Књижевне новине
. BBOJ 37
Prošle godine proslavljena je u čitavoj našoj zemlji stogodišnjica »Gorskog dVijenca«, veličanstvene »poeme o borbi i slobodđi«, kako ju je nazvao R. Ces SS O a V-
na onako kako je to zaslužio au: S Gorskog vijenca«, Petar Petrović-Njegoš, veliki pesnik i veliki borac za slobodu i jedinstvo jugoslovenskih naroda. Ta proslava bila je još jedno svedočanstvo o krupnim revo-
· Jucionarnim promenama koje su se
odigrale u našoj zemlj. Nikada u
staroj Jugoslaviji jedan neimar kul-
ture i borac za bolju sudbinu naših narođa nije mogao biti tako proslavljen kao što je proslavljen Njegoš povodom stogodišnjice njegovog najvećeg pesničkog dela.
To je ,pored ostalog, pokazao i broj izdanja »Gorskog vijenca« na sva tri jugoslovenska jezika — srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom. Ranije se često isticalo da je »GOorski vijenac« među knjigama koje Su pisane srpskim jezikom doživeo najviše izdanja. Pri tome se navodila cifra: nekoliko deseteka izdanja. Ali sada, prilikom svoje stogodišnjice, »Gorski vijenac« izišao je samo u toku jedne godine u osam izdanja: svaka naša republika objavila je Njegoševo delo, a Beograđ i Zagreb dali su po dva izđanja, od kojih se izdanje »Jugoslovenske Knjige« odlikuje brižljivošću i ukusom tehničke opreme, Ako relativno veliki broj predratnih izdanja svedoči o vrednosti i popularnosti Njegoševa dela, ovako veliki broji izdanja »Gorskog vijenca« u toku 1947 pokazuje još nešto više: ogroman preobražaj koji je izvršen u našoj zemlji. To pokazuje i činjenica đa među pomenutim izdanjima dva pretstavljaju nove prevode — na makedonski i slovenački jezik. Naročito značajnu pojavu pretstavlja makedonski prevod »Gorskog vijenca«, i to iz više razloga. Makedonski narod prvi put se sada Upoznaje sa velikim Njegoševim delom na svom maternjem jeziku. Makedonski narod izvojevao je, uz bratsku pomoć ostalih naroda Jugoslavije a zahvaljujući istoriskim pobedama Sovjetskog Saveza, nacionalnu slobođu i pravo na izgradnju svoje nacionalne kulture. Sa velikim poletom on je pristupio izgradnji te svoOje kulture, i to na prvom mestu iZzgradnji svog književnog jezika i sVoje književnosti. Ta izgradnja vrši se u duhu opšte kulturne izgradnje u Jugoslaviji. Nova nacionalna kultura malkeđonskog narođa, dobijajući sve
| ođređenije i sve tipičnije nacionalne
forme, ispunjuje se socijalističkom sadržinom, koja je karakteristična za či_ tav naš sađašnji razvitak uopšte. Nacionalna kultura, makedonskog naro_ đa kao i kultura ostalih naših naroda, sve više postaje sastavni deo opšte jugoslovenske socijalističke kulture koja se sađa stvara, zadržavaju_ Ći svoje tipične nacionalne forme. Duboko i istinsko bratstvo naroda jeste jedna od osnova te kulture. Velike tekovine pojedinih jugoslovenskih naroda, i to kako današnje tako i one iz prošlosti, postaju zajednička svojina svih naših naroda. MakeđonBki prevod »Gorskog vijenca« jeste, prema tome, jedan od rezultata međusobnog približavania i prožimanja kultura pojedinih jugoslovenskih .narođa. U uslovima stare Jugoslavije, u kojoj je makedonski jezik bio zabranjen, Makedonci se nisu mogli upoznati na svom matemjem jeziku Ba »Gorskim vijencem•. kac ni sa delima drugih jugoslovenskih pisaca.
