Књижевне новине

KRUTE DOGME I

U 45 broju »Književnih|) novžna«

objavljen je \dgovor Vojisi a Đuri" .

ća na moje Mritičke napomđe Odom njegovog članka o jed ara Ol vom izboru Šantićeve poezle, Kako u tom svom Oddgovoru, priznijući samo frazom da je njegova oena bila

Btava u

. »SWmarna, UZgredna, neđovdjno ar~ .nentisana i zato neprecizni«, pobi7, ja moju krititu takoreći iz Bb

„a ME-

“

SBove poezije

Stav, često PpYriizvolinir, tumičeniem

i,Svojih i mojih reči, dužnost hi je đa se još jedanpu| vratim na ish temu Za razilku od burića, koji jebvu diskusiju shvatio kao odbranu sog ličnog prestiža, ja ću se zadržali samo na onim pitanjima koja imaji neku opštiju važnost ili bar os -et:iavpiu na-

šu raspru u njenim važnijim tičRkama. „U svom prvom napisu Vojishv Đurić jie đao. uzgred ali zato ipat neobično kategorično, i ocenu Šantićeve poezije. Tu je On rekac da je Šantić »VEĆC u prvo vreme svoga peshikovanja... bio narodni pesnik u ptinmom smislu reči«, da je »nedvosmisleno stao na stranu ugnjetenib« i ae »sVve do smrti, veran pozivu nar 10 pesnika, veran „?Yajiboljim tradleijama Srpskog pesništva — sa više ili manje umetničke sreće — izražavao štrađanje, težnje i pregnuća potlačenih narodnih masa. Uza sve zabluđe u koje je iz raznih wroka — u ovom ili onom slučaiu morao zapadati, on je u najvišoj meri — pesnik pollačenog narođa, pesnik poilačenib ljudi wppšte«, :| \ No poređ ovako kategorički i »hnedvosmisleno« izrečene pozitivne octene, što je svakako najviše što se o jednom pesniku može reći, on je u sudu o pojeđinim grupama pesama ili zbirkama davao i ovakve 'Karakteristike: »Neke Šantićeve pesme su su* više hrišćanski ponizne (razume še, ne za decu, kao što se Đurić naknadno setio da tvrđi): u njima on propoveda ne samo pomirenje sa bedom nego i radost u njoj i vbog nje«, il: »Šantićev patriotizam u tim pesmama Wužava se, često, na buržoaski naeionalizam i šovinizam, Visok fon, epzaltiran stav, pobedničke trube, rat» nički pokliči — kaikad — više objavljuju i nameću program srpske burŽoazije nego Što izražavaju istinsku ljubav prema domdvini«, | Odgovarajući na moju kritiku ovak. vih školskih obrazdea protivrečnosti ua književnoj oceni, Đurić u svom drugom napisu nastoji đa dokaže da” nema nikakvog profivrečia, đa ilu njegovoj misli i u njegovim rečenich= ma Vvlađa savršen red: »U prvom đe Đurićevih protivrečmosti — piše Oh, — Finci navođi nekoliko rečenica Kojima je »afirmisan« Šantić kao narodni pesnik, u kojima {ie data. tivna ocena njegove poerije u celini, pri čemu je učinjena i oma | »Uza sve zablude...• — U Mirm; đelu Pinci navođi rešeniće u{kojimš su zabluđe, pomenute u opštoj oceni, konkretno pokazane ma pojeđinim ne, smama ili grupama pesama, — Gde je tu profivrečnost?« |

U ovoj novoi Đuričevoj varijacti| ma staru femi, iz koje su na volšeba način iščeznuli termini »u punoj memić, »nedvosmisleno« »sve do smrti«)} dakle upravo oni koje sam ja podviWao, kontrađikcii= stvayno nema. No

da li to zmači da je nije bilo u prvom)|

Đurićevom napišu?

