Књижевне новине

"život.

STRANA 4

|| " NK i TRI DECJE KNIII (Mira Alečković: »Podzemni heroji, Novo pokoijenje 1948; Arsen Diklić 1948, Vojo Carić: »Petoletka“,

~

'Pod izgovorom da dečju maštu treba hraniti bezazlenom fantastikom, da im ne treba prikazivati stvarnost koju će, tobože, isuviše rano upoznati, deci se u kapitalističkom društvu daje literatura koja zakljanja stvarnost. Tendencija prikrivanja stvarnih odnosa u društvenom životu izbija u navodno beztendencioznoj dečjoj literaturi još jače nego u ostalim oblastima građanske književnosti, jer ta literatura treba da ostavi traga za ceo

Da li iz dečje literature treba iza-

gnati uopšte maštu? Svakako ne. Ali

dečja literatura u novom društvu treba da vaspitava decu za aktivno učestvovanje u tom društvu/ Pantazija dečja ne treba da se sputa, ali nije

svejedno kakvi se plodovi mašte pru- ·

žaju deci, a sem toga i sama preobražajna društvena stvarnost u kojoi deca učestvuju ima elemenata koji, ramvijajući sposobnost poimanja i osećanja, još te kako deluju na maštu.

| Tematika naše stvarnosti je bogata. Ali, u kolikoj meri je ona pristupašna deci, na koji način treba je približiti deci? Kako izbeći suvoparnost s jedne strane, a idiliku s druge? Težinu ovih pitanja osećaju valjda svi naši dečji pisci. Ovo su centralna pitanja naše dečje književnosti.

Približiti mlađoj deci teme kao što 6u: socijalistički preobražaj sela, industrijalizacija, planska privreda — to je složen zadatak, pisac ne može da ga reši sam, Potrebno je tesna saradnja pisca, ilustratora i izdavača.

Dete doživljava knjigu kao celinu. Format knjige, hartija, slova, ilustracije, sadržina teksta, pa i sam naslov knjige, za njega su nerazdvojni elementi koji ga podjednako ili privlače ili odbijaju.

Gledana ovako, dečjim očima, knjiga »Selo kraj Tamiša« potpuno zasenjuje ostale dve. Razgibano šarenilo naslovne strane, sa icrvenim traktorom i crvenom zastavom, ovom deci najmilijom bojom, neodoljivo privlači dečju pažnju. Slike koje daju tekstu okvir, koje ga nose, razumljive su i mlađem detetu. I ono čita na svoj način: zima, proleće, leto, reka, konji, traktor, seljaci, žito — sve te pretstave slivaju se u konkretan pojam: Selo kraj Tamiša. Selo u koje bi i ono htelo da otputuje prvim vozom. Čak, za gradsko dete, neobične reči kao: agrarna reforma, traktorska stanica ne bi ih mogle pokolebati u toj nameri, Da li bi deca, razgleđajući knjigu »Podzemni heroji« sa istom spremnošću pošla i u rudarski kraj? Nikako. Tamo je, izgleda, sve nekako crno, nejasno; ljudi su mnamrgođeni, žene plaču, nešto se radi, a da ne vidiš ni gde ni kako — svi ti utisci shivaju se u nimalo privlašan pojam: rudokop.

Knjigu »Petoletka« deca će prelistati, a da se pritom kod njih neće formirati nikakvi odseđeni pojmovi.

Odrasli će u mnogo čemu drukčije suditi o ovim knjigama. Korice »Podzemnih heroja« nesumnjivo su ukusnije nego pomalo drečav omot »Sela kraj Tamiša«. Neki crteži u prvoj knji” zi snažniji su od pojedinih akvarela u drugojaK fome dolazi i razlika u

- sižeu. Lakše je decu oduševiti za le-

pote banatske ravnice nego im približiti podzemni mrak rudarskih rovova i duhovni mrak nekadašnje kapitalističke eksploatacije.

Obe knjige je izdalo Novo pbokolenje, obe je ilustrovao Sava Nikolić. I izdavač i ilustrator trudili su se da oprema knjiga bude adekvatna njihovoj sadržini, da odgovara stvarnosti koja se prikazuje.

