Књижевне новине
BROJ ?8
O LIČNOSTI U 'KARIKATURI
piše:
(Autoportret Pjera Križamića)
Pjer Križanić
: |
Čini mi se da savremenoj jugoslavenskoj Kkarikaturi nedostaje ličnost — mislim živ i poznat čovek. Evo ,uzmimo — pre rata: ti si mogao da pišeš o rađikalima, ali tek Pašićeva brada dala je pisanom tekstu pun efekt, Ja ne znam odakle nam to? Zašto smo prekinuli dobru tradiciju koju smo stvorili, Valjđa su mam oni tamo Ba
Istoka | u tome »pomogli«. Za njih to nije čudo. Još u vreme carske Rusije skoro sve ličnosti njihovog jav nog života bile su »nepovređive«. Treba razmisliti o tome. Bez ličnosti nema kompozicije ni u karikaturi, Bez određenih likova karikatura je apstraktna i beživotna. Apstrakcije i opšti pojmovi nisu podesni za „stvaraoce, Ono što najčešće inspiriše pravog majstora karikature jeste određen čovek — nosilac dobra ili zla, Tužio mi se jedan mlađi drug: Hteo sam kaže — nacrtati jednog odgovornog druga ,ali se bojim da se ne uvređi...
A zašto bi se uvređio? Karikatura mora frajno vršiti pozitivnu ulogu borca za istinu — a barem nama, na= šim drugovima, istina mora biti đraga.
U borbi koju vođimo za istinu i slobođu — ličnost u karikaturi mora takođe dobiti svoje istorijsko mesto, odmereno ali neminovno.
Tokom juna ove godine održana je u prostorijama „Umetničkog muzeja Izložba nekoliko značajnih francuskih umetnika XIX. veka, Delakroa, Kurbea, Milea, Koroa i Rusoa, sa iežištem naročito na prvoj dvojici, O tome da je Izložba izazvala zaista veliko inte. resovanje svedoče ne samo pohvalni prikazi koji su o njoj đosad bili publikovani, već i veliki broj posetilaca koji su je u toku nepunih mec dana obišli. Pružena prilika đa še baci makar i jedan pogled na dela umetnika ove vrste, značila je za nažu pi.bliku. a pogotovu za naše umelnıke, pravo osveženje, Pri tome nekolika među žzloženim platnima dala su mogućnoBti za najčistiji umetnički doživljaj.
Bilo je međutim interesantno, sem izloženih dela, posmatrati i publiku na Bamoj izložbi, Naročito naš umetnički podmladak koji do sada nije imao prilike da odlazi u inostranstvo, Naši umetnici-omladinci, oni iz čijih će redova šutra iznići zreli pretstavnici naše nove, socijalističke umetnosti, pro-
Đarđe BOŠKOVIĆ
i ako je Kuurbe zaista pravi pretstavnik francuskog realizma XIX veka, onda, onda gde je ovde realizam? I šta je to realizam uopšte? ; Sumnja im se čitala u očima. Lebdele su pred njima vatrene reči koje su čas pre toga pročitali u Kurbeovom manifestu o rea:izmu iz 1855 godine: »..biti u stanju da protuma. čim običaje, misli, bit svoga vremena, prema s8svom sopstvenom mišljenju i sopstvenoj proceni, biti ne samo slikar, već u isto vreme i čovek, jednom rečju stvarati živu umelnost, to je moj cilj«. Živa umetnost: Gde je ona ovde? Išl; bi od platna do platna. Sukobili bi se sa onim što su đosađ zamišljali o Kurbeu već pred prvim platnom »Ljubav“ici u prirodi« Meki svetlotamni lhonizasti, hiadne prozir“ ne senke na licu muškanca, čist i gla-
Gistav Kurbe: Sejačice žita
vodili &u čitave sate pred izloženim platnima. Obično bi odmah, s ulaza, pravo išli prema platnima Kurbea, čije je ime izazvalo kod njih najveće interesovanje, Stajali bi pred njima dugo, zamišljeni, a u pogleđu im se jasno moglo opaziti razočarenje,
Kurbe! Ali ako je ovo zaista Kurbe,
NJA CRNCI
Izgleda, &ve je isto!
i borje zeleno na |
I trava što raste na vašoj strani,
a
kao da odavno su mi znani.
Skoro bih pošla. Prosula rosu te trave zašla u gore
zelene, tamne...
