Књижевне новине
BROJ?MO —
Savremena poezija i naša
poetsba
tradicija
(Crtež Z. Džumhura)
Eli Finci
ko se pesnik pusti instinktu svoga talenta, sve izgleda neobično jednostavno: za odgovarajući doživljaj, neposredno, odpova– rajući poetski izraz. No od trenutka kad svesno želi da obogati skalu svojih odnosa sa životom i kad gvesno feži da među svim oblicima i izrazima nađe baš one koji su najpotpuniji i najcelovitiji sve se komplikuje. Mali pisac, i kađ je izvanredan dar, troši direktno ono što ima; veliki uvek, bez obzira na ginafu i karakter darovitosti, traži još više, još dublje, još gorče. On se av pretvara u jednu organizaciju: dara, napora, težnji, znanja, trošenja..,
Poezija, nema sumnje, jeđnim Kko| renom Svojim, &ve vuče iz života, iz nagomilanog iskustva koje pritišće: apstraktna poezija — to su dve reči koje se &trahovito mrze, sudaraju, po_ tiru, No s druge strane, otelovljena u rečima, koje nose svoje melodije, svoje vibracije i svoje moći, kroz vekove raznih iskustava postignuća i promašaja, ona je isto tako krvno vezana za poetsku tradiciju, za postignute oblike i osvojene melodije, čak i kad ih prividno ne zna, čak i kad ih odbacuje.ili poriče· Mali pisci, bez obzira na dar, podležu tome nesvesno, oni veliki, takođe bez obzira na dar, pristupaju tome sa svešću i naporom da savladaju i zagospodare poetskim iBikustvom u jednom jeziku.
Čini mi se da naša savremena poeija ima mmogo đarovitih pesnika, ma= Jo velikih pisaca. Poetsko blago naše prošlosti, tako raznorodno po iskustvu,. nije kođ nas još izučeno a kamo li savladano! Kritičari su tu malo pomo= gli našim pesnicima. Šta mi danas znamo, — Sa gledišta &trukture poetke materije, — o zakonima našeg delepoti đubrovačke oezije, o tragičnom grču Đurinog jamba (:>I ovaj kamen zemlje Srbije«), O sladostrasnim ·prelivima kod Disa, o patetičnom grču kod KranjčevVića i Krleže? Šta?
| Naša savremena lirika grubo je i jednostrano vezana za našu tradiciju. U njoj žive, na svoj način iskorišćeni i prevaziđeni, samo poneki akcenti, intonacije, ritmovi, srokovi, često čak kao gotovi obrasci (slučaj Goran Kovačić — Vlado Popović — Oto Šolc). Ali u njoj još uvek nisu, ni izdaleka, oprobane sve mogućnosti našeg stiha, Ve bogatstvo našeg lirskog melosa, sva rudimentarna snaga naše# jezika, Bojimo 1: se zadataka koje nam je razvitak života i književnosti postavio?
| Naš život je u neprestanim pokre-
fima i promenama. jedar od snage i lepote, jedva uhvatljiiv u prelivima i akcentima, sve novijim i uzvišenijim:
neiscrpni rudnik s&svakojakog bogatstva! Naša savremena poezija, ako iuzmemo dve-tri jake individualnosti koje su našle svoj sopstveni.put, 6va je od skučenih doživljaja, siromašnih _ težnji, škrte intonacije, istovetnih rit| mičkih naglasaka. čak oskudnog jezi_ ka: siva u svojoj jedđnoobraznosti. Izučavanje i poznavanje poetskih tradicija ne može stvoriti pesnika, Ali, đa bi pesnik mogao za razne vršte | doživljaja i razne potrese 8enzibilno_ Bli naći najprikladnije slike, melodije _ iizraze, on mora đobro poznavati sve pesničke mogućnosti koje jedan jezik | Druža, To poznavanje ne može smetati o njegovog štvaralačkog dol Življaja, originalnosti njegovog poetkog izraza, Krepkoj tvoračkoj uobra_ Mlji ono đaje krila za nove 6&tvarala- Ške uzlete, __Pomanjkanje takvoga poznavanja Živo 6e oteća u lirskoj poeziji naše | epohe, | '
Žuan MILISAVAC
KNJIŽEVNEINOVII
BUŠAMW VAMNILJEVU
(povodom pedesetogodišnjice rođenja)
sa pesnikom Dušanom Vasiljevom po raznim časopisima i an-
V: tri pune decenije sretamo se tologijama. Izgleda da nema ni-
jednog časopisa kod Srba između dva .