Kod dece ove dve knjige izazivaju

savim različite reakcije: jedna privlači, druga odbija. Ali mi ne smemo đa se povodimo za dečjim ukusom. mi hoćemo da ga vaspitamo, oplemenimo. Emocionalne reakcije deteta treba da služe samo kao' korektiv. . ·'Stroga ozbiljnost ilustracija »Podzemnih heroja« u skladu je s temom, ma da nije potpun odraz stvarnosti, jer nedostaju emocionalni elementi radosti, složnog, stvaralačkog rada, zadovoljstva nad postignutim uspehom i slično, Ovako jednostrano prikazana stvarnost deluje na dete sumorno, ne zainteresuje ga, ne može da razviia njegovu ljubav prema »Podzemnim herojima«, ;

Ni stil Nikolećevih uustracija ne odgovara dečjem shvatanju. Dete vidi uglavnom samo jasne, jednostavne konture. Mnoštvo isprekidanih linija ga zbunjuje. Svoja: osećanja dete izražava mimikom, Posmatrajući fizionmomiju drugih, ono nastoji da saznaje njihova raspoloženja, Pri tome ono ne može da diferencira. Ozbiljnost i napregnutost liče mu na natmurenost, srditost.

Život u kapitalističkom ropštvu i borba protiv okupatora bili su teški, to dete shvata, ali radost oslobođenja i izgradnje novog poretka u ovoj knjizi nije ničim obeležena. Sejač koji »njivom slobođnom belo zrnje sejea (str. 21) ni kao lik, ni kao simbol ne kaže detetu ništa. Kako može dete da proživljava radost, što je ruđar Sima postao udarnik, kađ pored feksta u centru slike vidi staricu koja gorko plače? Za šuze radosnice dete nema razumevanja. Vešelje, ponos nađ postignutim uspesima ono hoće da čita na vedrim licima ljudi. Ni grafikon (str, 28) ne znači mu ništa kadđ ispod njega rađe ljudi sasvim bezizraznih lica. Nasmejani rudari pored velike gomile iskopane rude, tako bi trebalo konkretizovati radnu pobedu, Tu bi i grafikon našao svoje mesto, ali grafikon sa brojkama. i

Umetnik će se možda usprotiviti, tvrdeći da takvo konkretizovanje liči na šablon, plakat, Ali pedagog će potvrditi đa je izvesno uprošćavanje ne-

—

. | \

ophodno za upoznavanje deteta sa stvarnošću. Dobar plakat svojom dinamikom deluje mobilizatorski, To ne bi trebalo zaboravljati prilikom ilustrovanja dečjih knjiga o našoj stvarnosti. Na plakat liči zapravo i naslovna strana knjige »Selo kraj Tamiša«, Istina je, boje su pomalo drečave, lik traktoriste nije uspeo, ali svečani polazak traktora na rad, celokupno raspoloženje slike deluje tako sugestivno, da i gradsko dete. odraslo daleko od ovih zbivanja, oseća da se tu stvara nešio novo, radosno, lepo. Deca su sposobna da osete i finije razlike, Tako je devetogodišnji dečak, upitan koja mu se slika u knjizi »Selo kraj Tamiša« najviše sviđa, pokazao naslovnu stranu, ali brzo đodao: »Ali ne ova, nego ona u knjizi«. Zaista, slika na str, 20 mnogo je jasnija i skladnija u bojama. Iz knjige »Podzemni heroji« odabrao je sliku koja prikazuje Narodni ustanak pod rukovodstvom Partije, Svojim poletom i jasnom kompozicijom i ova slika deluje kao plakat u najboljem smislu reči. Grupica mlađe dece od 5—8 godina proglasila je za najlepšu sliku »Sela kraj Tamiša« prizor koji treba da ilustruje momenat zbacivanja veleposednika iz pesme »Agrarna reforma«, (str. 3). To je slika kojoj se sa estetske i pedagoške strane može najviše zameriti. »Najlepša« slika kod dece znači najzanimljivija slika, U ovom sluŠaju ih je zainteresovala drarmtičnost prizora: seljak za plugom besno je zamahnuo bičem na debeloga gazdu koji leži na zemlji, zaklanjajući se pred očekivanim udarcem, Senzacionalno prikazana situacija izazvala je dečje pitanje: »Zašto seljak tuče čiku? Jesu li oni pijani?« Objašnjenje da to nije nikakav pijani »čika«, već boga-

taš koji nije dao seljacima da liudski'

žive, jedva je uspelo da zbriše stečeni•-pojam da se agrarna reforma sastojala u tome da su seljaci mlatili bogataše. Mališani su pokazivali čak znakove simpatije za gazdu: »Eto. on leži, a seljak ga ftuče«. Takve pogrešno date slike se nažalost duboko usađuju u dečjoj svesti.

