Књижевне новине

TEORIJA.

to .r

U 13 broju »Književnih novina« na trećoj strani objavljen je jedan čla| nak pod naslovom »Kritika i kritikanstvo« u kome se, tobož kao odgovor na jedam kritički osvrt u omladinskom časopisu »Mladost«, na četiri stupca teksta piše o mojoj reči na Kongresu književnika, koja je u tom istom članku proglašena — »vicem«, Zahvaljujući okolnosti što je publici moja reč na Kongresu književnika ostala nepomata, pisac toga članka najpre se potrudio da moju misao »interpretira«, da bi onda, s gromoglasnim knji. ževnim i političkim frazama, tu s VvVOu interpretaciju moga govora dotuo kao moju glupost. 4 Da vidimo izbliže, i sasvim konikret. „no, taj najnoviji slučaj kritičarske kazuistike, uostalom ni bolji ni gori od "mnogih prethodnih, or: - U članku se najpre »konstatuje«: „.»Iz kozerija dospeo (je) na tribinu Kongresa jedan vic koji je: raspoložio izvestan broj prisutnih delegata. Naime, diskutant B. Finci izjavio je da bi naša kritika otsekla glavu Balzaku da se pojavio u našoj književnosti, Tako se u produžetku, u nekoliko navrata, tvrdi da ja tom »vicu« nisam dao »nikakve realne podloge« i da bih »ftek morao da objasnim šta sam. mi&lio«, ipak se svega nekoliko ređaka niže prave, opet u moje ime, ovakvi providni zaključci: »Moglo, bi se zaključiti da je E. Finci mislio, formulišući ovaj vic, da bi savremena književna kritika morala zastati pred neprikosnovenošću Balzaka i tada kada bi njegove simpatije bile na strani klase koja je srušena, konkretno. na Btirani buržoaske klase kod nasa. Posle ovakvih, naprednog Kknjiževnika nedostojnih poturanja, đa vidimo ·'Šta sam ja rekao na Kongrešu književnika: da li sam branio propalu buržoaziju, za što me se, tri i po mešeca posle Kongresa, evo optužuje, ili sam branio umetnost od bezočnih nasrtaja buržoasko-vulgarnomaterijalističkih shvatanja, koja su propala još mnogo pre propasti. i same buržoazije? _ U svojoj reči u diskusiji o našoj kri'tici, u vezi s referatom Petra Šegeđina, ja sam pošao od činjenice nedo. voljne teoretske spremnosti velikog broja naših savremenih kritičara, koji su u teoriji književnosti na brzu tuku ·postali „marksisti, ali i đalje teraju svoju staru pamfletsko-impresionističku praksu zaodevajući je u retorično ruho marksističkih fraza. Kao jednu u nizu očiglednih slabosti naše kritike istakao sam opaki porok svakojake vulgarizacije: i sociološke, i psihološke, i estetske, čak (o, srama!) i stilske i jezične, Naveo sam .da izvesni naši kritičari, kada uzmu u razmatranje idđejno-umetničku ___Btranu jednog dela, ponajčešće govo” Ye samo o očšiglednim, deklarativnim osobinama dela, a ne uzimaju u ana= lizu, zato što ne shvataju marksističku koncepciju realizma, idejni smi8sao dela kao umetničkog odraza stvarnosti, U vezi s tim upozorio sam na veliki principijelni i metodološki značaj Pingelsove napomene o Balzaku: da je njegovo delo, uprkos reakcionarnosti izvesnih deklarativnih

VULGARIZACIJ

_ Eli FINCI

_..

& stavova, po. svom realističkom karakteru odražavanja stvarnosti, duboko i” ·stinito i progresivno, 1. dodao sam da bi naša kritika tom i takvom Balzaku odrublla:glavu.coryatel bo CB{rR%

Iz bogate riznice primera koji pokazuju to potpuno nerazumevanje šuštine i značaja realizma, odabrao sam svega dva. ni gora ni bolja od tolikih drugih, i ni za jedan nisam naveo ime autora, jer mi je bilo stalo do princi-