Cvijeće bih brala
Legla na poljani, oblake gledala, potrčala bih slovenskom gorom,
jagodu rumenu ubrala pod borom,
Srce, pred zabranom, prkosno da se jaruga začudi,
da leti smjelo, mahnito,
ko ptica, đa se ne boji ljudi!
Ali, na cesti straže,
Kreću se sporim hodom.
Sjene ih samo prate, a sunce obrće žutim famničkim svodom.
——0
MIMHHHTIIEIWMWWIIIIUINMIUIUIWMIWIIIMIIIVIPMWMIIVIWNMWIUIWUIMIMUMIMWMIMIMUMIMWUIIMMWUMWHH INIWIWHHIHVIWIVUIIMITTIIVIVIRVIMHHIIII MUTU MUIENUHUIMUMIMHUIHUTUIWUMUMIMIVIIUIMWMIWMUUIIUMWMWIMHIUIUNMUHMPIUWUSIUMEMUMUIIHIUIIMIIMMEMMHMIMII
Oiga JOVANOVIĆ
RadaWMtiji MR{ičRWMiM RIM
alizma, da od savesnog sfručnjaka, oji pošteno radi, postane... svestan graditelj socijalizma, sa razvijenom svešću, avestan istoriskog
značaja i domašaja borbe za izgradnju Socijalizma u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, I upravo ta i takva borba se odvija pod rukovodstvom naše Partije, svakodnevno, na gradilištima naše Petoletke, 1I to je borba »starog« sa »novim« i »nOVOg« Ba »starim«, Zadatak je umetnika da olkrije i umetnički Wuobliči tipične forme u kojima se kod nas, u našoj ti manifestuje ovaj proceš,
Ova borba »novog« 6a »Sstarim«. U tome i jeste suština pitanja koje smo CO dotaći u vezi sa filmom »Jeze-
«
Posmatrajući ovaj film, nama se namefala misao da su njegovi autori radili bez dovoljne veze sa &tvarnošću, bez dovoljnog poznavanja procesa
radnje socijalizma kod nas u JugoSlaviji, Dobija se utisak da je sadržaj filma konstruisan u kabinetu autora. Posmatrajući film mi smo se pitali: zašto njegovi autori nisu došli u naše projektantske biroe, zašto nisu otišli na naša gradilišta da tamo, na
cr mesta, posmafraju i proučavaju Stvarni hod borbe za izgradnju soci. jalizma, Zašto nisu iz života, koji eva-
kodnevno daje tako bogat materijal
ža umetničko uobličavanje, uzeli temu za svoje delo. Izolovanost od života, nepoznavanje ili neđovoljno i nepotDuno, površno proučavanje i poznaVanje borbe za izgradnju socijalizma U svim njenim vidovima — eto razloBa koji su, po našem mišljenju, đoveli do neuspeha filma »Jezero«,
Svakako da je prostije, i da zahteva
manje truda, ako &e za radnju filma uzima sabotaža, I pisac scenarija i režiser filma su time »uprostili« svoj za-
datak. Jer za obrađu te teme mogu se konstruisati »zajplelu« i upotrebjjavati standandni filmski cfekti iz detektivskih i kriminalnih filmova.
U filmu »Jezero« ima jakih elemenata nafuralizma i formalizma, Do ovoga nije došlo slučajno. Osećajući i sami slabost odabrane radnje, autori nisu imali drugog puta nego da potraže jzlaza u efektnim fotografijama koje su, dosta često, same sebi cilj, da-
· kle formalistički tretirane. Ja nisam
protiv lepih i efektnih fotografija (a takvih ima dosta u filmu »Jezero«), nego protiv toga da fotografija Dpostane sama sebi cilj i da se fotografijom pokušava spasti ono što je upropašćeno i izgubljeno rđavim izborom radnje.
Uvodni deo filma, koji prikazuje katastrofalmu poplavu sela Lis od nabujale Neretve, to najbolje pokazuje. Iznenadna poplava sela u tamnoj noći daje bogate mogućnosti za ovakve efekte, Zar bi inače bio potreban ovaj uvodni deo filma? Pre svega, hidroelektrana na Neretvi kod Jablanice uopšte se ne gradi i jezero ne stvara zato da bi se sprečile poplave koje izaziva Neretva. Hidroelektrana „Jablanica gradi se u prvom redu zato da bi se iskoristio u privredne svrhe bo--
dak potez, ođaju delo iz mladosti, iz vremena kada je Xurbe ,u svojim dvadeset i petim godinama još plivao u vođama romantizma. Tako već u punom zamahu, nije to još bio pravi Kurbe,
Da li ga onđa možemo naći na drugim izloženim portretima? No ženski portret iz 1850 godine i suviše je konvencionalno rađen, a portret njegovog oca, iako psihološki produbljen, isko slikarski solidno postavljen, mogao bi, kao i prvi, da pripada. svejedno kojem od mnogobrojnih čak i osrednjih u-· metnika alkademizma protiv koga se i sam Kurbe toliko borio, Možda se nešto više njegovog načina rada moglo videti na portretu njegove setre, Zelije Kurbe, koji je opet i suviše tvrdo, i suviše oštro uobličen,
Isti je slučaj i sa pejzažima.