Diklićev tekst uz ovu sliku doprinosi lučvršćivanju te pogrešne ideje, tom iskrivljavanju stvarnosti:

»Seljaci onda širom Banata stresoše odmah gazde s vrata, ' uzeše sebi beskrajne njive, za sebe oru, slobodno žive...«

Deca shvataju reči bukvalno, Ovakvo uprošćeno prikazivanje u njima izaziva mišljenje da je agrarna reforma akt samovolje seljaka. Reči »uze= še sebi beskrajne njive« dete shvata kao da su seljaci, svaki za sebe, prigrabili što više zemlje.

Namera da se deci »približi« stvarnost, da se ona prekraja prema njihovoj snazi shvatanja, dovela je i do drugih zastranjivanja, koja se mogu zameriti i piscu i ilustratoru.

Već je rečeno kako ova knjiga pomaže u stvaranju konkretne pretstave o banatskom selu. Ali da vidimo da li je ova Pra potpuna, da li odgBovara današhjici.

Pejzaž banatske ravnice kroz sva godišnja doba ostaće deci nesumniivo živo u svesti, Nije, međutim, sigurno da li će se istom određenošću formirati pojam: radna zadruga. Tu je Disac učinio propust koji je ilustrator samo donekle ublažio. U središtu zbivanja stoji pretsednik zadruge, stari čika Bora, Kolektiv, kojim on rukovodi, jedva da se spominje u tekstu. Bora radi sve sam: sklapa ugovor sa MTS, obilazi njivu, zida kamare. meri žito, vodi kolo, lepi adrese na vagone sa žitom, proučava Mičurina. Članovi radne zadruge, muškarci. žene, omladinci na slikama su prikazani kao statisti neke operete iz seoskog života: ili mašu maramicama, ili nešto wdodaju, odnose ili igraju kolo. Jednom reči: idila, Kolektivan napor, složan rađ ne vidi se.

Osnovna greška pisca je u tome što je svu pažnju skoncentrisao na ličnost pretsednika. Pored njega pojavljuje se samo mladi traktorista Žika i čuvar MTS, »seda starina« Miia.

U selu izgleda da nema nijednog de~

teta, i . Deca, naročito, ona sa sela, gde su patrijarhalni odnosi još prilično ukorenjeni, gde je domaćin — glava porodice — »sve i sva«, iz ove knjige neće doći do saznanja da se selo, pa i seoska porodica preobražava. Po čemu se pretsednik Bora razlikuje od bilo kog domaćina, kada čak ližno zapisuje žito na kantaru? Pokazati pretsednika kao organizatora, a ostale članove kao ravnopravne saradnike taj zadatak nisu ispunili ni pisac ni ilustrator, · ;

Radna zadruga je složen privredni organizam. U ovoj knjizi ne vidi se to. Sem žitnih polja, konja i traktora trebalo je prikazivati i ostalu ekonomiju: staje, krave, živinu, povrtnjak itd,

U pesmi »Zima«, govori še kako vredni ljudi »u sate rane ustaju stoku da senom hrane« (str. 13).'Slika iznad ovih stihova' prikazuje snegom pokrivene seoske kućice Sa osvetljenim prozorima u stilu predratnih božićnih' čestitki. Dakle, opet idila umesto konkretnih radnji. ?

Još jedan detalj pađa u oči, Traktor S pravom zauzima centralno mesto mnogih slika. O njemu kaže pisac:

»Stara je, druže, istina to,

da traktor ore Za konja — sto.«

Ova istina nije tako »stara«. barem nije za naše selo, a nije ni tačna u ovoj formulaciji, Pored toga, rad

Odgovormi arednik: Jovan Popović, Beograd,

PITANJA ZA DISKUSIJU

GEO NAŠOJ STVARNOSTI

Prosveta 1948)

traktora uopšte nije prikazan, Oni uglavnom šetaiu kao u manifestacionim povorkama, poređani jedan za drugim kreću kroz polje (str. 0. Ovakav raspored ne daje realnu pretstavu širine koju traktori obuhvatajiu svojim radom, niti se vidi kako traktor vuče brazde, a to dete najviše interesuje. Radi se o knjizi o našoj stvarnosti, tu su detalji važni koliko i glavni objekti. . :

Analiza ilustracija Save Nikolića pokazuje da je tražeći pravilan odnos i prema stvarnosti i prema detetu išao iz jedne krajnosti u drugu: iz sumornosti u idilu. Sava Nikolić, izgleda ozbiljnije se posvećuje zasada kod nas malo obrađenoj oblasti, ilustrovanju dečjih knjiga. Zato će se morati, pored usavršavanja svojih izražajnih

sredstava, ozbiljnije da bavi i pita- .

njima psihologije deteta.

