Књижевне новине

BPOJ 20

ao ZS

KRJIŽEVNE NOVINF

Posljednji susreti sa Hasanom Kikićem

Skender KULENOVIĆ

Bilo je to marta mjeseca 1942, u 'Agićima, muslimanskom selu nad ka= njonom Vrbasa kraj Bočca, koje su njegovi stanovnici napustili, sklonivši se u Banju Luku i ne odazivajući se nm mnoge naše poruke da se vrate, puni straha pred četnicima.

Naša štamparija, ustvari dva ciklostila, nekoliko šapirografa, pisaćih mašina i sanduka papira, bila je smje= žtena u jednoj napuštenoj jednospratnoj zidanici. Moj pokoini drug Nikola Pavlić 1 ja uređivali smo tada »Krajiški partižan«, list upravo nabijen epskim zanosom prvih ustaničkih mjeseci 1 vjerom u pobjedu, željno očekivan i čitan u svim četama i mnogim seoskim kućama oslobođene Krajine, u kojoj već od decembra mje=> Beca 1941 Talijani i ustaše, uobručeni, nisu smjeli ni nosa da promole gotovo ni iz jednog grada,

Čekali 6mo da okopni pa đa oslobo» dđimo i gradove, Pisao sam jedan članak o Crvenoj armiji. To je bilo kraj= nje naprezanje svega znanja i svih nerava, da še još više napne onaj junački polet narođa i vojske, a da se

pritom ne posije ni najmanja iluzija. «

Zadubljen sjeđeći za stolom, nisam više čuo klepet mašina na kojima su kucale drugarice i od kojih je bilo kao u mlinu. Najedamput osjetih mečije ruke na očima. Kao što to vole da rade djeca, i neki odrasli ljudi u djetinjim raspoloženjima, Btadoh da pogađam ko je, izvikujući, &valki put bez uspjeha, jedno po jedno. ime: Sida, Milan, Lutka, Danica, Mladjen, Ajiša, Napokon mi dodija, i okrenuh se. Bio je Hasan Kikić.

— E, Škanđal-efendija, ti i ovdje u dWitabe! — smijao še svojim zdravim bijelim zubima oslovljavajući me tako, kao i u svim ranijim „radošnimi trenucima duga drugovanja, jer mi je jedno vrijeme bilo ušlo u naviku da u časovima ljutnje ili zgražanja govo= rim: Škandal jedan! | . Stajao je preda mnom u uniformi domobranskog oficira, na kojoj naravno nije bilo anakova. U jednom trenutku. kao što to već biva u slič-

nim prilikama, projuriše mi kroz gla-

vu, u svom uobičajenom neredu, mno= gobrojna sjećanja od burnog ljeta 1941 godine. Sjetih se nedjeljnog prijepod= neva 22 juna u Zagrebu kada smo na užasnu vijest prekinuli razgovor i pogledali se: i u nevjerici, i nedoumici, i vjeri: sjetih se i onih žudnih slušanja prvih vijesti na prigušenom radiju; i njegove često ponavljane rečenice: »Legao je on (Hitler) na rudđu!«; i noćivanja kid »manie kompromitova=– nih« prijatelja; i kako je, po premještajiu u Sanski Most, često odatle dolazio u Zagreb i vraćao se natrag sa punim kuferom ljekova i instrumena– ta. obavijajući zavoje oko pasa, prsiju i nogu; i kako mi je iz Sanskog Mosta wošlao formular propusnice sa žigom i potpisom kotarskog pretstojnika; i kako nam je. kad sam se ja već prev

«io u Grmeč, slao, kao domobransxi satnik, izvještaje o namjeravanim pokretima Talijana, ustaša i domobrana i lično doturao sanduke municije.

Ja sam ga pozvao napolje da mi ne= šsmetanao ispriča kako se i kad se preSacio na oslobođenu teritoriju. Šetali smo pustim Agićima. Sav zaokupljen njime, ja oko sebe nisam ništa primjećivao, htijući na silu da pronađem neku promjenu na obličiu toga čovjeka; a obličje mu je bilo, kao za inat. sasvim isto, samo šta mu je lice bilo opalieno vjetrom; pričao ie nekako kao da je suvišno govoriti o načinu. prebacivanja, zaustavljajući pogled na nekom povaljienom plotu ili na otvorenim vratima koje opustiele kuće ili prvim jagorčikama u okopnjelim obalicama, poslije čega bi uvilek pok:išao da nekud odluta mislima. Tek kad je došao do najdđramatičnijih trenutaka, počeo je ponovo da ih preživljava,

