Књижевне новине

BROJ 45

|F \ 43 broju »Književnih novina« od

: b% decembra 1948 godine na str. 3 Ol javljen je kritički članak Mlija ~ m cija »Dve prinoipijelne napomene

· yodom jedne kritike novog izdanja

: e to Šantićeve poezije« S obgirom na O da je Eli Finci poznat kritičar i da

meki čitaoci »Rnjiževnih novina« mogu njegove napomene. prihvatiti kao | neopozivu istinu, prinuđen sam da u'ČŠinim kritički osvrt na te napomene

i da — istovremeno — ukažem na neke nedostatke u kritičkom metodu „Ejija Fincija. o ac

U prvoj napomeni Finci udara po protivrečnoštima u miojoi oceni Šantićeve poezije. »Već odmah, i na prvi

oglede — kaže on — pale su mu u Oči »neka duboke unutrašnje kon-

·fradikcije«. I on ih je brikazao u vi-

du jedne konstrukcije sačinjene od 'suprotnih izjava, Pri tome mnogo šta je prevideo ili negirao, a u nečem

.i sasvim proizvolino i neobično po-

stupio. No neka bude i tako, da vidimo kako mu se drži konstrukcija ko'ju ie po svojoi volji napravio.

U prvom delu!) niza, satkanog od Đlurićevih protivrečnoski, on navodi

· nekoliko rečenica u kojima je »afir'

misan« Šantić kao narodni pesnik, u kojima je data pozitivna ocena njepove poezije u celini, pri čemu je učinjena i ona Ograda: »Uza sve zablude,...« o

U drugom delu?) on navodi rečeTice u kojima šu zablude, pomenute u opštoj oceni, konkretno pokazane na pojedinim pe#8mama ili grupama pesa-

Ta je tu protivrečnost? Gde je tu »sholastičko primenjivanje đijalektičkog metoda u književnoj analizi«, »sholastičko , uopštavanje pojedinih težnji i tendencija. podvlačenie sad ove 6ad one sštrane Šantićevn kniiževnog dela«? Zar to nije slično onome što i sam PFinci kaže: da u Šantićevom đelu »naporedo, često i nerazlučno žive i deluiu i progresivne fen“dencije (koje su dominantne) i reakciomame (koje su sporadične)«? Zar to što Finci kaže nije jasna misao iz kritikovanog članka samo preobučena u četiri strane reči — da bi bila frananftnija?

Kakav je PFincijev kritički metođ u prvoj napomeni?

Prvo, PFinci ie zaobišao iz kritikova> nog teksta nekoliko rečenjca u kojima o »određenoj društveno-istorikoj sređini...« nije ništa manje rečeno nego što je on, PFinci, rekao. U Kkritikovanom tekstu, između ostalog, stoji da je Šantić pevao »i pod uticajem samih prilika u tadašnjoj austrougarskoj provinciji Bosni i Hercegovini«, da je pored patriotskih i socijalnih tema obrađivao »i drukčije teme koje mu je nametao njegov lični život i doba u kojem je živeo« i da su kod njega »klonuća sporedne pojave«. (Finci je kazao: »sporađične« — reakcionarne tendencije).

Drugo, Finci je svestan toga da je članak »imao drugi predmet i drugu sWvrhu«, da se tu ocena daje »uzgred«#) — ukoliko se ocenjuje sam izbor (naslov članka je: »O izdanjima naših klasika za omladinu«), no to mu nimalo ne smeta da celu stvar postavlja falko kno, da je predmet i svrha samo ocena. nost u mislima samoga Tincija.

Treće, Finci umetnutu misao (»uza sve zablude...«) briše kao potpuno nevredmu, jer mjome afirmisanje kako on kaže — »nije i ne može biti ublaženo«, Zaista, to je novo: umetnufe misli više ne vređe!

Četvrto, po mišljenju Mlija PFincija, u konkrefnom obrazloženju pojedinih pesama daju se karakteristike pesni-

1) Prvi i treći stav u prvom delu Fincijevog »niza« dati su na jednom mestu u kritikovanom članku, kao celina, tamo gaa je data opšta ocena Šantićeva pesničtog Pada, Pinci j+ rab tu celinu, da bi okazao kako može da se »vađi« i »ređa«,

u drugom stavu naveo okrnjen drugi dep rečenice u kojoj je, u stvari, samo ponovljena misao iz opšte ocene — u vezi 8 izborom pesama koje su nastale »na samom početku« (kako je doslovno u članku napisano) ŠantićevVa književnog rada.