U knjizi »Petoletka« ilustracije s

šporednog značaja. Novica Đukić i Ante Šantić dali su nekoliko crteža, nimalo zanimljivih za decu, tehnički dosta slabih. O stvarnosti, o dinamici Petoletke u njima nema ni traga. StaYi seljak se služi guščijim perom (str.

fu i

Marko Čelebonović: Omladđinka

23) što treba, valjda, da prikazuje zaostalost sela, a tehnički napredak pretstavljen je u likovima dečaka koji rukuju, ili bolje reći igraju se, traktorom i komprešorom (str. 383 i 45). Ostala lica savršeno su dokona. Ona negde stoje zamišljena ili u razgovoru, a neka idu spokojno svojim putem.

Idući u analizi istim redom kojim deca doživljavaju knjigu, tek posle temeljito „razgledanja slika može se preći i na čitanje knjige. Tekst je, barem u prvi mah, za decu drugostepene važnosti. Pogotovu kada se radi o bogato ilustrovanim izdanjima. Od teksta deca očekuju objašnjenja za ono što su slike prećutale.

Šta imaju autori ovih knjiga da kažu deci o našoj stvarnosti? Kako su oni rešavali svoj nimalo lak zadatak? U čemu su uspeli, a u čemu nisu?

Mira Alečković, Arsen Diklić i Vojo Carić oblikovali su svoje teme u stihovima. Nekako se kod nas uobičajilo, pa se smatra da deci o svemu treba govoriti u stihovima, što kraćim, ša svega dve-tri reči, a ponekad je dovoljna i jedna jedincata.Kratki, iseckani stihovi, puni uzvika i podražavanja raznih šumova, preplavili su naše dečje knjige i pionirsku štampu.

Tako se kod dece ne razvija smisao za logički zaokruženo izražavanjie misli, za lepotu jezika, za poeziju. Naši dečji pisci češće kao da zaboravljaju

da i oni najaktivnije učestvuju u va-

spitnom procesu, da moralno, intelektualno i estetsko vaspitanje leži velikim delom i u njihovim rukama. Ovo se u najmanjoj meri odnosi na stihove Mire Alešković, Ona je nastojala da ih formalno dotera, samo što je, tu i tamo, pravilnoj metrici žrtvovala jasnoću i tačnost izražavanja. Na

'primer, u stihu:

»Hoću normu drukčiju, preko' mere svake,

đa drug Tito zna za nas rudare junake.« (str. 26)

Ako dete zna šta je norma, zbuniće ga norma »preko mere svako«. alo ne zna, usvojiće ovaj apsurd. Sledeća rečenica, u ovako uopštenoj formi, dovešće dete do zaključka da će drug Tito saznati za rudare tek pošto oni prebace sve moguće norme. Dečia logika je veoma dosledna, iako ne polazi uvek od ispravnih pretpostavki.

Pored izvesnih nedostataka. koji su više formalne prirode, Mira Alečković je svoju temu široko zahvatila i idejmo uglavnom pravilno postavila. Ona je u nju wnela tragiku patnji ru-

„dara u ropstvu tuđega kapitala, dra~

matičnost borbe protiv fašističkih okupatora, dinamilru izgradnje i ostva-– rivanja Plana. Nedostaje samo jedan važan momenat koji bi, deci predočio da radnička klasa nije bila pasivna ni za vreme stare Jugoslavije: štrajk rudara. , li Zbivanja su konkretizovana u životnom putu ruđara Sime i njegove porodice. Priču o teškim i lepim danima

Čika Sime priča pionirima jedan stari rudar, Simin drug. Time je nepo-

trebno komplikovana kompozicija i mestimično nastaju nejasnoće, jer čifaoci, i mlađi i stariji, zaboravljaju tokom „priče da je slušaju zapravo. iz usta nekog trećeg lica, koje svojim primedbama neosnovano upada u tok radnje (str. 35), Ova greška potiče iz nepravilno shvaćene potrebe da se deci mora približiti tema. Mira Alečković nije jedina koja veruje da ije deci naročito milo kad im neki starci, čike ili dede, pričaju o našoj stvarnosti. Teško je reći da li je ta masovna pojava staraca deo pafrijarhalnog nasleđa ili komotan kliše, ali psihološki

4

KNJIŽEVNE NOVINE

: »Selo kraj Tamiša“,

.—. ——— . . ar ———

Francuska broj ? — Stamparija »Borba«, Beograd, Dečanska 8,

Novo pokoljenije

ona nije opravdana. Čovek ili omlađinac u naponu sfvaralaških snaga bliži je deci, bolji primer i veći autoritet kad se govori o stvaralačkom poletu naše današnjice, nego starac koji već svojom pojavom potseća na prošlost. Prošlost, s tim treba da smo načisto, za decu znači nestvarnost.

