Књижевне новине
_ Posledni
! O sm di Đure Jakšića ima nekoliko
kratko kazuje
o | _ ija. Najčešće se LOSORCC voPOI pesnik nazebao, NO O Ga hladnom jesenjem vreme O ao se brani od štamparske dana umro. u postelju i posle PO uove tati A i re _ Već pet godi IBE1o se videti da dakle još 1873, mOb." d66i noć Zalkić boluje od sušice. Sedeći noću u kavani sa društvom, On bi odjedSom začuhapMP počeo puniti usta 80lju da bi zaustavio izliv krvi iz grla. Svetislav Vulović, nječOV DTVI i doSva Obolji biograf, kaže da je Jakšić »od 1874 godine češće pljuvao krv i pobolevao, osobito s proleća, ali nikad nije hteo leći u postelju«.
U proleće 1878 pojavili su se kod Jalšića znaci i drugih bolesti, Poče. le su ga boleti noge i toliko oticati da je jedva mogao hodati. Po svoj prilici bio je oboleo od zapaljenja
bubrega, pa bolest zapustio i sasvim, je pogoršao. Uprava Državne štampa rije u kojoj je bio korektor, dala mu je otsustvo i Jakšić je, bolujući kod kuće, ispravljao i dovršavao SVOJU poslednju dramu »Stanoja Glavaša.
Njegov stan (u onoj kući u Skadarskoj ulici, danas renoviranoj, na kojoj stoji ploča većena Jakšićevoj uspomeni) bio je u dvorištu, Dragutin Tlić čiji se brat Vojislav docnije ože_ nio Jakšićevom kćeri Tijanom, opisao nam je pošlednji pešsnikov stan. Mala, niska soba s još manjom kuhimjom, Pođ bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost što i stolica, dve poštelje na nogarima: jedma pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima 8 unufrašnje strane, O čavle povešano nekoliko pohabanih haliina> U minijaturnoi kuhinji bez prozora šporet, neobojena polica za sudove i krevet u kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i SO_ ba i kuhinja zastrti ponjavama. U neređu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina, s nešto pesnikovih ruKkopisa. U takvom stanu i na korektorskom stolu u štampariji pesnik je za prvu svesku »Otadžbine« napisao uvodnu pesmu s istim naslovom; tu je spevao i »Ratara«, »Švalju«, »Karaulu na Vučjoi poljani«, »Jana Husa«, »Stanoja Glavaša« . \
U tom sfanu Jakšić se oporavliao u leto godine 1878 i počeo se ošećati sve bolje, ali kad je došla jesen sa kišnim i maglovitim danima »videlo se da je bolan iako se nije ništa tužio«. Da mu je zdravlje sasvim loše, moglo se videti i po promeni njegove naravi; bio je postao »sama blagost i mekota«, nimalo sličan onom prkosnom i naprasitom Đuri, gotovom na oštru šalu i žestoku prepirku.
'xUpravnik Državne štamparije Rajičević bio-ga je pozvao u svoj letnjikovac »Vilaž« na Topčiderskom brdu, u koji je Jakšić s jeseni, kad prispe grožđe i kad se izmulja Vino, ranijih gođina rado odlazio na fTeferič, ali Jakšić sad nije imao ni
wi snage ni yolie da_ide. dzvinlo Seaiei
su, Do SVoj Drilici, poslednji stihovi Đure Jakšića:
Doš'o bih ti, Stevo, tako mi života!
TL misliš đa ne znam šta je to divota đa ne znam šta j' ruža, da ne znam šta F j* cveće, đa mi stara đuša ni vazđuha neće? Zaseo bih onđe u tvom vinograđu,
u debelu hlađu,
okren'o bih leđa čemeru i jadu,
gledao bih dole, poljem i hatarom, —
a to bi mi srcu ugodilo starom ...
Čenlbr i jad nisu bili samo bolest, nemaština i druge neprilike pesnikoVa Svakodnevna života: u času, kad
·
i dani Dure Jakšića
je pisao ove stihove, Jakšića je uzne-
| miravala jedna neprijatna parnica.
Svemoćni general Ranko Alimpić, knežev rođak po ženi, ministar građevina, optuživao ga je sudovima zbog uvrede i tražio da se pesnik kazni strogom kaznom.
Bila je to jedna štamparska krivica zbog koje je Jakšić progonjen gotovo dve godine.