rata u kome nije objavljena ni jedna njegova pesma: a sasvim sigurno je da nije izašla nijedna ozbiljna antologija srpske i jugoslovenske poezije u koju nije ušao i Dušan Vasiljev.
Kako izgleđa daleko vreme kađa je Vasiljev pisao svoje pesme, a kako je to ustvari kratak razmak, meren merilom prosečnog ljudskog veka! Tek pedeset godina nas deli od njegovog rođenja, a triđeset od vremena kada je objavio prve svoje ozbiljne stihove (i u isto vreme i jedne od najboljih koje je dao), i skoro isto toliko — svega dvadeset i šest godina — od smrti. To je tragična istorija čoveka do na-• ših vremena; njegov život je dokumenat jedne epohe koja se survava u svojim vlastitim protivrečnostima, đa iz ruševina i sa zgarišta jednoga društva isklija novo, — i društvo i čovek; taj njegov život je teško i besciljno buđenje od neodređenih pretsštava o 6vrsi čovekovog bitisanja na svetu do gorkog saznavanja prvih elemenata istine o pokretačkim snagama društva i buđenja negodovanja i revolta protiv dotađašnjeg ređa stvari,
Rođen 19 jula 1900 godine u Velikoj Kikinđi, Vasiljev je već kao dete morao da oseti šta znači borba za Održanje golog života, Sa čoporom dece otac mu je otišao u Temišvar, za
hlebom, gde je on najstariji sin, na-
stavio školovanje u građanskoj školi, uz bubnjanje topova na Balkanu, prvih vesnika kasnijeg velikog svetskog klanja. A ubrzo zatim, tek navršivši 14 godina ,morao je da primi na sebe brigu o mnogobrojnoj porodici, jer je otac otpremljen na front da brani interese »presvetlog habzburškog doma« i nemačkog imperijalizma, ProbijajućĆi se kroz život u mnogohiljaditom gradu na periferiji austrougarske monarhije, u kome se čula grmljavina topova i viđale kolone ranjenika, i u kome &6e živelo na oskudnoj aprovizaciji, a Srbi — neznatna manjina u gradu — i u nezavidnoj situaciji pripadnika naroda protiv koga še ratovalo, Vasiljev je ipak uspeo da završi učiteljsku školu. A posle toga, umesto puta u život njemu je bio širom otvoren put u smrt. On je morao, kao i hiljade drugih mlađića, da pođe na front da spasava carstvo koje se već počelo raspađati. Carstvo nije spaseno, a njegov organizam dobio je prve ozbiljne udarce: sa fronta na Pijavi vratio se sa jakom malarijom, iznuren, &atrven. A_u »oslobođenoj« zernlji njegov položaj se skoro niukoliko 'nije izmenio. On se zanosio velikim snovima o studijama u Beogradu, u inostranstvu, o usavršavanju u struci, O velikim književnim radovima, a nije mogao da dobije ni zaposlenje u Beogradu, te je morao napustili teško bitisanje po beogradskim straćarama i primiti se službe u zabačenom i zaturenom selu Čeneju, na rumunskoj granici. Pa i tu je njegova žilava borba za uzletanjem prekidana &lužbama u vojsci i vojnim vežbama, a njegov uporno gajeni optimizam podrivanm teškim vojničkim i nesređenim domaćim životom, i zagušljivom almosferom na selu. To grčevito otimamje iz okova tadašnje društvene stvarnosti lomilo mu je i telo i duh. Njegova telesna otpornost je slomljena vrlo brzo, i Vasiljev je umro, od tuberkuloze koja je razarala njegov organizam, 27 marta 1924, u Kikindi.
