmskoj literaturi uzima se kao primer retonične patetike dijalog u sovjetskom filmu »U planinama Jugoslavije«, Reči Slavka Babića, kao: »Hvala, tebi, junače moj, hvala tebi!« i »Ja, pukovnik Narodne armije, Slavko Babić, izvršio sam svoju dužnost« — citiraju se kao tipični u tom pogledu. Koliko ove Babićeve reči zvuče beživotno i šuplje najbolje će se osefiti ako se uporede sa kratkim, jednostavnim govorom Čapajeva, sa njegovim prvim rečima u filmu: »Stoi, kudal« i poslednjim: »Lažeš, nećeš uzeti!«, Ova nam poređenje otkriva ne samo razliku u stilskom načinu pri. kazivanja likova; ono nam potvrđuje do koje je mere retorično-pataetiI_ čan dijalog u stanju da izobliči i same karaktere filmskih junaka.
Na dijaloge u istoriskim filmovima treba obratiti naročitu pažnju. Jezik u tim filmovima ne dozvoljava anahronizme, mešanje reči iz različitih istoriških epoha, što takođe češto srećemo kod naših pišaca koji uzimaju filmske teme iz istorije. Istoriski scenario je dužan da što je mogućno vemije »vaskrsne minuli vek u svoj njegovoj istini« (Pušicin). To ne zna_ či, međutim, da treba pribeći naturaljstičkoj arheološkoi restauraciji jezika. Potebno je samo sačuvati one njegove karakteristične osobine koje mam pružaju iluziju istoriske vernošti.
Za našu kinematografiju je od najveće važnosti borba za uklanjanje površnih i pogrešnih shvatanja o ulozi dijaloga u scenariju, borba protiv šuvoparnosti, bezličnošti, lažne šarolikosti jezika, borba protiv patetike, otrcanih fraza, jednoobraznosti 1 protiv prakse »dorađivanja« dijaloga za tuđe sceny_ rije. To je ustvari, borba za čistotu je= zika u scenariju, — borba za stvaranje jedne od osnova realističke film= ske umetnosti.
Problem dijaloga u scenariju preraStao je iz problema oblika u problem kvaliteta i sadržaja filmskog dela.
SOSTENOS;
Frane Baće: Iz mape ilustracija, za
pesnika, u Majakovskom je čovek i pesnik spojen u jednu nerazdvojnu celinu. On piše agitacione „stihove, radi kao slikar u ondašnjoj sovjetskoj telegrafskoj agenciji gde crta plakate i karikature (»Okna ROSTA«). U pesmama Majakovskog izbija sa neodoljivom &šnagom njegov revolucionarhi prkos, njegova ljubav prema rađničkoj klasi i partiji, njegova svest O značajnosti svetshkoišto-
' rijskog preokreta u Rusiji, Treba
istaći njegove poeme »Vladimir Ilić Lenjin« i »Dobro« (»Horošo«), U prvoj poemi genijalni vođa svetskog proletarijata naslikan je ne samo kao borac i revolucionar, nego u išfo vreme i kao »najčovečniji čovek«. U poemi »Horošo«, napisanoj povođom desetogodišnjice Oktobra, Majakovski daje grandiožznu , ali u isto vreme i konkretnu pesničku sliku velike proleterške revolucije i njenih tekovina. Na poseban, originalan način izražava Majakovski svoju ljubav prema revoluciji i socijalističkoj domovini, svoju slivenost sa radničkom klasom i narodom, Sve što je zajedničko, narodno pesnik oseća kao SVOje, i on šam ošseća se kao deo veli-
"kog socijalističkog kolektiva.