pijemog razmatranja kritike, ne do ,

ocene po{edinog kritičara ili pojedinih kritika. Što su se sada pogođeni kriti· čari sami počeli da javljaju animoz– nim napadima, nov je dokaz kako oni staro vino svojih shvatanja prelivajiu u, nove ideološke posude, | Evo jednog od tih primera: »Kada čitamo ovakav roman o zarobljeničkom logoru, nas interesuje život zarobljenika u svim vidovima. __A pri lektiri romana »Do viđenja u okto» bru« opravdana rađoznalost u tom pravcu nije u. svemu zadovoljena, Nas bi na primer mnogo in · teresovala ona, aktivnost u zaroblje| ničkom logoru na podizanju kulturnog nivoa zarobljenika, diskusije povodom, pređa„vanja. taj život logora u, kome. še odražava vitalnost boraca narodđnooslobodilačkog pokreta (I) koji meprekidno kuju svoj duh. bogate svoiji misao i znanja za stvaralačke i revolucionarne akcije. Ni delovanje putem. umetničkog života na svest i duh zarobljenika nije.đovolino prikazano u romanu.« (podvukao B. FP.) Zamislite đa neko ko ima smisla za šalu shvati ozbiljno ovaj jedinstveni recept i đa ga primeni na književna đela našeg nasleđa. Zar se. ne bi moeo. notpuno u stilu i duhu ovakvih vulgarizacija, zameriti što se »pri lek· tiri«(!) recimo »Gorskog vijenca« ne viđi da li še crmogorske đievojke udđa=> ju mlađe ili stare, ili iz »Nečiste krvi« Bore Stamkovića, ha primer, stanje školstva u oslobođenom Vranju...

Praviti ovakve i slične zamerke jednom romanu, tj. jednom umetničkom. delu, to znači ne razumeti se ništa u umetnosfi, to znači srozati Kritiku na pozicije trivijalmog zanovetanja, kakvo se moglo čuti, pre mnogo godina, jedino na godišnjim skupštinama provincijalnih udruženja: »iz izveštaja se ne vidi« itd, itd. itd.

A kađa neko progovori o tom i takvom načinu: pisanja »književnih« »kritika«, i to još na Kongresu književnika, gde je najprirodnije da se takve nekulturne besmislice javno žigošu, jer je to u interesu i književnika i književnosti, onda takvu reč, po već oveštalom metođu književne i političke diskriminacije, — pogođeni kritičar proglašava u organu Saveza

koajiževnika »vicem«, | »kozerijom«, Pa ea o Vie e a O noc

»neodgovomim aluzijama« i, otmenim načinom. rečeno, ali neotmeno mišljeno — odbranom propale buržoazije! O teoriji i praksi takve »književne kritike«, s obzirom na činjenicu đa je ona najplodnija jer je najneodgovor– nija, vrediće napisati jednu podrobnu analitičku stuđiju. ;: i

BRA

Pogled bi mi

U prašinu zakopali, Ružu osmeha

Sa usana ıščupali.

Čuvam prvo : "Proleće u gruđima.

vam prvu · Suzu rađosnicu

'Sa slobodom

Bi me razvenčali, Dušu bi mi Dušu preorali.·

TBranim : E Ovo neba u očima, Branitni ; Ovo zemlje na dlanu. Mlađe bi: mi voćke Radosti posekli, Slavuje pesama 'U đrveni plug upregli,

Ne dđam e ' Ovo suhca u očima, Ne dam | i ” Ovo hleba na dlanu. a y RA __ Vasko POPA

O bogaćenju | Od oslobođenja urađeno je mnogo da se muzeji približe narođu i ušpostavljene su nesumnjive Veze između muzeja i narodnih masa, Alj još, uvek ima mnogo da se rađi, još uveh je po„trebna prava propaganda, došta rada, da muzeji postignu mo što treba da su: Žive narodne ustanove, Ustanove koje će na najubedljiviji način preneti čitav niz naučnih istina i učiniti fh 6vima i pristupačnim i razumljivim, U čitavom nizu pitania u vezi sa muzejima zanimljiva su i ona u vezi Ba nabavkama muzejskih objekata i odmosima prema muzeju onih koji mu> me) anabdevaju muzejskim objektima. · "Umetnički muzej u Beogradu na'Đavlja godišnje prosečno nekoliko &totima objekata, U toku 19409 godine na– . bavio je izuzetno neloliko hiljađa,

Muzej dobija objekte na razne načine: iskopavanjima, poklonima i kupovinom, Predmeti koji za nauku najviše vređe, koji eu muzejskim radnicima izuzetno dragoceni, — o Bu Objekti, često nimalo reprezentativni, nađeni prilikom naučnih iskopavanja: za njih se jedino tačno zna pod kakvim su uslovima nađeni, — oni su najsigurnija podloga zP tačno razvrstavanje predmeta, za fačno. đatiranje predmeta. Veoma su važni i objekti koje donose muzejski stručnjaci sa terena. Oni služe za fiksiranje nalazišta i njihovi tačnu eviđenciju; Domoću njih se. u glavnim linijama prate rasprostranjenosti izvesnih kultura, izvesnih stilova, Ti objekti su najbo-