Duševna čvrstina Dušana Vasiljeva ostala je do kraja života, pa čak i rasla sa sagledanjem uzroka svoje lične tragedije u nepravednim društvenim odnosima,
Glavna karakteristika pesama Dušana Vasiljeva — prema oceni onih koji &u o njima pisali — jeste razočaranost, pesimizam, „ozlojeđenost, Ssumornost, I ta karakteristika je besumnje tačna ako se oblik i ton uzmu kao osnovni elementi, i ako se u njima gleda suština njegove poezije. Njegove
pesme su zaista napisane u jednom sumornom tomu, iz njih izbija nešto teško, mračno, tužno, — skoro u svima; a skoro nijedne nema vedre, lake i Đoletne, — pa čak ni onda kada pes· nik, očigledno, ima nameru da da takvu pesmu, i kada se oseća da je u dobrom raspoloženju. Ali, da li se iz toga može izvoditi zaključak, — a on je skoro uvek izvođen, — da je Vasiljev imao prema životu stav jednog razočaranog i ojađenog očajnika? Njegove pesme, svaka za sebe, završavaju se ili tužnim uzdahom, ili izrazom razočarenja, ili sumormom misli. Mnoge od njih izražavaju strah od naslućene prerane smrti, mnoge su slika jednog zaista mučeničkog života, ima ih dosta koje su izraz patnji jednog bolešću razrovanog organizma, Ali većina njegovih pesama ukazuje na jedan određeni stav prema životu, na sazrevanje saznanja o onome što se zbiva i na porast pesnikova protesta prema tome i takvom životu,
Zuko Džumhur: Dušam Vasiljev
Vasiljev je prvi kođ nas onako i o• noliko pisao o ratu i ratnim strahotama. Njegove pesme su prvi protest protiv ratnog klanja, u vreme kađa je srpska buržoazija živela u pobedničkom pijanstvu, i u njima 8e prvi put ulkazuje u našoj poeziji na činjenicu da obrespravljena masa narođa rafuje — i uništava se da bi jednom sloju bogataša bilo dobro. Njegove misli prelaze granice nacije i obuhvataju, sa simpatijama, sve ljude — čak tamo do najudaljenijih kolonija. U naše antologije ušla je pesma Čovek peva po" sle rata, i zadržala se u svima njima — od prve, Pandurovićeve, do posled-
nje, Jugoslovenska poezija — verovaf=.
no najjednostavnijim putem, preštampavanjem iz jedne u drugu. Ali ona ne daje vemu wliku stava pesnika Vasiljeva prema ratu, Taj stav se ne može, možda, videti sasvim jasno ni iz jedne njegove pesme ponaosob, ali kada se pročitaju sve pesme u kojima je tema rat, nema sumnje da se dobija utisak jednog ogorčenog protesta i antiratnog pokliča.