To su bili časovi proveđeni u štabu QOroša Drenovića. Do tog izdajnika dospio je neočekivanim sticajem okolnosti. ne uhvativši vezu sa lijevom Oobalom Sane gdjie se nalazio Grmečki partizanski odred, te otišavši na desnu obalu. put sela Tomine, gdje 8e u

prodre u stž tog zbivanja, da otkrije dinamiku i dramu koja &e odigrava iza svih tih detalja, da prozre razloge svih tih zapleta, da iznenadi 8misao sukoba tog ogromnog skupa lica i, strasti, koji pretstavljaju to društvo

u jednoj epohi, da iza Svega hazra”

čoveka i čovečanstvo u kretanju, da iza delova vidi celinu, čitav jedan &vet, svet koji živi svojim specifičnim

životom, ali ipak živi kao čovečanski

6vet, samo sada prozračan, shvatljiv i suštinski, pošto je prošao kroz prizmu temperamenta i uma umetnikovog. Umetnost, a naročito umetnost romansijera, deo je, dakle, saznanja O društvu i čoveku. Balzak je pisao istoriju svoje epohe, ali istoriju u akciji, kako je on govorio, tj. istoriju živih ljudi,

Kao i svaki veliki umetnik, Balzak je stvarao tipizirane ličnosti, ali ih je dao u svoj njihovoj složenosti, zamršenosti i protivurečnosti. "Tipično nije prosečno — Balzak je to dobro razumeo, — t0 nije nikakva generička' slika, postignuta. mehaničkim stavljanjem sličnih primeraka jednih preko drugih i izvlačenjem jedne uopštene pretstave, u kojoj se Sve gubi, Sna-> ga umetničkog uobličavahja leži u tome da ono što je u stvarnosti tek na= značeno i jedva se naslućuje, umetnik učini vidljivim i upečatljivim, tako da bode oči, I zato nije isključeno da jedan izuzetak, sagledan do kraja, sadrži mnogo pre opšte crte koje su karakteristične za jedan tip, crte inače razbacane t stvarnosti, negoli uopštena prosečnost, Bodler je imao pravo kad je rekao da u Balzakovom realizmu ima mnogo vizionarškog. Pol Lafarg tačno primećuje: »Balzak nije bio samo istoričar društva svoHa doba, nego | proročanski tvorac likova koji su se pod Luj-Filipom nalazili još u embrionalnom stadiju i tek se posle njegove smrti, pod, Napoleonom III, potpuno razvili«, Tog vizionarstva kod Balzaka bilo je čak i previše, i kat-tad je prelazilo granice neophod-

tom čašu nalazio Drenović, Razbojnik, koji je bio učitelj, sreo se jednom sa Hasanom MKikićem kao učiteljem, nije moglo da &e skriva ime, Primio ga je vrlo lijepo čak oduševljeno. Ali odmah drugi dan Hasan je jasno ošjeti0, po nekom mutnom sjaju Dreno> vićevih očiju, da mu razbojnik snuje podmuklu smrt. To mu se potvrdilo. Neki učitelj, Kikićev poznanik koji se nalazio u četničkom štabu, saopštio mu je kako ie Drenović jednom svom

Hasan Kikić

banditu povjerio đa zaveđe Hasana u šumu i da ga ubije. Tako je odluka da se izvuče iz četničke jazbine bila ubrzana, Napibavši preko Drenoviće= vih bandita gdje se nalaze partizani

- Hasan Kikić se prebacio našima u Gr-

meč. Krenuvši odatle po vlastitoj želji, koju nije bilo moguće suzbiti, sa tek formiranim proleterskim bataljo= nom na čišćenje četničkih rulja pO Manjači, zaustavio se tako u Agičima.

Promatrao šam ga, na toj šetnji, sa teško skrivanom drhtavom. radosti. U tom trenutku ja sam osjetio da u njemu nije mrtav, nego se sada probudio i narastao do osvetnika jedan od onih njegovih dječaka za carskim govedima iz »Provincije u pozadini«. Kada mi je pričao pojedinosti o Drenoviću, o njegovoj rulji, o njegovoj ženi (koja je također bila član štaba), o Sanskom Mostu, opkoljenoj kasabi sa izbezumljenim Talijanima, ustašama i čaršijskim šićardžijama, ja sam, i po živim „njegovim slikama, i po strastvenom njegovom govoru, bio u tom času siguran da će fa sablasna stvarnost biti jednom naslikana na literarnim stranicama kakve on dosad nije pisao.