Kao kod svih pravih:' ·
Iz čitave poeme, kao i čitave poezije Majakovskog uopšte, izbija njegov moćni „prevolucionarni optimizam. »Radujem se ja, — kaže pesnik, to se moj rad uliva u rad moje republike«. . ; Drug Staljin je dao najvišu ocenu poezije Majakovskog: »Majakovski je bio i ostaje najveći, najtaleniovaniji pesnik naše sovjetske epohe«. U prvom periođu sovjetske Mknjiževnosti — dvadesetih godina, Disci daju veoma istaknuto mesto tematiči građanskog rafa. Čitav niz pisaca OVOB perioda daje likove heroja Wkoji su se rodili i izrasli-u borbi protiv buržoazije i stranih intetvvenata. Navodimo najistaknutija dela iz ovog doba sa temom o građanskom ratu: · »Železna bujca« od A. Serafimovi_ ća, »Čapajev« od .D. Furmanova, | [
%
KNJIŽEVNE NOVINE.
og u filmskom scenariju –
» noveli— jeste ludorija. Alirat naroda
U mjesecu septembru otvorio je Nakladni zavod Hrvaiske u Zagrebu
izložbu djela i rukopisa Augusta Ce-
sarća, književnika i neustrašivog jav
„nog radnika, koji je čitav svoj život
posvetio nepom:irlitvoj borbi protiv nacionalnog i socijalnog tlačenja na-
roda. Jako izložba pretstavlja samo .
jedan dio Cesarčeve obilne publicistič_ koe i književne djelatnosti, ooa daje mogućnosti da seiutom “okviru sagleda borbeni put Cesarčev, koji je započet još u njegovim mlađim godinama, dok se nalazio u višim razredima srednje škole, a u razdoblju između dva rata pretstavljao jednu od haj_ značajnijih i najsvetlijih književnih
i Đublicističkih pojava kod nas. Iakc·
Cešarčev rad nije u potpunosti obuhvaćen, izložba ipak daje pregled re_ velocionarne altivnosti skromnog i hrabrog borca.
Već kao gimnazijalac. Cesarec je osjetio »potrebu „novih smjernica i novih načina borbe« u našem javnom životu. To je bilo vrijeme na početku drugog decenija XX ”ROČvijeka, kada je tuđinska vlast eksploatirala zemlju i tlačila narod, a građanski političari sarađivali s tlačiteljem vlastitog naroda. Omladina, a naročito srednjo_ školska omladina, bila je nezadovoljna i ogorčena »na svu politiku stari_ je građanske inteligencije — gOVO_ ri o tome Cesarec — pa je šama po_ digla barjak borbe protiv tuđinštine. Objašnjavajući. kasnije u jednom članku historilšsku pozadinu svoga romana »GCareva. kraljevina«, Cesarec je slijedećim riječima „prikazao orijentaciju i ulogu napredne sred_ njoškolske omladine, kojoj je i sam pripadao, u razdoblju uvođenja Ćuvajeva komesarijata: »Glas se digao kao blima iz redova đačke omladine. Đački štrajkovi, koji su tada... za_ ređali u svim većim gradovima Hrvatske,.,. u najđubljem svom smislu značili šu protest omladine protiv cuvajevštine, a, što je najznačajnije za beznačajnost i bezličnost tadanje Hr_ vafske taj rat nije pokrenula omladđina visokih škola, nego omladina sred_ njih škola«. A u brošuri »Đački pokrete (objavljeno) pod pseudonimom 1912:), koju je gotovo cijelu. napisao Cesarec u osmom razredu gimnazije, iznijeto je, da se omladina digla u borbu ' za oslobođenje zemlje »zaro_ bljene apsolutizmom, zarobljene kapitalom. Ne možemo biti u ropstvu pokorni i tek se u slobodi bori-
' ti za — slobodu«. I misao da đački po.