Nikađa još nisu bile dovoljno zapažene ni pesme D. Vasiljeva o raznim problemima i pojavama u životu, Na osnovu pesama koje su nam dosada bile pri ruci izgleda kao da se Vasiljev nije mnogo bavio tim pitanjima. Mnogo, zaista, ne. On mije ni mogao doživljavati u svome pustom Čeneju, koji ujesen i zimu utone u duboko blato ili debeli snežni pokrivač a leti se umotava u oblake prašine, život uzavreo od štrajkova, demonstracija, sukoba sa policijom i vojskom, Ali je on ipak ostavio čitavu jednu grupu pesama o mnogobrojnim pojavama &švakodnevnoga života. On je u njima izrazio veru u svet fabričkih dimnjaka i tehnike; opevao snagu radnika i napor čoveka da izgradi novi svet; zabeležio život prljavih krčmi i bludnica koje su iz očaja pale; oplakao jad i čemer života u građu; izrazio strah pred bezizlaznošću iz okova takvoga života; izrazio ironiju i prkos prema ljudima sa zlatnim zubima i debelim zlatnim lancem preko trbuha; izbacio
Proljeće u zavičaju
Raskriljena java zove me zavičaju, košćela nad strehom opet se zeleni, maslina u srebru. I proljeća traju. Jedra u kanalu govore i meni,
Stari pocrnjeli panj nedirnut od lani
trune jspod lišća osamljena bora,
Mlaz jasena pupa uz maestral rani,
dok svirala režem soči mlađa kora. *
*
*
Ječi li glas znani sa tmaste Šćabrine il je skladni topot koraka iz stroja? Pomlađeno sunce već kroti garbine, dani će nađrasti sva maštanja moja
i tvoja, Mikula, sva otkrića bolja.
Tek u grudi zemlje ostat će trag znoja ko iskra u srcu, bujnost rubom polja, vrutak krvi žive prolit usred boja .
Mlađa voćka raste među stijenjem škrapa; u zabiti mračnoj plam se razgorijeva, nestale su strepnje pod vrtlogom slapa i na jedroj grani prvi plod dozrijeva,
#
* * Nikad život borca ne prođe zaludu. ko ni kruti dani svladani u truđu. U sjajnosti duge bliješte mnoge kapi, u tom moru sunca i naša se hlapi
Proljeće se zrači kroz grančicu duda, a pođem li cestom znam kamo i kuda, I sve dalje vidim preko međe vrta i svijetilje dižem iznad svakog rta,
Marin FRANICČEVIĆ
protest prema režimu koji je pošle pobedonosne Oktobarske revolucije primio u okrilje njegove domovine izbegle belogardejce i društvenu ološ jednog propalog sveta,
·Ali je Vasiljev znao da izrazi i otvoren protest i revolt, smeo i sa revolucionarmim prizvukom, Istina, on nije tačno znao u kome pravcu treba usmeriti strele borbenih stihova, i oni skoro redovno nisu bili usmereni u glavnu metu, ali su ipak odražavali jedno buntovno raspoloženje i podmržavali revolucionarno raspoloženje masa. Frontovi koje on vidi često se svode na suprotstavljanje mlađe generacije stariioj ili borbu protiv jedne od osnovnih zabluda čovečanstva religije; ali mnoge njegove pesme, a naročito započeti a nedovršeni ciklus »Crvene priče« „svedoče da je Vasiljev već počeo &aznavati istinu o životu, razaznavati društvene tabore i frontove, i usvajati parole naprednih dnuštvenih snaga. I što se više približavao kraj njegova života, on je &ve jasnije sagledao stvari, sve određenije je mislio i pisao, i život mu je postajao Sve &misaoniji i sadržajniji, I kao da je i sam naslućivao da će se taj život odjednom prekinuti, ne završivši svoju misiju, Vasiljev je poslednjih dana pisao mnogo, užurbano i grozničaVO, po nekoliko pesama dnevno.
