Књижевне новине
BROJ 43
Zabeleške na marginama jed knjige o Oslobodilačkom rafu
, {
.. uyiya {At PO LUNM:S440. „8 98
ne
”
Erih Koš: »Tri hronike, izdanje »Prosvete«, Beograd, 1949
ı izdanje »Prosvete«, Beograd, 1949. Čitao sam hroniku BWriha Koša »No=vosađski pokolj« jedne večeri upravo
u trenutku kada je u susednoj sobi, '
kraj radio aparata, neko od ukućana, probijajući se kroz suluđu viku atotina rađio bukača od Moskve do Njujorika, nabasao na redovnu večernju emisiju za Jugoslaviju mađarske Košut rađio stanice, Nabusiti i opori glas peštanskog radio komentatora, upravo 8&e bio upustio u jednu od svojih svakodnevnih disertacija ma savremenu jugoslovensku temu i čitao „nam bukvicu o tome šta, je socijalizam i narodna revolucija i kako smo četiri godine ratovali za račun Hitlera i ge stapoa, da bi ma kraju, sa rastućom pretnjom i jedva prikrivenom mržnjom u hrapavim modulacijama š#voga glasa, krunisao svoje dubokoumno izlaganje sa nekoliko krupnih psoviki, kojih bi se svakako i seoski biroši zastiđeli, I učinilo mi se u tome irenutku da to govori Hortijev pukovnik Graši Jožef, organizator novosadske
ekspedicije u zimu 1949, ili koji dru= .
gi od neslavnih junaka iz Koševe knjige: »„uviše Srba i Jevreja!.,, Greška je to što nije shvaćeno 1914... Ne bi nam se desilo da osamnaeste izgubimo Banat i Bačku. Trebalo je obra= čunati sa Srbima. Mrtve narode niko ne može da oživi, o njima ni istorija nema Štn da kaže, Treba računati sa takvom vrstom gotovih činjenica„.«
Prekinuo sam zapenušenog 'pređawvača u pola rečenice i nastavio dalje da čitam, ali mi je njegov glag i dnlje skakutao između redova Koševe hYyomike: čas se usadio u začolje stola takozvanog »legitimacionog odbora« pred koji su, japuara 19492,'dovođeni .pohvatani stanovnici Novog Sada, pa je, dizanjem palca, presuđivao koga treba likvidirati: čas je rikao na: ne> spretne žandarme, koji nisu. đovolino brzo vbijali: »Zar nema đovoljno dvyorišta i metaka za ove?... Znate li gde je Dunav, Gal?...«
Možda ipak me bi trebalo praviti, pomislio sam ostavljajući knjigu, analogije ovakve vrste, čak i kada u »prijateliskoj« opomeni zazvuči pretnja: ovaj anonimni službenik Košu# rađio stanice, koji je svoj hyrapavi or= gan prodao glavnim dirigentima ove maloumne, ali divlje i ratoborne radio igre koja se besomučno i manijački uporno kovitla kroz eter već godinu i po dana na svim talasnim dužinama od Budimpešte do Moskve i od Praga do Sofije; taj arogantni i strogi ' bariton, koji nas u ime marksizma i lenjinizma tako izdašno psuje. preti nam danas ipak sasvim drugom VIstom »gotovih činjenica« nego što je to činio pukovnik Graši Jožef iz Koševe kniige, a istorija se ne ponavlja i u Budimpešti ne seđi Horti, već Maćaš Bakoši i Mađarska je postala narodna demokratija. Ali me niko ne= će ubediti da je ova nova vršta pret.“ mji »gotovim činjenicama« išta beza=zlenija ođ one Hortijeve, iako dolazi iz socijalističkog etera, niko me neće ubediti đa oni Žžanđarmi iz Koševe hronike o novosadskom pokolju — a ima ih sigurno još živih, pa bi se m0ogli lako vegprutovati i novi — neće, makar i potajno, razumeti glas budimpeštanskog rađio komentatora kao poziv đa se vrate na svoj stari pošao. Sastavljači ovakve krasne rađio li, terature, kakva se čita „svako veče pred mikrofonom u Pešti, ne mogu nag uveriti da će one ljuđe, koji su jedne hladne januarske noći 1942 ostavili kvvav trag po novosadskim ulicama, moći prevaspitati i stvoriti od njih građane jedne socijalističke zemlje huškajući ih nanovo na