2) Finci nije kazao da je u poslednjem Btavu drugog dela reč isključivo o rodoljubivim pesmama iz ciklusa »Na starim ognjištima« i sa kraja Šantićeva života, 8) Prvi pokušaj da se da nov ı ocena Šantića Pimci pripisuje Đuriću: međutim. ta vwasluga pripada upravo Lafkoviću, koji na punih šesnaest strana vrši taj pokušaj baš uz novo izdanje Šantićeve poezije.

či i o stepenu moralne visine ovog ili onog &ovjetskog čoveka. OE Uzmimo karakterističnu epizodu manjom Vasiljčenkovom. Ažajev je uspeo da prikaže čar stroge, hrabre i ženstvene Tanje. komsomolke, ljubimice kolektiva. Ona strogo upravlja svojom brigadom komsomolaca u odredu za vezu, navikava ih da podnose sve teškoće rada u stuđenoj tajgi, kojoj su tako malo prilagođeni ovi gradski mladići i devojke. Stiže do njih Bafmanov. On vidi samopožrtvovanje komsomolaca, njihovu 0odanost svom rukovodiocu, vidi da su oni radili pošteno i učinili mnogo. Pomislilo bi se da će upravnik pohvaliti Tanju i time joj još više učvrstijfi autoYitet pred celom brigadom. Ali je upravnik hladan kao zima u tajgi. I mesto pohvale koju su mnogi očekivali, on u prisustvu cele

brigade pravi Tanji primedbu u svom '

običnom, oštrom stilu zbog toga što ona nije potpuno tačno ispunila obećanje koje mu je dala, — nije do određenog mesta dovela provodnik za vezu.

Mnogima fo izgleda šurovo, neoPravdano, nepravedno. Inženjer BeTidze pogle ove scene prekorno kaže Batmanovu; »Neopravdan ukor, Va silije Maksimoviču. U prebacivanju provodnika Tatjana Petrovna je sa svojim ljudima postavila rekord, Nikakva mašina ne bi ih dostigla«. novi OB se u početku oseća polištejaiglima: O TOM uvredi 8 pri-

— Batmanov je ostao neza a samnom, i rekao je deci: „Slpvošina vam je dobričina«, Zašto on uvek nabada, je li to njegov metod, šta li? ža Tanja nimalo nije neka »dobrji na«, neki bezvoljni »starešina«, znai Obro svi omladinci u brigadi. Reeo bi se da oni treba da 6e. naljute dan pravičnost Batmanova. Ali je: od tih mladića, komsomolski or-

nizator Kolja Smirnov, objašnjava

o je već, izgleda, protivreč- ·

Nekoliko običnih

štva (ovde Šantićevog). Dakle, ovako: u konkretnom obrazloženju dvađeset pesama nekog pesnika koji ih je napisao dve-tri štotine i više, Vi pc::ažele da tih dvadeset pesama nemaju vaspitne ili umetničke vrednosti, ili ini jedne ni druge, i to znači da ste tako okarakterisali čitavo pesništvo toga pesnika — dakle. i onih preostalih dvesta i ne znam još koliko pesama! i _ Peto, Finci — koji, s pravom zamera Đuriću za kategorički ton u izricanju ocene (ta zamerka ie utoliko opravdanija što Je ocena sumarna, uz– gredna, neđovoljno argumentisana i zato neprecizna) — govori sam mnogo kategoričnije i samouverenije. On, na primer, pita: »zar i narodni pesnik tftuguje?« kao da jie tu rečena najteža besmislica, kao da celom svetu nije poznata istina da su i najveći pesnici, istinski narodni pesnici, i tugovali. (Zar — uza ave drugo što su činili nisu i tugovali: Njegoš, Prešerm, Zmaj, Jakšić, pa i sam narod u svojim esmama? Zar iz ovog uzgrednog pitanja Fincijevog nije jasno đa se baš kod njega samog radi »o mešanju