Za vreme prvog srpskog rata protiv Turaka, godine 1876 Jakšić je kao neka vrsta dobrovoljnog ratnog dopisnik, pohodio vojsku na Drini, kojom je zapovedao general Alimpić. Austrija, koja je već tada smerala da okupira Bosnu, nije dopuštala napredovanje srpske vojske preko Drine. Dužnošti i odgovornošti ovoga kneževa rođaka bile su dakle, lake; ukoliko ih je imao, Više diplomatske, nego vojničke prirode.
U svom patriotskom zanosu Jakšić je zbog te pasivnosti na drinskom frontu zamerio generalu i u priči »Ranjenik«, koju je objavio u novosadskom kalendaru »Orlu« za godinu 1878, opisao je Alimpića kao salonskog generala s puno ironije i prezira. ,
»Đeneral Ranko kicoš — tako ga crta Jakšić — s ufitiljeni plavi brčidi, kosa onako frizerski uglađena, a na uniformi nigde nijedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim di-
plomatsko; na svakoga se ljubazno
osmehne, rukuje se, razgovara O svačemu, samo ne o vojsci, ne o ratovanju!... Kad se prohoda, to biva na hintovu, za njime jure konjanici u crvenim čakširama, mišlio bi: go-_ spodin je kum u nekim velikaškim svatovima« ...
Ovo i dva druga, još oštrija mesta u priči, naljutila su generala Alimpića i on je tužio pisca šabačkom okružnom načelstvu. Kako je general bio uvređen »u smofrenju zvaničnog ra-
da« i to još kao vojno lice u foku
rata, načelstvo je uputilo stvar prekom suđu koji ga optluži za krivicu nepoverenja prema vojsci, njenom komandantu i »svetoj narodnoj celji Oslobođenja i ujeđinjenja SrpSskog«.
General, knežev „rođak, ministar građevina fuži prekom sudu bolnoga Jakšića! Srećom po pesnika, iz pre. kog suda tužbu uputiše redovnom građanskom sudu. Činilo se đa će Jakšić dobiti dva meseca zatvora, ali posle žalbe višim suđovima kazna se svede na osam dana obična zatvora »Proces'ea je ovaj jako potresao, — kazuje Vulović u Svom ogledu o Jakšiću. — Iako je kazna bila vrlo malena, ipak ga je silno ftištala«...
Žureći da nađe advokata i hodajući već bolestan po jesenjem nevremenu, razboleo se još više od jakoga nazeba koji je naglo prešao u zapaljenje desnqga plućnoga krila. Jovan Jovanović Zmaj, koji se tih dana preselio u Beograd, odmah .ga je pohodio i počeo.lečiti. Videći da se bolest sve više pogoršava, Zmaj pozva još jednog lekara, Lazu Dokića, ali mu ni jedan ni drugi nisu mogli pomoći.
Jedan biograt pominje još jedan
u vezi s ovom parnicom, ko
ji bi, ako se doista dogodio, mogao takođe biti neposredan Jakši_ ćeve smrti. »Postoji verovanje da je zbog toga (to jest zbog uvrede generala Alimpića)... bio i tučen«, kaže J. Živanović. I doista, po Beogradu se dugo pronošio glas da su sluge generala Alimpića, jedne noći, kad se Jakšić vraćao kući, pretukli pišca koji je posle toga pao u poste. ju.
Njegovo poslednje bolovanje traja.
lo je svega nekoliko dana. Ako je ve-.
rovati nekrolozima, sve do dva da-
na pred smrt bio je vedar; činilo se da će prezdraviti. Mirno i svesno raz'Bovarao je sa Zmajem i drugim pri_ jateljima koji su ga pohodili, Tada je u Novom Sadu izlazio socijalistički čašopis »Straža« koji su izdavale pristalice Svetozara Markovića većinom emigranti iz Srbije. Jakšić im sa samrtine postelje šalje peti čim svoga »Stanoja Glavaša« s ovom porukom koju je »Straža« objavila u poslednjoj Svešci za 1878 godinu: »Naj, Pošlji im, neka štampaju. Nagrade he iražim... I oni su patnici kao sam što sam...« :
Posle toga, 96 novembra Jakšić je pao u bunilo koje je ubrzo prešlo u agoniju, a nakon dva dana, slagači »Srpskih novina« slagali su. za broj od sedamnaestog novembra po starom kalendaru, oglas da še »Đura Jakšić, pesnik i korektor... upokojio... juče u šest sati izjutra, posle kratkog: bolovanja u četrdeset sedmoj godini svojoj, oštavivši... suprugu S četvoro nejake dece«,
Optuženi Jakšić bio je sad izvan domašaja izvršnih vlasti. I. narod, kao da učestvuje u nekoj demonstraciji, saranjivao je svečano Svoga pesnika. Kovčeg su mu nosili čuveni pisci toga vremena Zmai, Dragašević, Aberdar, Milorad Šapčanin, venac pozorišni Miloš Cvetić, venac umet_ nika slikar Antonije Kovačević, a govorom se oprostio Giga Geršić. Sav narod beogradski, omladina, intelektualci: stanovnici predgrađa, pratili su umrlog pesnika do njegova groba.