Kada je smrt već bila očigledna, njemu je zaista bilo žao umreti, jer je, jako još nejasno, počeo nazirati svetlost budućnosti. Njegovo saznanje onoga Što je bilo, dobilo je u ovoj svetlosti još izrazitije i određenije oblike; ali bilo je već kasno za uobličavanje njegovih saznanja o životu koji dolazi, noiu onome što je osta. vio, Vasiljev je dao lep prilog našoj borbemoj i naprednoj poeziji između dva rata; a nekim svojim stihovima deklarisao se kao &impatizer i šaborac proleterskih masa „posle prvog imperijalističkog rata,
Njegov put je prekinut na samom početku &vesnog kretanja u život,
H Kdxh : OEM :
|
OV RhNIMS RE(K{PBC
• KLOHBOINMI • PAdG „ EVEDHHČ tir MATBRM + S || MH (PMH PR • HHHONA4 || BMMb ŠOcr4gaHtič PpByO)MR O) HO TM RADNMRM HnAHH RK
RMETre HrO OMOYHSMETRNKH. HNO iKdRAHH bHdr(h OOBtKdRONHH HdiufiYb i cetiniskog Oktoiha, 1494
0) je daj (008 • BIANLHWE (A
CETINJSKI OKTOIH je prva knjiga štampana ćirilskim slovima. Nju je slagalo i otiskivalo cele 1493 godine osam ljuđi pod rukovodstvom jeromonaha Makarija a po nalogu poslednjeg vladara srednjevekovne Crne Gore, Đurđa Crnojevića. Štampanje je završeno 4 januara 1494 godine u štampariji na Obođu, malom utvrđenom gradu više današnje Crnojevića Rijeke, a kaWo je uskoro ova štamparija prenesena na Cetinje to se i sva hjena izdanja, pa i Oktoih, nazvaše cetinjskim.
Cetinjski Oktoih ima nepuna 34 tabaka (537 stranica); štampan je u dve boje, crnoj i crvenoj, sa mnogobrojnim inicijalima i izvanredno rezanim zastavama (zaglavljima). Lepotu njegovih slova naročito inicljala, Čistotu sloga, grafička rešenja naslova i stranica u celini nije, docnije nadmašila nijedna naša srednjevekovna štamparija, kao što su bile one u Senju, Goraždu, Rijeci, Rujnu, Gračanici,· Mileševi, Beograđu, Mrkšinoj Crkvi, Skadru itd. Od cetinjskog Oktoiha sačuvana je samo prva knjiga (na koju se i odnose gornji podaci) i to u veoma malo primeraka, dok je ceo tiraž druge knige glas 1 đo 5 — potpuno propao tokom vekova sem nekoliko listova. M. P-S,
Sava RPISTANOVIĆ
Nazor kao dečji pesnik
Vladimir Nazor, pesnik »snage, života, radosti i sunca«, poznat je i kao dečji pisac, Neki ga stavljaju u red sa prethodnikom Zmajem i savremenikom Župančićem. Zaista, njegova dela za decu zaslužuju ozbiljnu pažnju, vešto i brižljivo ođabiranje, duboko Kritičko proučavanje, poilpuno tumačenje i smelo prilagođavanje dečjem uzrastu. Pritom ne mislimo samo na njegova dečja dela u užem smislu, već i na dela koja bi se mogla prilagoditi za decu. (autobiografske priče iz detinjstva, istarske priče, Medvjed Brundo, Kurir Loda, izvesne pesme o Narodnooslobodilačkoj borbi ,neke epizode iz dnevnika S partizanima i dr\,...
Ma da se reklo da je Nazorov rečnik bogat, stil svež, krepak, metaforičan i alegoričan, ritam raznovrstan a stihovi često virtuozni, ipak se u njegovim dečjim „pesmama katkad zapazi i izvesna izveštačenost i usiljavanje: »Cico maco naša, neće Ivo da ti skot odnaša«,.. »Baš glavurda! kao zrno gorušice!... »Čovuljak od dima«... Ponekad se nije izbeglo nepravilno i usiljeno građenje slikova: obađem-nađem, harna-marna, klipšediše ,šarenom,s menom...
Međutim, Nazor ima pesama koje su zaista lepe, vaspitne, zabavne, pristupačne deci (Pjesma o Istri, Naš stari đom, Mala švelja, Željeznica i dr,); one su obično u osmercima. Pesme s dugim stihovima, najčešće dvanaestercima, manja deca teže čitaju i shvataju (Sta-– ri mlin, Velebit, Igračka za divove i dr.)