Ni »Potok« ni »Izvor u stenama Dupsa«, ni »Zimsko sklonište srndaća«, još manje »Lisica« i »Pređeo sa šipragom«, nemaju u sebi onu nepogrednu snagu prirode koju je Kurbe uneo u Svoju »Bumu na moru«, »Šumu kraj Fontenbloa«, ili »ŠaWo-Gajar«, Ako kompozicija sa spnama donekle i potseća na velikoga umetn:ka, to je više po motivu ili i tu i kod »Lisice« po širokoj obrađi snega, koj: je dat sav u modrim i zelenkastim tonovima.
Da li je nešto bolje sa drugim kompozicijama? No »Tri kupačice«, mrke i tamne, rađene su takođe konvencionalno, goto= vo akademski, Na Kurbea nas mnogo
. više potsećaju »Dve prijateljice«, odnosno »Buđenje«, koje po 8vojoj lezbijskoj tematici pripada grupi onih Kurbeovih dela kojima je, šibajući
Druga zamerka je u tome što su autori filma samo iz formalističkih razloga prikazali poplavu kakve nema na Neretvi, ili je ima vrlo retko na ne= kim njenim brdskim pritokama — bujicama. Jer sama Neretva, koja za nekoliko sati nadolazi i po 13 metara, nikada ne plavi veća naselja. Ali pošto poplava sela u tamnoj noći pruža mogućnost za bogate filmske efekte, i to efekte pretežno formalističkog i naturalističkog karaktera. autori filma su našli za shodno da takvu poplavu izmisle. Ne mislim da naši umetnici treba ropski da se drže događaja koji &u se stvarno odigrali u životu, Takav zahtev bi bio metodološki nepravilan, on bi sputavao umetničko radnike u realističkom produbljavanju stvarnnsti, on bi sputavao stvaraiačku maštu njihovu i doveo do naturalističkog metoda stvaranja, Međutim, ako se za sadržaj filma uzima sasvim konkretan objekat, u ovom slučaju Jablanica, onda se izvesne osnovne činjenice u vezi sa tim objektom moraju pošilovati i imati obavezno u vidu i kod u. metničkog slikanja izgradnje tog objekta, Sve ovo važi utoliko više za
uvodni deo filma »Jezero«, koji se u-
daljava od stvamog stanja stvari u živobu samo radi toga da bi se postigli spoljni, formalistički i naturalistički efekti (životinjski iznakaženi ljudski
gati energetski potencijal Neretve na likovi, neprirodni krici, scene davlje-
potezu od Konjica do Jablanice.
' Izgradnjom jablaničkog jezera,znatno će se, dođuše, smanjiti jačina Dpo-\ plavnih talasa Neretve, ali to je tek sekundarna korist, koja se dosta skupo plaća plavljenjem preko 2.000 hektara plodne zemlje i premeštanjem i plavljenjem nekoliko naselja, pa i većih, kao na primer Ostroca. A iz uvodnog dela filma dobija gledalac pogrešan utisak da je prvenstveno svrha jezera sprečavanje poplave, To je prva zamerka uvodnom delu filma, ”
nja), W
Uska, prisna veza sa životom, proučavanje i posmatranje borbe za izgradnju socijalizma, pronalaženje (umetničke) istine o procesu savlađivanja privredne i tehničke zaostalosti, neophodan je uslov za stvaranje zrelih i istinitih umetničkih dela koja će biti veran izraz i odraz n : Ovo je opšte priznato Orel 6 Bo nema diskusije i koje, svakako, pri-
.