rutih i neodđrživih zahteva, stvorenih na sholastičkom shvatanju i vul-

· garizaciji mačela materijalističke e-

stetike, — o prenebregavamju istoririskog momenfa i primeni principa savremenog realizma na đela nastala u ranijim periodima«?) On će tamo gde se pominju neke Šantićeve pesme koje su suvišne hrišćanski ponizne — da zapita: »suviše? za koga suviše?« kao da iz celog članka nije jasno da je to suviše za decu koju treba vaspitavati. On će, pored ostalog, u tuđem tekstu da podvuče ovu ili onu reč, a da ne kaže da om to čini.

Eto, to su odlike njezove prve napomene, koja bi še najbolje mogla okarakterisati njegovim rečima: »već odmah, i na prvi pogled«.

U drugoj napomeni Fimci se — još doslednije — služi metođom šslobodnog konstruisanja, ispuštanja i dodavanja. Ukratko, on je ovo rekao: prvi zahtev u kritikovanom članku da »delo mora da odražava stvarni život radnih masa, njihova pregnuća, borbu, štradanje, težnje ka boljoi budućnosti, njihovu ljubav prema rodnoj grudi njihov otpor raznim ugnjetačima { porobljivačima, i da tako budi simpatije za ugnjetene, mržnju prema eksploatatorima i ljubav prema domo= vini i mnarodu« — taj prvi zahtev ne valja, jer bi izbacio — Ovo SU Finoijeve reči — »za sva vremena« «iz našeg kulturnog nasleđa poeziju Prešerna i Vojislava, »Bakonju fra-Brne« Sime Mafavulja, »Nečistu krv« Borisava Stankovića, skoro sva dela nažšeg kritičkog realizma uopšte (podvlačim ja — V. Đ.); drugi zahtev da »delo ne sme da bude opterećeno religioznim predrasudđdama« — ne valja,

"jer bi izbrisao — opet reči Fincijeve

— »ig kulturne .istorije i sva ona naša književna dela nastala u periodu kada je, u specifičnim društyengq-istoriskim uslovima, relizija bila jedna od formi u kojima se kretala misao naših kulturpih radnika« (podvlačim ja — V. Đ., »takva ostvarenja kao Što su Marulićeva »Judđita« Gundulićev »Osmans, Njegoševa »ILvuča mikrokozma«, takve pisce koji su, »i poređ delimičnih religiosnih predrasuda u posmatranju /čoveka i #čivota« (podvlačim ja — V. Đ.); »dali jarku umetničku sliku šsvoje epohe, problema koje je ona rešavala, ljude koji su se borili đa razagnaju male lažnih tradicija koje su se htele da oveRkoveče« (podvlačim ja — V. Đ.); treći zahtey da »delo. mora da ima nešumnjivu umteničku vrednost« — ne valja, jer je besmislen, kao što &u besmisleni svi ovi zahtevi uopšte — jer:

· klasično delo ne može da buđe bez

umetničlce vrednosti, a delo koje odražava stvarni život ne može biti opterećeno religioznim predrasudama.

Tanji uzrok surovog držanja uprav" nika izgradnje premn njoj. Misao kor ju on izražava može se nazvati samo

. mudđrom:

— Svojom strogošću hteo je samo da opravda pred omladincima njenu stroMost, — rekao je Kolja Smirnov. — Potpuno fačno! — prihvatio je Aleksej. — Poštoje majike koje samo ljube i miluju svoju decu, povlađujue ći im u svemu. A postoje majke koje su stroge prema svojoj deci, kažnjavaju ih i retko ljube, najviše kad deca spavaju. Ja glasam za strogu maj= ku! Ona ne sdmo da voli već i vaspi= fava,.. Njena su deca čvrsta deca... Surova ljubav. Bafmganovljevo drža= nje prema. tebi sigurno je jsto takvo kao tvoje prema omladđincima.