U Nazorovim pesmama ne nalazimo tako izrazite dečje tipove kao u Zmajevim, tipove u kojima deca brzo i lako poznaju sebe, svoje vrline i mane, svoje želje i potrebe ne nalazimo ni toliko raznovrsnih događaja iz dečjeg života. U obilju životinjskog i biljnog sveta đete se ponekad jedva i zapazi, kao da pesnik bolje poznaje šumu i njene stanovnike nego decu.
Nazor je voleo bajke, mitove i legende, često ih unosio u svoja dela i obrađivao, najčešće u viđu pozorišnih komađa, Pepeljuga je njegov najbolji pozorišni komađ za decu, njegova najbolje obrađena narodna bajka u stihovima, prožeta plemenitošću i praštanjem. Slična joj je Crvenkapica, ali je nešto manje vrednosti.
Nazor se ponekađ kolebao između stvarnosti i bajke — na štetu jedne i druge, Minji je sin kmeta i kmetice, a Modrooka je ćerka grofa i grofice, dok je njegova majka dojila malu groficu, on je, »veliki kao žaba«, spavao u starim naćvama., Posle je, iako mali ,počinio velika junaštva: spasavao Modrooku, izbavio svoga i njenog oca iz tamnice, postao vitez »lavovskog srca«, itd. A kad mu je grof ponudio ćerku Modrooku za ženu, on nije hteo nagrade — »zbog koje bi drugi trpjelis; Modrooka se udaje za kraljevića, jer »sokolica ne gradi nikakvo gnijezdo s pticom palčićem«, a Minji postaje kralj gorskih patuljaka (Mini). Deci bi više godilo, a to bi bilo i prirodnije, da je Minji postao div i kao takav činio junaštva i plemenita dela, a posle se oženio Modrookom i ostao među ljudima.
Nazor je katkad vešt popularizator nauke i prirodnih pojava. Zgode i nezgode jedne kapljice VOđe je zanimljivo pričanje o kapljici vođe iz krila sinjeg mora koja se pod
uticajem sunca pretvara u rosu, kišu, sneg i opet se vraća u sinje more. Slično je pričanje u Dupinu, u Pčeli.i cvijetu i dr. Ovo realističko i slikovito popularisanje nau-
ke. i objašnjavanje prirodnih- pojava:
bolje je od onih priča u kojima se mešaju bajke i legende sa stvarnošću (Zašto je more slano, Orač Dragonja, Priča o Faetonu i dr.).
Veli Jože je najbolje prozno ostvarenje u ovim knjigama; sadrži borbu našeg narođa protiv tuđina Mlečića. Veli Jože je div, oličenje snage našeg naroda u Istri, ali je neuk, naivan i pokoran sluga mletačkih
gospodara i građana Motovuna, ma da je on div a oni kepeci. Kađ su Motovunjani hteli đa mu ođreknu zasluženu nagrađu (vola), on sa Barbabijankom polazi u Mletke. Vozeći se lađom ,upoznao je Galiota (Iliju) koji je, za lađu prikovan, upirao vesla, On ga je prekorevao: »Pas ne da kost i tjera tuđina iz svoga dvorišta; a ti, Jože, puštaš da patuljci po tebi gaze i da ti sišu krv-ti koji si tako jak. Sramota od tebe, brate!«... Pod njegovim uticajem Jože se oslobađa ropstva i s ostalim divovima privremeno osniva slobodnu „zajednicu. Ali,
' nažalost ,pijanke i svađe među na-
šim đivovima nisu Dprestajale, a tuđinski patuljci su se koristili, potčinjavali ih i ugnjetavali. Kađ su divovi uvideli svoju grešku, već je bilo dockan; ali jedan od njih je izrazio nađu u srećnije doba: »Braćo, možda će drugi put drukčije biti! »Tu je poznata Galiotova pesen na čakavskom s refrenom — »More, more sinje«. Sličnu ideju Nazor je izrazlo i u Medvjeđu Brunđu koji je umirući gledao svoju rodnu šumu:
»Šumo, šumo! plače medo na umoru, I ti nam propadaš, nestaješ bez traga! Al nas vazda mora boljeti i peći, Što smo sami krivi jadu i nesreći«...