A vlast?
Kad su učenici beogradske gimnazije priredili 95 januara 1879 u Narodnom pozorištu »selo a. igrankom« u korist porodice »pokojnog pesnika i umetnika srpskog Đ. Jakšića«, — na kome su se prvi put čuli Zmajevi »Svetli grobovi«, — Dpišani naročito za ovu proslavu, ministar prosvete zatražio je izjašnjenje od upravnika što »u najbolje doba prekida redovne pretstave«, te time smanjuje prihode pozorišta...
Božidar KOVAČEVIĆ
KNJIŽEVRENOVINE
IMUZEJUZATVORU | ~
ı Duboka perspektiva dvorišta: čd. sto, bijelo kamenje u blokovima, kao geometrijska misao koja se okamenila. Slijedim zamisao arhitekta. Prisjećam se datuma gradnje: je li to bilo prije ili“ poslije Piranesia?
Niski me svod pritište težinom proteklih stoljeća. Pogled mi i neholice bludi zidovima: tražim izbrisane tragove. Ničeg nema, sve su očistili!
Ali rešetke su ostale. Gustom su mrežom zastrle prozore. Vrijeme je bilo zagrizlo kao ruka debele gvozdene šipke, Onda su izvana stavili druge.. Pa treće.
Uranjam rukama u slamu i dižem veliku staklenu kuglu. Gledam prema svijetlu cedulju i broj inventara: »Drugi vijek poslije Krista«. A našli su je: na Hvaru!
Udarac u mozgu kao električnom iskrom. Zastaje mi dah. Tko se to poigrao našim sudbinama? Kao od prozirnog papira postaju debeli zi_ dovi mletačke tamnice, njišu se i ruše: široka ploha ljeskavog mora! Dižem prema prozoru staklenu rimsku vazu i gledam: »Lesina«, Ljesna, Hvar, moj lijesoviti, šumoviti otok, u povijesti, zelen na moru plavu,
Juiro sviće u Piombima venecijanskim. *
Četrnaest sanduka! Našao sam ih u drugom katu, okovane i zapečaćene. Četrnaest sanduka zadarskog muzeja. Doveli su ih preko mora: slaklene posude i zemljane grčke vaze, srebr_ ne kopče i ogrlice, od jantara. Stvari iz davnine, ostaci starih kultura imigracija, tragovi života kakav je bio u našoj zemlji. Izašle su te stvari na sunce pod mohikama naših težaka, iz naše rumene, pjeskovite zemlje, oko Zadra i Nina, oko ,Skradina i Trogira, na otocima i obalama kojima su prolazili narodi u svojim polaganim, stoljetnim seobama. Gledam povijest naše Zemlje u slami .ovih sanduka, kopam rukama po pilovini i drhtavo odmatam stvari iz novinskog papira: kao da listam debelu Knjigu. i povelje nam pergamenama. Na ceduljama, u tuđem jeziku, prepo-
znajem imena naših gradova i sela. Nazora čitam, stihove o moru i gale_ otima: mi i Venecija!
Duboka perspektiva dvorišta.' Sunce na suprotnom zidu. Nad gradom je negdje bijelo sunčano juiro. Samo brujanje zvonova Sv. Marka veže me s ovim jesenjim danom, ruši se u šuplji kvadar kamenog dvorišta i kroz guste željezne mreže ulazi u ćelije. ga
Praćen tim brončanim zvukom što je titrao u kamenitim prostorima, O_ bilazio sam stoljetnu mletačku tamnicu, leglo tolikih patnja i užasa, Došao sam do najzabitnijih hodnika, do_. lje na rubu kanala, i ulazio, sagnut, u uske rupe bez svijetla i bez zraka. Mtio sam da bar kroz nekoliko trenutaka uzmognem osjetiti: kako su iz ovog mraka mogli misliti na Dalmaciju svi oni što su gnjili i sagnjili u ovoj memli; svi, buntovnici i nezadovoljnici sa naših obala, što sm O_ stavili u nepovratnoj daljini irage sa lađama i sive bregove obrasle vrijeskom i žukom i umirali u Piombima i Pozzima među zidovima, koje sad znatiželjno dotičem rukom? Svi pobunjeni galeoti, kmetovi i pučani farski, splitski i šibenski, i građani Zadra iz opetovanih ustanaka, kako 8u mogli sanjati o ostavljenim kućama i dječjim licima? I svi oni, kasnije, iz našeg doba, po logorima i zatvorima Ttalije, na Pantelleriji i Caltanisetti, oni koji su se vratili i oni koji nišu.