U vezi sa makedonskim prevodom »Gorskog vijenca« treba istaći još jedan važan momenat. Makedonci u stvari sada prvi put izgrađuju svoj književni jezik, na osnovu narodnih dijalekata. Razume se da oni u tome nailaze na vrlo veliki broj teškoća. Jedan književni jezik koji se nalazi na početku svoje izgrađnje ne može, Basvim prirodno, odmah zadovoljiti sve potrebe književnosti, nauke, jav-
Radovan LALIĆ
nog života. Zbog toga razni reakcjonari i šovinisti tvrđe da makedonski narodni jezik (ti šovinisti ga proglašavaju za dijalekat bugarskog ili srpskog jezika) nema uslova da se razvija, da postane književni jezik, instrumenat jedne bogate i razvijene kulture. To je, razume se, glupošt. Svaki književni jezik postao je od narodnog jezika i svaki je prošao kroz fazu kroz koju sada prolazi makedonski jezik, s tom razlikom samo što se makedonski jezik nalazi u mnogo povoljnijem položaju nego što su se nekad nalazili drugi jezici, jer se stvara u uslovima izgrađnje socijalizma, što pretstavlja ogromnu prednost, Ali i praksa je već đeman= fovala ta tvrđenja o tobožnjoj »nepodobnosti« makedonskog jezika za dalji razvitak. Dosadašnji. rezultati koje je dala mlađa makeđonska književnost i nauka jasno pokazuju da se makedonski književni jezik vrlo brzo i uspešno razvija. Kultume ustanove makedonskog narođa, naročito univerzitet u Skoplju, mnogo doprinose fome prazvitku. „Prevod »Gorskog vijenca« takođe je jeđam od značajnih dokaza bogafstva, gipko-
sti i lepote makedonskog jezika. »Gor- .
ski vijenac« pretstavlja za prevodioca veoma fežak problem. Ali uspeh prevoda »Gorskog vijenca« na makedonski jezik — treba reći da je taj prevod potpuno uspeo — ilustruje u isto vreme i uspehe makedonske 'Književnosti i makeđonskog: kmnjiževnog jezika,
Makedonški prevod »Gorskog vijenca« od druga Blaža Koneskog odlikuje se, pre svega, vernošću originalu, Kađa to kažemo, ne mislimo na bukvalnu vernost slovu origanalnog teksta, Time hoćemo samo da podvu-
čemo da je prevodilac sasvim dobro
shvatio original, da dđobro poznaje i »Gorski vijenac« i Njegoša uopšte, jako možđa nije proučio svu literatuTu o »Gormskom vijencu«. Mogao bi neko primetiti đa njje potrebno naročito isticati poznavanje aoriganala, da je to nešto što se samo po sebi razume, đa s obzirom na veliku sličmošt makeđonskog i Srpskog jezika nije nikakva naroščita zasluga razumeti jedan tekst pisan srpskim jezikom. Međutim, nije samo reč o običnom razumevanju teksta. Pri prevođenju jednog Književnog đela treba razu= meti to delo u celini, poznavati društvenu i nacionalnu sređinu u Kkoioj je ono poniklo, epohu koja mu je đala obeležje, shvatiti njegovu idejnu sadržinu i sve nijanše njegovog stila. To je ono što često neđostaje našim pervođiocima a čime drug Blaža Koneski vlađa u velikoj meri...
Ali dobro poznavanje originala, iako izvanredno važno, jeste samo jedan od uslova za uspešno prevođenje, Glavni zađatak dolazi tek posle toga. On se sastoji u tome da se dobro shvaćen original adekvatno prenese na jezik na koji se delo prevodi. Drug Koneski pošao je u tom poslu sasvim ispravnim putem, Nastojeći da za delo crnogarskog pesnika nađe odgovarajuću formu na makedonskom jeziku, a da prevod zadrži smisao i ritam originala, on je iskoristio sve mogućnosti makedonskog narodnog jezika, nije se striktno pridržavao one jezične norme koja se počela utvrđivati u današnjoj .makedonskoj književnosti i publicistici, U napomeni na kraju knjige B. Koneski kaže: »O jeziku prevoda treba primetiti da u izvesnim stvarima otstupa ı od naše današnje književne norme, To je pretežno jezik naše epske pešme, kod koje se prevodilac morao zadržati, ako je hteo da prenese kolorit Njegoševa narodnog govora«. Ali treba podvući đa je prevodilac u primeni folklornih elemenata pri prevođenju »Georskog vijenca« umeo da nađe pravu meru. On ta sredstva nije zloupotrebio preteranim gomilanjem narodnih izraza, iz
PISMO IZ ,ZABAČEN.H” KRAJEVA
»Nema sumnje da su uslovi ovde, na Kosovu i Metohiji vrlo teški, teži no u ma kom delu NR Srbije, a sigurno i u PNRJ, jer je Kosovo i Metohija najzapušteniji kraj koji smo zatekli posle oslobođenja. Mi smo gotovo jedino na Kosmetu zatekli feudalne i polufeudalne odnose, koji su u drugim krajevima davno bili likviđirani. Mi smo zatekli takve navike, takve predrasude, takvo stanje kuiture i nepismenosti koje teško možete naći u drugim krajevima naše zemlje. Mi hoćemo da Kosovo i Mefohija doetigne u napređovanju druge dove naše zemlje. Sa narodnom «vlašću mi ćemo to mnogo brže; postići nego što bi se to đalo postići u drugim usšlovima«. To je rekao drug Blagoje Neškovič u oktobru 1946 g., na zasedanju Skupštine Oblasnog narodnog odbora Autonomne „Kosovsko-Metohiske Oblasti. ,