Obe knjige bi se mogle lepo završiti i vezati za današnjicu pesmom Dijete (iz Legendi o drugu Titu), Tim bi se Nazorov stvaralački putcod Slavenskih legendi (19000 do Legendi o drugu Titu (1946) — prirodnije završio i potpunije sagledao.,. Po našim gorama hoda div koga zovu Tito. Dete ga neustrašivo traži, a s puta mu 6e &Ve sklanja. Najzad ga nalazi: »Glava mu
k'o u lava, na čelu bora, u očima mo~
drina ,a pritajeni osm'jeh na usnama«, On obema rukama prigrli dete:
»Stoj tako! Ravno u oči me gledaj! Tvoj pogled roni dublje no ičiji, Vjera je. tvoja čvršća no ičija, Ručica tvoja jača“no ičija. ·Maleno vrelo, ključaj i žubori Do. nogu mojih, pa ćemo r'jekama M'jenjati tok, i planine prem'ještat I udariti u narode kao Vjetar što diže valove na moru..: Dečja knjiga nema nikakvih objašnjenja, iako je Nazor, naročito u jezičkom i slilskom pogledu, često nepristupačan dečjem s&hvatanju, Međutim, Knjiga za djecu, uwužeg obima, pristupačnija je našoj deci. Ponegde su jezik, pravopis i stil nešto popravljeni i doterani, dato je
dosta jezičkih objašnjenja i dr. Ali ipak ostalo je i dosta propusta, Veli – Jože, iako najbolja pripovetka, nedovoljno je objašnjen: Galiotova pesen na čakavskom je bez ikakva objašnjenja i bez ijedne reči o čakavskom dijalektu; nije skrenuta pažnja ni na simbolično značenje pripovetke., Priča Neznani sadrži dosta istoriskih imena (Aleksandar Makedonski, Hanibal, Karlo Franačkii, Petar Veliki, Napoleon, Sokrat, Platon, Homer, Dante, Šekspir, 'olstoj, Mikelanđelo, Kolumbo, Volta, Rentgen i dr.), ali bez ikakvih istoriskih i biografskih napomena. Priča o Faetonu je bez objašnjenja mitologi: je (Faeton, Peb Apolon, Jupiter, nim-
fe i dr). Ni u ostalim pesmama, po.
zorišnim komadima i pričama nisu objašnjena mitološka bića koja se ta ko često susreću u Nazorovim delima,
Sami pojmovi mita, legenđo i bajke
nisu protumačeni. Nedostaju i poneka geografska objašnjenja
i dr.). Sem toga, nema nikakvih idej=
nih i umetničkih komentara, Pa i sa= mogla je biti -
ma kompozicija knjige i skladnija: po ftematsRo-iđejnoj osno vi, po likovima, naročito po pristupačnosti. Najzad, obema knjigama bi” dobro došle i izvesne ilustracije. Knjigom za djecu i Deč jom knjigom Nazor je ne) – no pretstavljen našoj deci i nedovoljno objašnjen za našu decu. Njegova
izražajna sredstva i đuhovne protivurečnosti ; njegovo stalno lomljenje između prošlosti i savremenosti, mita i stvarnosti, društva i prirođe katkad mogu izazvati zabunu i kod odraslih a kamoli kod dece. Stoga treba još dosta učiniti đa bi Nazor postao veći u očima đece — kao što je veliki u očima odraslih.
(Velebit, Div na Kleku,OračDragonja _—
aa ai