· ~" : } . ; naših muzeja · lje inđicije: za određivanje buđućih iskopava.ja. Ali oba ova stručna načina istraživanja, koja vrše muzejski stručnjaci daju relativno mali broj Gphag Hoja, Nafreai dy yieAdita

O. ~

ROBE) Dbija iz druge ruke, bilo po-

klonima. bilo kupovinom, | Najiđealnija podrška muzeju, naj= „bolji muzejski aaradnik, je Zavođ za „saštitu i naučno proučavahje spomenika kulture, Zavođ za zaštitu je &asvim mlađa ustanova, ali ustanova koja je za tri, godine. evoga rada imala velikih, aspehi a, Zavod je uspeo da 'konzervira čitav niz naših umetničkih, · nika, Pored, rađa na konzerviranju starih" frađevina, Zavod je preuzeo i čuvahje i spasavanje ugroženih stednjevekovnih frešaka, Čitave velike kompozicije . koje su se odvajale sa svoje podloge vraćene su na svoja prVobitna mesta, Gde se to nije moglo izvršiti freske &u skidane i posle konzervacije, predane Umetničkom muzeju. Tako je preko Zavođa Umetnički muzej đobic dragocene originale naših fresaka, Najlepši primerci upučeni su

na veliku izložbu Srednjevekovne umetnosti. narođa: Jugoslavije. koja je

neđayno otvorena u Parizu,

Prilikom zemljanih. radova –

vršeni uz konzerviranje zgrađa hađeno j više predmeta. šsrednjevekovne

~ mateni*alne eualture knj #t opet nmaj= ; i Bua?i PR | b :- i } "Par O NIA ea ara „a!

Ž keptmoi strani) ı

(Nastavak na četvrtoj

(a i /

| OSVREILNA KNJIGE

L___ONIA „SENKA

1 Adina lira u savremenom pesnič-

kom orkestru mladih zvuči tako tužno ~

i prugušuno da je za nju teško nači

poređenje. I2gieda kao da jc njena”

»Senka u srcu« do sađa pojava svoje

vrste u našem posleratnom književnom stvarPnju. Ali odakle je i kakva

je sumorr.ost koja. Adinoj zbirci daje „osnovni pečat? — đa li je, možda dru·štveno. uslovi“ena? To nikako ne. bismo mogli tvrditi, jer Ada ni s jednim. stihom ni metaforom ne obeležawa vreme:n' prostor u kome živimo, ·gtvaramo, patimo i radujemo: se; Crwena. mit njenih četrdeset pesama · drukčija je — dto-je večna tema ljubav-smrt. tačnije: · prikrivena . neuto„ljena ženska erotika i smrt dragoga, Da bismo mogli pravilno, a.pre sve"ga'ljudski oceniti donekle osobenu A'dinu pesničku zbirku, moramo se u prvom ređu obračunati sa nekim ne"pravilnim shvatanjima naše književne a naročito novinske kritike iz bliske rošlosti, Smatram da je jedna -od “glavnih grešaka ove' kritike bila u to| me Što su ocenjivači često preko mere i bez potrebe upravo hametali politički aktuelnu tematiku, koju svako može da: viđi — i bez njihovog ukazivanja, · "Kritičari ove vršte propagirali su aktuelnost po svaku cenu (zadruge, " gradilišta itd.) a ujedno su od pisaca zahtevali da buđu tematski što širi, gotovo sveobuhvatni, Pesnička praksa međutim je uskoro pokazala da tematska sveobuhvatnost i usiljena aktuelnost, najčešće s brda s dola, vodi pravo u površnošt i plitkost. To važi naročito za mlađe pesnike. Pesma je, naime, dobra tek tada kad je zaista subjektivan odraz objektivne stvarno= sti, tj kad je opevani društveni problem ujedno i najintimniji doživljaj pesnika, Bez takvog intimnog. doživljavanja može da nastaje samo opšte gomilanje reči, versifikovana parola — ukratko, sveobuhvatno i prazno ništa, . i Ovo što smo rekli naravno ne znači da naši kritičari uopšte treba da prestanu 8 agitacijom za. aktuelnu društvenu tematiku, Treba samo naglasiti da pod okrilje aktuelne društvene tematike spadaju. isto tako i sitniji moralno>etički problemi, večne teme. ljubav i smrt, pa makar to bila i sa&vim obična ljudska smrt, ukratko: u tematiku koja je dostojna pesničkog pera spada i sve ono što sadrži Marksu tako draga izreka: »Ništa ljudsko nije. mi tuđe«. S druge pak strane hoću da utvrdim, da na račun takozvane aktuelne tematike ne smemo zapostaviti kvalitet, Za kvalitetno umetničko delo, međutim. potrebno je pravo osećanje, doživljavanje, a to je intimna „stvar pesnika,'. O a. da a. | Ako bismo Adinu zbirku »Senka u srcu« ocenjivali sa uskogrudđog stanmovišta sveobuhvatne i politički aktuelne tematike, zaista bismo je morali odbaciti, I tako je prema Adinim pesmama postupilo već nekoliko kritičara od 1946 godine pa nadalje, kad nam se ona sa svojim stihovima pretstavila u »Novom svetu«, Takav postupak prema njoj je i razumljiv: to su bile godine idđejnog, često sasvim mehaničkog »Sturm und Dranga« naše kritike, Ali ako odbacimo mehanič. ke dogme i osvrnemo se na Adu kao ljuđi, vidimo đa njena zbirka temati zaista nije široka niti odgovara u smislu političke aktuelnosti, ali je zafo proosećana, a mestimično čak duboka, čime se politički aktuelniji mlađi pisci ne mogu uvek pohvbhliti. Njema je odlika, sem: toga, u iskrenost i “u, prilično uglađenom pesničkom izrazu,. .. i Ađa nije doživljavala omladinske pruge i druga, gradilišta kao što su ih 'doživljayali i o njima se raspisali go'tovo svi mlađi. pesnici od Triglava do Strumice, Ni na bilo koji drugi način pesnikinja se nije odužila savremenom društvenom zbivanju, jer su je suviše pritisli erotski. problemi, raz. vojne - psihološke. smetnje i. tegobe. Tako Ađa, negde na ivici društvenog razvitka, drhće i jeca nad svojim sopstvenim bolom i — razumljivo — ni sunce, najomiljeniji rekvizit politički :aktuelnih- pesnika, ne može da je zagreje: »Prav vsa narava zame je še v soncu pusta«e, OM | Ne mislim đa još pobliže ocenjujem 'vrednosti i lepote Adinih pesama; neka to čine drugi, Uostalom, sve gore rečeno na ovaj ili onaj način govori u Pe Ađi, zato razmotrimo ukratko