Ja sam ga u tom njegovom uzblu=> đenju promatrao sa Velikom radoznalosti, čas zastajkujući i hvatajući ga iskosa, čas loveći priliku da pogleda nekud ustranu, On u tom trenu nije stajao preda mnom emo kao književni stvaralac nego i kao neodoljiv predmet za književno stvaranje. Izgledao mi je kao sasvim običan bo> rac, osvetnik među hiljadama osvetnika. Taj mi se utisak odmah potvrdio, jer je upravo stao da priča o bor= bama od Grmeča do Manjače, sve stra» štvenije i počinjući već pomalo da se pjeni. Pričaa je upravo kako su bili opkolili Drenovićev štab, i najedamput je pljesnuo dlanom o dlan: »I pobježe!« I zatim je dodao: »Ali do zgodel« To je izgovorio tako kao da će ga baš on lično živa uhvatiti. Preda mnom se tada rastvorilo nešto no= vo, što me ispunilo i radošću i zebnjom: pa on se evo sa istom strasti hoće da bori sa kojom znam i da piše; i, začudo, podjednako sirova strast, i na jednom i na drugom polju.

Izgleda da su neki rukovodioci, uočivši to, više cijenili u njemu književ-

. nika, pa 6u mu dali jedan privremen

pozadinski zadatak, da bi mogao da piše. Nikicu Pavlića i mene to je mnogo obradovalo. Mi smo aprila mjeseca preselili štampariju u. Skender~Vakuš,

nosti, Ali kod njega sve je bilo veliko: i vrline i mane. Otuda je njegov Pariz u isto vreme i stvarmost i mil. Nenadmašan je realizam, kojim je Balzak naslikao više hiljada ličnosti, glavnih i sporednih: ne čini li nam se da opažamo boju njihova glasa, da se sudaramo s njihovim pogledima, da vidimo njihove likove, njihov hod, njihovo dražnje glave. Isto tako i unutarnje pobude koje ih pokreću na delanje, kroz njegovu moćnu analizu, postaju nam jasne i prozirne. Međutim, ti Balzakovi, ljudi čeda su svoje sredine; atmosfera koja ih okružuje sastavni je deo, reklo bi se, njihove ličnosti, On se poziva na velikog prjrodnjaka svog vremena, Žofroa SentIlera, učenika i sledbenika Lamarka, gznamenitog pretstavnika teorije sredine, teorije koja ističe značaj dejstva spoljenjeg sveta na bića koja se u njemu razvijaju, Pozajmljujući tu teoriju iz prirodnih nauka i primenjujući je na društvo i čoveka, Balzak je otišao koral" dalje od neistoriskih shvatanja francuskih enciklopedista, i pojmu Bređine u ovom slučaju dao mnogo šire značenje. To nije samo priroda, to su prirođa i društvo uzeti zajedno. Sredina za čoveka, to je klima, boja nebš i senke drveća; ali je još više i pre svega, ljudska naseobina, grad, ulica, kuća, soba u kojoj živi, nameštaj, odelo, društveni sloj kome pripada, društveni sloj kome teži, druš'tveni položaj koji zauzima i stanje njegovih finansija, kađa je reč o građanskom društvu, Otuda u Balzakovim romanima dugi, iscrpni opisi i izlaganja situacija, Kod Balzaka najmanje možda ima opisa prirode, haprotiv, izobiluju opisi gradskog miljea, detaljni opisi mesta stanovanja i odela, prikazivanje pansiona, izlaganje društvenih odnosa ličnosti, iznošenje njihovog imovinskog i finansiskog stanja, računi i neprekidna pre'brojavanja, sabiranja i oduzimanja. To nije nikakav dekor, nešto što je izvan samog junaka i same akcije

a Hasan je ostao na Čemernici, nekoliko sati hođa od nas. Navraćao nam je češto, i po poslu i na viđenje. Jednoga dana, krajem aprila, došao nam je poslije podne. Kako se primicala prvomajska proslava, zamolili smo ga da nam za nju nešto napiše. Sjeo je. svjež kao i obično, i đo noći napisao aktovku »Partizani idu« koju smo Prvog maja prikazivali seljacima, Ta njegova stvarčica potakla je nas dvo=jicu na literarne razgovore, koje inače u to vrijeme nismo vodili, Ali, dok

· smo prije rata raspravljali o Kmji-

· Grandea,

ževnom izrazu, sada nismo ni primijetili da govorimo ponajviše o temama. On mi je tada rekao da je u Čemernici već počeo da piše jednu