kret treba da ima »bazu — narodnu, socijalnu i kulturnu«, v?lo je karakteristična za mladog Gesarca. Već dvije godine ranije, 1910 (kad mu je bilo 16 godina) napisao je Cesarec pod inicijalima A. CG. P., u organu Soci_ jal-demokratske stranke Hrvatske »Slobodna riječ« novelu »Iz svijeta potlačenih«. »Rat narođa s narodom, države s državom — kaže on u toj
»Bamu« Ivana Gorana Kovačića
»Poraz«e od A. PFadejeva, »Partizanske pripovetke« od Vselovoda Ivanova, »Virinejats od L. Sejfuline, »Nedelja«. od J. Libedinskog, »Paa Daira« od A. Mališkina, drama »Ljubov Jarovaja« od J. Trenjova, poema »Duma pro Opanasa« od Eduarda Bagrickog, stihovi Nikolaja Tihonova. Najznačajnija među ovim delima jesu: »Železna bujica« od Serafimovića, u kojoj je glavni junak u stvari masa, narod, zatim »Čapajev«, gde je na osnovu dolumentarnih podataka data slika legendarnog heroja građanskog rata — „Čapajeva, i »Poraz« u kome je pokazano kako u procesu borbe za revoluciju rastu novi ljudi, novi karakteri. Znatnim dđelom posvećena je građanskom ratu i revoluciji velika epopeja Mihajla Šolohova o donmskom Mkozaštvu —d » Tihi Don«, koji je započet u drugoj polovini dvađesetih godina, a ZaVr-
_ šen 1940 godine. ,
Temi građanskog rata vraćaju še s uspehom sovjetski pisci i kasnije tridesetih godina. Takva su dela: »Parhomenko« od Vsevoloda Ivanova, »Ušnamljenošt« od. Nikolaja Virte, »Ja sam Sin radhog naroda« od V. Katajeva, drama Nikolaja Pogodina »Čo> vek s puškom«. Najsnačainile delo ovog tipa iz onog kasnijeg beriođa sovjetske književnosti jeste »Hleb« od Alekseja Tolstoja. roman o odbrani Carićina 1918 godine.
Dvadešetih godina niče „u SšovjetSkoj književnosti nov tip književnih dela, koja su posvećena industrijalizaciji i kolektivizaciji. Ova književna vršta nastavlja se i razvija kašnije, u toku tridesetih godina, u doba staljihskih pjatiljetaka. To su pretežno romani, u kojima je data herojska borba sovjetskog naroda za izgradnju. socijalističke ekonomike, za podizanje novih' fabrika, elektmčnih centrala, borba koja je iz osnova izmenila lik sovjetske zemlje. U procesu ove borbe stvaraju se novi ljuđi, i sovjetska Književnost đaje tog novog čoveka
Povodom izložbe djela i rukopisa SO | Auqusta Cesarca ME.
Vice ZANINOVIĆ
s Vlastodršcima, sirotinje s gospodon; opravdan je. I dok god narod ne bude uvidio, da su zakoni današnjeg vijeka zli, a poredak truo, bit će mu rođena domovina tamnicom, gospoda tamni_ čarom, a vlastita država krvnikom«.
Slijedeće godine, 1911, Gesarec se javlja pod imenom Augusto Augustov nedovršenom hovelom »Bezbožni sin« u »Valu«, organu hrvafske i srpske o_ mladine.
Sudjelujući u đačkim štrajkovima i nalazeći se među kolovođama štraj_ ka, Ćesareć, učenik osmog razreda gimnazije, došao je ma optuženičku klupu kao sudrug Luke Jukića u atentatu na komesara Cuvaja 8. VI. 1912., te je osuđen na 5 godina tamni_
Dvije fotografije iz vremena. kad se Cesarec nalazio u zatvoru Sudbenog stola u Zagrebu (na jednoj je broj policijske karloteke 2339 od 17. M. 1912), prikazuju nam mladića nježne tjelesne građe; njegovo zdrav. stveno stanje pogoršat će se u toku mjeseci provedenih na robiji.