Tanja nije odmah razumela da ..je syojom oštrom. pimedbrm Batmanov pružio njoj istinsku, zajsta prijafelj< sku pomoć u njenom feškom zadatku da neprekidno održava disciplinova= nost, samopožrtvovanje, bodrosft u kolektivu kojim rukovodi, Batmanov je uzdigao Tanji autoritet, olakšao joj rad svojom suroyom ljubavliu, Njena Strogost postala je još razumljivija još razumljivija njena odgovornost i odgovormost cele brigade,

Nije udo što je jnženjer-komunista

leksej Kovšov shvatio smisao grubog držanja Batmanova prema. Tanji, i što je Tanja, isprva ne razumevajući, posle takođe to shyafila, i samim tfim dublje razumela i &voje odnose s brigadoma, — dobila je lekciju iz rukovođenja, Ali činjenica da i; mlađi Kolja Smirnov ovo shvatio svedoči o političkoj i moralnoj visini, zrelosti, o pravom intelektualnom, đuševnom bogatstvu, finoći i ošetljivosti naših »srednjih«, »običnih«, »prosšfih« ljudi. - ; |

Mi znamo da kritika i samokritika pretstavlja u U našoj zemlji nov nain savlađivanja protivrečnosti i kon-

ikata, izraz istinskog demokratizma “

— KNJIŽEVNE NOVINE =

DISKUSIJA O KNJIŽEVNIM PITANJIMA | ROS napomena o „Dvema principijelnim nagpomenamu...” i 0 kritičkom metodu. |

Neka za trenutak sve ostane ovako kako ga je iskonstruisao Bli fPFinci. Ima li tu slabih mesta? Ima, očigledno. Prvo slabo mesto — io je tVTrđenje da prvi zahtev izbacuje iz 'kulturnog nasleđa, pored ostalog, »skoro 8Va dela mašeg knitičkog realizma uopšte« Ma kako »dosledno primenJeno kako je apodiktički.rečono«, merilo sadržano u prvom zahtevu nikako ne može da izbaci iz kulturnog nasleđa »skoro sva dela« Naprotiv, ono je — mada je nimalo ne pretemdujem na to da je potpuno, savršeno, jedinospasavajuće i tome slično — i-

ak dovoljno široko da »ubaci« u kulurno nasleđe skoro sva đela kritičkog realizma, i skoro sva značajnija dela iz ranijih penioda, Svako ozbiljnije delo ima bar nekoliko onih ošobina koje su istaknute u prvom zahtevu. (Teško je pretpostaviti, mada čitava ova situacija nagoni na to, da Finci pod doslednim primenjivanjem knritikovanog merila podrazumeva odbacivanje jednog dela ako mu nedostaje samo jedna ili dve od pomenutih osobina ili ako su nekolike od pomenutih osobina slabije naglašene. To bi, odista, bilo besprincipijelno cepidlačenje. To bi izgledalo kao kad bismo osudili na smrt čoveka samo zato što nema dva ili iri prsta.) Al Prešernova poezija (ne i svaka poesma), na primer, — Uprkos mišlienju Elija Fincija — ima sve ili bar skoro sve osobine istaknute u prvom zahievu. To se može, iduči od pesme do pesme, apsolutno dokazati.

Stvarni život radnih masa — da se vratimo za nekoliko hiljada godina, u drevnu Gičku — došao je do izraza

celog našeg poretka. U romanu Ažajeva kritika i samokritika pokazuju se kao moralni Kvalitet sovjetskih ljudi, jspoljavanje njihove duhovne snage, njihovog strasnog stremljenja. ka neprekidnom uzdizanju, stalnom usponu napred. Kod Alekseja Kovšo-" va potreba za kritikom i samokritikom postala, je evtom njegovog karaktera »Njega grde, a on se rađuje«, — veli Tanja. Ona je već zapazila ovu osobinu kod AleRseja: on ie otvoreno, bez jeda i otlpora, primao kritiku.