naš, Uveravajući ih (jer nas, naravno, u to me mogu đa uvere) da smo mi bili gestapovci | špijuni i fašisti i hortijevci, a ne oni, te se prema fome nama samo Dpričinilo đa je izvršen pokoli u Novom Sadu. Čurugu i Žablju i le= ševi koji su januara 1942 plovili niz Dunav bili su samo ružan san, Ta makazna informbirovska logika 8amo će još više raspiriti šovinistički bes raznih Grašija i P'eketehalmi — Cajd-, nera, onih starih i onih koji treba da dođu, koji su već tu, na domal milcrofona peštanskog radija. i koji su se, izgleda tvrđo zarekli da Vie še ne propuste (jer još uvek ima isuviše mnogo Srba) ono što su propustili 1914 i 1941,
Ali ,ako je informbirovska logika tako neizmerno glupa, činjenice su zato &irahovito tvrđoglave. One uvek imaju poslednju reč. Činjenica je (O tome je valjda | mađarska emigrantska Kolonija u SSSR-u ponešto čula one zime-1942, iako nije bila iu da se uveri svojim očima) đa su Dunavom plovili leševi hiljada ubijenih ljudi ove naše »čudovišne zemlje«. Činjenica je da je mali Šajkaški partizanski odred uterao., strah u kosti čitavim jedinicama “generala P'eketehalmiCajdnera i pukovnika Grašija Jože” fa. Činjenica je da danas jugosloven= ski Mađari imaju (ne verujem da je to preterano reći) lepši i dostojniji žlvob nego njihovi sunarodnici u Mađarskoj, koje su tako žalosno upregli u avanturistički informbirovski voz. Činjenica je'đa u radnoj zađruzi »Crvena zvnzda« liudi bolje znaju šta je sncijalizam nego na salašima mađar– skih kulaka, Činienica je da se na na» šim radio talasima ne može čuti usplahirena i mahnita žandarska vika, kakva je uobičajena u Košut rađio
stanici, već. miran i principijelan. go vor ljudi koji su načisto sa sobom i događajima u svetu. Takvih činjenica, tvrđoglavih, upornih i nesalomljivih kao zemlja na kojoi 8u ponikle, i koje nikakve informbirovske magle ne mogu da sakriju, ima još mnogo, a njihov zbir čini ono što danas jesmo, što značimo u međunnrodnom pokretu proletarijata, i što će sutra biti put svih naroda. Šta može inlormbirovska
tek ·
glupost, makar koliko da je smišljeno i mudro upotrebljena, makar bila sna
ŽŠna i hiljade kilovata. protiv takvih
činjenica? One će je pre ili posle ućut„
kati, * #%
O njima govori i knjiga Eriha Ko ša, Kazuje ih jednostavno, hroničarski mimo, uzdržano i skoro 8&uvo, pone kad i kao čistu registraciju, jer su one same toliko životne i ubedljive, da plamte evojim unutrašnjim intenzitetom i kada ih pisac samo nagovesti. Pojava ovakvih knjiga hronika o Oslobodilačkom ratu neophodna je i dragocena u vremenu kada su doga„ đaji o kojima se piše još uvek bliski i
prisutni u sećanju naših ljudi, kađa - revolucionarni preobražaj započet u
tim godinama još uvek traje, a žarišta agresije i nacionalističkih revendikacija u susednim „zemljama još
uvek se nisu ugasila; mi bismo svi ·
želeli da ih bude još i više, još više zabeležaka, dnevnika, uspomena, frag> menata o celome ovom velikom razdobiju naše istorije ,na čijem početku stoji revolucionarna borba koja je zadivila svet, koja se današ, u izuzetno teškim i dosađa nepoznatim uslovima, kada su na socijalistički svet nasvnule ajkule revizionizma, srednjev“”hXovne inkvizicije i varvarstva, proldužuje divovskom wvenarodnom borbom #78 socijalizam, i koja će se okončati po> bedom velike čovoečapsMWe misli Marksa. i Lenjina, TU fm} jednom raZz> doblju, ksda fe Jenova poglavlja neroliko mužtimojnih pitanja o čoveku i Yiienov”mı meoprpipeyXı lihm, hpda #e ra> đi no gorata osovnma Tnipučnog mark=> siatiškog bpomleda nm svet