'odužu priču o nekoj ženi, »hajdučici,

bolan, ma kakvoj hajdučici, — ne može se smisliti takva!« Ne mogavši odoljeti, ja sam mu tađa pročitao jednu svoju pjesmu, »Veselu balađu o tri crne košulje«; on se najprije sudzržano smijao, a onda prasnuo »Dedđer ti, Škandal-efendija, mani se tih svojih članaka, nego pljuni lijepo u dlane pa napiši takvih deset.pjesama, to ti je bolje!« Zatim mi uzeo pjesmu iz ruke, gledao nešto i rekao: »Gledam nešto ovaj tvoj pejsaž.. Zbilja, majku mu, jest! Iđem kroz Čermenicu, a šuma, ih, što je to šuma, Dplanina steća, lista, diše!« Posavac &e, gotovo sa djetinjskim čuđenjem, rašpričao o nevisokoj Čemernici tako širokoe, da je to meni, koji sam se rodio pod Klekovačom a mladost proveo pod Vlašićem, počelo đa biva pomalo smiješno, pa šam ošjetio neku neodoljivu potrebu da ga malo bocnem: »Viđdi še da si se Yrođio'u po-

sasvskom šašu!« On še slatko nasmi-

jao: »IŠš!«

Početkom maja, opet nam je došao, zajedno sa Ajišom Karabegovićkom, sestrom Osmana Karabegovića, ·(ne= zaboravnom našom bolničarkom, koju je kasnije zaklao neki četnik Diljksm, na grozno zgražanje i još danas tužno spominjanje čemerničkih boraca što ih je ona njegovala, i seljaka, kojima se uvijek radosno javljala). Upravo u trenutku kada se Hasan spremao nafrag u Čemernicu, upade u našu sobu vodmik jednog voda. SŠtade, malo zajapuren, da priča komandiru Karlu Rojcu, čovjeku dobru a nešmiljenu, kako mu se vod u današnjoj borbi s četnicima morao povući (zbog premoćnije snage neprijatelja«). Ne zna se ko je počeo da više viče na vodnika, komandir ili Hasan. »Kakav meprijatelj, kakva snaga, pričam ti priču! Ođuzeo bih ja tebi taj miftraljez, da sam ti ja komandir, pa onda vodi tu svoju strategiju!« I ljutito je krenuo.

TIspraćčao sam ga ša prozora, On i Ajiša pojahivali &u konje. . „Upravo:kad je uazjahšo.- doviknuo sam mu, dok se konj pod njim vrtio, kroz heku zebljivu šalu: »Djeco, pripazite 6e vi malo!lx On se, tupkajući

\ | koji se opisuju u knjizi; to je sastavni, organski deo ličnosti i drame koja

še odvija. Ti nam opisi sredine i iZz-.

laganja socijalnog položaja pomažu da bolje razumemo karakter i delanje protagonista. Istina, ličnosti nišu prost refleks sredine, Čovek je klupko nagona, prohteva i sposobnosti; ali oni ostaju bez sadržine i bezoblični 6u, i tek ih sredina i uslovi oprede> ljuju i razvijaju u strasti, koje odgovaraju tim uslovima, i shodno tome oni i delaju. »Balzakovim ličnostima, piše Pol Lafarg, bez izuzetka gospodari jedna strast, koja: postaje za njih fiziološka sudbina. Čak i kad su, dolazeći na svet, donele sa sobom klicu te strasti, ona se lagano razvija tek pod uticajem sredine, Ali čim je ona dostigla svoju kulminaciju, kao ljubav kod Čiča Goria, tvrdičluk kod naučno istraživanje kod Baltazara Klasja, taština kod Krevela, seksualni nagon kod baronma Iloa, ona postaje suverena, ona guši i ubija, jedno za drugim, ostala osećanja i čini od' svoje žrtve jednog monomana. Balzakovi romani su epopeje pobedonosne strasti: čovek je u njima igračka izvesne strasti koja gospodari njime i mrovari ga, kao što je u grčkoj tragediji, igračka božanstva koje ga je gonilo čas u zločin, čas u herojsku akciju, Posle Eshila i Šekspira — OVaj poslednji čini isto tako 6voje heroje žrtvama strasti i ostavlja ih da ih ona 8ažiže — ni jedan pisac nije prikazao kao Balzak, sa toliko neumoljive jasnoće i toliko snage u opisu, strasti dovedene do svog paroksizma, do ludila«. ;

Balzak ·'je, pored Stenđala, tvorac modernog francuskog romana i. osnivač realizma, Književnost po njemu, naročito roman, ima da bude deo saznanja o čoveku. Istina, pored Jepote, treba da poštane kriterijum i u umetnošti, Ta duboka težnja ka istini koja

_ se nalazi u Balzakovom književnom

konja petama, iskrene i dobaci mi, kroz pomalo zajedljiv smijeh: »B de sad i ti svoju strategiju!« Da se malo bopravim, ja mu doviknuh (konji su već poletjeli): »Slušaj, pa drugi put donesi gotovu hajdučicuta

Nije. vjerovatno, čuo.