Pored rukopisa novele »Bezbožni sin« koja nije u »Valu« do kraja štampana, jeFf je časopis prestao izlaziti. izložen je fekst dosada neob_ javliem novele »Glupani«, s karakterističnim popratnim pismom, koje je
Cesarec uputio iz zatvora Sudbenog
stola u Zagrebu Vladimiru Čerini. Obogaćen novim životnim islustvi_ ma, radosno pozdravljajući pobjedu radnog narođa u Sovjetskom Savezu, Cesarec je nastavio svoj revolucionami. rad poslije prvog svejtskog rata. Cesarčev životni put je građen na čvrstoj i jasnoj razvojnoj liniji borca, koji je prožet mržnjom protiv gvih okvira porobljavania i snažnom vjerom u radničku klasu kao glavnog nosioca progre&a. Između ostalog, to potvrđuje i članak objavljen u Borbi (13. V. 1923), u kojoj je Cesarec bio jeđam od glavnih saradnika, pa se tu kaže: »Prije svega posve je Ordinarna laž, da je Cesarec tek ne_ davno prešao među komuniste i đa je bio dobar Jugoslaven i nacionalist u onom smislu, kakav tim pojmovima daju orjunci i demokrate. Cesarec je proletersko dijete, čiji je otac, bio so_ cijalist od prvih začetaka socijalističkog pokreta kod nas. a i sam Cesarec je...
u Ssocijaldemokratsku stranku stupio ·
već prije 1914 god. Po svojoj ideolo_ giji on je uvijek bio na krajnjoj ljevici sooijalizma, a i kod rascjepa 8 Koraćem i ministenijalistima 1919 g. on se priključio takozvanim ljeviča_ rima. Član Komunističke partije Jugoslavije on je bio od njezina stvara. nja na Vukovarskom kongresu (1920), a i sam je sudjelovao na kongresu«.
Cesarec je u razdoblju između dva rata.razvio bogatu i snažnu književnu'i publicističku djelatnost, pa mam
- izložba ne prikazuje samo štampane Nnjige pripovijedaka, romana, “studi-
ja, prijevoda napredne literature, rad aa, drami, korektorski i uređivački pošao, oko štampanja Marksova »Kapitala« (1933), saradnju u naptednim časopisima, već i štampana djela poslije drugog Svjetskog rata · (pet knjiga »Izabranih djela A. Cesarca« u izdanju Nakladnog zavoda Hrvatske, »Careva kraljevina« u izdanju beogradske Prosvete i druge manje edicije).
Izloženi su brojevi polumjesečnika »Plamen« koji je Cesarec pokrenuo 1919 s Miroslavom Krležom. Pje-
m, Dpripovijetkom, dramskim vri_ aoapi. "OBRA Oa nizom članaka Cesarec je propovijedao »borbu i napor za Qdovršenje i ostvarenje svih Sstoljetnih i današnjih revolucionarnih tendđencija...« — Uz »Plamen« nalazi se časopis »Hnjiževna republika«, koja pokazuje, da je Cesarec bio u toku 1923—1925 jedan od glavnih saradnika objavljujući pjesme, pripovjedđačke radove, rasprave političke, društvene i literarne, On je i ovdje pisao o značenju, o kulturnim nastojanjima i tekovinama Oktobarske re-
enu enu rreeun nn uururanınnmuznumunar Suanzinaic=ur unum Osnalaierusruu:eaGaamaretspeununutiBesbenem zenis anemneaeuGenCunlsnnaonjeuiennaei= aaa rer man
socijalističkog društva. Ova književ-
na vrsta pretstavlja nešto potpuno novo u Svetskoj književnosti, zato što je nov i materijal koji je tu obrađen, zato što je novo i društvo koje je pružilo taj materijal. Među delima koja obrađuju ovu temu najznačajnije mesto zauzimaju: »Cement« od Fjodora Glatkova. »Sot« od Leonida Leonova, »Vreme napred!« od VV. Katajeva, »Dan drugi« od 1. Erenburga, »Veliki konvejer« od Iljina, »Uzorana ledina« od M. Šolohova, »Hidrocentrala« od Marijete Šaginjan, poema »Zemlja Muravija« od A. \('vardovskog. Velike uspehe poštigla je sovjetska knijičževnost u oblasti istoriskop YO~
dna i drame. Ovo je takođe književ-