— »Razumna kritika velika je stvar«, — smatra on. O toj istoj osobini Kovšova kaže j Batmanov Zalkindn: »Aljoša se.,, smeši kad ga grdiš. Mene je nekako i naljutio njegov osmeh. »Šta vam je smešno? Treba slušati i motati ha,brk«— kažem mu. A on me gleđa pravo u oči: »Ja slušam i

· motam. ma da mi brei nisu još pora

sli. A smešim se tome što vi dobro grdite. Utisak je silan! Kad te tako izgrde, bolie vidiš svoje nedostatke koje ranije nisi zapažao...«

Nije to nimplo ona skromnost šamoodricanja Aljoša Karampazova. Kad bi Batmanov »rđavo grdio«, nepravedno, bez veze. sa poslom, nekonkretno, Kovšov bi umeo da se brani, i pored sve svoje disciplinovanosti. Ali on ume da pogleda na sebe očijma samog posla, i njegov osmeh, kad ga grde, izražava njegovu čvrstimu, kako o njemu kaže Baimanov, njegovu strasnu fežnju da raste, da o" 8yaja nove visine, Takav, odnos prema šamokritici prefstavlia ljubav prema poslu i ljudima, težnju da bolje rađi za njih, ljnbay prema životu, svetao i direktan odnos prema njemu. Ovo ogećanje, kao karaktenističnu moralnu osobinu pravih sovjetskih ljudi, mogla je da vaspita samo naša, Socijalistička stvarnost, u kojoj je konkurenciju zamenilo takmičenje, u

„na pitanje

i u Homerovšj »Odiseji«, na primer. Tu su — u opštoj slici antičkog društva — dati skoro svi podaci o životu slugu, sluškinja, svinjara, prosja'ka, o radovima u kući i na polju, o društvenim odnosima, običajima, i tako dalje. earvI

Sivarni život radnih masa prodro je čak i u bnjke, kao što je to već odavna zapažčno, ;

No — prelazimo sada na metod KElija Pincija — prvi zahtev u kritikovanom članku mije skrojen. prema tome šia treba da, uđe u kulturno nasleđe, već prema tome šta iz kuliurnog nasleđa ireba dali na čitanje deci i omladini-.tAl „najdalje do pekog razreda gimnazije, tj. do pelnaeste godine života, U Ž»kritikovanom. članku — prošlo je najdetaljnije odrađen niži, srednji i viši uzrast, — napjsano je od „reči đo rečj: »Za viši uzrast (preko petog ragreda) — po našem mišlienju — i nisu neophodna neka specijalna iz danja, s obzirom na kvalitet izbora naših klasika u opštim izdanjima naših · izdavačkih preduzeća, sa jedne strane, i, sa druge strane, s obzirom na zrelost i mo“ rasuđivanja: omladine toga doba. Ali su specijalna izdanja neophodna za niži i za srednji uzrast (do petog razreda), posebna za jedan i posebna za drugi, s obzirom

ina nedovoljnu zrelost i na, neminov-

nu potrebu da lektira ima određenu vaspitnu vrednost«. Prema tome, Finći nije mogao biti, u sumnji da se ona tri sahteva ne odnose na pitanje kulturnog nasleđa uopšte, čak ni na pitanje izbora dela naših klasika za omladđinu višeg uzrasta, nego samo toga „izbora za niži

kojoj se ljudi oslobođavaju zaostataka zagušljivog egoizma, nepoverenja svih

prema svakome i svakog prema svima. Nesposobnost za samokritiku, koja je u vezi sa Tutinerstvom, sa mer shvatanjem glavmog ·ivofnog zako na: neprekidđne Dbtomene stvarnosti, njenog kretanja unapred, —'prikazuje nam se u romanu kao. moralni nedostatak, jedan od onih Koji svoje planove konstruišane na zaoštalim normama smatraju za pranicu mogućnosti, Inženjer. Grubski okarakterišan je kao stvorenje »Strašno po svome samozadoyvoljsštvu: bezdušno, 8 mueflafigičkim umnim 'ustrojgtvoma. Mefafizičko umne trojstvo, vezano za samozadovoljstvo, otsustvo ljubavi prema kretanju, promeni života, = ova „se osobina prvi put pojavljuje u književnosti kao karakteristika, mo» ralnog lika čoveka; beadđušmost je pr= vi put stavljena uporedo s o{sustvom ljubavi prema samokritici, sa samozadovolistvom, jedno pretstavlja maličje drugog. Tako nam naša književnost iznosi nove, visoko moralne norme koje su se formirale u našem druŠtvu, nove etičke kriterijume u ocenjivanju ljudi. Ona nam iznosi surovu i nežnu ljubav prema čoveku, kojom su prožete ove nove norme i kriSavi našeg, socijalističkog: moraa. Pit