Tri dana poslije toga rastanka presjekla me je vijest da su Hasana iz zasjede ubila tri četnika na ponovnom putu k nama. Vijest donese kuTir koji ga je pratio i koji je imao sreću da umakne iz zasjede. (Tog mladića vidjela je poslije u kozarskom obruču jedna drugarica kako nijemo gleda iz mase ranjenika, mitra= ljezom bpresječenih nogu, onda sam mu izgubio svaki trag). Da „udarac bude podmukliji, taj kurir je bio —

gluvonijem, i niko ga drukčije nije '

ni zvao nego Nijemac, Uobražavao sam sebi da geste kojima je on opisivao Hasanovu smrt ne razumijem, iako sam sa Nijemcem odlično već naučio da se sporazumijevam, A načaš bi zaboravljao đa je gluvonijem (on je tvrdo vjerovao da će poslije oslobođenja ofići u Moskvu i tam, pročuti i progovoriti) — pa bih mu na sav glas vikao: »Slobodan (to je bio Hasanov pseudonim), je li Slobo-

dan ubijen?« Nijemac je upomo stav-”

ljao ruku na usta kao da iz nje Ssrče vođu, onđa kako to čine muslimani uzimajući abđest: to i jest bio Nijemčev znak za muslimane: on je znao da je Slobodan musliman. Istina je, dakle.

Tolike sam bliske i đrage drugove izgubio u borbi, a nikad, ni prije ni kasnije, nisam osjetio to što u tom trenutku: niz sljepočice mi je silazio bridak led, kočio vilice i na kraju zaledio cijelo tijelo. Rekli su mi da sam bio pofpuno žut i đa čitave sate nisam riječi progovorio.

Onda je taj grč u meni bobuštio, i tađ sam podnimljen na stolu, počeo da prigušeno ridam. Čuo šam iza leđa riječi Nikice Pavlića (i on je kasnije vrlo tragično završio), najbolje riječi što ih je on umio da smisli za moju utjehu: »Pa, čovječe, to treba da te napuni još većom mržnjom!«

— Lako je tebi tako rezonovati govorio sam jecajući.

Sive praznine smjenjivale su se tada u mojoj duši, munjevito i čudno, Sa nekim beznačajnim a sad šavršeno jasnim pojedinostima zauvijek završena drugovanja. U tom trenuftku, ja sam plakao za prošlim Hasanom. A kada še i taj, kao i svaki drugi bol, pod uticajem vremena i ostalih bolova pretvorio u ono neiz-

\bježno trezveno Žaljenje, ja sam vidio

đa je trebalo da plačem za budućim Kikićem,

- GOSTOVANJE MAJ

. NR SHBMJE U BEOGRADU

U vremenu od 7 maja pay do 5 juna gostuju u Beograđu najbolja pozorišta iz unutrašnjosti NR Srbije, Kulturni radnici Beograda i beogradska pozorišna publika imaju tako, prilike đa vide dosadašnje napore i rezultate narodnih pozorišta iz Kragujevca, Niša, Pančeva, Šapca i Novog Sada. Sudeći po onome što su postigla od oslobođenja maše zemlje pa do danas ova pogofišta pretstavljaju značajne činioce u izgradnji i podizanju kulturnog mivoa naših gradova,

Narodno pozorište iz Kragujevca je najmlađe pozorište iz ove grupe. Počelo je odmah po oslobođenju, 1944, dakle pre svih pozorišta na teritoriji Srbije. Inicijativa za stvaranje i početak rada pozorista potekla je od kragujevačkih amatera. Dobrovoljnim radom samih članova osposobljena je u gradu jedna dvorana u kojoj su po„čele prve pretslave, Skoro pola godine svi su igrali besplatno. Prvi direktor pozorišta bio je dr Vojislav ĐuTić, Pozorište se naročito razvilo pod rukovodstvom Rajka Radojkovića,