KRNJŽEVNEINOVINE
TO KURBE? ~.
razvrat Pariza, izazvao buru negodo vanja skandalizovane, malograđanske sredine, No u pogledu na slikarsku obradu, koliko je ovo dalekc od pravih velikih Kurbeovih dela! Koliko god ·da su pojedinačne površine, kao što je levo rame sa rukom desnog ženskog lika, zaista majstorski rešeme, veliki deo, naročito torzo žene koja leži, pliva u tvrdim i nečistim tonovima,
Najzad kompozicija na kojoj je pretstavljen Prudon sa decom, — da li nam ona bar dočarava Kurbea u svoj njegovoj veličini?
Je li bar to Kurbe?
Ne, nije,
Pogledajmo je izbliže, Lik socijalutopiste Prudona đat je gotovo banalno, bez smage i ubeđljivosti, Slikarski nešigumo poštavljena, — nije teško zapaziti nespretna skraćenja glava kod dveju devojčica, ili nestabilmost u stamju leve ruke samoga Pruđona, — ova kompozicija sva odiše malograđamskim senmtimemtalizmom,.
Ne, nije ni to ona] Kurbe na koga mislimo kađa govorimo o realizmu XIX. veka. Ni sadržajno, ni po mlikarskom tretiranju,
Kurbe — to je sarkazam koji izbija iz »Sahrane u Ornanu«, ili iz »Povratka 6a konferencije« u kojima šiba dvoličnosšt i farisejstvo popova. Kur= be — to šu »Sejačice žita« puna životne snage vezane za težak seljačiki rad; to je »Prelja« zaspala nad vretenom od umora, — to je »Milostinja prosjaka«, puna čovečanske topline, Kurbe — to je snaga poteza i čvrstine materije, koje malazimo u njegovom »Ateljeu«, to je krv koja struji pod kožom. nekolikih njegovih portreta, to je senzualnost koja titra na obnaženim grudima njegove »Žene u talasu«.
Kurbe, to je jedan deo života, fiksiran ma platnu, FMiksiran istina objektiivistički, bez revolucioname strasti, bez borbenosti. Kurbe, to je Prudonov socijal-utopizam prenet u slikarstvo. No to je jednovremeno i maksimum do koga je građansko slikarstvo druge polovine XIX veka na Zapadu, u uslovima pod kojima #še u datom trenutku razvijalo, moglo da došpe.
Pa i takvih je Kurbea samo ograničem. broj,
Kurbe je ostavio za 8obom ogroman broj platna, Samo je međutim na nekima od njih uspeo da se popne na omu visinu koja mu je obezbedila jedno od majznačajnijih mesta u razvitku slikarstva, Sve ostalo, iako na sebi nosi Kurbeov potpis, sekundarnog je značaja,
Ono što nam je od Kurbea na Iz· ložbi pokazano, pripada ovoj dnugoj vrsti, To je potrebno reći zbog svih onih ikkoji su, posmatrajući njegova izložena platna, mogli da stekmu sasvim pogrešan utisak ne samo o Kurbeu, već i o realizmu uopšte, da steknu pogrešan utisak čak i o vrednosti same francuske umetnosti XIX. veka.
Francuska izložba u Beograđu doživela je pum uspeh. Doživela ga je zato što naša beogradska publika voli i ume da ceni đobro umetničko delo. Doživela ga je, jer je među platnima Milea, Koroa, Rušoa, i naročito Delakirroa, bilo i takvih koja su mogla da zadovolje i najveće zahteve.
Ali Kurbea, pravog Kurbea, mi u Beogradu ovoga puta nismo videli,
znaju svi naši radnici na polju umetnosti, ” Međutim, u stvarnosti nije tako, ili nije uvek „tako. Ne znam đa ij je našim piscima poznato sa kakvom pažnjom naši radni ljuđi prate 6&vaku reportažu, svaki feljton, svaki književni sastav o borbi za elektrifikaciju i industrijalizaciju. Svaki takav napis rađo &e čita i opširno komentariše u ređovima trudbenika. Ali se čuju ovakve primedbe: »Ne poznaju naši umetnici dovoljno naš život, našu borbu, naše napore, naše uspehe i neuspehe, bareni ne svi«. Nađam se da mi še neće zameriti ako iskreno i kritički kažem na račun jednog dela naših reportera i književnika da sam stekao utisak da se u žurbi odlazi na teren, na gradilište ili u fabriku, da se površno pohvataju utisci (impresije!), naprave na dohvat zabel-ške, Onda rezul-
'tat takvog načina rada i ne može da
buđe drugi do površna, bleda slika našeg živola i naše socijalističke stvarnosti.