Ove jeseni, dve gođine posle te sškupštine, naša ekipa završava snimanje jednog dokumentarno» filma na Kosmetu Obilazeći teren u potrazi za karakterističnim motivima i detaliima koji bi slikovito prikazali tešku prošlost i lepe perspektive ove oblasti, imali smo mocgućnost: da se po slo puta uverimo u opravdanost reči druga Neškovića: i onih o veli. koi zaostalosti. ı onih o mngućnostima "brzog napretka. Videh smo. na primer da je za nepune dve godine iz štare turski-haotične prašniavo-blatnjave Prištine niklo impozantno stan-
no naselje od preko desetinu mo. Bernih trospratnica Dom kulture u eenfru velika Polioprivredna škola ba perifsriji. Videli smo da se po lanMovičkim brežuljcima kraj Prizrena, Mo pre dve gođine obraslim u jalov
astalak, prostro ogroman Omladđinad, već sađa jedno od naj-
većih državnih poljoprivrednih bpreduzeća u zemlji. Sto dvadeset hiljada čokota plemenite Joze zasadili su Oovde mladi Šiptari, Srbi i Crnogorci sa čitavog Kosmeta. Zasadiće ih ove jeseni i idućeg proleća još toliko. Kroz koju godinu govoriće se kođ nas o landovičkom vinu kao dosad o oplenačkom, župskom ili vršačkom ,.. Videli smo kako u ravnici kraj Đakovice izrastaju objekti velike stočarskoogledne stanice' štale, magacini, zgrade uprave. Kađ god smo navraćali drumom Đakovica—Prizren, ta ustanova je bivala sve veća, sve uočljivija. A svugde usput, dokle gođ smo se
kolima probijali, nailazih smo na ob- .
novljena sela i na nove zadružne domove. Nad ulazom u Sređačku klisuru, južno od Prizrena, ostaci zidina Dušanovog grada primili su boju suvih litica na kojima su pre mnopo vekova podizani, Kao i u Rugovu, i ovde drum vijuga uz korito Bistrice probijajući se kroz kamen, kroz tunele, preko vrioglavih mostova, na sto meSta ugrožen usovima, stalno na ivici ponora, Natovaren koni i volovska zaprega tu se teško mimoilaze, Čovek bi rekao da ovde negde mora da je granica liudske civilizatorske i društveno-organizacione moći, da taj put mora da vodi u divliinu i bespuće, I onda, odiednom. negde na osmom kilometru,-klisura razmiče svoje zidine, Bistrica se sve pitomije ograđuje njivama i vrbacima ı put vag beazleno,
kroz jedno selo. uvodi u Sređačku žu-
pu, tako sveže zelenu i lepo obrađenu da vas pofseća na Sloveniju.
Na kraju druma, umesto očekivane divlime. selo Sredskn «dosta veliko, neobično čisto, Presreću vas ljudi srdačni ofresifi. Pokazuju ponosno svoj veliki skoro dnvršen zadmižni dom.
U Sredskoj žive Srbi-starosedeoci,
pojedinih majedonskih dijalekata.“
Potrebno je istaći uspeh prevoda sa.
gledišta versifikacije., Koneski prevo-
»Gorski vijenac« stihom originala, lesetercem, koji je dosledno sproveden kroz čitavu knjigu bez ijedne greške. Od početka do kraja delo je preveđeno pravilnim, zvučnim dđesetercem, kKojije,može se.reći, u mnogo me zađržao i u prevodu njegoševsku snagu. Naše narodne' pesme i sam Njegoš prevođeni su na druge slovenske jezike u desetercu. Ali ni u jednom od tih prevođa deseterac nije tako pravilan, tako zvučan i prirodan kao u makeđonskom prevodu »Gorskog vijenca«. Istina, u makedonskom takođe postoji deseterac, to je stih makedonskih epskih pesama, i prevodilac »Gorskog vijenca« imao je dobru podlogu za svoj rad. Drug Koneski- uspešno je iskoristio taj makedonski deseterac pri prevođenju
· »Gorškog vijenca«, ali ga je znatno
približio Njegoševu stihu. Rezultat koji se na osnovu toga dobio doista zaslužuje pažnju,
Rekli smo da je Koneski sasvim dobro shvatio original i da ga pravimo tumači .na svom „maternjem jeziku. Baš zato što poznaje »Gorski vijenac«, on ne dozvoljava sebi slobodu da menja tekst, da ga »popravlja«, kao što se to dosta često čini pri prevođenju i kao što su to ranije činili neki prevodioci »Gorskog vijemca«, pozivajući se na njegovu »neprevodivost«. Koneski prevodi tačno, ali ne prevođi bukvalno, On u većini slučajeva uspeva da šačuva smisao i lepotu originala, ukoliko je to uopšte moguće pri prevođenju.