Docnije, u Kragujevcu je stvorena profesionalna pozorišna grupa, Od lakšeg i jednostavhijeg repertoara, tebnički slabo opremljenog, Narodno pozorište u Kragujevcu prelazilo je na značajnija dramska dela domaće i strane književnosti, Na ovogodišnjem repertoaru pozorišta nalaze se »Dundo Maroje«, »Sumnjivo lice«, »Gospođa ministarka«, »Koštana«, »Prst pred nosom«, »Nemirna stafost«, »Male li-

sice« »Duboki su koreni«, »Ženidba«,

»Tartif• i »Figarova ženidba«. Oko pedeset hiljada posetilaca u ovogodišnjoj sezoni i preko stotinu pretfstava govore o rezultatima kragujevačkog pozorišta i prijemu njegovih pretstava kod publike.

Narodno pozorište iz Niša počelo je rad u novembru 1944. Kvalitet niškog pozorišta znatno je podigao upravnik Salko Repak. Od dosta slabih i ncuvežbanih pretstava, u početku, ubrzo se prešlo na”»+ sistematsko podizanje umetničkog kvaliteta pretstava, POozorište je uspelo da privuče u svoju dvoranu movu publiku. Prilikom gostovanja po gradovima i manjim mestima uže Srbije i Kosmeta, pozorište je vršilo veliki kulturni uticaj u širokim masnama,

Na ovogodišnjem repertoaru Niškog pozorišta nalaze se: »Koštana«, »Stanoje Glavaš«, »Zona Zamfirova«, »Gospođa ministarka«, »Dva cvancika«, »Podvala«, »Šuma«, »Mašenjika«. »Rusko pitanje«, »Malograđanin«, »Duboki su koreni«, »Seviliski berberin« i »Mlada Garda«. Od početka sezone pa do sada pretstave je gledalo preko sto hiljada posetilaca,

Narodno pozorište iz Pančeva poštojalo je pre oslobođenja pod imenom »Dunavsko narodno pozorište«. Po oslobođenju zove se »Vojvođansko na= rodno pozorište«, a posle postaje sek-

cija Vojvođanskog narodnog pozorišta –

u Novom Sadu. Od kraja 1945 odvaja se i postaje samostalno pozorište.

Prva premijera posle oslobođenja bila je drama Maksima Gorkog »Na dnu«, Lutajući u prvoj godini svoga rađa u pogledu repertoarskog plana, Narodno pozorište iz Pančeva našlo je danas uglavnom svoj repertoarski put. Pozorišni kadar je u mogućnosti da prikazuje i teža dramska dela, Na ovogodišnjem repertoaru nalaze se: »Ožalošćena porodđica«, »Dundo Maroje«, »Podvala«, »Rodoljupci«, »Zona Zamfirova«, »Koštana«, »Pokondirena tikva«, »Rusko pitanje«, »Pigmalion«, »Učene žene«, »Ujka Vanja«, »Duboki 6u koreni« i »Ostrvo mira«.

Narodno pozorište iz Šapca osnovano je u prvim danima po oslobođenju, 1 novembra 1944, U početku je imalo dvadeset profesionalnih glumaca i dvadeset pet amatera, bivših članova amaterskog pozorišta »Janko Veselinović«. Od oslobođenja pa do

_ danas znatno se ojačalo i mnogo na-

predovalo. Ono danas ima profesionalni glumački kolektiv i u mogućnosti je da stalno podiže svoje pretstave na'· viši umetnički nivo. U de-

delu, učinila je đa je Engels mogao da kaže za Balzaka. da je on napisao »potpunu istoriju francuskog društva (od 1816 do 1848), iz koje sam ja čak i u pogledu ekonomskih pojedinosti (kao što je prepodela realne i lične imovine posle revolucije) naučio više nego iz kupusara svih profesionalnih istoričara, ekonomista, i statističara toga doba skupa«, Nema sumnje, Balzak je, kao uostalom i Stendal, proizišao iz romantizma, i to ne samo zato Što su bili njegovi savremenici, već i zato što su i sami osetili svoju srodnosti, sa tim ve= likim pokretom svoga doba. Jer romantizam je, uprkos svih svojih zastranjivanja i Sve svoje šubjektivističke fantazmagorije, bio ipak poziv