Š glavne slabosti njene zbirke, Njih ne možemo prečutati ma koliko odlučno odbacili zahteve za sveobuhvat= nošću i aktuelnošću. tematike po svaku cenu, o —a O a ae

” Ada Škeri peva u &vojoj zbirci u'glavnom samo o erotici, na osnovu čega još ne bismo. smeli tvrditi đa-je · njena tematika uska. Ljubavna tema–tika.ustvari je vrio široka, obuhvata čitavu skalu najrazličitijih ljudskih "osećanja i čuštava (napr. MNazorove »Pesni ljuvene«) Ali Ada zna, maža"lost, i ovde. samo za jedno jedino ose-. Šanje, svira, da talto kažemo, samo, na 2) žici koju je prijatno slušati neko vreme. ali & vremenom ovo pevanje na isti glas postaje ipak jedno-

lično... RioNMIEN ar} etiisajhy' četiš

._ Pomenuta jednoličnošt ima koren. sadržini njenih pesama, odnosno u 0sećajnom životu same pesnikinje: Dragi joj ne uzvraća: ljubav. uplakana ga.očekuje — uzalud. A kad on umre. iznova plače i čeka. ga, naravno ope uzalud, Dalje, dok je njen dragi još · Živ, voli ga tajno i nezapaženo, Ali što je u životu upravo čudno, ni posle njegove smrti — dok se sama nadnos: nad njegov.grob — ona. še ne usuđuje ı otvoreno objavi svoju ljubav i još uvelt voli potajno, Zaista” pravog ra zvoja i pokreta tu nenfia, Izuzevši ne.

koliko?pesama, pisanih kao da govor .

muškarac, i nekoliko. drugih detalja,.

Yet

| (Miadwiska knnga, Ljubljana 1649)

ZavršdVa s Ovim Opo- ·

: f

|| J

ra po

art VOR.

ti PŠ Ero i» | i. FSUns, (SZ

zbirke Koja s6

'rim stihovima: lea

| ___»Ne jočem več — Le včasih z osamelini drhte grem preko trudnega obraza

? 28 i RNCŽ dlanmi

in sem ubita, zapuščena vaza..«

stanovišta :svoga bolnog raspoloženja mogla da stvara i pesme sa većom moralno-etičkom „vrednošću? Svakako. Uzmimo kao primer samo njenu pe-

smu »Da enkrat«. Kao štorse vidi iz.