Međutim, i prevodu druga Koneskog mogle bi se učiniti izvesne zamerke, U njemu ima izvesnih mesta koja nisu prevedena sasvim pravilno ili nisu prevedena dovoljno jasno i precimo. Istina, takvih mesta nema mnogo, To su većinom ona mesta koja ni u originalu
nisu sasvim jasna, a Koneski ih je“
prevođio na osnovu komentara Milana Rešetara. Tako, na primer, stih »Muameđ e kako za Gertuka« u originalu ima nešto drukčiji smisao. Nije jasno preveđen ni stih »Junaštvo je car zla svakojega« (u prevodu Koneskog: »Junastvoto car nad site zla e«). Nije pravilno preveđen takođe jeđan stih iz govora Vuka Mandušića na kraju dela, Možđa bi se ovde onde mogla učiniti još poneka primeđba na prevod druga Koneskog. Ti sitni neđostaci bili bi izbegmuti, da je prevodilac pri rađu iskoristio pored Rešetara u većoj meri i drugu literaturu. Takođe je pri kraju
trebalo za komentar upotrebiti i dđruge autore, a ne sarno Rešetara. Ozbiljan propust po mom mišljenju, jeste i to što knjiga nema predgovora, što u njoj nije data ocena Njegoševe književne i političke delatnošti, Da je uz knjigu dat kraći esej o Njegošu, makeđonskom čitaocu „bilo bi mnogo lakše s&shvatiti veliko đelo crnogorskog pesnika
Ali ove primedbe koje smo učinili ne umanjuju vrednost rađa druga Koneskog i važnost pojave »Gorskog vijenca« na „mokeđonskom jeziku. Drug Koneski đao je odličan prevod »Gorskog vijemca«, On je uspeo da veliko Njegoševo delo. koje ima tako dubok narodni karakter, prenese na makedonski jezik, sačuvavši njegovu iđejnu i pesničku Jepotu. I po vernosti originalu i po svojim Književnim osobinama prevod »Gorskog. vijenca« od B. Koneskog spada među najbolje
prevođe ovog velikog dela” jugoslo-
venske književnosti, Makedonski prevod »Gorskog vijenca« pretstavlja prilog razvitku „jugoslovenske
književnosti i prodđubljivanju brat-
skih odnosa među našim narodima. · CCC ZuirpUuru is J: NI all n zr paru ar ur aaa aarr iN Dip raiNari
To je eltnografski najstariji srpski elemenat na Kosmetu, Pred Turcima koji su navaljivali kroz klisuru oni su se uvek povlačili u planinu, odo= levali tako mnogim najezdama i sačuvali kroz vekove jezik, veru i običaje. |
Ni dolazak automobila, dosta redak u ovom kraju, nije odvratio sredačke pionire od posla u kome smo ih zatekli, sve dvoje po dvoje nosili su školske klupe i prozorska okna sa br= da dole, u potok ·da ih okupaju pred početak školske godine, Radili su sa cikom i smehom. Veselo su sijala mokra okna koja su devojčice nosile uzbrdo, ka školi, Blistavije i čistije od stakla bile sa oči dece koja su u prolazu rađoznalo zagledala prašinjave putnike. '
*
Iz Prizrena pošli smo u zoru za Dragaš, centar Gorskog sreza, Kod šiptarskog sela Žur drum napušta plodnu ravnicu i penje se krivudajući Sve više i više, u sve oštriji i mirisniji vazduh.
Dragaš je sasvim malo naselje sa dve tri veće administrativne zgrade. I tu, u centru, gradilište zadružnog doma. ·
Bila je nedelia jutro. Trebalo je ovđe da dobijemo konje, pa da produžimo dalje u planinu. Ali drug Tair, sekretar Sreskog komiteta, nije mogao da se pozabavi nama dok ne isprati frontovske radne brigade koje su toga jutra iz Dragaša polazile na izgradnju pruge Peć—Prizren. Malo nestrpljivi zbog tog zadržavanja šetkali smo kroz selo, ioš uspavano i pusto. Lepo je to — polazak frontovskih brigada, mislili smo, ali sto put viđeno: miting sa govorima i klicanjem, raspoređivanje po kamionima i oproštajna pesma kojh se gubi u huci motora i oblaku prašine.