U čemu sam ja viđeo tu kontrađik- |

tomost, koju Đurić neće da viđi? Ona je th nespojivosti, u nesaglasnosti apodiktički postavljenih pozitivnih uđova, s jedne, i isticanju oštrih »zabluđa«, s đruge strane. Kako neko može biti »pesnik poflačenih ljudi u” opšte«, i to još »u najvišoj meri«, kada istovremeno izvešni elementi nje»objavljuju i nameću program srpske buržoazije«, koji je

| poznat kao imperijalistički? Kako ne”

ko može biti »sve do smrti veran Dpo. zivu narodnog pešnika«, »izražavati težnje i pregnuća pollaženih mnarodnih masa«, kađa je taj isti čovek, još pre Svoje smrti, peVao + pbešme koje sa »Suviše hrišćanski poniznee i u kojima se »propoveđa ne samo pomire= nje sa beđi nego i radost u njoj i

zbog nje« u vrememt kođa je već rad. |

nički pokret bio moćan činilac u' društvenom životu zemlie? Ako Đurić fTvrđi đa fu kontrnadikcije nema. onda, se tu više ne rađi samo.n dve razne ocene Alekse Šantića, nego i o dva razna shvatanja »narodnog pesnika u punom smislu rečić, »pesnika poflačenih ljudi uopšte!« No Đurić se u svom drugom napist baš i truđi đa đokaže đn se tu ne rađi

· o đva raza shvatania. Branpeći bezu-

slovno svoju ocemu Šantića. on kaže: »Zar to nije slično onome šfo i sam Timci kaže: da u Šantićevom „delu »naporedo, često i nerazlučno žive i deluju i progresivne tendencije (koje su đominanine) | reakcioname (koje sa sporadične)«? Zar to što Finci ka· Še nije jasma misao fz kritikovanog članka samo preobučena u četiri strane reči — đa bi bila frapantniia?« T poređ sveg Đurićevog „frapantmog« neraspoloženia prema siranim rečima, jasno je da one ovđe imaju, za onog ko razume njihov 8mig8ao, sasvim određeno srpsko značenje, koje nije nimalo slično značenju koje imaju Đurićeve reči. U Đurićevoj oce“ mi osnovna je misao đa je Šantić celoga Života (»do Smrti«), uza BVe zablude, bio i ostao narodni pesnik u punom smislu reči. da je čak u najvišoj meri bio pesnik potlačenih lju“ di uopšte. U mojoj: đa je Šantićevo delo, baš zato što pešnik nij» umeo đa zauzme jasan stav u stvarnosti . složenoj od &uproinih tenđencija, DrOtfivrečno u sebi: da u niemu haporedo, često. i nerazlučno Žive i, deluju progresivne ftenđencije (koje su domi\nanftne) i reakcionarne fkoie u SpOrađične)., Kada preovladavaju ele \menti neposredno viđemcp živoftjayine= islevaremog osećanja, onda .ŠanijB Haje nadahnuta i vredna lirska. Tenja; a kađa podlegne rašpo}

· znim

DISKUSIJA O KNJI ŽEVNIM PITANJIMA

ZIVA STVARNOST ~

patriarhalno nastrojene· čaršije ili šovinistički orijentisane buržoazije, onda upada u iđealiziranje preživelih oblika života, slađunjavu orijentalnu egzotiku, ili u šovinističku netrpeljivost prema Hrvatima i muslimanima, u apologiju imperijalističkih ciljeva, u sramoftne tirade belim olovima i monarhističkoj Jugoslaviji. No te oprečne tendencije, koje pretstavljaju ključ za razumenvanje Šantića i njegove poezije, često se sreću, manje ili više povezane ili suprotstavljene, i u jednoj te istoj pesmi, kao njena or· ganska unutrašnja protivrečnost.

- _Hteti u Oceni Šantićevog lika zaobići tu negativnu stranu njegove poeZije konvencionalnom frazom »uza Sve zablude ..«, mnači ne videti đa Se tu ne rađi ni o kakvim zabluđama primani" trenufnim ili slučašinim, ne–go o jednom viđu iednom licu, jeđnom idejno-umetničkom izrazu njeBove poezije, koji, srećom. ne preteže u njegovom celokupnom đelu. Zađatak maferiialističke kritike Šantićeve poezije (ne „sholastičke primene »marksističkihe• termina) upravo se i sastoji u tome đa se ispita kako su se društvene ideje njegovog doba odrazile u njemu: da se đa konkreina i đuboka analiza svih Komponemata njegove ličnosti, svih aspekata njegove poezije, kako bi se u tom svetlu, imajući uvek u viđu samu stvarnost, moglo razdvojiti bitno odđ nebitnog, važno od nevažnog, vrednc od bez. vrednog. :

U takvoj jednoi konkretnoi materijalističkoj analizi, koja društvenu stvarnost ne bi shvatila kao pozorišni đekor, kritički bi bile objašenjene i razrešene sve unutrašnje protfivrečnosti Šanftićeve poezije: slabosti umetničkog đela ne bi se, kao u Đurićevom napisu, pretvorile u slabosti ume{iničkog suda o mjemu.