i o sudbini međunarodnog proletarijata, #valka ovakva kmijjga, svaki dokumenat i sve” doehanstvo pisaca o nmšoj borbi mači jedan mov dokaz, jedan mov odgovor kontrarevoluelji, jednu činjenicu više u Pvozdđenom lancu činjenica od kojih se mastoj! život koji &tvaramo i borba Tkrolu vodimo za nas i za &ve ljude, O Tim činjenfenma, falko jednostavnim i bistim i pored |nformbirovske magle, tako punim čovečanskog. sadržaja, hero\lske patetike i dubokog moralnog am“sla, istorija će uskoro kazati pre sudnu reč, a pisci će ih oživeti u zamašžnim, umetnički dovršenim ostvarenjima. Danas, kađa pisci već pomišljaiju na fakve obimnije pođuhvna= te, još uvek im dugujemo zahvalnost ako makar i ovlaš zabeleže neke od tih činjenica i zaustave se na &abirnmju građe za &loženije književna zamisli, |
U novoj knjizi Friha Koša ima nečega od tog &talo}enog i mudrog postupka pisca koji pribira svoje snnge, oprezno ispituje sebe i svoje mogućmosti, štedljivo i celishodno saku> plia i raspoređuje građu i, zadržava= iući se što je moguće više u okvirima hroničarske naracije, postepeno nači, mje jeđam po jeđan od složenih ro» mangjjerskih problema. To se najbo lje vidi iz kommpozicione strukture Drve dve od triju njegovih hronika, Dok je jedna od njih (»Baba Kartara i njegov ođred«) jednostavan ı sažet prikaz jednog događaja „oštvaren fa» koreći u jednom dahu, zgusnuto i štedljivo u izrazu, 8a težnijom da 6e O stane šio je moguće bliže istoriskoj verodostojnosti i činijeničnoj istini, druga (»Novosadski pokolj«) približuje se, po svojoj strukturi i obimu, opsežnoj romansiranoj hronioi o istini" tim licima i đogađajima. ograniče> moi na određeno područje i vreme, ali sa viđljivom težnjom da še rađnja izrazi i razvije kroz novelističku fabulu i proširi čak i đo ipvesnih nagoveštaja istoriskog romana. Svakako da se ta hibridnost forme Mu drugoj hronici „zvesna kolebljivost i neđoslednost u izboru i primeni literarnog postupka još uvek ošeća kao neđoštnstak u izbomu i primeni literarnog DOpostupka još uvek više oseća kao nedostatak i neveština pisca nego kao nužna i neodoljiva potreba za širim i složenijim oblicima literarnog kazivanja. Prva hronjka. rađena bez roman» sijerskih pretenzija .ograničena na
jednostavnu i šažetu Tironičarsku na _
raciju, mnogo je čistija u fakturi i
deluje enažnije i ubedljivije. Ali već
i samo nastojanje Disca, koje je već bilo nagovešteno u nekim dužim pripovetkama na kraju njegove prve zbirke, đa izađe iz okvira hronike ili literarne crtice i pokuša da na DriPO>
veđački način čvršće i doslednije ra-
zvlie fabulu, svedoči o ozbilinosti i žipini njegovih zamisli i realnim mo” gučnostima da ih ostvari,
Postoji, međutim, uvek opasnost đa
pisac koji lako menja svoj umetnički ·
proseđe, bilo zato što je podložan intelektualističkim | konstrukcijama
eksperimentisaniju, ili što suviše mehanički i Žurno prima sugestije kritike „ne zaluta i zaplete se u mreže avojih i tuđih šema i, postavljajući sebi a priori svakovrsne teoretske
metodđološke zadatke, izneveri poste» peno svoj vlastiti lik i izgubi svežinu i neposrednost svog individualnog, izraza. To je Tfrriha Koša, kod koga je raznoobraž” nost i neujednačenost u izrazu i u metodu više rezultat intelektualističkih
nedoumica, kao i pripovedačke neve”
štine, nego impulsivnog stvaralačkog žara koji se ne sati u određene književne okvire. Time se može objasniti otkuda to đa su
dve njegove zbirke, objavljene u in="
odine, tako ra-
tervalu od svega dve AR-3 iim sadržajnim,
zličite i oprečne DO 8V.