·stihova. njen je potajno voljeni bole-

stan. Uzdržanom devojačkom erot.

skom osećanju tu se iznenađa pridru-

žuje još:i topla humanistička briga za

njega — koji ne uzvraća njenu lju-

bav. O tome je pesmikinja pevala ” ovako: :

»Da erikrat bi občutil, dragi, kaj ie sreča,

da se nasmehne bi kot se nasmehne · · človek zdrav, planik s planine bi prinesla, murk Ra ji sleča in gorski šopek bi prevezla z nitjo i trav.«

Čovek bi s pravom očekivao da će · pesnikinja ovaj humanistički ton još

pojačati, čim bi e"dbina njene dvo-

struko bolne i tragične ljubavi — bez suza i plača — zasijala u svoj moralno-etičnoji veličini. Ada, međutim tako uopšte nije nastavila. U, sleđećoj strofi. čini ono što stalno ponavlja. u mnogobrojnim drugim pesmama: plače i potajno se približuje i otima sVOmiša dragom

Uopšte, potresnost Ađine tuge je pitanje za sebe, Upravo naveđeni primer nam“đonekle osvetliava činjenicu zašto nas njena tužna lira uvek ne potresa. Ađa često ne ume da poten"cira sVoj bol do moralno-etične veličine ili alto hoćete — do ljudske tragike; mesto toga ona rađije ostaie blimu svakidašnje plačljivosti, Mnoge njene pesme. naime. nisu toliko nđraz ljubavnih patnji i trenutno do vrhunca lostigle duševne horbe-— već su odraz neke permanentne,- jednolične osećajne bolećivosti (sentimentalnosti). Ovu jednoličnost svoje zbirke pesni, kinja višestrukim ponavljanjem ištog motiva, čak istih izraza, samo još povećava. Odanđe potiče utisak svoje vrste koji čitalac stiče o njenoj zbirci: Pročitaš li četiri đo pet pesama zadovoljan si s njom. ali pri daljem čitanju postaje ti dosadna, jer uzalud tražiš dalie nove sadržajne i estetske vređnosti, Kako stoji stvar s Ađdinim odnosom prema savremenom društvenom zbivanju? Čovek je društveno biće i za= fo pesnici svih vremena — ma da pevaju o najintimnijim osećanjima Špak na bilo koji način obeležavaju boju svog vremena. odnosno materijalno i duhovno obilježje savremenog društva. Nešto takvo nam, doduše, pojeđina pesma ne. može da pruži, ali zbirka pesama gotovo uvek. Ada je, međutim, mirmo prošla pored svega toga. Nije stvar u tome da bi ona morala po svaku cenu.đa se oduži političkoj tematici. već u tome da ie 5 tim samo smanjila umetnički kvalitet svoje zbirke, Kađ bi nam Ađa s nelrrim stihom, metaforom ili čime god dđočarala svetlost društvenog zbivanja. slobodu svojih mlađih vršnjaka i vršnjakinja itd. onđa bi njena senka u šrocu zbog svefle društvene pozadine postala još tammija, istaknutija i zaista bi potresala čitaoca, Bez ikakvog svetlog kontrasta pak njena je senka mestimično suviše blaga i neizrazita.

Zbog tvrđenja nekih kritičara da Adđine pesme jesu, ođnosno da bi mople biti dekađentne, zadržaćčemo se jedan tremutak na pojmu dekadđehca, S tim u vezi navešću reči koje je neđavno izneo d=r, Ferdo Kozak: »Za mene dekađenca. počinje tamo gde prestaje vera u čoveka, samo tamo a nikako pre; zato još nije dekadđenca, ako neko piše tužne ljubavne pesme,« Pošsmatrana sa tog gledišta, s kojim 8e valjiđa mmo– gi slažu, »Senka u srcu« nije deka'dentna pojava, Veru u čoveka i pored plačljivog sentimenta Ađa nije izgubila ima kakvom cinizmu nema ni

traga... ei i Interesuju nas Adine razvojne mogućnosti. „Savetovali bismo. joj pre

svega đa u interešu kvaliteta ne slika više čoveka i njegova osećanja: tako statički, već u razvoju, u pokretu, u kontrastima — a. naročito da čoveka ne odvaja od njegove majke-društva i od vremena, Ali baš ta, đijalektika, tako. potrebna Ađi, uči naš takođe da spoljašna sila — a to je i kritika —

* ne može biti presudna za razvoj umet.

ničkog stvaraoca već je presudno tre=nje protivrečnosti u samom predmetu odnosno čoveku. Da li se u Ađi vođi unutrašnja borba? Da, ona je i sama sašvim svesna da mora početi drukčije ako hoće đa uopšte napiše još nešto

od vrednosti, Kako će pisati, to čemo”

već videti. Nepobitno je samo to da je Ada već do dna iscrpila ljubavnu temu, udešenu.ha »čekam-jadam«, štaviše ša raznim: varijantama na jedan te isti miotiv ona je već do sada prešla dozvoljenu menu, re?»

ge PpP

ter LEVEO

'Pitamo se da li bi Ada Škeri — sa .