Na kraju svoga prvog članka, prešavši sa kritike jedne Knjige na načelna razmatranja o odđabiranju dela vaših klasika za omladinu, Vojislav Đurić postavlja tri uslova koja mora da ispuni svako delo, Prvi uslov glagi: »Delo mora đa ođražava stvami život radnih masa, njihova pregnuća, „napore, borbu, strađanje, težnje ka boljoj budućnosti, njihovu ljubav prema rodnoj gruđi, njihov otpor raznim ugnjetačima i porobljivačima, 1 đa tako buđi simpatije za ugnjetene, mržnju prema eksploatatorima i liubav prema domovini i narodu.« i

Ustajući protiv ovakvog jednog ultralevog zahfeva, po kome bi sva dela naših klasika morala da odražavaju »život radnih masa«. uz fo još »stvarnie (sa čitavom onom dugom povorkom retforičnih đometaka), ia sam u sumarnoj argumentaciji nagla= sio đa bi to merilo. dosledno prime= njeno kako je apodiktički rečeno, za Sva vremena izbacilo iz kultumog na-

„Sleđa poeziju Prešerna i Vojislava, »Bakonju fra-Brne« Sime Mafavulia, »Nečistu krv«e Borisava Stankovića, skoro sva dela našeg kritičkog realizma uopšte. |

Ma da Đurić — tek u drugom članku — »nimalo ne pretenduje na to da je (ovo merilo) potpuno, savršeno, jeđinospasavajuće i tome slično«on ga ipak kategorički brani, i to sa dva dirljiva primera. Za njega, na primer, Prešernova mvoezija, »uprkos mišljenju Tulija Fimcija«, odražava stvarni život radnih masa, odražava njihova pregnuća, mapore, borbu, stradanje, odražava težnje ka boljoj buđućnosti, odražava njihovu ljubav prema rodđnoj gruđi, odražava njihov otpor ra-

ugnjetačima i porobljivačima. Ostavimo na stranu pitanje da li Pre-

šernova poezija stvarno sve to odražava. čak pretpostavimo da ona to odražava: šta se time dokazuje? Zar bi

še iz jednog, čak i više primera (a

| fakvih nesumnjivo ima i u našoj knji· čevnosti) moglo zaključiti da samim

tim svako umetnički vredno delo naše književnosti mora da to isto odra|žava? No Đurić daje još jedan primer, možđa će on bolje potkrepiti

njegov štav:

»Stvarni život radnih masa — da se vratimo za nekoliko hiljada godina, u drevnu Grčku — došao je do izraza i u Hoerovoj »Odiseji«, na primer. Tu su opštoj slici antičkog društva — dati skoo svi pođaci o životu slugu, sluškinja, vinjara, prosjaka, o rađovima u kući i

ha polju, o društvenim odnosima, običa-

lima. i tako dalje.« Šta je Đurić hteo da đokaže ovim merom? Pošto je stvarni život rad nih masa đošao đo izraza i n Homerovoj »Odiseji«, koja je nastala pre nekoliko hiljađa gođina, u drevnoj Grčkoj, kako onda ne bi u delima našeg tritičkog realizma? Posle | ovakvog

pnkovića, »Nečistom krvi« Borisava ankovića, »Rođoljupcima« Sterije bpovića, poezijom Vojislava Ilića i lana Rakića, šta sa većinom đela nMšeg Klasičnog i kritičkog građanskog realizma, u kojima je, — i kad ispunjavaju kafegoričke Đurićeve love po obrašcu »Odiseje«, — ipak dita ubedljiva umetnička slika društyene štvamosti ili bar „pojeđinih njenih vidova? , Ad)