I zato ću na kraju ovog pisma biti slobodan da n umetnicima i književnicima u ime onog dela čitalaca i gledalaca koji neposredno rađe na industrijalizaciji i elektrifikaciji na= še zemlje uputim uvaj savet: Povežite se bliže i uže sa našim životom, proučavajte dublje napore, podvige i borbu naših trudbenika — graditelja socijalizma, — i vaša ćao dela biti umetnički snažnija i istinitija.
Beograd, juna 1950,
Nikola PETRDVIĆ
* Ovo pismo redakcija je primila za pro-
šli broj ali zbog tehničkih razloga objavljuje ga sada. A,
MIHIIHIHiHMIMIIMMHIMIUĆiFEUIIHĆHMMITIMEIMIMIMIIMIMHIMMMEHEHIMIIEIMIMIMRMHIIHIMIMMIĆIHRIHMMHETMEI M EH HEIMMIMERIIMHIHIEIMMIMEMINMNKIMNMIMMKIMMNHRNMMUU
ANEA iu ii, OK MipH a jom aj O Kar
oh ı ”
Prvo izdanie Marulićeve »Judite« 1521
Navršava se petsto gođina ođ rođenja začetnika umjetnoga hrvatsko; esništva, Bplićanina Marka Marulića (1450—1524), Pisao je i latinskim i hrvatskim TOSaOdi a epBkom pjesmom u šest »libara«, »Juditom«, koja je »u versih harvacki složena« 1501 gOdine, dao je ne samo najzrelije djelo svoga pjesničkog razvoja, nego je njome udđarlo temelj razdoblju naše nove umjetne književnosti,
»Judita« je za Marulićeva vijeka štampana u tri izdanja (sva tri u Veneciji): prvo 1521, dvadeset godina poslije nastanka, drugo 1522 i treće 1523, znak đa su Maruličevi suvremenici to djelo dočekali s izvanrednim zanimanjem. Odđ svakoga od tih izđanja
sačuvan je grebu, a treće u Miinchenu.,
Ove će jeseni biti svečano proslavljena petstogodišnjica
o jedan originalni primjerak: prvo se nalazi u Dubrovniku, drugo u Za-
Maruličeva rođenja, a
glavni dio proslave bit će u pjesnikovu rođnome građu Splitu. Uz ostale publikacije, koje će biti posvećene uspomeni Marka Marulića, uskoro će izići u Zagrebu, novo Izdanje »Judite« opremljeno originalnim inicijalima i drvorezima iz drugog izdanja (1522).
D. T.
Rad na Akademskom
rječniku
Neđavno se u našoj javnosti slavila 125 godišnjica rođenja Đure Daničića, najveć srpskog jilologa i najboljeg poznavaoca &rpskog i hrvatskog jezika u drugoj polovini XIX vijeka,
U vezi s njegovim stručnim radom u prvom redu spominjalo se njegovo najznačajnije djelo, njegov životni rad, veliki historiski Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika, što ga je pokrenula, odmah poslije svoga ošnivanja 1867 godine, kao svoje glavno izdanje, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Veliki vođi prve akademije na Slavenskom Jugu, veliki Jugoslaveni: Rački, Štrosmajer, Jagić, zamisliše najveće naučno djelo prema svojoj nacionalnoj, naučnoj i političkoj koncepciji, u smislu jugoslavenske ideje, u đuhu bratstva i jedinstva Srba i Hrvata, Zato pozvaše oni, tada u domovini i na strani već priznatog stručnjaka u slavistici i nauci o srpsko-hrvatskom jeziku, Đuru Daničića, da kao prvi sekretar Akađemije preuzima glavnu brigu oko spremanja velikog Rječnika.