Zatvaram oči na nekoliko treniu_ taka: hoću li vidjeti sela među »ascvalim omendulima. Arkadiju renesansnu, idilu Zoranića i Hektorovića? Gledam: sivi kamen, džbunovi smilja i kadulje pod nebom plavim, a kroz granje grma: cijev mitraljasza,
boi
Nisam našao tragove fratra Grabovca u ovim kamenim špiljama iza »Mošta uzdisaja«. Stoljeća su prošla iznad njegova imena, kao i iznad svih onih bez imena, što šu se kao sužnji iskrcali u ovu »sohiavonsku nivu«, ·Mnogo je toga već povijest izbrisala iz sjećanja i mnoge račune izravnala, ali dug je još uvijek velik
Boža Ilić: Sondiranje terena na Novom Beogradu
ZA BORBENU TRORITU KNJIŽEVNOSTI !
Protiv udaljgvanja od sqvremonosti
V. Jermilov objavio je u listu »LiteYaturnaja gazeta« tri članka pod opštim naslovom »Za borbenu teoriju književnosti«. Istaknuvši u uvodu da se za poslednje dve godine, nakon poznatih odluka CK SKP (b) o časopisima »Zvezda« i »Lenjingrad«, o repertoaru dramskih pozorišta, o filmu i nakon referata A. A. Ždanova pojavio znatan broj dela proniknutih pravom partijnošću i visokom idejnošću, Jermilov kaže: »Ponešto je oživela i teoretska književna miBaO. TO se pokazalo u nekom jačanju pažnje prema razrađi problema esteti-
e socijalističkog realizma i pre svega osnovnog principa socijalističke esteti-' ke — principa partijnosti umetničkog stvaralaštva: u borbi za idejnost književnosti, za visoki nivo umetničkog pogleđa na svet, protiv pojava beziđejnosti, apolitičnosti, formalizma; u ot-
· krivanju kraha i trulenja buržoaske umetnosti; u dubljem shvatanju sovjetskog patriotizma. Partija je pozvala našu kritiku da aktivno učestvuje u komunističkom vaspitanju | omlađine, narođa, u borbi s ostacima kapitalizma
Uu svesti ljudđi.« „dnoposeći drugi i treći članak V. Jera OVa, uvereni smo da će oni doprinesti poznavanju problematike socijaliB realizma i đa će istovremeno u-
kazati pomoć, pred alt ORO, litici koja stoji
»Narod, država, parti – ljavanje knjiyevBoati ŠOU ŽElp uđasti, već žele aktivno prodiranje književnosti u sve strane sovjetskog života«, Na ovaj zahtev epohe, koji je izražen u referatu druga A. A. ŽdanoVa, naša književnost nije još dala potĐun stvaralački odgovor,
teroJ našep doba, koga je vaspitai 9liševička partija, stahanovac poe ROI Đetoletke, obogaćen iskustvom S Š| ak „adžbinskog rata. majstor Bh 1 „OTŽina, organizator stahanov2idbi rigađa, sektora i fabričkih ralonica, koji vođi za sobom nove i nove ljude. obučava ih stvaralaštvu i majstorstvu koji se uzdiže na 'nivo kvalifikovane tehničke ~ inteligencije koji živi snažnim. sadržainim idejnim ~ životom, — taj heroj nije još našao svoj lik u književnosti, , | ___Pobedonosna boliševička partiis voi naš narod komunizmu, poda Vaspitava novatore, Lik idejnog rukoVvodioca i orppnizatora svih ratnih i SEBE pobeda sovietskog naroda, lik oliševika u prilikama ~posleratnih
Podina, gotovo i i člo ovapločooja e nije: dalo džae!