metodološžkim i idejnim obeležjima, —"
razlike koje, najvećim svojim đelom, ošlie ne mogu da pošluže kao dokaz
iednog organskog i kontinuelnog Tra-
zvoia, (iv . Kada se 1947 pojavila prva knjiga
Eriha Koša »U vatri« kritika je o-
dobrim: đelom slučaj i kod
da ukrotiti i kanali-
pravdano ,iako u preoštrim i jednostranim „formulacijama, konsštatovala izvesne pretežno metodološke nedo&tatke njegovog rada na pripoveci. Pripovetke sakupljene u toj zbirci, to su najvećim: delom kraće književne crtice, •bez prave pripovedačke fabule, građene na štimungu i atmosferi, idejno nedorečene i pomalo mutne, sa dosta bizarnih elemenata, ali i sa puno svežine i kolorita u jeziku i izrazu, Čitajući novu knjigu Eriha Koša mi ne možemo da se ne zamislimo nad užurbanošću i prividnom lakoćom kojom je iz njegovih novih pripovedaka nestalo izvesnih crta koje #u, u onome što je u njima bilo pozitivno i latenino nagovešteno. izgledale bitne za njegovu umetničku fiziomomiju. Tri hronike Eriha Koša prikazuju nam u mnogo čemu jednog novog pisca, sa jednim novim, drugačijim stvaralačkim posfupkom: obrađene iednostavnim, gotovo škrtim izražajnim sredstvima, uzdržane, ponekad i hladne u tonu, one Su, istina, pročišćene od mutnih i bizarnih raspoloženja i slika, i dobile su u idejnoj oštrimi .ali su izgubile u svežini i koloritu, u izvesnim toplijim i prisnijim poetskim kvalitetima, koje je prvn zbirka nagoveštavala.,
Pišući hronike o Narodnooslobodiinčkom raba, Brih Koš je svakako imao pređ očima primer velikih klasika. kao što su Tolstoj i Stenđal, koji su pokazali da i najveća istoriska zbivanja, i bitke kođ Vaterloa i Borodđima, i najzamršenije političke sukobe ' treba prikazati kroz običan, svakodnevni detalj o životu i postupcima običnih, svakodnevnih ljudi, bez deklematorske patetike ili simbolističkih zamagljivanja. Onda kađa je prirodan i neposredan, kao u hronici »Baba Kartara i njegov određ«, kada je nužam i adekvatan izraz objektivne istine u zbivanjima. tai realistički govor postiže uzbudljive i upečat= ljive akcente. Ali kađa se, kao u večem delu hronike »Novosadski Dokolj«. svede na suvu i hladnu. gotovo, hronološku reeistraciju gole činjenice ubijanja i mučenja, kađa likovi boraca i žrtava ostanu, kao u ovoi hronici, bledi i neubeđdljivi, neozareni šVOjim unutrašnjim sjajem i lepotom. onda se tai realistički postupak pretvaTa u mučnu i nenađahnutu nafuralistiku naraciju, ili u groteskno-kariRkaturalnu šemu. u kojoi su mestimice dati likovi fašističkih kolovođa.
Nastojeći da se oslobodi izvesnih reciđiva mutlnog, simbolističkog i poetizirajućeg tretmana stvarnosti, Erih Koš je u novoj knjizi mestimice zapao u drugu krajnost, u hladnu, naturalističku registraciju činjenica, I jedan i drugi postupak osećaju se kao inteJektualistička konstrukcija, koja kod Tirjha Koša još uvek često zamenjuje pravu pripovedačku fabulu, Zato posle ove dve knjige EBrih Koš još uvek nema svoju određenu fizionomiju i svoj individualni a&til, iako je u svakoj od njih nagovestio mnogostrane znBčajne mogućnosti, Svakako da ih on neće moći realizovati nikakvim mehaničkim i veštačkim ođabiranjem» niti bilo kakvim „novim literarnim konstrukcijama._ Svi oni nesumnjivi umetničlici kvaliteti iz obe zbirke, koji su kod Eriha Koša još uvek u nagoveštaju i Jatentnom stanju: istinit dar digskretnog umetničkog senčenja i evociranja upečatljivih poetskih slika u prvoj i uzdržan, agusnut realistički izraz u drugoj, javiće se kao puna umetnička sinteza tek kada takvih intelektualističkih preokupacija sasvim nestane.
Zoran MIŠIĆ
KRJIŽEVRENOVINE
MILAN NLA M
1 starim kućama su bez svetlosti.
j
»Stiv Naumov«)
»Stojno, Stojanke, mlađa partizanke, na mila brata lika prilika, T mila ti brata đobro poznavam! koga se borba silna vodaše, so proklet dušman, luti fašisti brata ti, Stojno, padna dostojno i slavno zname toj ne usrami,..« | i Mite MBoljevski
Io (po, fragmentu iz neobjavljene monografije ·
| Čudno miriše šumsko lišće, koje
pod udarcima jesenjeg vetra pada sa gHrana..i šušteći po navlaženoj zemlji tiho umire, Ostaju gole grane dubovog dryeća, kao crni. prsti jeseni, pokazujući na sivo nebo, bremeno gustom vlagom. Poslednja jata „selica | žurmo napuštaju svoja gnezda; njihove kolone nestaju u tmurnoj daljini, ostavljajući iza sebe. osećaj tuge i pustoši. U podne, za jedan. časak, bolesni sjaj sunca probije-se kroz sivi procep, a zatim nestane pod gustim „zastorom vlage. A. u noći plašljivi cvrkut, slavuja zadrhti iz nekog prikrajka, zbu„njeno-i neskladno.., Jesenja noć je već bez oblaka — Mlečni put kao da je
·poprskan kapima zejtina; zvezđe su
oprane vlagom, drhtave su i jasne.