Daničić je živio i radio u Zagrebu od 1865 do 1873 i od 1877 do 1882 godine. On je izradio plan i principe, smjernice i okvir tom Rječniku, dao prvu građu, skupio prve sabirače jezičnog blaga i ispisivače građe iz starih knjiga. On je od 1878 do 1880 godine izradio prvu, i nešto od druge knjige Rječnika, od slova A do riječi »čobo«. Radio je neumorno, od jutra do mraka, gotovo bez predaha, ne šteđeći sebe ni svoje zdravlje, sagorio je na tom poslu, poslednju je riječ obradio tri dana prije smrti, Ali ostavio je takav početak monumentalnog djela, da su ga mogli nastaviti samo odabrani stručnjaci i uglavnom posljednici njegovi, |
Isprva se teško nalazio nasljednik Daničiću, Jagić, koji je tada već bio profesor slavistike u Petrogradu, nije prihvatio poziv Račkoga da preuzme redakciju i obrađivanje Rječnika poslije Daničića, Kratko je vrijeme radio Matija Valjavec i obradio slovo č i ć (svega sedam i po tabaka), A onda je Daničića naslijedio u Rječniku Dubrovčanin Pero Budmani, pisac nekih odličnih filoloških radova i znalac mnogih stranih jezika. On je Rječnik obrađivao 24 godine i izradio slova D do jednog dijela slova M, blizu 4 knjige. Najzad je, kad se Budmani zbog starosti i slaba zdravlja pred kraj svoga života povukao od toga rada, preuzeo Rječnik Tomo Maretić, profesor zagrebačkog sveučilišta i pisac najbo-
lje naučne gramatike hrvatskog ili ·
srpskog književnog jezika, On je obradio Rječnik preko 30 godina (slovo M do pred kraj slova P) i završio šest krjiga. Kad je na početku 1958 godine umro, radeći do posljednjeg dana na Rječniku po deset sati na dan, u 89 godini, po drugi put je zaprijetila Akademijinu Rječniku opasnost da ostane zauvijek nedovršen,
U obrađivanju Rječnika nastao je”
desetogodišnji prekid, od 1938—19048 godine. U oslobođenoj Jugoslaviji, obnovljena Jugoslavenska akademija uze kao jedan od prvih zadataka da stvori sredstva, nađe ljude, izgradi
prilike za nastavak i svršetak velikog Rječnika, Akademijin Odjel za jezile i književnost našao je već 1947 gođine stručnjaka, koji će organizovati i na-
staviti rad na Rječniku na kolektivnoj bazi, Time je rad ubrzan te če ove godine predvidivo, biti obrađene tri sveske. Do sađa je kolektiv 6vršio slovo P, a do kraja ove gođine bit će završeno slovo R,
Alkađemijin rječnik đo 8sađa je najveći rječnik našega jezika. Njegova je vrijednost i monumentalnost za mnaš narod, za 6lavistiku i za nauku uopće, po prilici kao što su je imali Grimov za Nijemce i germanistiku, Litreov za Francuze i romanistiku, Tomazeov za Talijane.Odđ svih Slavena imaju do sađa 6&amo Jugoslaveni takav rječnik izrađen na tako širokoj osnovi, toliko prodđuben i dokumentovan gotovo hiljadđugođišnjim književnim 1
jezičnim potvrđama, takav rječnik kome je značenje jedinstveno u nauci našega nnrođa, u slavistici i lingvistici uopće, Poljaci qu takav rječnik počeli spremati pri kraju XIX vijeka, ali na sam rađ mislilo se prijeći tek &ada, poslije rata. Česi imaju od 1905 godine do rata skupljen golem materijal za opći rječnik svoga jezika, šest miliona listića (citata), ali ođ 1937 godine dospjeli su da izdađu samo Priručni rječnik svoga književnog jezika u 5 svezaka i stigli 6u do slova R. Rusi 6u. prije Oktobarske revolucije započeli i izdavanje velikog historiskog rječnika, koji je poslije nastavljen, ali nije po znato koliko je rađ na njemu napre” dđovao, Koliko je naš rječnik, sa svojih _USZPNS
velikih tabaka sa 2 stupca na 6vakoj - i: strani, sa preko 100 hiljada znakova u svakom tabaku) golemo, i iscrpno djelo, dokazuje i fakat, đa 6e u njemu 0 do sađa nalazi blizu 200 hiljađa na- 5" ših riječi, A izradila &u đosađašnje dvije trećine upravo tri naučnika uz vrlo ograničen broj ispisivača (oko 30 njih) i nešto veći broj prinosnika (pre- ko 50), Ako se ti brojevi uspoređe 6 radom u češkom Institutu za jezik i u Češkoj akađemiji, gdje je prije rata rađilo 100—200 stručnjaka na sabira- · nju građe, 20—30 na provjeravanju i obrađivanju ispisanih primjera, a 5 glavnih stručnjaka na konačnoj redak-”ciji materijala, onda se viđi koliko su” djeJo stvorila velika trojica autora Akadđemijina rječnika: Daničić, Budmas= ni i Maretić. Onda se takođe vwdi koliki. posao, trud i rad treba jož da dade i kolektiv koji danas radi na Rje- čniku. Prof. Stjepan MUSUNLIN