i rod u kome izvanredno jasno izbija na videlo novi karakter sovjetske \književnosti. Sovjetski istoriski TOman bitno se razlikuje od ranijeg da storiskog romana. Buržoaski istoriski roman „pretstavljao je falsifikovanje istorije. On {e proizvoljno i lažno tumačio istoriška zbivanja i ulogu lično sti u njima. Markusistička istorija u Sovjetskom Savezu dala je novo, istinski naučno tumačenje istoriskog procesa čovečansiva i naroda SSSR. Ona je oborila mnoga lažna tvrđenja i falsifikafe, koji su se bili ugnezdili zahvaljujući buržoaskoj istoriji. Sovjetska nauka, na primer, objasnila je nn potpuno nov način istorisku ulogu Ivana Grozžnog, dokazavši da je njegova' delatnost imala veliki progresi. vni značaj, jer je on konažno likvi"dirao fetdalnu razjedinjenost Rusije i dovršio centralizaciju ruske države, učinio j& sposobnom »a dalji razvitak. Marhksistička iđejnost, marksističko shvatanje istorije pomogle ie sovjetskim piscima da pravilno shvate isto_ riju 1 da u svojim istoriskim romanima i. drugim delima s ilisoriskim temama dađu vernu sliku pojedinih epoha, istoriskih događaja j istoriskih ličnosti, ;
LD,
STRANA 3
volucije: on je dao oštru i stvarnu analizu režima nasilja u zemlji u razdoblju poslije prvog svjetskog rala naročito ističući oštroumnost Trevolucionarne misli Svetozara Markovića. Na izložbi je, nadalje, s pravom puna pažnja posvećena tjedniku »Za_ štita čovjeka«, koji je Cesarec pokrenuo 1998 i najvećim dijelom ga sam ispunjavao.
U nizu članaka i dopisa list je pisao o fteroru u balkansko_podunavskim državama, iznosio primjere nekažnjenih krivaca i žrtava reakcije, prikazivao postupak policije s političkim zatvorenicima i nasilja u kaznionica_ ma, a u nizu podlistaka raspravljao o temi »Glavnjača kao sistem«. »Zaštita čovjeka« bila je često plijenjena i zabranjivana, a odgovorni urednik s odgovornim štamparom osuđivan ovčano i zatvorom, dok tjednik nije najzad, doživjevši svega 24 broja, s uvođenjem šestojanuarske diktature, zabranjen a malo zatim već na početku 19209, Cesarec je morao provesti u zatvoru dva mjeseca.
Sačuvana koresponđencija (Rodolju=” ba Čolakovića, Radovana Zogovića, dopisnica španjolskih boraca Otmara Kreačića ı drugova povodom Nove godine 1941 s MWarakterističŽmim pozdravom: »š notre vieux ami« itd.), fotografije iz Cesarčeva života (roditelja i drugova), fotografije iz vreme_ na boravk u Sovjetskom Savezu (1923 g. i 1935 F.) i na frontu u Španjolskoj među borcima 1937 — upotpunjuju biografiju i fizionomiju neustrašivog revolucionarca, A od ošso_ bitog je interesa, također, Cesarčev neobjavljen »Ratni dnevnik — 1939«, u kojem su, na žalost, samo nabačena i nerazrađena zapažanja iz važnih historijskih dana.
Policiiski i sudski materijal, kojim su priređivači izložbe raspolagali, prikazuje neke momente iz 1992 (povodom pogreba Alije Alijagića, aten=tatora na ministra unutrašnjih poslova Draškovića) i 1928 (povodom Cesarčeva hapšenja u Mariboru na povratku iz Sovjetskog Saveza).
O Aliji Alijagiću, o njegovoj posljednoj noći i posljednim časovima Cesarec je toplo pisao u »Borbi« u nekoliko brojeva (16, III. 1922, pa 23. III. 1922).
»Uveče smo se upoznali, a već u_ jutro zauvek rastali. Ima rastanaka, koji su večni sastanci za one, koji ih prežive — takovim ih čini veliči- · na onih, koji zauvek odlaze. I meni se čini, đa sam se s Alijom fe poslednje noći, proboravljene s njime u sačekivanju njegove smrtne ure, doživotno sastao. Borci se možda naj. bolje poznaju po tome, kako umiru. Alija je išao u smrt hrabro, kao svi junaci, počevši od Homerovih junaka pred Trojom do ruskih revoluciona=ra za vreme carizma«.