_jetskih kritičara i teoretičara,

ostrih ~

Ldruštva izvještan moralni | „koji. će, povrijediti OD najotpornije, ali

„doblju · impe: „djela, koje ne bi

„na, pa makar „cija čovjeka na

— i, | * e 4 wd, Seat Ima jedva gođinu dana što je pro'blem impresionizma u našoj 5 BeHHi dozrio do diskusije. U "Sovjetskom

'Savezu pitanje impresionizma u li_ kovnoj umjetnosti došlo je' ponovno

na dnevni red krajem 19498 i počet-

kom 1949 i to u vezi sa zaglušnom vikom oko kosmopolitizma. Kod nas je

"to pitanje iskrslo u vezi sa diškusija= ma oko kultume baštine, konkretno”

povodom značajne retrospektivne izložbe slovenačkih. impresionista u Ljubljani mjeseca maja 19490. . : Da li je teško zapaziti u CNN OV: ao i

u praksi sovjetdkih umjetnika one

iste vulgarižatorske oznake, Ono sim-="

plicističko rješavanje problema, koje već toliko vremena karakteriše kulturni život u Sovjetskom Savezu. U ovim duhovnim područjima, u pitanjima stvaranja vrijednosti koje naše doba treba da predstavlja pred

dalekim budućim stoljećima, ništa ne

može tako da povrijedi stvaralačke mogućnosti i da ošteti fantaziju u mjetnika kao vulgariziranje teorije,

kao simplicističko i neopravdano ogra'

ničavanje prakse umjetnika, A možemo dodati: j kao dogmatsko odnošenje prema kulturnoj prošlošti, prema rezultatima ljudskog duha. Problem relativne samostalnosti razvoja ideologije (a to znači i likovnih umjetnosti) je bez sumnje jedan od mnogih problema koji je sovjetska nauka zapustila. A sa njim

su tako usko vezana tolika pitanja

kulturne baštinc, Jer ako. poštoji u

ljulskoj historiji izvjestan razvojni.

kontinuitet kulture, stalno razvijanje čovječijih mogućnosti spoznavanja, predđočivanja i oblikovanja, koja prati razvojnu nit društvenog, uspoha, postavlja se vrlo osjetljivo . pitanje: gdje se, sa stanovišta kulture soci-

jelizma i svrsishodnosti izgradnje rea= ·

lističke umjetnosti, prekiđa taj pozitivni uspon, gdje je ona tačkay,u kojoj u krilu preživjele klase prestaje progresivni razvoj duhovnih mogućnosti? Pa tako i u ovom velikom 19. vijeku francuske likovne ' kulture: gdje, na kojim" kvalitetama treba ukopčati naš novi razvojni Janac, rea= lističku umjetnost sadašnjosti i bu-

dućnosti? I može li se to fino tkivo ·

umjetnoti · jedne klase odđrezati u jednoj određenoj tački kao nekom oštricom? .

Imamo bez sumnje za tu osjetljivu operaciju pouzdan „oslon u teoriji društvenog razvoja i znamo koliko se duhovne vrijednosti klase u usponu razlikuju od onih koje stvara klasa u opadanju, u vrijeme „odbrane klasnih interesa. U miljokazima historije francuskog građanstva (1789, 1830, 1848, 1871) možemo naći rješenje tolikih pojava koje nam u izoliranoj razvojnoj liniji umjetnosti mogu jzgledati začuđujuće, pa tako | ono simptomatično napuštanje čovjeka, ono dehumaniziranje, koje se preko Maneta i Cezanna do kubista „može