Lik starog rudara Sime opravdan je .

utoliko, što on povezuje prošlost sa sadašnjošću. Sem toga, on je okružen mladalačkim likovima, Tu je njegov unuk i omladinci na koje Sima prenosi svoja iskustva, koji ga sa svoje strane oduševljavaju za sve veće radne · podvige, . Šteta je što slabost kompozicije umanjuje snagu utisaka, Prelazi između pojedinih etapa u životu rudara su nagli. Bez izričite motivacije koja bi deci olakšala orijentaciju odjednom se govori o navali fašista na našu zemlju. A deca hoće jasno da čuju »kako je to bilo«. Čak komplikovanija. konkretnost njima je bliža od apstraktne simbolike. , Već je bila reč o nekim idejnim nedostacima Diklićevog »Sela kraj Tamiša«. U formalnom pogledu pesme nisu na, podjednakoj visini. Pored pasusa lirskog karaktera (»Banat«, uvod pesama »Proleće«, »Leto«) ima pesama koje liče više na prozu, sa usiljenim slikovima, bez ritma: »I majstor Žika skače od struga, telefon grabi: >»Halo, zadruga! Kod nas je spremno za setvu sve!

Šta rade vaši, o. javljajte, bre!«

Temafika, tempo i svežina ,kojom odišu pojedine pesme pređodređuju ih, naprosto, za recitovanje, samo da ih je autor bolje doterao, Dečje uho oštrije zapaža nego kritičarevo oko. Oku može da omakne slik: motoritraktori (str, 21), ali mali recitator će dosledno naglašavati: traktori, ·

Nedavno izišla knjiga Voja Carića dobila je naslov po pesmi »Petoletka«, Ova zbirka donosi pesme o raznim temama iz naše stvarnosti koje su izlazile u pionirskoj štampi, i kod pionira su stekle već izvesnu popular= nost. Opšta karakteristika dečjih pe= sama naših savremenih pesnika važi i za Carićeve pesme. Ali u njima ima i elemenata koji zahtevaju posebnu analizu. Kod Carića oživljavaju stvari i pojmovi, razgovaraju životinje: Vranduk se bori protiv minera. norma se utrkiva sa omladincima. rude hvale svoje osobine, životinje komentarišu pojavu prvog traktora. Takve personifikacije, kojima se obilno služi i Branko Ćopić, mogu uspešno da zamene opisivanja, da konkretizuju pojmove. One odgovaraju shvatanju deteta, naročito mlađeg, čija mašta oživljava predmete svoje okoline, Pesma »Boj sa Vrandukom« s ove strane može se smatrati potpuno uspelom. I »Rudar Rade« na prilično neusilien način upoznaje decu s našim rudnicima i upotrebom pojedinih ruda. Ali opasna je personifikacija apstraktnih pojmova, naročito takvih o kojima su deca samo nešto načula, O tome svedoči »Priča o normi«. O normi se govorilo i u drugim dvema knjigama. U Selu kraj Tamiša »brekću motori, norme se ruše, oru fraktori«. Podzemni heroj hoće »normu drukčiju, preko mere svake«, a kod Carića stara Norma na Pruzi plačući ustupa mesto novoj Normi, kojoj na kraju brigadđir Sima preti:

»Norma nova! Bez pušaka

i olova pašćeš kao

klada trula«. (str. 42)

Nijednom piscu nije palo napamet đa pojam norme deci protumači normalno, tj. na primeru radnog procesa, što bi deca najlakše shvatila. Sva ruŠenja, prebacivanja i padanja norme puki su verbalizam, dokle god deca ne shvate realnu normu.,

Cariću uspevaju situacije u kojima može da razvija svoj humor i blagu ironiju (»Priča o starom putu«), Tu je deci blizak. Ali taj humor uperen je na nasleđe prošlosti, na tehničku zaostalost, koju on čak preteruje kako bi

izazvao smeh. (»Prvi traktor«, »Svet- ·

lost u selu«).

O suštini naše Petoletke malo ie rečeno. Mnoštvo raznih akcija-i situacija onemogućava deci da formiraju jasan pojam: Petdletka, to znači Plan. Deca dobijaju u ovoj knjizi samo frag~

mente naše stvarnosti, a njihovu unu= ·

tarnju povezanost ne mogu da nazru.