Ispitujući i proučavajući velika Kujiževna dela prošlošti, savremena Kkuljiževna kritika je baš ono što Đuril sahteva od đela klasičnih pisaca isfkla kao njihov istoriski nedosta= ak, »U književnosti klasičnog realima. — piše jeđan sovjetski kritičar, —| narodne mase — ta osnovna pokritačka SnaFa istorije, — ostala je u lenci, u zadnjem dvorištu društveprocesa... Književnost prošlosti| prikazivala je, uopšte, čoveka u okyiru njegovih ličnih, svakodnevnih, polodičnih odnosa. Ako je pisać i uzinao Za svoju temu društvenu alttivno#. čoveka, njegov ograničen pogled nayivot vrlo često je iskrivljavao hjegov sliku događnia i ljudi No to

va– jOŠ\ uvek mne znači đa w književnoj

protlosti mije bilo i takvih đela = ko~

Jima su prikazani pretstavnici radnih masa, u kojima je data slika mjihovog života. Pisci takvih dela bili su progresivni 1 revolucionarni duhovi, koji su naslutili i, osetili društveno. . istoriski značaj radnih masa u kretanju društva napred, Takvih pisaca ima u svima književnostima, pa ih je bilo, u relacijama naših merila, i u našoj književnoj prošlosti, Ali oni su časni izuzeci.

Časni izuzeci ne samo po tome što su, uopšte uzev, priliŽmo refki, nego pre svega zato što im ni sam društveni razvitak, ni stepen filozofske gsveSti, ni stanje nauke nisu omogućavali da đođu do zaključaka o potrebi prikazivanja stvarnog života radnih ma“ Sa što ih je njihov klasni položaj odvlačio od toga đa u radnim masama vide osnovni činilac društvenog i istoriskog progresa. (Otuđa, na primer, kađ je već reč o drevnoj Grčkoj, u antičkoj književnosti tako malo stvarmog prikaza živoža robova!)

Sa pobeđom radničke klase, sa pobeđom njene iđeologiie čiju je ispravnost razvitak društvene stftvarnosfi potvrđio, književnici su, u svom poslu umefničkor odražavania Ssvarnosti, đobili moćno iđeino oružje za razumevanje društvenih procesa, u kojima su rađne mase osnovni činilac, Nije nimalo slučaincs što socijalistički realizam. kao književnost proleterske klase, postavlja u Svom programu (ipak ne onako apođiktički kako to Đurić zahteva ođ dela naših klasika!) đa se prikazuje i život radnih masa, njihova borba, nijhove fežnje. lepota njihovog istoriskog pođviga.

Ma kako vehemeninn Đurić branio svoi stav, ovđe se ipak ne rađi »ni o kakvim „principima iednog dobro promišlienog i na realnim uslovima zasnovanog kKriteriia, nego o mešaniu krutih i neođrživih zahteva stvorenih na sholastičkom shvafaniu i vulgarizaciii materijalističke estetike. o prenebresavaniu istorišskog momenta i primeni principa. savremenog realizma na delu rastala u ranijim periodima«! Drugi princip koji je Đurić postavio kao merilo za ođabiranie dela na-

ših klasika za omlađinu glasi:

»Delo ne sme đa buđe opterećeno Yeligioznim predrasuđama. jer su one... najpodmuhliii i najopasniil trovači.«

Kritikuiući ovai princip »od koga se ne sme olstupiti«, ja sam pisao:

Zar tačka 2, danas sama po sebi opravdana, ne bi, primenje: „ez milosti i pogovora na svu našu klasičnu književnost, izbrisala iz kulturne istorije i sva ona naša književna dela nastala u periodu kada je, u specijičnim društveno-istoriskim uslovima, religija bila jedna od formi u kojima se kretala misao naših kulturnih radnika. Zar merilo »đelo ne sme đa bude opterećeno #pmreligioznim predrasudama, kada je u pitanju naša starija klasična književnost, ne bi onemogućilo, zbog izvesnih njihovih osobma, i takva ostvare-

nja kao što su Marulićeva »Judita« Gun| ulćev »Osmanlı Njegoševa Luča mi

dulićev »Osmanlı Rrokozma«? Zar ti pisci, i poređ dđelimičnih religioznih pređrasuđa u posmatranju čoveka i života, ipak nisu dali jarku umetničku sliku svoje epohe,. problema koje je ona rešavala, ljuđe koji su se borili da razapmmaju magle lažnih tradicija koje su se htele da ovekoveče?«

Odgovarajući: na moju kritiku, Đurić kaže:

·'žKritikujući drugi zahtev, PFinci, očigledno, zamenjuje glagol opteretiti glagolom imati ili nekim sličnim glagolom, i polazi od toga kao da zahtev glasi: đelo ne sme đa ima, ne sme đa sadrži religipzne pre'drasuđe. Da je to tako, viđi se iz formu-– lacije koju je on dao: »i pored delimičnih religioznih predrasuda u posmatranju čoveka 1 života« ili »jeđna ođ formi...« Dakle, kađ je reč o kultumom nasleđu uopšte... Finci ipak pravi ograđe (očevidno nije za svu literaturu sa religioznim predrasuđama). Prema tome, kritičari i kritikovani su na istoj liniji. Toliko buke ni oko šta! Jer formulacija: delo ima vaspitnu vrednost... ako nije opterećeno religibznim predrasuđama, i formulacija: đelo ima vaspitnu vrednost i poređ delimičnih religioznih pređrasuđa — u stvari su jedno te isto.« ·

Kako je Đurić mogao doći do zaključka đa su njegov stav i moj stav — jeđan fe isti stav? Optužuijući vrlo izdašno mene za konstrukcije, on se ustvari Sam vrlo obilno njima služi. Njegov stav iz prvog članka sašvim je neđvosmislen* đelo ne sme biti opterećeno religioznim pređrasšudama (u drugom nzdovezuje da opteretiti, po Vukt., znači teško opteretiti). Moji je sasvim drukčiji: ja na religitu gledam kao na jeđan istoriski stupani u TaZvitku liudske svesti, kao na iednu nužnu kariku u procesu liudskog otkrivanja zakonitosti života. To ie Sasvim razgovetno rečeno u moioj kri" tici onom formulom da je »religiia bila, u specifičmim društveno-istoriskim uslovima, jedna ođ formi u kojima se kretala misao naših kultumih radni-

· ka«. Saobrazno tome, sva ona knjiŽevna dela prošlost:. iako su prožeta

religioznim shvatanjima. samo ako je u njima pisac ušpeo da timefnički ođrazi životnu stvamost, imaju ' svoju umetničku i vaspitnu vrednost. ier nas, ı tipičnim formama svoga doba, obaveštavaiu o oblicima života i ljudske egzistencije, upućuju u duh sredine i vremena, Mnftegorički postaviti zahtev da se, makar samo i za O– mladinu, izbace iz kulturnog nasleđa sva ona dela u kojima su religiozna shvatania života došla do vidnog izraza, mači ustvari poricati ceo jedam. „Stupani u razvitku liudskog društva i liudske svesti u oblasti umetnosti,

"znači ne viđeti značaj upoznavanja i

proučavanja·gvih onih formi kroz koje je čovečanstvo, u svojoj težnji za saznanjem objektivne stvarnosti, nužno prolazilo. :

Dakle, između Đurićevog stava i. moga stava nepremostive su razlike. Zaključak đa je to »ustvari jedno fe' isto« on je izveo vrlo đuhovitom aberacijom: zato što sam ja na kraju napomene naveo nekoliko dela naše književnosti koja su samo delimično prožeta religioznim pređrašudama, on je izveo đa ia primam samo fakva dela, to jest, pošto Vuk pod opteretiti misli teško opteretiti. đa je to jeđan te isti stav. | "Treća tačka

Za vj Fipep ai a Le-MOr Vaa PR -OE PRO O JOE

KNJIŽEVNETNOVINE

~

0.

kojih sene sme otstupiti« glasi ova

'ko:

»Delo mora đa ima nesumnjivu umetničku vrednost ,kako bi blagotvorno đelovalo na razvijanje osećanja i smisla za lepo.ć

Ovaj princip, princip da »đelo mora da ima nesumnjivu umetničku vređnost«e, nije uopšte nikakav princip, jer ne otkriva nikakvu stvarnu istinu, jer ne sadrži nikakav kritički pogled na suštinu stvari. Princip ne može biti nešto što se samo po sebi razume, što je pređuslov postojanja onoga na što bi princip trebalo đa se odnosi, Šta se ustvari kaže time da delo mora da ima nesumnjivu umetničku vrednost? Kad je reč o KknjiŽevnosti, zar se može i pretpostaviti da će nekom pasti na pamet da smatra književnim delom takvo đelo koje nema Književne vrednosti? Kada ie, pre nekoliko decenija, Bogđam Popović, u đuhu svoje formalističke estetike, fražio u predgovoru svoje »Antologije« da »pesma mora biti cela lepa«, jedan modemistički pesnik je, kao merilo za: svoju knjigu parodija i travestija, istakao »princip« đa pesma mora biti napisana, đa ne sme biti prepisana i da mora bifi potpisana.