„opaziti„u francuskom slikarstvu, Jed-

na nesumnjivo grandiozna deklinacija moralnih i iđejnih kvaliteta odvija se pred našim očima dok listamo historiju umjetnosti 19, stoljeća, a što je ta deklinacija još uvijek tako grandiozna moramo zahvaliti činjenici što se radi o zemlji koja se upravo tada nalazila na čelu historije; u njenom su krilu' najranije dozrijevale osnovne društvene suprotnosti, vođile se bitke, koje su odlučivale sudbinu mnogih nacija. I upravo ta visokom simbolikom čovječje borbe ispunjena realnost francuske historije prošlog vijeka dala je visoku sadržajnost i opčeljudsko značenje i francuskoj umjetnosti tog vremena. Od miljokaza do miljokaza rasla je drama sa Svojim unutrašnjim napetostirha, ođ Davida do Courbeta. A nakon 1871 ka-

rakter klase koja je pobijedila dubo-

ko se upečatio u idejnu | emotivnu sadržajnošt umjetnosti i što zato ako ta klasa nije odmah u svom vlastitom ođrazu prepoznala samu sebe? Gdje ćemo, dakle, provesti osjetljivu operaciju o kojoj smo govorili? Gdje se u stvari dovršava iscrpljenje

humanističkih kvaliteta velike umjet= .·

nosti prve polovine stoljeća, kvaliteta romantičara projiciranih i suviše često: u historijsku i literarnu tematiku, ali uvijek prisnu i blisku čovjeku. Gdje se u stvari iscr-

"pljuju :i gase, kvaliteti barbizonskih

realista: koji su mođernom čovjeku ponovno otkrili široke pokrajine, poe>

-ziju zemlje, šuma i dalekih obzorja, i

oba gorka, patnička ljubav Daumierova, prisutna u &vakom potezu olovke ili ista, čak i usred majljuće ironi~

je, Pa kađ je minulo“i slikarstvo ·

Courbetovo (velika platna pedesetih

godina), gdje bismo dalje mogli po- · tražiti idđejnost, · duhovno bogatstvo .

klase koja se uspinje? i U to vrijeme, pošto je između naturalističkog: razdoblja: Courbetova i

hladnih euklidovskih proštora Ceza- ·

nnovih izvršeno tako fatalno »ispražnjenje« građaemske umjetnosti od

„gvih viših moralnih i emotivnih kva-

liteta, na koje smo bili nayiknuti u

historiji umjetnosti, najbolji i najđub \ lji pokušavali su da se spasu bijegom, Koliko nemoćnih i bezuspješnih ~. umjetničkih negacija građansk ture ima od Borinagea, Arlesa i Ta-hitia do ekspresionista? »Društvo: čini „naš život zaista kukavno teškim“i O- pi tud dolazi naša nemoć i nesavršenost „našeg rada« — pisao je Van Gogh i ~ ki - „nije potrebno te njegove riječi shva- · | iti samo kao žalbu zbog ekonomskog | „stanja; Postoji u atmosferi građanskog

pritisak. najosjetljivije i

pijalizma . umjetničkog

što je doišta. |] ji bolna i bolećiva reakna plitisak klasnog dru„ ali | 8a hladnim rasuđivanjem

Bo. Bt. 52 „“# ! BB e o,

a GAMUUN |

WIN Wiree!ie

nema u raz- zahvat veže u jeđinstvenu cjelinu

a q-Š bata

___Za sve Što je u njoj klasšno, ti POS _ralu i htijenju našeg novog života! 7 Preostalo bi još da se oć što je to doista umjeiničko, a čto je samo.” - formalistička igra, natemmuto i “reno žongliranje »paradoksalnil fektima« — ·da upotrijebimo · Plehanova. A osim toga: u kol · »doista umjetničko« (halucinato: poezija Utrillovih uljea, rimjer!) · znači sužavanje, ograničen. ' | OBA ay RIO 5 ST :1i0i0 visokog društvenog poziva ma. pasivnom RublekiviSHleo smatranju, Ali naša je namji pisati samo o impresionizmu i | nije, o našem odnosu prema njem! "der ako razdoblje od Courbeta d Cezanna doista znači prelom u jedmoj uzlaznoj liniji, koje mjesto će. | hašem teoretskom „posmatranju if. 'umjetničkoj praksi današhjice zauzeti stvaralački metod impresionista, Sti Mrav u tom razdoblju uda: worili tako ok i neizbrisiv pečat sli karskoj umjetnosti? RM g-05 · Moramo se naviknuti đa prislušku= jemo sa mnogo pažnje svugdje, gdje ~ bi se mogle nalaziti ljudske vrijedno sti, Kako je teška bila čovječja borba da osvoji svijet u njegovim zakonitostima, u svom njegovom „vizuelnom bogatstvu treba imati poštovanja prema toj borbi! Polako su se rješavale zagonetke, a svugdje kud je čovjek prošao historijom mogu 8&e pronaći

tragovi njegovih pobjeda i poraza. ri I impresionizam je bez sumnje du~ — i

boko klasna umjetnost. Isključuje li ga već ta sama činjenica iz povijesti umjetnosti? Zar marksistička teorija umjetnosti nema mogućnosti đa egzaktnom analizom (formalnom i sadržajnom) utvrđi što je u njemu po. zitivna tekovina u osvajanju svijeta, a što je idejnost i pogled na svije onih. koji su upravo u tom času obračunali sa revolucijom komunarda?