Pesme »Lipa« i »Borba Leta i Zime« uopšte nemaju veze s temom, a pesma »Bvo hleba«, u pogledu jezika slaba, deluje sasvim nejasno. S požetka opisuje se žetva pomoću mođernih poljoprivrednih mašina koja se obavlja ispod sela Mali Lug, a drugi đeo pesme opisuje idiličnu potočaru iznad tog istog sela u koju seljaci nose žito u

torbama ili vrećama. Takvi kontrasti

postoje, naravno, u stvarnosti, ali dafi u ovoj formi oni đovode dete do zaključka da se pšenica iz kombajna prenosi direktno u zastarelu potočaru. Srećom je ista tema u pesmi »Petolet ka« pravilnije postavljena.

Tokom prošle godine izišle su i druge dečje knjige u kojima se, više ili manje. odrazuje naša stvarnost. Zasluga mladih autora, o kojima je ovde bila reč, leži u tome što su napravili prelom u shvatanju da decu treba ograničiti na njihov uži, dečji svet. Vodeći ih pravo u našu stvarnost, oni su pošli još slabo utrtom stazom. Širokom saradnjom treba izgraditi put kojim će naši najmlađi sigurno kročiti u budućnost,

Marija RRSMANOVIĆ

NASEG

Ne spada u okvir ovog ošvrta da se da ocena prenosa prvomajske proslave preko beogradskog radija, Možda je mestimice, u greportažnom delu emisije, bilo. previše suvih podataka i brojki, previše· novinarskog šablona: Ali je nesumnjivo da su mnogobrojni slušaoci radija u celoj zemlji mogli sa interesovanjem da prate sedmočasovnu prvomajsku emisiju i da dočaraju sebi veličanstvenu sliku povorke, koju je nekoliko spikera neprekidno pratilo u njenom ponositom i radosnom hodu ulicama Beograda. Za sve to vreme smenjivali su se glasovi pred mikrofonom: reporteri su ustupali svoje mesto članovima radio drame, koji su čitali stihove naših pesnika; ša magnetofonske trake reprodukova– ne su pozdravne reči najboljih graditelja naše socijalističke domovine,

. radnika, udarnika, umetnika, pisaca...

Kroz njihove reči, u zvučnoj pozadini, čuli su se odjeci koraka, dopirali su uzbuđeni glasovi onih koji su prolazili pred tribinom, povorka je neprekidno brujila pesmom i poklicima...

Prvomajska povorka ostaće u sećanju hiljada naših ljudi grada i sela. I ne treba'boljeg primera da se pokaže koliko su velike mogućnosti koje radio pruža da se na daleko prenose reč istine o životu naših narođa. da se Sšvuđa u svetu čuje o uspešima naših trudbenika, da se, u velike i praznične dane, kao što je bio•ovaj, hiljade ljudi s kraja na kraj naše zemlje okupe i povežu jednim istim doživljajem i jednom mišlju. S

*

Malo je zapažena činjenica Koliko se u najširem krugu slušalaca diskutuje o emisijama naših radio stanica, sa kakvim se živim interesovanjem prati svaka novina, svaki korak napred u obogaćenju programa, To se najbolje pokazalo otkako je sa rađio programa zauvek nestalo vulgarne i trivijalne kavanske »narodne« muzike, a na njeno mesto došle narodne pesme u obradi naših kompozitora, Ima još uvek slušalaca koji žale za ka= vanskim »sevdalinkama« i promuklim glasovima pevačica iz noćnih lokala predratnog Beograda. Njih je svakako sve manji broj; sa razvijanjem socijalističke svesti naših Jjudi i izgrađivanjem njihovog umetničkog merila i ukusa nestaje i tih tragova nekulturne prošlosti. Ali je mnogo značajnija i plodnija diskusija koju slušaoci radija vode po pitanju obrade narodnih pesama. Često je zastupljeno mišljenje da narodne pesme ne treba uopšte obrađivati, već ih reprodukovati u njihovom izvornom obliku, onako kako su ponikle u narodu. I oni slušaoci koji stoje na u osnovi pravilnom stanovištu o potrebi umetničke obrade narodnih pesama, zapažaju katkad sasvim umesno koliko neke od tih prerađa kriju artificijelnosti i izveštačenosti u sebi, umrtvljujući ili izopačavajući melodiku i duh narodnih pesama,