Postaviti kao poseban princip »delo mora da ima nesumnjivu umetničku vrednost« znači ustvari odvajati umetničku vrednost đela od njegove sadržine, od onoga. šta je i kako je pisac video i ođrazio iz životne stvarnosti. Umetnička vrednost jednog deJa, i nesumnjiva i sumnjiva, nije nešto odvojeno, posebno. nešto za šebe i po sebi, nego je sadržana u snazi i stepenu vrednosti piščevog prikazivanja ljudi i događaja, ona je sastavni elemenat njegovog dara uočavanja i odražavanja društvene stvarnosti, ona je sama vrednost tog ođraza. Kako neko može književno prikazati stvarni život radnih masa a da delo nema umetničke vrednosti? Zar svako slablienje umetničke vrednosti đela, po samoj sili stvari, ne povlači za sobom i slabljenje književne „vrednosti u prikazivanju stvarnog života? Ili, obratno: ukoliko je istinitija i jarkija

književna slika stvarnog života, zar istovremeno nije i veća njegova umetnička vrednost?

Praveći ovakve varijacije sa Đuri-

ćevim principima, iz kojih se vidi njihova · pojedinačna i skupna mneo-

' drživost, meni se omaknu o jeđan

lapsus: umesto Đurićevog: termina »dela naših klasika«, ja sam na jedđnom mestu upotrebio termin »naša klasična dela«. Kako je iz ove nehotične omaške Đurić pokušao da napravi veliki polemički kapital trebalo je da pokaže šta se u suštini time menja. Iz. cele moje argumenftacije jasno izlazi da se nijeđan od njegova tri principa ne može apođiktički primenifi ni na klasična dela (kako sam ja pogrešno naveo), ni na dela naših klasika-- Ovdđe--se radi - o- tome. đa- su ti principi, kađ sa u pitanju književna dela prošlosti, dakle i Klasična đela i dela naših klasika, isuviše kruti, shematični, ili. kako to disKkretno šam Đurić priznaje, da nisu savršeni i jedđinospasavajući.

Tražeći na silu dokaze da sam ja krivo prikazao njegovu misao, da sam ja »mnogo šta prevideo i negirao. u nečem i sasvim proizvoljno i neobično postupio«, da sam se »služio metođom slobodnog konstruisanja, ispuštanja i dodavanja«, Đurić je kao krunu svojih optužbi naveo da sam »ispustio iz viđa« đa se ne radi o našem kulturnom nasleđu uopšte, nego o ođabiranju dela naših klasika za omladinu. Ako ja, stvamo, nisam o tome duže govorio, bilo je to pre svega zato što mi še učinilo (i sada mi še čini) da ti principi zbog svoje krutosti nisu održivi uopšte, pa, prema tome ni kao principi za jedan pošeban slučaj: za izdavanje dela naših klasika za omladinu. No da nisam, kao što to Đurić tvrđi, celu stvar prebacio sa ·jednog terena na drugi, može se videti iz toga što sam, pre citiranja Đurićevih autoritativno postavljenih principa, izričito rekao o čemu se rađi: »Vojislav Đurić se zadržava na zahtevima koji se mogu postaviti u priređivanju đela nmaših klasika za omlađinu«, a na HKkraju, posle kritičkog odbacivanja principa, još jedanput, đa ne bi bilo nikakve sumnje: »Da su ovi principi rečeni kao predlog načela za ređigovanje izdanja ža mlađo pokolenje, stvar bi...« itd. Tako stoji s mojim ispuštanjem iz viđa.

No kađ Đurić voli da druge optužuje za ispuštanje iz vida onda bi se, u najmanju ruku, ođ njega moglo očekivati da oB to ne čini. U svom pryom članku, ređajući pozitivne osobine Šantića u prvom periodu njegovog pešsnikovanja, Đurić kaže da je on »već tada pozivao u borbu za ošlobođenje roba, tugovao nađ sudbinom rafara, proklinjao izdajnike, sanjao O slobođi i pobedi, kovao »novi mač« i dizao »junačku molitvu«. Kako mi se učinilo đa Đurić misli đa ie tugova-– nje nad sudbinom rafara, u “eposi predvečerja i konačne propasti kapitalizma, osobina pesnika poflačenih ljudi uopšte, ja sam uzgred upitao da li baš napredni pesnik tuguje nad sudbinom ratara. U svom odgovoru, »ispuštajući iz viđa« da se radi o sud-

bini ratara, Đurić piše: »Pinci še pita:

zar i narodni pesnik tuguje? kao da

. je tu rečena najteža besmislica kao

da celom svetu nije poznata istina da Su i najveći pesnici, istinski narodni Dešnici, i tugovali.« itd, itd. Ž Eto kako izgleda, u Kritičkom osvetljenju, ' Đurićeva argumentacija, njegov mefod raspravljanja. Na sve= mu tome vredelo se zadržati j danput. i nešto opšimije, i zbog toga. što se u rađovima nekih naših kritičara i nešumnjivog napretka naše kritike, još uvek provlače krut”

dogme vulgarnog sociologizma i ul-,

fralevog shvatanja književnosti, iako se naša marksistička kritika još pre rata oštro borila protiv fakvih vrsta ideoloških zaštranjivanja. Pi

oš je-

___KBGJZ ČBSBPISE

STRANA 3

VIŠE PAŽNJE BIBLIOGRAFIJI U ČASOPISU „BIBLIOTEKAR“

U nizu stručnih časopisa za pitanja iz raznih specifičnih oblasti kulturnog života, kao što su »Pozorište«, »Film«, »Muzika«, »Radio«, »Muzeji« i drugi (ne uračunavši peđagoške časopise), u Beograđu je počeo da izlazi i časopis »Bibliotekar«, organ društva bibliotekara NR Srbije. U svom prvom broju časopis se dotiče pojedinih pitanja bibliotekarstva, koje je od velikog značaja u našem kulturnom preobražaju i omasovljavanju knjige (pitanje organizovanja pojedinih tipova biblioteka, pitanje bibliotekarskih kadrova, pitanje bibliografije itd.).

Međutim treba ukazati na to da u prvom broju ovog časopisa, koji ima važnu namenu i može da bude vrlo koristan, ima priloga koji svojom nesređenošću, površnošću i nedostatkom zaključaka iz nepotpunih i nesređenih podataka treba da posluže redakciji, koja je na početku rada, kao pouka da treba obratiti više pažnje na redigovanje priloga.

Takav je prilog Ružice Ikonić pod naslovom »Periodična štampa na teritoriji Srbije, Vojvodine i Kosmeta«. Cilj članka je đa informiše kako stručno zainteresovane tako i široke čitalačke mase o štampi koža izlazi na teritoriji NR Srbije, bez obzira na savezni, republički, pokrajinski ili lokalni značaj listova i časopisa i da da osnovne bibliografske podatke o njima. Takav prilog bio bi vrlo koristan. No on mora biti potpun, sređen, a podaci koji se daju o pojedinim listovima i časopisima moraju biti tačni. Članak R,. Ikonić nema te odlike, iako je autor imao mogućnost da svoj članak dokumentuje.

U uvodnom članku Milica B. Prodanović izražava težnju i uverenje redakcije: »Za što pravilnije izvršenje mnogobrojnih zadataka i rešenje raznovrsnih bibliotekarskih „problema koji svakodnevno iskrsavaju poslužiće, nadamo se, i ovaj naš stručni bibliotekarski časopis, u kome će naši bibliotekari, pretresajući svestrano razna stručna pitanja, olakšati rad naših prosvetnih vlasti«. I dalje ona potpuno pravilno kaže: »Knjiga je ogromna snaga — govorio je Lenjin, a štampa je moćno oružje — kaže Staljin. Kako se u rukama bibliotekara nalazi ogromna snaga i najmoćnije oružje knjige, časopisi i novine — to se bibliotekar mora naučiti da savršeno vlada tim oružjem. Trudbenici, koji se odlučuju da se posvete bibliotekarskom pozivu, freba da budu svesni ka= ko im je važan i odgovoran zadatak poveren u okviru naše nove prosvetne politike«.

Tih pravilnih principa časopis »Bibliotekar« treba đa,se drži, Časna je dužnost služiti prodiranju knjigć i štampe u narod, časna je -dužnost pravilnim upućivanjem olakšati trudbenicima đa nađu knjigu i, štampu koja im treba. Dužnost časna i odgovorna. U članku R. Ikonić pregled štampe nepotpun je i zapleten po rubrikama podaci su često ili zastareli ili netačni, uglavnom zbog promena nastalih u rađu listova. Tako se ođmah na početku članka kao dnevni listovi ko. ji izlaze u Beograđu pominju »Bor-

i

ba«. »Politika« i »Glas«, a »Rađ«, or-

gan Jedinstvenih sindikata Jugosla, 1

vije, uvršten je u nedeljne listove, iako kao dnevni list izlazi već više od pola godine. Kao urednici pojeđinih listova navođeni su urednici od pre više meseci pa i gođine dana. Naj. drastičniji je slučai đa se kao urednik časopisa »Nauka i tehnika« navodi Slavko Bokšan, poznat kao reakcionar, a ustvari je sada urednik inž. Boris Pikril, Ako se navode jmena urednika, pođaci moraju biti tačni. a oni su u članku nešto netačni.