no, selo argata i pečalbara. Selo kao da je mrtvo — prozori po napuklim mz zadimljene krčme dopire pilana pesma bugarskih žandara. Selo je pre-
" živelo još jedan dam okupaolje,/oslu-
škujući 8 rržnjem lupu potkovanih cipela tuđinaca, rađujući se dalekoj pucnjavi partizanskih pušaka. Zaobilazeći put, prema selu korača vitka, pogrbljena #ilueta. Prisustvo nepoznatog odaju psi, promuklim i
besnim lavežom, Ali čovek poznaje
put. On se uskoro sastaje sa visokim mlađićem iz sela. Koji su ovi ljudi i zašto je njihov susret pun tihe srđačnosti? Zašto oni, skrivajući se u seni kuća i drveća, žurno napuštaju selo?
Prvi je Stiv Naumov, visok i snažan mladić sa sivim, čeličnim sjajem
„-. Nedaleko od šume, pritajilo se Bol- |
•
u očima, član gradskog partiskog ru>
kovodstva u Bitolju, ilegalac — ucemjen od bugarske policije visokom svotom, one monefe sa koje grabljivi
lav cara Borisa u stavu odbrane ber-
linskog nadčoveka, vreba, Rkezeći oštre zube, On je u prolazu za Operativni štab mpartizansških određa Makedonije... , e.
Drugi je Mite Bogoevski, partijski radnik u resenskom kraju' i pesnik. Još pre rata, ı prvim mlađićskim godinama, Bogoevski piše pesme na makedonskom: njegovi notesi su puni nerazumljivih znakova; pesme su mu napisane azbukom koju je on izmiSslio i koju osim njega niko ne može proftumačiti...
Mladići se tiho iskrađaiu iz sela, vešto zaobilazeći kuće i držeći u Dpripravnosti oružje, Njih niko ne sme videti: način borbe i njihovog ilegalnog rađa zahtevaju veliku opreznost. Niih niko ne sme videti — ali...
Silueta uhode iz sela pritajena je uz trošni zid. Sakriven u senci, dostavljač ih prati budnim okom, naiprežući se da pozna ilegalce da bi ocenio'i 15 sinu nagrade, Drhfe stuđenim sjajem zvezde, možda poslednje vedre večeri ove godine, kojoj se ne žuri, Na gustoj naslagi suvog lišća mlađići ležeći osluškuju neizvesnost tišine, Njihov je šapat tih i promukao od uzbuđenosti i hladnoće, O čemu razgovaraju mlađi komunisti u dubokoj noći jeseni? O čemu razgovaraju dva druPa „dva člana Partije, koji 'se žarko bore za slobođu syoga naroda? Uglavnom. situacija je jasna, kao strateška karta nacrtana na dlanu, Partija je počela bitku na dva fronta; sa eljtom
berlinskog histeričnog osvajača, Mu--
solinijevim brađatim barđovima | u-
bicama i bugarskim »Prusima na Bal- ·
kanu«. A u isto vreme sa izdajicama KPJ, Metođiem Šatrovim-Šarlom, 8e-
Slavko JANEVSKI
kretarom PR KPM i grupicom njegovih lakeja, koje je bugarska partija priđobila i ubeđila da je Makedonija kao deo Velike Bugarske već slo bodna i da oružani ustanak ireba ski.
nuti sa dnevnog ređa, Na prvom fron- A
tu borba je neumorno. produžavala, na drugom šarlovisti su preživeli li. kvidaciju; još 1941 njihov je front bio poljuljan dofaskom druga Lazara Ko» liševskog i neumornom. akcijom Partije. ;
Borci pretrešaju situaciju.. T zar je čuđno što u jednoj ovakvoj noći Desnik fiho šapuće drugu svoje stihove. Poslednii put, Ne zna da će niegovih pedesetak pesama nestati u požaru rata i đa će ostati dve tri pesme, koje
je neko znao napamet i sačuvao ih za jedno sa svojim životom do dana O-
slobođenja,
Razgovor prelazi u isprekidan, šanjiv šapat; veza između pojedinih reči nestaje. Iscrpljenost izazvana na= pornim radom savlađuje mladiće,
San, teži od olova, spušta se na očne .