O svim tim pitanjima neobišno je važno da slušaoci radija dobiju pravilna razjašnjenja. Postoje i druge vrste radio emisija (radio drama, radio reportaža, itd.) koje, zahvaljujući baš raznovrsnim mogućnostima za njihovo sastavljanje i interpretaciju, nameću diskusiju, i o kojima slušaoci očekuju kritiku. Međutim, o radiju se kod nas veoma malo piše, a posebnih kritičkih osvrta na rađio programe &koro i nema. Za poslednjih nekoliko godina 'trudbenici radija obavili su veliki i koristan posao, a da se o tome u našoj štampi nije gotovo ništa pisalo. Naše radio stanice „istina, ne raspolažu velikim brojem saradnika, u njima ne rade stotine književnika i novinara, kako su to nedavno zlurado otkrili naši »kritičari«. Ali taj malobrojni kadar saradnika radija, većinom mladih ljudi, koji i sami imaju još mnogo da nauče, uspeo je da od oslobođenja do danas izvrši korenitu preorijentaciju programa, da podigne i govorne i muzičke emisije na nivo visoke principijelnosti i pune umetničke odgovornosti. U danima kada su sa svih talasnih dužina Bvrope i Amerike zabrujali glasovi pogrde, podmetanja i laži o našoj zemlji i ispleli se u jednu čudnu i dotle neviđenu orke=

straciju, da se više ne može zdravim ·

sluhom razlikovati odakle dolaze, sa istoka ili zapada, naš radio je sačuvao svoj mirni i dostojanstveni registar istine, odlučnosti i principijelnog stava, koji jedino dolikuje jednoj .socijalističkoj zemlji, A uporedo sa podizanjem ideološkog i umetničkog nivoa programa, podižu se i nove radio stanice, razvija se domaća radio industrija, tako da radio postaje sve više jedna od osnovnih kulturnih potre= ba naroda, kao što su pozorište, knjiga ili film. Još i više: i ove, i sve druge grane umetničke iideološke delatnosti, sve manifestacije društvenog života dobijaju na radiju svoje mesto

i svoju interpretaciju. Muziku preko

radija, ili radio dramu, sluša daleko veći broj ljudi nego što može da primi koncertna ili. pozorišna dvorana. Mnoge vokalne i orkestarske kompozicije, a često i književna dela, izvode se i čitaju najpre preko radija. Sve to govori o potrebi da naša štampa, naši listovi i časopisi, poklone mnogo veću pažnju radiju, da prate, makar i povremeno, pojedine emisije, i uoče, na pojedinačnim primerima, kao i u ana– lizi razvojne linije programa u jednom dužem periodu, koja su pozitivna postignuća, a koje emisije podležu

kritici, ” *

Časopis »Radio«, koji je krajem prošle godine počeo da izlazi kao organ Komiteta za radđiodifuziju Vlade FNRJ, treba prvenstveno da ispuni ovaj zadatak. Drugi, ovogodišnji broj izišao je sa priličnim zakašnjenjem, što pokazuje da će ovaj časopis, kao što je slučaj i sa drugim zbornicima i časopisima (»Pozorište«, »Pilm«, »Muzika«, »Muzeji« i drugi) koji tretiraju

— e — Tr — —__— *—

my} IE2,e

BROI 2?”

· MARGINALIJA 0 EMISIJAMA

RKHDIJA

-

problematiku sa jednog užeg područja kulturne delatnosti, naići u početku na znatne objektivne teškoće, Najveća je prepreka redovnom .izlaženju ovakvih publikacija nedostatak saradnje. Većina časopisa oslanjaju se, naročito u pogledu principijelno-teoretskih tema, na naše poznatije Dpisce i kritičare, koji su na taj način pozvani

da daju svoj sud o pitanjima sa naj-

različitijih područja kulturne i dru-

štvene, delatnosti, što je, s ob=zirom na druge zadatke koj se pred njih postavljaju i vreme ko-

jim raspolažu, sve teže postići. Časopisi ove vrste treba prvenstveno da

nastoje da uzdignu nove kadrove svo~ |

jih saradnika, koji će, pored stručnog znanja, raspolagati opštom kulturom i naučno-teoretskim obrazovanjem, 'Time će se u mnogome pomoći da se vremenom razviju pojedine grane kritike (pozorišna, umetnička, muzička, filmska kritika) za kojima se u našem kulturnom životu oseća sve veća · potreba. Časopis »Radio« takođe će znatno doprineti da se ispuni ovaj zadatak., . i U prvim brojevima časopisa postav. ljeni su, uglavnom, osnovni problemi našeg radija (u člancima K. N.-a: »Radio postaje sve veća životna i kulturna potreba naših trudbenika«, Jovana Popovića: »Radio programi i krfjiževno-umeftnička kritika«, Veljka Koraća: »O potrebi kritike naših radio programa«; »Tehnička izgradnja i jačanje ideološkog uticaja našeg radija«). Načeta su i principijelno postavljena i neka pitanja iz oblasti prakse (jezik radija i dnevne štampe, muzič-