Iz takvih misli trgao nas je još udaljen ali već jasan zvuk goča, odne. kuđ iznad sela. Pošli sme mu u susret Ali tek što smo učinili sto koraka ovo bubnjanje kao da dabi odjek sa suprotne strane Vratili smo se — i više nismo mogli da razaznamo g koje stra
· nije su njemu bili
}
MAKEDONSKI PREVOD »GORSKOG VIJENCA« SVEDOĆANSTVO 1 ODGOVOR
STRANA 3
ı. NARODNOG PESNIKA '——
Najnovije i najslavnije stranice svo_ je istorije naši narodi su ispisali svim sredstvima u ljudskoj vlasti: krvlju na bojnom polju, znojem na izgradnji razorene zemlje, manifestacijama jedinstvene političke zrelosti, u bezbroj primera potvrđenom rešenošću da idu svojim putem ka opštoj srećnijoj budućnosti radnih ljudi celog sveta. I o svemu tome u najširim masama ne_ prestano se vodi svestran, neizbrisiv letopis, koji je odoleo svim poku_
šajima izroda i izdajnika da ubace u ·
njega makar i jednu mrlju, makar i jednu lažnu, falsifikovanu stranicu. On. je sav satkan od intimnog sagledanja sudbonosnih događaja od neumitnih istoriskih sudova, strasnog o_ crtavanja i svetlih i tamnih likova po_ jedinaca, bez opraštanja i pravdanja, bez potcenjivanja i breuveličavanja. Taj letopis su naše narodne pesme o narodnooslobodilačkoj borbi, na čijem skupljanju već više meseca radi Savez književnika „Jugoslavije, Nepribirane sistematski do danas, one se sada zapisuju onakve kakve se pe_ vaju u mnogoljudnim kolima, na ra_ dilištima, u zanesenom sećanju na dane Užica i Sutjeske. I tu, na izvoru, naše narodne pesme sačuvale su svu svoju čistotu i snagu, i aktuelnost, samo zato jer su istinite i nađahnute, jer su deo neuništivog narodnog života, otrgnuta reč srca koja će blistati gemljom i kada buđu daleko za na_ ma dela koja su je zapalila. Stvarane sa prvim ustaničkim puć_ njem, narodne pesme unele šu u pre= danje svaki značajniji trenutak naše borbe, upile u sebe odjeke dalekih svetskih ratišta, naročito fronta na kome še borila Crvena armija, opevale i osvetlile najmarkantnije prvoborce antifašističkog rata. Više od toga, u ovom narodnom stvaralaštvu
· sačuvana su raspoloženja i osećanja,
širokih masa iz tih istoriskih dama, njihova svest, jasnost cilja i puta ko_ jim je valjalo ići. Evo, na primer, kako su narodne mase sagledale četrđeset prve i druge svog rukovođioca, kako su mu se tađ obračale, kako ga i sada opevaju, kađ god se u časovima odmora zagrle nosioci prvog Petogođišnjeg plana:
Kompartijo, mirisavo cv'jeće,
cio narođ za tobom se kreće.
Kompartijo, ruka ti je sveta, ti si vođa narodnog pokreta.
Nije lako komunista biti,
a časno je to ime nositi. Poznaje se ko je komunista: svakom mio a obraza čista.
Ništa ljepše i milije nije
neg se zvati članom Kompartije. Oj, đa mi se član Partije zvati, ne b' žalio ni svoj život dati.
Ovakvim stihovima svaki je komenftar izlišan. Neposrednije i iskre. nije ne može še ocrtati odnos masa i rukovodstva, Ali oni za koje »Maite nema« i koji osam gođina ne čuju pesmu zemlje od sedammaest miliona ljudi, mi kada se bore protivu fašizma ni kada izgrađuju socijalizam, mogli bi nas bez zazora zapitati o karakteru narodnog pokreta i našeg u-
· Btanka. Naš narodni pevač, međutim,
na sva slična pitanja ima samo jedan odgovor u bezbroj varijahata, od ko_ jih je najpopularnija:
Na vrh gore Romanije
crveni se barjak vije.
Ta neka ga nek se vije, doš0 nam je iz Rusije...