kapke sakrivajući od njihovih pogleda gustu crmu kolonu kojo. bešumno opkoljava šumu, Dostavljač je učinio svoje, Plave monetne hartije: cara Borisa šušte u njegovom džepu, poli> caju ga svojim ftrulim ivicama i izazivaju žeđ za rakijom, Čitava najezda bugarske vojske i policije ispuniće svoj zadatak i opravđaće vojničku ža= kletvu pred bogom i carem da će 8ačuvati interese zlatne: krune, Šakali su svršili polovinu' posla. Treba još čekati da osvane đan — da bi žrtve bile raskinute, A zatim će sve biti u redu. Vojnici će dobiti duple porcije kočanskog pirinča. po čašu kavađar» skog vina i odmor, a potporučnik sa brhkovima ljubavnika Manžu unapre« đenje i krst „oličenje vojništva i hrabrosti. Doduše potporučnik je još ma, miran ođ nebrospavane noći, dođuše miris vina ne može sakriti:ni aroma ružinog. ulja, tog nacionalnog ponosa bitlevovih WKvizlinga, doduše... ali za~> što doduše, koga vraga? Zašto. zapravo? Niepova vojnička čast zahteva da to »dođuše« bude izbrisano iz rečnika, Nema: se šta razmišljati, Razmišliaju
POSLEDNJA BORBA PESNIL
Berlin, Rim i Sofija, razmišljaju oni, '
a on očekuje unapređenje i krst, za munđir u Rome su oklopljeni &rće i bivši čovek,
Sjiajne kapi po vedrom nebu polako bleđe, Mlečni trag sađa se više na» slućuje nega što se vidi, Zamagljeni istok svetluca; kao 8a olaninsških vr= hova da se diže srebrna para, Daleko, u podnožju planine, gust plast magle preti zimom, Vlaga praskozoria pokriva tankim slojem zemlju: za koji časak žedno će je sunocge- privući sebi, Hladnoća zore budi uspavane mlađi» će. Ođjeđnom jeđan ođ boraca prime ćuje u daljini, iza đrveća, kretanje, Već nije teško raspoznati na dugim
puškama ošire bajonete, »Opkoljeni ·
smo!« Ali u tim rečima ima više izne» nađenja nego sfraha, Opkoljeni sa svih strana. stegnuti u sivi obruč smrti, u obruč živog lanca' tih sivih neo» brijanih automata, I mlađi borci znaju: boriti 8e, po mogućnosti probiti put u slobođu po cenu života — i njkako ne pređati se. »Pripremi oružje«! Ali tu više nema ni iznenađenja ni straha; to je spremnost da 8e još jed” nom dokaže vernost velikoj Partiji i narodu „koji će ih ipak osvetiti, ako im barut i olovo rasparčaju živote, Sakriven iza drveća, neprijateli otvara paljbu. Meci fijuču iznađ gla. va boraca, tupo udaraju u ispucana
Dvadesetpetogodišnjica umetničkog rada VWjeboslava Afrića ;
i swubotu 929 ovog meseca, održana je u Beogradu svečana proslava dva” desetpetvodišnjice umetničkog rada filmskog režisera Vjekoslava Afpića, |. Tim povodom data je premijera mjegovog novog filma »Barba Žvane«. U ime Saveza književnika Jugoslavije Vjekoslava Afrića pozdravio je knji*. ževnik Čedomir Minderović koji. je, rekao:
Mislim da u ovoj prilici nije potre” bno opširnije govoriti o životnom putu čoveka i umetnika Vjekoslava Afrića. Na mene ja pao častan izbor da ga u ime Saveza književnika, u ime naših kultumih radnika uopšte, pozdravim na svečahi dan dvadesetpetgodišnjice njegovog rada, Ja mu najsrdačnije prenosim taj topli pozdrav i čestitanje. Današnji dan nije svečanost samo za njega, Dvadesetpet godišnjica ume{iničkog rada SAOKOGUE-
va Afrića datum: je i svečanost za sve. naše (iebintio A ibi kldikei \.i
Pa ipak, ne mogu da savladam jed- | nu, razume se, i biografsku asocjjacic . ju, iako opštijeg karaktera, U ovakvoj prilici one su,i prirodne, i neizbežne. Moram: da je iznesem, Moram da je podelim sa drugovima. Posle pobede” — a ona često dolazi posle teških, kat» kađa i poraznih borbi — u trenutcima . priedaha.za nove borbe, i za nove por bede u rađosnim, &vetlim očima boraca još dugo se ogleđaju svi okršaji i Bve bitke alt sluhu'još dugo. treperi „tutnjava, i dozivi, i pobedo- . nosni glasovi drugova u završnom jurišu. Danas, mi “#!avim& pobeđu umetnika Vjekošlava Afrića, još jednu” našu zajedničku. pobedu, i u svima . nama, drugovima i prijateljima Afri, ćevim, u rađosti ove svečanosti, oživljuju, snažno i Wvetlo, weliki trenutoei borbi koje #mo zajedno doživeli, Na, . še generacije umetnika rasle 60 i rastu u prelomnom vremenu'između dva sveta: u bivšcm svetu buržoaske, po liciske, kulturno zaostale Jugoslavije,
u plamenim godinama velikog Oslo-
ı bodilačkog rata i Narodne revolucije,
i u novom svetu, svetu. ”»obedonosne izgradnje socijalizma. To su zajednič-
ki, opšti uslovi. Ali ono što je karak- .