'na beskrajno šarenilo stvarnosti, na-

suprot skučene i apstraktne slike čoveka u klasicizmu, poziv na Šekspira, a to je, pravilno shvaćeno, bio poziv ma realizam, Ima u Balzaku romantičarske groznice kao i kod najuznemirenijih »duša« romantizma početkom prošlog veka. Međutim, Balzak je vrlo brzo prevazišao romantizam, i, u svojim knjigama, naročito u prikazivanju mladih ljudi, svojom realističkom analizom, izobličio kompleks »romantičarske duše« i pokazao šta se stvarno krije iza »svetskog bola«. Ali tragovi romantizma ostali su kod Balzaka u njegovoj sklonosti za tajanstvenim i zamršenim situacijama i melođramskim „neverovatnoćama, koje je takozvani »crni roman« toliko bio eksploatisao, Ima, međutim, traBova pozitivnih elemenata romantizma u stavu i u stilu Balzakovom, i koji se nalaze u onoj zgrušanosti i blesku njegova stila, Ta Balzakova slikovitost i sažetost u izražavanju, (koje karakterišu njegovo inače realističko izlaganje, — a kojih kod ostalih realista retko ima — vratiće se tek s realizmom Gorkog, koji je, kao što je poznato, uvek govorio da suprotnost između realizma i romantizma nije apsolutna, U socijalističkom realizmu,

oni će, na novim osnovama, naći 8VOju sintezu, kad u realističko slikanje stvarnosti prodiru romantični elementi, ne više kao stav umetnika prema njoj, već kao podatak same romantike revolucionarne stvarnosti i života, ne više pripojeni spolja, kao bleštavo ruho i ulepšavanje umetnikova sna o stvarnosti, Već izrasli iznutra kao pobeda samog života nad slepom stihijnošću Života.

Bilzak je po svojim ubeđenjima i sklonostima (celim svojim bićem i životom, inače bio je čovek svoje epohe) bio konzervativac, legitimist, kako se to u njegovo vreme nazivalo. On je govorio da piše »u svetlosti religije, monarhije i poretka«. Pred neredom koji su izazvali surovi individualizam i anarhizam kapitalizma njegove epohe, pred bacanjem svih čovečanskih vrednosti u blato zlata, Balzak, ne naziruči velike linije budućep razvoja čovečanstva i novi red života, koji će se u socijalizmu, preko revolucije, iskristalizirati iz haosa kapitalizma, okretao oči idealiziranom poretku aristokratije, za koju je ipak znao i potvrđivao da je osuđena na propast. Balzak je bio veliki umetnik i umetničko poštenje nije mu dopušta– lo da u svom slikanju ljudi, pa i ljudi koji su pripadali sloju, prema kome je on gajio naročite simpatije, zataji istinu. U svom pismu Margareti Harknes, iz 1888, izlažući principe

realizma u književnosti, Engels kaže za Balzaka: »Zacelo, u političkom po-

' gledu Balzak je bio legitimista; nje-

govo veliko književno delo je bespre= kidna jadikovka zbog neizbgžnog propadanja dobrog društva; sve njegove simpatije su na strani klase osuđene na propast. Pa uprkos svemu tome, njegova satira nikad nije oštrija, njegova ironija nikad gorča nego upravo onda kad stavlja u dejstvo ljude i

žene 8 kojima najdublje simpatiše -— | Bvojoj e}

cembru 1948 Šapčani su proslavili sto=

godišnjicu osnivanja »IOrugog šabačkog realra«, i, na taj način, dali još više potstreka za rad svoga današnjeg pozoništa, 3

Ovogodišnji repertoar čine: »Laža paralaža«, »Ožalošćena porodića«, »Mande«, »Kralj Betajnove«, »Gošspoda Glembajevi«, »Gagpođa ministarka«, »Prst pred nosom«, »Bogojavljenska noć«, »Bez krivice krivi« i »Cvrčak na ognjištu«,

Šabačko narodno pozorište pretstavlja značajan faktor u kulturnom živolu celog Podrinja . i

Vojvođansko narodno pozorište, sa sedištem u Novom Sadu, osnovano po oslobođenju, počelo je sa rađom 17 marta 19%5 premijerom »Najezde«, (Pre rata radilo je u Novom Sadu pozorište Dunavske banovine), Ono je danas brvo i hajbolje pozorište Autonomne pokrajine Vojvodine. U ješen 1947, pored drame, Vojvođansko narodno pozorište dobilo: je i operu, Tako je NR Srbija dobila svoju drugu, a AP Vojvodina svoju prvu operu.