Direktive partije, klasičan . rije, o po svojo Jasnoći i dubini referat A. A aan!
_wsigurali su idejno-umetnički uspon sovjetske posleratne književnosti, Ali
· romantizma, Ova
neophodno je kretati se dalje putem ovog uspona — »napred i više! sve na– pred i — više!«, — kao što je rečeno u poemi Gorkog.
Teoriju sovjetske književnosti .dosa= da još ne obrađujemo u pravću podrške sve većem zbližavanju između književnosti i stvarnosti. Štaviše, — u poslednje vreme pri obradi pitanja teorije socijalističkog realizma ispoljile su se takve nepravilne tendencije koje ne mogu doprineti jačanju veza između književnosti i života već, naprotiv, mogu doprineti slabljenju tih veza, stvaranju svojevrsnih oblika udaljavanja književnosti dd žive stvarnosti. Baš takav karakter ima skoro čitava diskusija o problemima socijalističkog realizma, koja je beskrajno — skoro gođinu i po! — trajala'u časopisu »Oktobar« (izuzev, možda, samo članka 1. Rjabova),
Glavna greška učešnika u ovoj diskusiji sastoji se u tome što u svojem definisanju suštine socijalističkog realizma oni ne polaze od kvalitetno novogF karaktera naše književnosti, koju je stvorila nova istoriska stvarnost borbe za sočijalizam i njegove pobede u našoj zemlji, već ođ starih, apstraktnih, »iskonskih« pojmova realizma i sholastička tačka gledišta, otkinuta od naše stvarnosti, zasniva se na pojmu o nekakvim nepromenljivim, metafizičkim »principima« realizma i romantizma, koji poStoje uvek, u svakoj umetnosti, koji se uzajamno privlače, kao Platonove podeljene polovine jedinstvene duše. Celokupna istorija književnosti izlaže se s ove tačke gledišta kao istorija uzajamnih odnosa ovih dvaju »principa«: čas se oni, u srećnim trenucima progresivnog uspona „jRknjiževnosti, »skoro« spajali jedan s drugim, čas se, u periodima dekadencije, razdvajali. I, najzad, u književnosti socijalističkog realizma ove polovine jedinstvene, večne duše umetnosti nedeljivo se spojile jedna s drugom, »što je i trebalo dokazati« ,kao što se kaže u geometriji Ovo »spajanje« dvaju principa — realizma i romantizma — baš pretstavlja, prema mišljenju nekih kritičara i tećoretičara, specijalnu osobinu socijalističkog realizma.
. Najđoslednije ovu “tačku gledišta izražava drug B. Bjalik, Ponekad se čini kao da on sastavlja i rastura, kao
”
kockice, pojmove realizma i romantizma. Definišući sotjjalistički realizam kao »potpuno« spajanje realizma i revolucionarnog romantizma, B,. Bjalik vrši mnogobrojne ekskurzije u prošlost, da bi dokazao da »ako su se realizam i revolucionarni romantizam sretali, onda su se i u prošlosti često sretali kao saveznici«. Socijalistički realizam, prema Bjalikovom mišljenju, »počeo je onde gde se završila književnost prošlosti, i on je morao učiniti i učinio. je nov korak unapred, postignuvši ono organsko spajanje dvaju principa — realističkog i idealnog, kome je mogla samo da teži prethodna književnost• (»Oktobar«, br. 11, 1947, str. 183). Na taj način, B. Bjalik jednostavno »izvodi« socijalistički realizam iz književnosti XIX. veka, smatrajući ga kao prosto nagomilavanje kvantitativnih osobina. Ovo je, razume se, čisto evolucionistička, a ne revolucionarno shvatanje književnog razvitka.
Ovim. evolucionističkim shvatanjem oduševio se i drug A. Makarovjy koji u svom članku »O masovnosti sOvijalističke umetnosti« izjavljuje: N
»A. Fadejev ne samo da je išao \ragom romantičkog principa u starom kritičkom realizmu, već je i pravili o pokazao da raskid između realističko.
i romantičkog principa skoro (podVu-·
kao sam ja. — V, J.) nije bio Ssvojstven velikoj ruskoj književnosti XIX veka usled {ioga što je njen razvitak bio neposredno vezan za oslobodilačke narodge pokrete u Rusiji (»Oktobar«, br. 9, str. 185). |
Ovđe je već.sva razlika između književnosti socijalističkog realizma i književnosti kritičkog realizma XIX veka svedena na neznatnu nijansu, na »skoro« U ovom shvatanju potpuno se gubi nov istoriski kvalitet, originalnošt socijalističkog realizma, on se svodi na spajanje starih književnih pravaca. iy
Sovjetska književnost nastavlja i
razvija najbolje, progresivne tradicije .