teristična · « ljudski i umetnički, stvaralački put Afrića, u koliko se ta dva “puta mogu razdvojiti, ono što je za njegovu biografiju najznačajnije, kao što je najznačajnije za veliki broj umetnika naše ponosne i smele socijalističke otadžbine, jxste, u toku proteklih dvadesetpet godina, ; Afrićevo sve dublje, sve življe sjedinjavanje sa najplemenitijim težnjama narada za slobodom, sa borbom narođa za slo-
bodu i srećniji, socijalistički život. To · . še, pre 8vega, mora istaći:
Najubedljivija mera kojom se meri stvaralačka snaga “ednog umetnika jeste dubina i živoftnost njegovog jedinstva, jedinstva njegove stvaralačke čežnje i dela, sa tim težnjama narcda,
| Vjekoslav Afrić išao je, i ide, tim.
putem, Biorrafija, životni put tvorca prvog filma socijalističke Jugoslavije, nezaboravne »Slavice«, nastavlja se danas, u izvesnom smislu simbolično, jednim filmskim delom koje je, zajedno 6a njim, stvorila prva generacija naše prve filmske škole, Iako baš zato film »Barba Žyane« nosi mnoge mlađalačke, početničke osobine, do ·vitijivi istarski 8lobađar, tumač nepobedive vere narođa u svoju pobedu, Barba Žvane će postati jedan od najpopularnijih likova iz dosadašnjih naših filmova. Barba ' Žvane, u velikoj meri, otelovljava ne &a-
mo moralnu šmagu i lepotu čoveka”
Istre, nego i najširih nanodnih &lojeva čitave socijalističke Jugoslavije, A ta anaga 1 lepota, obasjana đanašniom herojskom borbom đTugoslavije za izgradnju socijalizma i za pobeđu isti-
#665 . voak yYiy:a6y a /
ne o novoj Jugoslav:ji protiv pustošne
e i | bio = Mar: 70 _ 6 .aoodke jaBak OBNOVA ee E ya s
pregrade Informbiroa, zračila je sve poplave laži i kleveta čiji se talasi vraćaju i sve jače podrivaji zlokobne jače, i zrači i danas, iz svakog novog đela Vjekoslava Afrića.,
Zato delo. svakog našeg umetnika,
obasjano današnjom borbom naših ~
naroda za istinu, đanas dobija naročiti značaj, Zato i životni, &tvaralački put Vjekoslava Afrića danas ima na-
ročiti značaj. Zato ga đana8, na počet= ku njegovih novih: umetničkih podu• hvata, prati priznanje i ljubav maših naroda, zajedno sa ljubavlju i priznanjem svih naših umetnika,
ua i —————-
GRAD NA RUKAMA -
Blutim: nađ palafama široko proleće | i oko moje kako sa njim pliva. · | EO
. Ako zažmurim u taj đan najbelji, možđa ću se opet njihati na skeli, i u toj plavoj, dragoj, nebeskoj postelji” i biće mi opet svi rukavi beli — i Od kreča i peska dražeg od bisera, · ·jer grad nije samo ređ đugih kmovova., | Građ je moje gorđe republike vera, nikla iz rovova!
Ovo vreme temelja, zaliti o zelen gad · sa znojem iz koga niknu spratovi krilafi, S) preci: y10uu sa znojem iz koga raste od svega draži građ! HOL JUHH
· Brana puna rođa —
\ Temelj građu biti, sve
· krajevima .nepokorene
STRANA 3.