U romanu V. Ažajeva vrlo je malo moralisanja, đidaktike, Yezonovanja. Sve moralne ocene potiču direktno iz akcije, iz borbe novatorskog i rutinerskog na izgradhji, i u neposrednoj su vezi sa proizvodnim procesima. I od sVeža Ovog pred nama se pojavljuje zaista romantičan lik ogromnog,

ravyae lk 4 7

GNEVA OR

| pomislio; u poređenju sa celom: na–

”P / Ti

i sređnji uzrast (do razreda). Zašto je Pinci ispustio iz vida tu tphko važnu činjenicu koja čitav ovaj 5 — kako ga je on zametnuo — čini uno bespredmetnim? Zar bi, inae, mogao uopšte da postavlja pitanje Njegoševe »Luče«, na primer, koju i bez obzira na religiozne predrasude u njoj — nijedno dete nižeg i 6rednjeg uzrasta ne može da shvati, pa prem:„1ome ne freba ni.da čita? Ovge, uzgred, pomenimo 1 još jeđ-

mu kontradilcciju u išla Elija Fin-

cija, kontradikciju ko, + nelogičnog razvoja mislj«. Pinci rekao), nego proizvod nejspraynog. metoda, Ispada, po prilici, ovako: Đurić u članku izjavliuie dž je dobar kvalihet izbora naših klasika i opštim izdanjima naših ijzdayačkih preduzeća; prema fome, ako je taj

»nije „plod ko bi

„izbor Gdista dobar, Đurić nije etpad-

nik od pravilnog shvatanja kulturnog nasleđa; ali, ipak, — Đurić ima: pogrešno mišljenje o kulturnom nasleđu! I dalje; Đurić je svojim predlogom u Mkritikovanom članku znaino proširio Latkovićev izbor Šantičevih pesama, između ostalih predložio i

smu »Pred Bitoljem« za koju Lai-

vić, popova tvrdi da je šumnjive vaspitne vrednosti; dakle. Đurić je = u jednom konkretnom slučaju, ko-

„Ji,je PFinciju pred očima, — u izve-

snom smislu pokazao veću širinu prema kulturnom nasleđu nego što je učinio i' sam prjređivač; pa ipak, = kod Đurića se radj »o mešanji krutih i nepdrživih zahteva«!

Ali nije samo to. Eli iPnai — koji,

zaista (da se poslužim njegovim reči- .

ma) »& tolikim autoritetom i na tako kategoričan način«, drži lekčiie o materijalističkoj estetici, primeni dijalektičkog metođa u književnoj analizi, kulturnom nasleđu itd. — ne vodi računa o pravom značenju nnjobičnijih reči i izraza, daje majobičnijim rečima i izrazima značenja koja ne mogu imati, i zato dospeva u položaj da pravi greške koje inače ne bi mogao praviti. «

'Bvo đokaza za to. /

Prvo, kritikujući drugi zahtev (»delo ne sme da buđe opterećeno religioznim predrasudpama«), Pinci, očigledno, zamenjuje glagol opteretiti“) glagolom imati ili nekim sličnim glagolom, i polazi od toga kao da zahtev glasi: delo ne sme da ima, ne sme da sadrži religiozne predrasude. Da je to tako, vidi se iz formulacije koju je on dao: »i poređ deljmičnih religioznih · predrasuda u posmatranju ..čoveka i života« ili »jedna od formi.,.« Dakle, kad je reč o kulturnom nasleđu uopšte (ne o lektiri za đecu nižeg i srednjeg uzrasta, jer je Finci to ispu stjo jz vida), Pimci ipak pravi ograde (očevidno, nije za svu literaturu sa religioznim predrasuđama), Prema tome, kritičar i kritikovani su na istoj liniji! Toliko buke ni oko šta! Jer formulaćija: delo ima vaspitnu vred-\ nost (ona je ovde bitna) ako nije opterećeno religioznim predrasudama, i formulacija: đelo ima vaspitnu vrednost i poređ delimičnih religioznih pređrasuda — u stvari su jedno te isto, i

... U kritikovanom članku dato je obrazloženje zašto ne treba pružati omlađini pesmu »Kovač« (u prvoj redakciji) i pesmu »Ručak«, ali ništa nije, rečeno protiv takvih pesama kao Što su: »Prefprazničko veče«, »Mati«, »Veče na školju« i mnoge druge, i po= red svih kandila, anđela, bogova, ra= speća itd, u tim pesmama — zafq što su tu religiozne predrasude ipak »dolimične«, zato šfo je fu nešto drugo glavno i pretežno.