Ili ona iz 1941:
Srp i čekić naša značka · daju hlebac pšenični.,
Srp i čekić naša značka
radničko-seljačka,
Ovi znaci našim trudbenicima ni_ kada nisu bili pusti simboli i dekorativni ukrasi, već nešto mnogo, mnogo više: putokazi u borbi, žarulje u tami kojom je Hitler bio zastro celu Evropu. U toj noći svetlost sa istoka pro_ dirala je kroz jeđan prozor, naš pro_ zor. Pa ipak, narodni pesnik nije hteo da se zadrži samo na fome. I od rapoznati maniri skeptika i klevetnika, te — da li zbog njih ili svoje ljubav, radi — on ovako
ne bije tupan, a s koje se čuje jeka. I od tog trenutka pa sve do podne (kad su kamioni zaista krenuli u poznatom oblaku prašine) nismo više nijednog trenutka požalili što smo bili nevoljni svedoci polaska frontovskih brigada iz Dragaša. »Izgubljano jutro« pretvorilo se neočekivano u nezaboravan doživljaj: u jedan od onih trenutaka kada postajemo naročito svesni da živimo u jednom presudnorn istoriskom periodu naše zemlje kada muđro rukovoditvo iz oštrih suprotnosti kuje nov život: socijalizam, Dve brigade slile su se u Dragaš iz nekoliko mesnih odbora, bližih i daljih. Zvuci gočeva i zurli, tihi izdaleka, nagoveštavali su dolazak grupe Gorana, rastući dugc i postepeno od zaglušnog i zanosng ritma pri ulasku u selo. Omladina u prazničnim odelima ispraćala je brigadire iz sVOjih sela pevajući celim putem A ma= lo poizdalje svaku gmupu pratile su žene, devojke i deca. Žene u crnim anterijama i belim, lakim jašmacima iz kojih im proviruju samo oči. Devojke u slikovifim crveno-belim nošnjama, sa čitavim tovarima đinđuva oko vrata i zlatnim cvećem nevena u kosi. I kad su se ljudi sakupili na ledini pred Sreskim odborom, kad su zurle još strasnije zapištale prateći muška, svečana“ teška šiptarska kola, crno-bele grupe zabuijenih žena, sablasne i u sunću. koje su izdaleka po-
smatrale svoje sinove i muževe, iz-·
gledale su kao otelovljene senke. prošlosti koje nemočno. sa strane po-
Smatraju razigrane snage života. pOo” smatraju ono što im se otima i stre-
mi napred, u budućnost Razume se, svaka prividna simbolika nestaie ako joj priđeš ljudski — blisko i ustupa mesto složenijoj i uzbudljivijioj životnoj istini. Kad sam prišla »senkama prošlosti« i stupila s njima u razgo-
vor, videla sam da me iza prozirnih .
belih jašmaka gledaju fople ženske oči, stare i mlađe. vesele * radoznale. Sporazumele smo se lako (Gorani su muslimani, ali govore nekim, rekla bih, makeđonskim narečiem Poreklo im je bez sumnje slovensko), Bilo ih
neposređno ukazuje na nosmoce t znamenja: 8ž
OJ, Staljine, za te narod pita, Ti si našeg školovao Tita.”
Staljin nam je dika u Rusiji a drug Tito u Jugoslaviji, 35
Oj, Staljine, pokaži nam uzđamo se u Tita i u te. BOM
Staljin i Tito su pokazali put našim narodima. Tim putem mi smo i pošli, iako je put bio težak, iako ga nisu hteli tad izabrati i drugi naro_
· Čito susedni narodi, ma da je isto ta_
ko i njima ukazivan. Možda ga nisu izabrali zbog toga, što je pred narodom frebalo da krene vođ, — bar tako naš peshihk misli kad peva:
Nema borbe, nema Krvi, dok ne pođe Tito prvi.
Nema krvi, nema rata, bez Dapčević komanđanta.
Nema rata, nema treske, ej, bez Prve proleterske...
Ovi divni stihovi, koji se razvijaju kao talasi ofanzive, ovako napisani i čitani gube mnogo od svoje izražaj_ nosti. Njih narod nije stvorio za štampu i čitanje. Oni su rođeni u vatri juriša, a žive u grozdovima pobedničkih kola kojima naši trudbenici proslavljaju uspehe nikle iz žrtava oslo_ bodilačkog rata. Savremena narodna lirika kao svoj sastavni đeo traži zvučnost brigada i horoVa, osećajnost pevača, polet mlađošti. Zato u toj sredini ona ne zastareva, već se neprestano pothranjuje svežim sokovima, dobija nov smisao čak i kađa se rađi o starim ftekstovama, kao na primer:
Druže Tito, ti Staljinu reci:
borimo se četrđest meseci.
Još toliko za nas mnogo nije ' Bve uz rame Crvene armije.