ruske književnosti XIX veka. Ali graditi definiciju stila i metođa naše književnosti polazeći u prvom ređu ne od osobenosti i zakonitosti nove socijalističke stvarnosti, koja određuje stil socijalističkog realizma, već od raznih kombinacija starih književnih
š
pravaca, — znači okrenuli našu knji--
ževnost, i njenu teoriju ne licem pre-
ma sađašnjosfti i budućnosti već licem prema prošlosti, Briga o našoj savremenosšti, o njenom istinitom i svestranom izražavanju u likovima mora biti glavna polazna, apsolutna. A kod nas mnogi kritičari i teoretičari polaze ne od ove brige, već od bezbrojnih, dosađno jednolikih, čisto književnih pna=
ralela, analogija, identičnosti i razli-.
ka. Do kakvih anegdotskih primera dovođi, ponekad, ta ljubav prema paralelama i poređenjima, to pretežno interesovanje za prošlost pokazuje, po= red ostalog, brimer druga 1. Lježneva, koji se u svom članku »Realizam Šolohova« s potpuno ozbiljnim. izgledom bavi poslovima koje je teško nazvati drukčije nego kao nekakvu nastranu igru:
»Počnimo od paralele: Aksinja, Astahova — Ana Karenjina, Ana je nisko »obarala svoju nekada ponošitu, veselu a sada ostramoćenu glavu«, A Aksinja je »gordo« i visoko držala svoju srećnu ali sramofinu glavu«. Ova, kao što se kaže, snažna paralela potrebna je piscu zato da bi dokazano da Ana Karenjina »gine ostajući !robinjom javnog mnemja svog kruga«, dok se »Aksinja uzdigla iznad patrijarhalnih pogleda i lažnog morala sela, ona raskida okove ropstva. U tome je ona napredna žena, Tolstoj osuđuje Anu.. A Šolohov je ispunjen „saosećanjem mrema Svojoj junakinji, njenoj pobuni protiv sela. On uživa u Aksinjinom buntovničkom duhu, u njenoj smelo=sti i moralnoj snazi«. Dalje pisac isto tako solidno utvrđuje »izvesnu sličnos} ženskog temperamenta« (?) Ane i Aksinje (Zbornik »Sovjetska Književnost«, Goslitizđat, 1948, str, 238).
\Zanesen svojom igrom, I. Lježnjev ne primećuje da Šolohov ne samo uživa u Aksinji već i tuguje nad njenom sudbinom koja je ispala tragična | nimalo nije sklon da njenu ličnu dramu smatra kao građansku vrlinu, „Skoro kao neku revolucionarnu zaslu\gu. T. Lježnjev ušrdno i pedđantno kon|struiše isto takve dubokomislene pa\ralele između Šolohova i raznih knji-
Ževnika prošlosti, tako da se na kraju
Ubi ono Što je glavno: novina Šolo-
'hovljevog stvaralaštva, koja potiče od \nove istoriske &tvarnosti. j/ta
av eu ovu ili onu nepravilnost u njefO„vom prikazivanju savremene stvarnoati, služe se čak i antičkom starinom. 'tvar dolazi dotle da jeđan od kriti|ćara, želeći da prebaci dramškim piscima što ignorišu životne teškoće pri Dpisivanju/ povratka ~ demobilisanog rainika, ističe tim sšovjetškim dram-
dira dala.n \W el} Yi iy Ja M:
MOO
| Pončkad kritičari, đa bi pokazali pi=ı fa
skim piscima kao primer ni više ni manje nego Homerovu »Odiseju«! Ispada da se baš na ovom aktuelnom delu treba naši dramski pisci đa uče rešenju teme povratka na mirmodopski rad posle Velikog otadžbinskog rata. Po mišljenju kritičara, tema povratka šovjetskog ratnika kući posle rata pretstavlja »novu, komplikovanu savremenu femu »Odiseje«. Osam poslednjih pevanja »Odišseje« posvećeno je problemu povratka Odiseja kući i konfliktu s Penelopinim „prosiocima, T cela »Odiseja« Jeste tema o povratku heroja, Ali prosioci nisu glavna tema. Pred herojem su iskrsle nove teškoće... Ođisej je bio »muđar čovek«, on je »prosioce«,jednog za drugim, poslao u Ad, to jest na drugi svet, osvojivši natrag kreposnu i vernu Penelopu. Zato mi praštamo. poslednji »greh« Odiseju. On je imao teškoću — obnovu domaćinstva. Drugi koji su se bili vratili iz trojanskog rata već su odavno uređili svoje domaćinstvo a Odisej je otsustvovao deset godina, To je bio prvi »nestalni bez traga« u svetskoj književnosti. Vrlo oštar konflikt pretstavlja povratak Odiseja kući... A kod nas neki dramski pisti preterano lako savlađuju teškoće«, poučno rezonuje kritičar, orijentišući, na taj
način, naše dramske pisce na usvaja-.