Prema tome, Eli Finci ie vršio ne> potreban posao kađ je branio »Juditu«, »Osmana« i »Luču«, Ta đela imaiu svoju vrednost, ali je pitanje kome ćmo ih, kada i kako preporučiti.

Drugo, Eli Finci onu đuhovito sro-

) Opteretiti — nimio ponđere onerare (Vuk, Rječnik).

S&veflog, smelog, uzbuđenog sveta koji dela, bori se i vaspitava, uzdiže sve više i više izvanredne, oikvorene hrabre ljude, s bogatom, mudrom tfananom kulturom odnosa i osećanja, koji su ponikli u socijalističkom društvu, u procesu slobodnog, razumnog, nadahnutog socijalističkog rada, Osećamo beskrajnu širinu tog a&veta, njepovu uzbudljivu sštvaralačku stra8t. Kao epigraf romanu mogle bi se stavjti reči koje se odnose na jednog od

. junaka: »Njega je- neodeliivo vukla

šelja da dela, da se bori, obuzimalo Ba ono obilje života koje se može nažVati srećom«. Ova želja prožima i sve junake romana. Ona oduševljavi »zaražuje« i čitaoca. ,-

Obilje sreće, potpune ispoljavanje &vih najboljih stvaralačkih snaga svakog čoveka: postizanju ovog. cilja đoprinosi ceo naš život, sav naš rad, sav naš moral,šva mudrost boljševičkog rukovođenja ljudima. »Kod. naš čoveka menja i stavlja na &voje mešto kolektiv, ceo naš sisteme, — kaže jedan od junaka, izražayajući glavnu misao celog romana. I u samom ga ključnom delu romana odjekuje ovaj njegov lajtmotiv, Aleksei Kovšov na putu za Moskvu žudno gleda dole kroz avionski prozor, Ispunjuje ga o• sećanje unuirašnje slobode, S velike visine on vidi mesta u kojima se izvodila njihova izgradnja,

»Promakla je staniea, smanjena do obima kutije šibica. Pre nekoliko dana „Aleksej je isto tako leteo iznad

trase, i njega je ponovo gačudio za» mah izgrađhje. A sada: je' ushićeno

| poteneijala naše stvarnosti, Ali 1

STRANA 3

čenu kombinaciju; delo ko, odražava stvarni život me može biti opterećeno religioznim „predrasudama, a delo koje je klasično mora imati 1

mesumnjivu umetničku „vrednost Tmnogao je da napravi za:

MMA. mo tome Što je, ne ofstupaiući od svoga »metođa«, Oto BO (08 v postupak. On je prosto o jpraza đela Bah aaa. Koji je u kritikovanom član no · MOOV wan, uzeo izraz: klasična dela, koji u kritikovanom članku wopšte nije upotrebljen. Ne treba ni dokazivati ogremnu razliku između značenja tih izraza, ne treba ni dokazivati da se me može sfaviti znak jednakosti jz- među klasičnih dela i dela naših klasika! Dela naših klasika, nesumnjivo nisu sva klasična. Njegoš je klasik, Njegošev »Gorski vijenac« je lasično delo i kao takav ima nesumnjivu umetničku vrednost, ali Njegoševa »Slobodijada« nije klasično delo i nema nesumnjivu · umetničku vrednost, Prema tome, treći princip se drži sa prvim principom; zahtev: »dećlo mora đa ima nesumnjivu umetničku vrednost« sasvim je na svoma mestu kađ mu prethodi izraz: izbor

dela naših klasika. Poređ ostalog, e.