U oktobru 1922 otišao je Cesarec u Sovjetski Savez, a na povratku, Dpo-. četkom aprila 1923, bio je uhapšen, zatvoren u Mariboru i osuđen na tromjesečni zaivor poradi prijelaza granice bez pasoša, a zatim »pređan zagrebačkom Sudbenom stolu na da_ lje uredovanje po zakonu za zaštitu države.« Predsjednički ured, redarstvenog ravnateljstva u Zagrebu pod br. 5154 od 25. aprila 1923 uputio je akt policijskom komesarijatu u Mariboru, u kome se aktu, između osta_ loga, kaže: »Uputno bi bilo, da se Augustu Cesarcu za vrijeme vršenja dosuđene kazne svaka posjeta mladih ljudi, koji su svi sumnjivi kao kuriri podzemne Komunističke par_ tije, uskrati, te na takove obrati najstroža pažnja«. — A stalne i surove progone A. Cesarca, koje nam dje.lomice otkriva i izloženi akt Ministarstva unutrašnjih poslova od 19. VI 1993, treba upotpuniti mnogim drugim novinskim podacima, saopće_ njima samoga Cesarca ili njegovih prijatelja, pa da se dobije još preglednija slika o borcu, koji «e bio izložen wtalnim progonima f nikad nije uzmicao pred ličnim žrtvama, pa je zbog svojih revolucionarnih pogleda bio jedan od prvih žrtava fuđinskih, fašističkih slugu u julu 1941.
Znameniti sovjetski pisac Aleksej Tolstoj napisao je dramu »Ivan Grozni«, u kojoj je ovaj ruski car prikazan kao veliki državnik, ispunjen brigom o Sudbini Rusije, a ne kao krvožedan tiranin, čija je vladavina išpunjena terorom/i zločinima, kako šu ga ranije likali buržoaski istoričari i pisci istoriskih romana. Peru Alekseja Tolstoja pripađa i veliki istoriski roman »Petar I«, najveće delo ove VTste. u sovjetskoi književnosti. U ovom roman prikazan je istoriski vemo i umetnički snažno ne samo Petar 1, nego čitava njegova epoha. Za Aleske. ja Tolstoja, kao i za druge istaknute sovjetske pisce istorijskih romana, karakteristično je da on uzima na 8sebe zadatak da naslika poznate i krupne istoriske ličnosti. Raniji pisci iStoniskih romana, sem pojeđinih izuzetaka, uzimali su mahem za junake
„svojih dela ličnosti nepoznate istoriji, · a poznatim državnicima i političari- '
ma davali su epizodne uloge„ To je dolazilo od njihove nesigurnosti u tumačenju istorije, Sovjetski pisci, naoružani marksističlko-lenjinističkim shvatanjem istorije, nisu se plašili da pristupe prikazivanju „najkrupnijih istoriskih ličnosti i time reše jedan značajan umetnički problem.
Od ostalih „istoriskih romana u' 8#OVjetskoi književnosti najpoznatiji šu sledeći: »Razin Stepan« od Čapigina, »Kjuhljas i »Smrt Vazir-Muhtara« od J. Tinjanova, »Bolotnjikov« i »De la i dani Lomonosova« od Georgija Štorma, »Sevastopoljska kampanja od Sergejeva Censkog, »Cušima« od Nevikova-Priboja, „»Džingiz-kan«e i »Batij« od V. Jana, »Jemeljan Pugačov« od V. Šiškova, »Dimitrije Donski« od S. Borodina,. »Port-Artur« od
' A. Stepanova itd. U svim tim roma=–
nima istorija ruskog naroda i drugih narođa SSSR pojavljuje se u sasvim novoj svetlosti. :.) a
Krupne rezultate postigla je i 8 jetska dečja Književnost. Dečj „ABAS ON ORAO AN