nje Odisejevog porodičnog i političko-ekonomskog iskustva (I. Aljtman, »Postanak i razvitak lika pozitivnog heroja u sovjetskoj dramskoj književnosti«. Pozorišni almanah BTO, 1948, str, 21). \
Ovi primeri mogu izgledati parodđi-
ski, ali oni samo dovođe do apsurda orijentisanje ne na našu savremenost
već na apstraktno poređivanje savre-
menih književnih pojava i pojmova s pojavama i. pojmovima književnosti prošlosti. i IR
Takva tačka gledišta poduđara se 8 ieorijom A. Veselovskog, koju je on izrazio u programskom predavanju od 1870 godine:
»Zar svaka nova epoha ne radi nad likovima koji su iz davnina zaveštani, okrećući se obavezno u njihovim granicama, dopuštajući sebi samo nove kombinacije starih i jedino ih puneći oni! n PO shvatanjem života koje,
ari, i sačinjava njen progre -
prošlosti?« ; a E
Sličnu grešku učinila je i drugarica IN Motiljova, operišući u stem KJRRku »O afirmafivnom i kritičkom prin=
cipu u socijalističkom realizmu« ap-.
strakltnim, »iskonskim«, nepromenlji-
vim pojmovima realizma i romanti-
zma. Kod Balzaka ona (u punoj sagla-
snosti s drugom Bjalikom nalazi »re-
17% i 9 Pa} „iron Wit
pruunuuu mIILIuumuĆAAIAOB:er um Our ruupGurrsrrigraesruriirrere rimu uairare arm zu omnanmrapnunisriZ 5
prave, realne konflikte koji su odra-
Ž|
i tišti težimom stoljeća; dug iz BO- dine 1.000, i onaj iz godine 1420, d Petra Orseola, Henrika Danđola svih mletačkih flota što su plovile prema Dalmaciji, skvadra Giustigna~ · na i Capella u hvarskim dragama, 88_ lija providđurskih pod frankopanskim »tumom lipim«. Koliko kostiju naših uzidanih u temeljima ovih palača! Kamenje iz petrada Istre i Dalmaci- je, debla sa Velebita, slikari, klesari i djetići naši u mletačkim botegama, a na dalekoj obali: puste, umrtvljene · luke bez jarbola, udovice i majke što »cvilu cvile« pred gradskim vratima i. ona čakavština tužna kao prošlost na_ ša. oko
Tko bi mogao odmjeriti koliko je naš udio u slavi cinquecenta?
Slike u crkvama i pinakotekama, zlatne Carpacciove priče i beskrajn! nizovi izrezanih prozora na Velikom kanalu: na vodi grad kao u bajoi! · ya
A na zidovima njegove tamnice či. ~ 9 tam povijest Domovine. \ i =
Povijest „neretljanskih, omiških. „Fi senjskih gusara, svih morlaka i usko- S ka, i sveg: onog oko Zadra: godine i 1180., 1187., 1193., i povijest one kri- ”.
7. žarsko_venecijanske „trgovine 1202 "i Sve pobune zadarskih građana: 1243., i. 1311 ji 1345., kađ je »la Dominante«, Vladajuća i Prevedra, slala preko mora desetke galija i vojske plaćenika, koji su pljačkali i palili naše otoke i obale, a u Veneciji su zarobljeni gra- 250 đani Zadra (»ribelli, perfidi i infe- ? delissimi«) umirali u ovim pretrpa- nim tamnicama, živeći od onoga što
su četvorica od najslabijih (sna šmri bolesni. okovani lancima na rukamn | i na nogama«) danju isprosili pc gradskim ulicama.