ovaj postupak Blija Fincija je i ško]ski primer sholastičkog primenjivanja definieija iz teorije književnosti. "Zašto je i drugi princip na. svome mestu, na to je — nehotice — bar donekle odgovorio sam PFinci, On je rekao da su maki pisci, »i pored delimičnih religioznih predrasuda u Dposmatranju čoveka i života«, »dali jarku umekfničku shHku svoje epohe, problema koje je ona ıešavala, ljude koji su se borili da razagnaju magle lažnih tradicija koje su se htele da ovekoveče«. Dakle, ipak religiozne predrasuđe i stvarni Život zajedno. Ako se, uz to, vodi računa o dosledno upotrebljavanom izrazu u kritikovanom članku: izbor dela naših klasika, onđa je potpuno jasno da između dela naših klasika treba birati za decu i omladinu ena dela wu kojima su religiozne predrasude »delimičnek, sporedne, a borba protiv »magle lašnih tradđicija« itd, — Elayno. Takvih slučajeva u našoj literaturi ima mnego. Milovan Glišić, na primer, napisao je, poređ ostalog, pripovetku »Glaya šećera« i „pripovetku »Zadušnice«, 1I u jebšnoj i u drugoj ima | religioznih predrasuda, ali u nejednakoi meri. U prvoj je glavno: stradanje i borba ugnjetenih, orgijanje eksploatatora itd. U drugoj glavno si religiozne predrasude. Prva ima vašpitnu vrednost ga decu i omlađinu (i za odrasle, razume se, ali oni nas ovde ne interesuju), druga nema. Takvih primera 6amo iz naše literature može da se navede na aRtotine., : *

Pošto mi je Finci izrekao oštar Uukor što govorim »sa auftoritetom« (to pravo pripada, valida, samo kritičarima od zanatal) i preporučio mi da se držim svoga ličnog »veruju«, ja uopštavajući sve ove obične napomene — iskazujem kap svoje lično »veruju« sledeće: 1) kritičar je obave=sam da ozbilino pročita stvar koju kritikuje; 2) kritičar nema prava da izvrće pojmove, da zamenjuje reči ili da rečima daje značenia koja ne mogu imati; 8) kritičar mora imati na umu da se spor me rešava fragama — ma kako, one zastrašujuće bile — nego argumentima; 4) kritičar ne Sšme da zaboravlja da ije i-vaspitnč, pa — prema fome — obavezan je đa u svojoj kritici teži ka dokumento= vanom i objeitivnom suđu, koji čita= oci od njega s prayom „očekuju,

Vojislav ĐURIĆ

II TA PI i __________-_ ||

šom zemljom naša ogromna petroljeje ska cev takođe nije veća od kutijiee šibica! 1. a:i Skoro fizički je on osetio neizmer= nost naše zemlje i svega onog što se. dešavalo na njenim prostenima. Oser ao „je' neobično obilje osećanja, želeo da peva: nikada ranije on, Aleksej Kovšov, nije tako dobro i jasno

video, nije osećao, nije zamišljao sve> je mesto u žiyotu velike otadžbine, u njenoj titanskoj borbi za budućnost«.

Takva je romanfika socijalističkog realizma. Život, ispunjen osećanjem. unutrašnje slobode, titanskim zamač hom rađa i borbe u ime sreće svih ko ji rade, živnt peizmeran i svetaa kae otadžbina, — etadžbina. aureva i ne> žna, kao majka, — takva je poezija našeg života, Obilje osećanja i sreću osećaju naši ljudi od punog ispolja- ; vanja samih sebe u snažnom stvaranju. Lepo — to je naš život! I šio je realističnija naša Književnost, to je ona romanličnija, — takav je zakon naše estetike, «4 SI a (1879 i

U romanu V. Ažajeva poezija naMe stvarnosti ni iz daleka nije ofkri, Vena 8 onom snagom koja bi bila jednaka. duhovnoj Bnazi i lepoti naših ljudi, bogatstvu i originalnosti njihovih individualnosti. Pisac više postavlja nov umetnički zadatak, on više ukaguje na neizmernost, poeti og

mim postavljanjem novog. umetnii

zadatka en vrši veliko |

Bela. VO CUUJEJ U U. PRIMA ID (Svršetak u idem:

ro ii