Plehanov je, pišući o impresioniz= mu, još na početku našeg sg&toljeća, naslutio jedan dio istine:

»Kad umjetnik usredsređi svu sVOju pažnju na svjetlosne efekte, kad ti efekti postanu alfa i omega njegoVa stvaralaštva, tada je teško očekivati od njega prvoklasna umjetnička djela, — njegova umjetnost se nužno, zaustavlja na površini pojava«, i

».. Time neću đa kažem da u imprešionizmu ne vidim ničeg dobrog. Apsolutno ne! Ja samo smatram da su mnogi rezultati ::0je je impresionizam postigao — neuspjeli, ali ja uz to smatram da tehnička pitanja, koja |) o on postavio imaju priličnog zna ~

Pažljiv odnos prema „gvijetlosnim efektima povećava uživanje koje čovjeku pruža priroda. A pošto će u »budućem društvu« priroda postati čovjeku, vjeroeja*no, kuđikamo milija nego što je sada, ond_ treba priznati da i impresionizam radi, ma daine uvijek uspješno, u korist tog društva«, (»Proleterski pokret i buržoa- ska umjetnost#). :a

Bez sumnje, niti Plehanovljeva ocjena o »tehničkim „pitanjima« j o 7 »uživanju koje pruža prirođa« ne is- :ı crpljuje značenje i ulogu impresio- Oe nizma, ali kasnije analize sovjetskih teoretičara još manje su otvorile mo- : gućnost nekih pozitivnih korištenja. , Tako je još Joffe pisao da 6u »im- i presionisti osvojili ona obojena evi~ a jetla, koja naše oči nisu zapažala i njihove su slike postigle jasnost i sjaj, nepoznat realističkom i idea_ lističkom &likarstvu«, ali. kakve je praktičke zaključke on iz toga izveo? Nakon toga problem je u sovjetskoj teoriji i publicistici bio »riješen« na način tako tipičan za vulgarizaciju kulturnih problema: ocjena impre= sionizma kao umjetničkog metoda prenijela se simplicistički na praktični odnos prema svim rezultatima impresionizma, A kakova je bila poaljedica te vulgarizacije? Mimo svake teorije sama umjetnička praksa nužno je, ali sasvim stihijno i bez pravog razumijevanja, preuzimala feko~ vine im,presionističkog pleinairizma. Mi ne možemo iz naše distance ocijeniti u koliko kritikovani radoyi G. S. Verejskog i P. Končalovskog znače stvamo i pozitivno uključivanje rezultata impresionista u umjetnost 60 cijalističkog realizma, Isto tako je teško ustanoviti koliko su do kraja pravđani prigovori Efrosu, Punjinu, Grabaru i mnogim drugima. Ali ono. ' što možemo utvrditi prema posljednjim

sovjetskim „raspravama jest sasvil

dogmatsko odnošenje prema proble mu impresionizma bez obzira na bi - "kakve mogućnosti i nužnosti iskori štavanja njegovih otkrića. Što mogu članci S. Varšavskog (»Zvezda« 1949) | A. Zotova (»Iskustvo« 1949) 8a svojom dogmafskom neg. jom značiti za raščišćavanje - tanja? I da li će od ovih r prinosa antikosmopolitskoj - cionalističkoj apologetici sl, cijanova, Ivanova, Vasilj na postati mnogo veća? O A kako je naša teorija i kriti] ” Wtavljala i rješavala pitan | „Polizrna?:ba»y5 ajkec at a

· turmom. naslijeđu., pomisliti na · _ renje uistinu realističkog, a {0 znač pleinairističkog slikarstva bez živ. svijetla što titra i bliješti na &tva: ma, bez atmosfere koja cio vizuelb

Ali, avijesna svih zasluga impresioni-= sta oko produbljenja spoznaje izvjesnih prirodnih pojava u smislu Pp) naira i problema vasvjete uopće, na· ša likovna kritika bila je svjesna i činjenice da je upravo impresionizam

(Nastavak na 4 strani) ž r