Dalje, među ilustrovanim časopisima koji izlaze na teritoriji NR Srbije nema časopisa »Jugoslavija«, Zatim, osim »Borbe« nije naveđen nije. dan partiski list. Ako ie časopis možda već bio uv slogu kada su počeli izlaziti »Crvena zastava« i »Partiski rađnik« (što se moglo i u slogu uneti), nema top opravđanja za izostanak centralnog partiskog časopisa »Kumunist«a. Sem toga nisu navedeni časopisi »Muzeji« »Muzika«, »GlaSnik geografskog društva« »MEkono. mist, »Nova trgovina« i mnogi drugi listovi i časopisi. Isto tako nisu nave.

deni neki manjinski listovi i časopisi. koji izlaze u AP Vojvodini i Kosmetu. Iz članka se

ne vidi koliko ie razvijena. štampa naših nacionalnih manjina, kađ nisu pomenuti ni takvi listovi kao »Libertaća« i »Lumina«.

Pisac članka nije fačno obaveštem ni o listovima koji izlaze u unutraŠšniosti Srbije. Tako še na primer u članku vrđi đa u Kruševcu već 14 godina izlazi list »Svetlost«, dok međutim ta »Sveflost« izlazi 14 godina s prekidima, stalno u Kragujevcu. Dalje je u članku nastala zbrka u rubrikama prema izlaženju lista. tako đa su u mesečne listove uvršteni i petnaestodnevni, i obratno.

Ovaj članak ne samo što je nepotpun nego i nesređen, nepregledm i delimično netačan., Sem «toga, zbog neđovoline savesnosti pri pisanju, u njemu ima i jedna čudna protivureč. nost. Pisac članka ma početku kaže! »Po oslobođenju naših naroda, promenom društveno-političkih odnosa, narod je uzeo sveukupnu vlast u svo je ruke, Samim tim omogućeno je da se u našoj zemlji, kod svih naših narođa, razvije jaka i živa kulturnoprosvetna i politička delatnost. Ona se izražava i kroz veliki broi periodične štampe, koja tretira sve pro bleme političke društvene, privredne i stručne. Interesovanje našeg građanina za štampu je sve jače i on njoj poklanja punu pažnju« A ma kraju članka, posle nesređenih podataka, dolazi: »Na Kosmetu i na užem delu Srbije, ni u jednom građu, ne izlazi ni jedan časopis ni list, ma iz koje oblasti nauke, politike, struke, knji ževnosti itd.«

A na teritoriji NR Srbije, a Vojvodinom i Kosmetom izlazi 227 raznih listova i časopisa iz oblasti nauke, politike, pojedinih struka, Kkmjiževno« sti ifd, Samo Književna časopisa iz“ lazi u »užoj Srbiji«, u provinciji, tri,

Samo ih R. Ikonić nije navela. N. K.

lici

Sta prodaju kniižare u Požarevcu

Učenik Miroslav Mirković iz Požarevca piše nam:

Ima već više od pola godine kako požarevačke knjižare (ima ih tri i sve su državne svojine) ne primaju niti izlažu naše književne časopise. Nedavno sam u jednoj od njih tražio najnovije brojeve »Književnosti«,

»Mlađosti« i »Poleta« i začudio sam se kađa mu mi odgovorili: »Mi to ne primamo«. Ovakva pojava je utoliko čudnija šte su ese u izlogu knji-

žare »Uzor« pojavili razni nekulturni anahronizmi, ođ kojih naročito padaju u oči neki kartončići sa »najnovijim« šlagerima. Zaista je sramota da se javnosti nuđe kojekakve koješta-

rije, a da se časopisi, koji imaju veliku ulogu u našem kultumom životu, »ne primaju«, Jeđino je sigurnQq, a to je da u ovim knjižarama, odno=sno u njihovim izlozima, ima malo če= ga »uzernog«.

Iz mape »Za slobođu« Dj. A. 'Kuna, posvećene borbi španskog

narođa, Beograd 1938,

| USTOME