„(e Taya
A Eve
| | # |. Bb JM
i a pa E
stabla i rasprskavaju, suvu koru. A potporučnik ne promaljajući mi noš iza đuba, napinjući vratne žile, lukavo. i glasno predlaže: 1 ROE OOU
— Pređajte se, inače bićete · i
Bogoevski i Naumov na paljbu ina poziv potporučnika odgovaraju PDUce. njavom, Njihov su odgovor primili kznanju „nekoliko “policajaca, “tesno” priljubljeni uz zemlju oni su opomi-
Wii
niali svoje saučesnike da opkoljeni
nisu slabi strelei, Ali napadači #u O prezniji; vešto zaklanjajući se iza drveća, pognuti i u hrupnim skokovima prilaze od &tabla. do stabla, stežući O · bruč, Puonjava napadnutih je prore=” đena. Bogoevški uzalud steže ugrejani oroz, Oružje je sasvim bezglasno, Poslednja nada su bombe, I pre nego” što bi ga Stiv mogao sprečiti, mlađi
pesnik napušta zaklon i visoko is“ .
pravljen u širokom zamabu baca bom« · bu u grupu iskeženih napadača. To je sekund mig „stoti deo otkucaja mla= dićevog &rca, Ali mlađić {e video razorno dejstvo 6voje bombe, »Balkan» |
ski riteri« dvorepop #ofijskog lava, O
setili su na koži dejstvo čelika osetili | su da više nikad ništa ne bi ošetil. Brzim pokretom Stiv privlači sebi.
druga, Nekako prebrzo, meko i beži=" .
voino, Bogoevški pada u zaklon, RUmena pega na njegovim gruđima čuđ- . no ođuđara od beline njegove košulje. Nagnut nad njim, Stiv više naslućuje nego li što čuje povik borbi, koji klis zi po drhtavim bezkrvnim usnama, U. takvom jednom trenutku „mostu izme= đu života | smrti, pred zamagljenim pogledom, koji se tiho gasi, prolazi kao &lai večernje mimje celi život: drvena puška iz detinjstva, zvuk tužne ovčarske frulice kraj stađa, prve školske godine: zatim školske borbe ša Ljotićevim | plaćenicima, „provedene · noći nad pesmama, romanima i ilegalnim brošurama, prvi zVuci wnažne TInternacionale; zatim prvi atihovi, prvo vrcanje iskri pronađenih rima, možda prvn ljubav, san pobeđe i 0810. bođenja, poziv Partije na borbu i borba... i poslednja borba u toj šumi, nad kojom plavičasta izmaglica podseća na bajku iz detinjstva. Pre ne» Po što će prestati đa zna on ipak zna da je ova borba, svakako najsitniji događaj tog dana, u toj krvavoj hiljadu devetsto četrđeset i drugoj godini, On zna da se tog trenutka po svim Jugoslavije bore hiljađama takvih boraca, T. zna da ne treba žaliti za životom jer njegov život i bezbrej takvih života uloženi su za taj veliki aan, san velike slobode.., i Trenutak vatišja kođ opkoljenih, vojnici i policajei 8&hvatili 8u kao gotovost mlađića da se predaju, Divlje wrlajući i stežući puške u oznojenim rukama oni jure sa svih strana, Stiv ustaje iz svog zaklona držeći u žilavoj desnici kragujevku, Napadači su pred njim, ali ne shvataju šta 8se to, zapravo, zbiva. Oni to ne 8hvataju i neće nikad više shvatiti, Eksplozija, bombe, . pakleni fijuk čelika, plamen baruta... · Rasparčanih grudi mladić pađa preko nekoliko ranjenih ili ubijenih polica» jaca, j aalein dd Na istoku, u weć 8asvim proređenom, · velu srebrnaste pare hladno rumeni, lo sunca probija se iznad Kontura planina. Osvetljeni krvavim jutrom mlađići leže jedan kraj drugoga; oko · njih se tiskaju tuđinci, koji znaju istinu: u ovoj nejednakoj borbi, boro su pobednici, Oni znaju da u ovoj kr~ · ševitoj zemlji postoji na njihov užas mnogo takvih boraca, koji će đe bo riti protiv njih do onog dana, dok · zemlja boraca i pesnika, ta zemlja koja ne trpi težinu tuđina, ne buđe” slobodna — ođ jadransleog plavetnila, do Triglava, Dunava i Vardara., Ovo je kratka priča, ili tačnije mali zapis o velikoj borbi dvojice · mlađih komunista — narodnih hero. ja Mite Bogoevskog i Stiva Maumo- . va, Kratak zapis, hiljaditi deo iz bor. be naroda ponošne domovine Jugoslavije, koja poštuje borbu i smrt 8Vojih boraca. ; lepšt či
10
%
- Slobođan MARKOVIĆ
OOU Ea
(8
ag OT IE
TS Il ura