Sličnih pesama je mnogo u našoj
savremenoj narodnoj poeziji. Oa-e danas u masama postaju sve 3 nije .i sve pevanije ukoliko i »istoričari« žele da Titove Jugosla: nema, a dolarski atomičari da ne bw> de ni Jugoslavije ni Sovjetskog Saveza, niti ijedne zemlje narodne demo> kratije. Ne peva naš narod sa zanosom ove strofe zato što bi hteo da drugi čuju, kako to nisko misli n bugarski karikaturista, kao da nisu napredni ljudi sveta već čuli i nas i druge. Ovi se stihovi pevaju zato što naši ljudi znaju da se treba još boriti, da valja još odolevati mnogim naletima, i to baš »uz rame Crvene armije«, kao saborac i izviđač, jer je Jugoslavija — isturen bedem socijali_ zma. Nama je naše mesto poznato i mi na njemu čvrsto stojimo, # đubokom verom u pravičnost, sa svetlim pogledima na ishod. Stojimo nerazdvojno spojeni sa onima koji su nas izveli na tai vidik, s Partijom i Titom, s Titom koji je po narođnoj pesmi vođa komunista, vođa Partije što je »kao sumce čista«. + U jednoj narodnoj pesmi ranijeg periođa pevalo se: Pođnosimo sve t maršovanje, Had ORO ete noći,
a kad jednom izborimo dan slobođe novim putem u nov život ćemo pođi.
Nov život mi smo izborili — on je naša savezna republika; novim putem mi već krupnim koracima kora_ čamo — on vođi u socijalizam. Zato naišire mase trudbenika Jugoslavije s dostojanstvom i ponosom, sa Ssvešću liudi koii znaju da ostvaruju đeo zadatka svetskog proletarijata, daju Svojoj lirici završnu poentu distihom:
Heroj Tito, heroj narođ s njime, pa se skupa ponosimo time.
M. PANIČC-—-SUREP i
KNJIŽEVNI ZBORNIK POSVECEN DANU USTANKA MAKEDONSKOG NARODA
Društvo književnika Makedonije izdalo je književni zbornik posvećen 11 oktobru, danu ustanka makeđan-. skog naroda, |
U zborniku šu objavljeni radovi makeđonskih Rknjižewvnika i pesnika: Koče Racina, Venka Markovskog, Ko le Neđelkovskog, Blaže Koneskog, Gora Ivanovškog, Vlade „Maleskog, Slavka „Janevskog, Vanča Nikole_ skog, Ace Šopova i drugih, sa tematikom iz oslobođilačkog rata, kao i narodne pesme spevane tokom narođnooslobodilačke borbe.
Povodom proslave dana ustanka, u Skoplju je otvorena i izložba oslobo-. dilačke borbe, mentamim &materijalom „svedoči o učešću makedonskog naroda u veli. kom oslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, o ulozi slavne KPJ, i prvi put u istoriji izvojevanoj nacionalnoj i socijalnoj slobođi makedonskog narođa·
Književno veče mladih pisaca Hrvatske
U okviru republičkog: Omladinskog festivAla održano je dvanaestog okto-
bra u dvorani Pučžkog sveučilišta književno veče mladih pisaca Hrvatske. Književno veče otvorio je Slobodan Novak referatom u kojem je iznio napore i rezultate osnivanja književnih kružoka u školama, u pokrajinskim centrima, u fabrikama i na selima. Pored organizacionih, istakao je i OSnovne književne probleme s kojima se susreću mlađi pisci.
Na književnoj večeri čitali su svoje pjesme: Nasko Aganov, Vjera Mel. njak, Đorđe Šaula, Mijo Peti, Đorđe Radišić, Čedo Varijola, Milivoj Slavin šek i Cvjetanka Organdžijeva. Pro-
je nekoliko OJ PJKU krile lice, a jedna je na anteriji nosila međalju Narodnog fronta' »Za požrtvovan rad«. A, devojke, nađinđane perlama i Ššljokicama, stidljivo su pogledale, momke u kolu i rasprštavale se kao jarebice pred našim aparatima za snimanje — "ali kad su ušle u selo ponosno su, bez zazora, nosile zastavu i nevešto ispisane transparente: »Ne prima” mo klevete na naše rukovodioce« »Izgradićemo prugu Peć—Prizten«.
Posle mitinga, kađ su V** zabrektali motori kamiona, ljudi su se izdvajali prilazili da se oproste s porodicom. Žene su muževlievu ruku prinosile usnama ı čelu, očevi su dizali decu u naručja, darivali ih novcem po starom gurbetskom običaju i ljubili ih u tanku, svilenu kosu s Upletenim amajlijama. Već u kolima, naginjući se preko ograđe, mlađi su dovikivali poruke devojkama, majkama, drugovima. Tek kada su kamioni nestali za prvom okukom, a gočevi i zurle zamrli u kratkoj disonanci, osetila se neka svečano-tužna tišina rastanka koju je samo jedno magare bez ustručavanja. razbilo gromkim njakanjem. Grupe žena polako su se udaljavale u raznim pravcima. Čulo se još neko vreme tiho zveckanje Uukrasa na devojkama, kaskanje konjića po fvrdom drumu. a onda je ceo Dragaš kao čarolijom ponovo utonuo u pospanu tišinu zlatnog jesenjeg podneva, ;
Potražismo konje ali nam neko reče: »Džipom se može još trinaest kilometara đo Brođa A tamo ćete lako dobiti ne jednog nego tri konja na
· čoveka«,
Tačno ie da se džipom „može do Broda. Ali uz to treba šofer da ie vrlo vešt. a putnici da su spremni na maksimum &Đtruckanja — i da nisu nervozni.