'* ke obrade narodnih pesama, uloga spi=.

kera na radiju, radio drama, radio re– portaža itd.). Časopis sem toga objavljuje popularne i stručne članke i informacije iz oblasti radio tehnike. U sledećim brojevima, pored principijelno-teoretskih članaka, svakako će Se pristupiti daljoj razradi problema-– tike pojedinih emisija i započeti sa konkretnom i detaljnom analizom i kritikom muzičkog i govornog dela programa, Na tome poslu časopis će moći da angažuje znatno širi krug saradnika. Svaki naš kulturni radnik, književnik, muzičar, novinar, privredni stručnjak, koji makar i povremeno prati radio emisije, trebalo bi da učestvuje u diskusiji o programu radija.

Dovoljno je samo spomenuti problem radio drame, o kome se već diskutovalo u našoj štampi. Nova i specifična grana pozorišne umetnosti. sa još neđovoljno proučenim i tehničkim 1 umetničkim mogućnostima, radio drama ima široke perspektive za sve veće usavršavanje, ali isto tako krije opasnost idejnog i umetničkog zastranjivanja, koju svako preterano eksperimentisanje povlači za sobom. Ako se reditelji i glumci .naših radio dram–skih studija budu slepo držali pozorišnih šablona ,ako nekritički i pasivno budu primenjivali pred mikrofonom svoja iskustva sa pozornice (što se još uvek ponekad zapaža), ako se pozorišna dela jednostavno prenose preko radija ili se mehanički skraćuju — svakako da se neće moći doprineti usavršavanju ovakvih emisija. Ali, s druge strane, treba kritički razmotriti radio dramske emisije inostranih stanica, naročito na Zapadu, (pa i neke pokušaje koji su kod nas vršeni), pa će se lako zaključiti koliko se površnim eksperimentisanjem, preteranom i olakom upofrebom montaže i zvučnih efekata, težnjom za postizanjem jakih i upečatljivih auditivnih utisaka (grmljavina, topovska paljba, sirene, bučni glasovi gomile), može izopačiti sadržina književnog dela i svesti n4đ jevtino — senzacionalističku zvučnu reportažu, na formalističke i plitke igrarije,

O muzičkim emisijama na našem radiju, koje obuhvataju preko 60% programa, u našoj štampi se došađa nije Skoro ništa pisalo, Međutim, dovolino je istaći samo činjenicu da se preko radija gotovo svakodnevno izvođe đela naših kompozitora (dok su koncert-= na izvođenja mnogo ređa) da bi se zaključilo koliko je veliki uđeo radija u širenju muzičke kulture, Naše radio stanice posvećuju sve veću pažnju tumačenju muzičkih dela i upoznavanju

slušalaca sa životom i stvaranjem ve- ~

likih kompozitora (među ostalim ciklus emisija posvećenih Betovenu). Neobično korisna novina bilo je i uvođenje muzičkih časova (tumačenje muzičkih oblika, uloge i osobina muzičkih instrumenata itd.). O svim ovim emisijama, o njihovom kvalitetu. o izboru muzičkih dela koja se emituju, o opštoj programskoj liniji koju sprovodi muzičko odeljenje radio stanica trebalo bi u našoj štampi, a prven=

_ stveno u časopisu »Radio«, što češće

davati osvrte.

Posebnu pažnju zaslužuju literarne . i pionirske emisije našeg radija, o kojima bi prvenstveno morali da se zainteresuju naši književnici, Pokretanjem časopisa »Radđio« pružena je mogućnost đa se o svim ovim sektorima kulturno-prosvetne i agitaciono-DrOpagandne službe naših radio stanica detaljnije pogovori i doprinese niihovom razvoju. Z. M. a =" WMNUPIBR uf RIR AE SJ KNINe Le i ("i 13 Vr:Se SEIJA

REDAKCIONI ODBOR:

Jovan Popović, Čeđomir Minderović, Marijan „Jurković, Ivan Potrč, Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, Janko Đonović i Dmitar Mitrev

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE

Za našu zemlju na 3 meseca 35 đinara,

na 6 meseci 70 dinara i na godinu dana 140 dinara

Za inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara,

ma 6 meseci 100 đinara I na gođinu dana 200 dinara.

Rukopisi se ne vraćaju, Broj čekovnog računa 1—9060378

Poštanski fah 61?