I napokon, četiri venecijanska providđura pod zidovima Zadra — Moce.· | nigo, Cornaro, Michieli i Contarini — · i kupuju grad i Dalmaciju od nekog | feudalnog kralja. Godina 1409., „ zatim vjekovi što prolaze, Turci, Nijemci i Mađari, turski ratovi nad našim” pokrajinama, mrak historije.
x
Hladni &rsi prolaze mi plećima: je ee li to od ovih misli ili ođ memle sa ie zidova? Jesen je vani svježa i prozračna, a daleko preko mora: druga gođina Petoljetke. Mislim na ruševine Zadra i n„ Motovun, pauk-grad, što nad dolinom Mime strši pust i prazan.
Umatam krhke stvari u stari no_ vinski papir i — kako je često zlobna i mudra igra slučaja! — prevodim masni naslov uvodnika iz 1941: »Vojvođa ođ Spoleta krunit će se krunom...« Osjećam, konkretno i tak. tilno, u šuštanju tog starog papira u rukama, kako povijest sazrijeva neumitnom pravdom,
Šest smo mjeseci tražili u stranoj zemlji odnijete sfvari zadarskog muzeja, a sad smo ih našli u — mle. tačkim Piombima. Nagnut nađ sanducima umatam staklo i jantar u papir 1 pilovinu: putovat će natrag preko mora, u Domovinu. Tiho je U vlažnim prostorima, srsi mi prolaze tijelom. Ukočen i napregnut slušam: bruje ruđarska okna i peći kombinata. U gluhoj tišini mletačke tamnice,
e
. na dnu kamenitog groba, čuo sam O-
ve jeseni jasno zveket Zenice i zuj Litostroja. Venecija, oktobra 1948 Grga GAMULIN
_ a A
volucionarnu romantiku« (?!), tvrđeći % da se u njegovim delima »pobedđa rea>-» lizma, veština da se vidi pravi čovek vo budućnosti u onom logoru u kome se on stvarno nalazi — organski spaja s } revolucionarnom romantikom« (»Oktobar«, br. 12, 1947, str. 149), Međutim :ako se kod Balzaka realizam organski spaja s revolucionarnom romantikom, S onda Balzaka, izgleda, treba smatrati pretstavnikom socijalističkog realiz- S ma! A . ag O
'Sholastičan pojam o »progresšivno– romantičkom principu« koji stalno postoji u umetnosti, podmetanje ispod revolucionarnog romantizma sovjetske književnosti apstraktnog »progrešsivnog romantizma« koji postoji izvan vremena i prostora doveli su drugaricu T. Motiljovu do gubitka osećanja nOVOg u našoj stvarnosti i književnosti. i
»U čemu treba đa se sastoji ta istinska romantika, koja je toliko potrebna našoj umetnosti? — pita T. Motiljova. — U ovaploćenju snažnih, celovitih karaktera, oštrih, složenih konflikata, jakih, uzvišenih osećanja« itd. Pošto je zaželela, tako reći, ono što je izvan= redno-romantičko, »oštro«, »Ssloženo- konfliktno«, drugarica Motiljova duboko je razočarana što ništa sličnc »izvanredno« nije otkrila u romanu »Vitez Zlatne zvezdđe« od S. Babajevskog, Po njenom mišljenju, cela pripovetka pretstavlja obrazac nekakvog neinteresantnog »naturalizma«, . šenog samo »cvećem spoljašne lepote«,. a heroji pripovetke jesu »obični ljudi« |
Drugarica Motiljova nije primetilani
ženi u romanu S. Babajevskog, nit. ođraženu u njemu poeziju, romantiku stvaralački zamah naše kolhozne stva! iu nosti. Na ovom primeru mi se s osobi tom jasnoćom ubeđujemo u duboku mudrost direktive partije, koja je izra- e žena u govoru druga A. A. Ždanovana Svesaveznom kongresu književnik od 1934 godine — da socijalistički realizam treba da bude metod ne samr književnosti, već i sovjeiske Kritike To znači, pored ostalog, i naročito, d: kritičar treba da polazi u svojim oce. nama ne od apstraktnih književni) razloga već od socijalističke stvarnost: Do čega dovodi odvojenost kritik'. „od savremenosti i zanošenje lažnim »romantizmom« jasno pokazuje prime O. Gruđoove, koja je jedan od učesni ka diskusije u čosopisu »Oktobar/, · Smatrajući za glavnu osobinu romši tizma postojanje heroja-=bor vlađuje prepreke, Gru vlja u teškoći p : &. :