Brod — to je krajnja tačka na najpreciznijoj karti kolskih puteva, čudno gnezdo svijenc pod pazuhom ofranaka Šar-Planine niotkud vidljivo dok mu se sasvim ne približiš. Uske, krivudave grubc kaldrmisane, ulice, kuće pokrivene pločama škriljca, mi-
hi NM adi li
koja bogatim doku-.
zne radove čitali su Anđelka Martić i Vojin Jelić . ; Pri organiziranju ove književne večeri ni izboru radova koji su se čitali nije se prišlo dovolino ozbiljno. Zbog toga ovo književno veče nije imalo većeg uspjeha. 3š
Sastanak literarne sekcije Beogradskog univerziteta
Dvadeset prvog oktobra ove gođine literarna gekcija Beogradskog univerziteta održala je svoj prvi sastanak u novoj školskoj godini, na
· kome su čitali svoje radove pesnici-
studenti Dragoslav Grbić. Sl"vko Vukosavljević i Slobodan Marković.
Pred kraj prošle školske godine članovi Univerzitetske literarmme sekcije imali su savetovanje sa Ččlamovima. Udruženja književnika Srbije po pitanju pomoći koju bi Sokciji pružili naši Kmjiževnici. Jedan od načina ukazivanja te pomoći, koji je tada bio predviđen, bilo je i posećivanje literarnih univerzitetskih sastanaka ođ strane članova Udruženja književnika. Ovaj način predviđao je da književnici naročito pomognu pravilno vođenje diskusiie i da na konkretnim, dobrim i lošim, primerima, daju savete mlađim piscima koji istupaju u okviru sekcije. Pored ovoga bilo je predviđeno uspostavljanje bližeg kontakta izme. đu pojedinih književnika i pisacastudenata. Ovo rašpoloženje postoji i kod jednih i kođ drugih i trebalo bi, u smislu zaključaka donesenih na savetovanju književnika i mladih pisaca, đa dođe do pune manifestacije ove pomoći u ovoj školskoj godini.
V.P.
nijaturna čaršija zamrla — sem kafanice u kojoj se služi »Divka« i šerbet, i zadruge, čiji je poslovođa uvek »na čas« otišgo svojim poslom u nepoznatom pravcu. U cemtru. malo ispod džamije i »grobišta«, dv> table na dve kuće kazuju da se tu nalaze Mesni narodni odbor i Mesni odbor Narodnog fronta. Ali prolaznik koji nema kad da se upoznaje s lokalnim problemima i koji, zabave radi, hoće da se preda malo maštanju, može ako jednog predvečerja stigne u Brod — vrlo lepo đa zamisli da je stigao u naselje mađijom vaskrslno iz tamne. osmanliske epohe Balkana, da se nekim „velsovskim trikom vremenski preneo tri-četiri veka unazad. Neće ga onda začuditi ni ogromna šarena gomila dece, neobično ljupke i jedre, koja će se uprkos svim opomenama igrati oko automobila sve dok ga ne odgura u brdski potok, odakle će mo. rati da ga izvlače volovi; neće ga začuditi ni đevojke koje izviruju iz svake kapije i ćor-sokaka u grubim vunenim čakširama, sa bezbroj đerđana oko vrata, sa turskim srebrnjacima upletenim u duge kike, sa nabakamljenim i nabeljenim obrazima od prirođe punim i rumenim:; neće mu se učiniti neobično što mnogi "adi sede besposleni na pragovima kuća, pred zatvorenim ćepencima, i dime i ćute, čekajući da padne mrak; i najzad, kad ga neki dobar domaćin primi na konak, neće se iznenađiti što ni uveče ni ujutro u velikoj avliji neće naići ni na senku ženskqg čeljađeta, što će mu sam domaćin ujutro doneti ibrik vođe i bakreni sahan da »musafiru« polije, i što će ga lično ispratiti iz kuće do usred sela — a onda tajanstveno nestati...
»Dobrom gazdi« kome smo od Mes-
Na
–:
\%
#
> 7
nog odbora upućeni na konačište, kad
nas je ugledao oteo se uzdah olak-
šanja: »A ja mislio da će mi prate neke seljakel« Ta rečenica bila je done-
kle za nas ključ za razumevanje Bro-
da i njegove zaostalosti To »gospo stvo«. taj čorbadžiski prezir pre seljacima ·mno; brodskih a
Mo Ni