Od oslobođenja pa do danas, Vojvođansko narodno pozorište znatno se umetnički podiglo i postalo jedan od najvažnijih činilaca u kulturnom životu Vojvodine, 1947, pred odlazak na turmeju u Bosnu i Crnu Goru, pozorište je gostovalo u Beogradu,

U svome ovogodišnjem repertoaru ima sledeće drame: »Rođoljupci«, »Pop Ćira i pop Spira«, »Laža i paralaža, »Vuci i ovce«, »Duboki šu Rkoreni«, »Skapenove podvalek, »Vasa Železnova«, »Devojka bez miraža«, »Dan odmora« i »Osirvo mira«; a od opera: »Prodana nevesta«, »Travijata«, »Rigoleto«, »Toska« i »Bro 8 onoga svijeta«. ;

Ovih pet najboljih pozorišta iz unutrašnjosti Srbije pretstaviće se pred beogradskom publikom sa: po tri najbolja komada iz ovogodišnjeg pozorišnog repertoara.

Dubrovnik dobija letnju pozornicu SO

U toku ovog leta Dubrovnik će do” biti letnju pozornicu. Savez kulturno-umetničkih društava u Dubrovniku, koji rukovodi izgradnjom bpozorišta, dobio je građevinski materij9l za pozornicu i klupe za gledaoce, Za smeštaj letnjeg pozorišta „predv:đen je proslor gornjeg dela Gundulićeve pijace, ali kako će svi uređaji biti od lako pokretljivih delova, ono će se moći premeštati i po gradskim trgovima, pred Kneževim dvorom, pala= tom Sponeca i drugim. Na Gundil!ćevoj pijaci biće 500 do 600 sedišta i veliki broj mesta za stajanje. Kako

pijacu sa dve strabe- okružuju visoke

kamene zgrade, ovaj prostor je. veo, ma akustičan. 1.04

Izagradnjom novog pokretnog letnjeg pozorišta, u Dubrovniku će za vreme furističke sezone biti omogućeno gostovanje pogorišnih ansambla i sindikalnih kulfurno-umetničk'h društava iz svih krajeva naše zemlje.

Obnovljeno pozorište u Kopru

U Kopru, u jugoslovenskoj zoni Slobodne terilorije Trsta, na. svečan način je otvoreno obnovljeno pozorište., Otvaranju pozorišta prisustvova– li su prefstavnici vojne uprave Jugoslovenske armije i narodnih vlasti,

Pozorište ima oko 700 udobnih mesta. Ono će biti centar. slovenačke, hrvatske i talijanske kulture. Drugog dana nastupilo ie Slovenačko narodno pozorište iz Trsta sa Cankarevom dramom »Sluge«, U obnovljenom pozorištu gostovala je ne> koliko dana i ljubljanska opera sa »Prodanom nevestom« od Smetane i »Pigarovom ženidbom« od „Mocarta.

aristokrate, A jedini ljudi o kojima uvek govori 8 neprikrivenim divljenjem, to šu njegovi najžešći politički protivnici, republikanski junaci iz Kloatr-sen-Meria, ljudi koji su u to doba (1830—18386) stvarno pretstavnici narodnih masa. Što je Balzak bio tako prinuđen da postupa protiv svojih vlastitih klasnih simpatija i političkih predrasuda, što je- video nužnost propadanja svojih voljenih aristokrata i što ih je opisivao kao ljude koji

" bolju sudbinu i ne zaslužuju, a što je

prave ljude budućnosti video tamo gde su se oni u ono doba jedino i mogli nalaziti, — to smatram jednom. od najvećih pobeda realizma i jednom od najgrandioznijih crta staroga Balzaka«, Zasluga je Balzaka što je on jedan među prvima učinio očiglednim da sadržaj umetnosti može da bude, i da treba da bude, neposredna čovekova društvena stvarnost, a ne mašta i” subjektivne bludnje, da se lepota i saznanje ne isključuju, već. da naprotiv, u sažimanju, dobijaju u intenzi- tetu, Svet poezije i svet stvarnosti sa-

držajno se poklapaju. Moderni život

čoveka stekao je pravo na umetničko · uobličavanje. Distanca nije više por

trebna, pa da nešto postane predmet

poezije, Umetnikovo je samo da prozre Mrž te stvarnosti, ~ da joj da O

zakovog realizma i njegovog književ- nog dela, koje, ni posle sto godina, u”

svojim najboljim ostvarenjima, nije * načeto vremenom. Samo je otpao ba- Jast, dug koji svaki umetnik aća

i Taj

ir: O Na bo iZ" inee STRANA 3

0LJIH POZORIŠTA

| blik lepote, U tome je veličina Bal-

i ~