Књижевне новине

i a i...

(Crtež Džumbura) RADIVOJE ĐUKIĆ I JUGOSLAV ĐORĐEVIĆ

nije izazvao toliko diskusije i

tako oštru kritiku kao film »Jezero«. U toj kritici bilo je, i po na· šem mišljenju, mnogo opravdanih ptimeđbi i zamerki, ali je bilo i takvih (i to u većem broju) o kojima bi vre-

J- nijedan naš umetnički film

delo govoriti ako ni zbog čega drugog, | —

ono bar radi ilustrovanja pojave koju je M. Bogdanović nazvao »kritikom po svaku cenu«. Pa ipak, da se u nekima od tih članaka nisu pojavila reči kao »iskrivljavanje socijalističke stvar nosti, i »...dobija prizvuw kle»etanja naše izgradnje«, i da je najoštrije od tih kritika pisao ma ko drug. a ne bivši i sađašnji umetnički tukovodiovci naše kinematografije — mi nikada ne bismo napisali ovaj odgovor. *

Cilj ovoga članka nije odbrana idejnih i umetničkih kvaliteta filma »Je-· zero«, već da se bar jednom progovori otvoreno o odnosima u našoj kinematografiji, o odgovornosti umetničkog rukovodstva, i da se, po mogućnosti izvuku izvesni principijelni zaključci, Kao neutralne i objektivne sudije, požli su u borbu za idejnu čistoću i umetnički kvalitet našeg filma (na primeru »Jezera«).umetnički. rukovo= dioci naše kinematografije, Aleksandar Vučo, Vicko Raspor i Mile Vito-

_ vYović. U svojim člancima oni su mno-

| \

go govorili o »gresima« koji padaju na dušu autora »Jezera«, ali su propustili da se bar jednom reči osvrnu na svoju ulogu u stvaranju tog filma.

Scenario za film »Jezero« pregledali su i primili pre više od dve godine umetnički savet Komiteta za kinematografiju i Stefan „Mitrović, koji je insistirao da se u scenario unese kompleks hidrogradnje sa motivom borbe protiv sabotera. Posie te izmene scenario je reditelju „pređao Aleksandar Vučo, tadašmi pretsednik Komiteta za kinematografiju, kao »najbolji naš scenario« (reči Aleksandra Vuča). To svoje mišljenje A. Vučo nije izmenio tokom celog snimanja »Jezera«, već ga je često ponavljao sve do nekoliko meseci pre premijere. I ne samo to. Uloga A. Vuča u doterivanju scenarija bila je vrlo velika i neprekidna. Utoliko je svima nama, koji znamo te činjenice, čudnija Vučo-

va.izjava u »Književnim novinama« br. 26, u kojoj baš on (l) osuđuje ne-

„pravilan stav prema našoj tehničkoj ·

inteligenciji. Kao što je propustio da U foj osudi, pored scenariste i reditelja, pomene i sebe, A. Vučo je izgleda zaboravio i to da je na prvom čitanju knjige snimanja filma »JezeTO«, a i xasnije, baš on insistirao da se, zadi ubrzavanja dramskog razvoja, ne poklanja mnogo pažnje razlozima zbog kojih Suvić sabotira, već đa se postavi kao »gotov saboter sa zadat-

kom da uništi jednu veliku hidrocen-

tralu naše petoletke« (sađanje reči A. Vuča, »Književne novine«, br. 26) što on sada osuđuje.

Pored A. Vuča, scenario đanas kritikuju, i to prilično oštro, i V. Raspor i M. Vitorović. Nama se čini da bi bilo mnogo korisnije i pravilnije, da su oni te svoje primedbe stavili ranije, u vreme kađa su se mogle iskoristiti, a to im je kao umetničkim rukovodiocima i bila dužnost,

Isti je slučaj i sa pregledom snimljenog materijala. Možđa nije svima poznato da se nijedan objekt, nijedna scena na filmu nisu mogli smatrati smimljenim dok materijal ne pregledđaju i ođobre Aleksandar Vučo, umetnički direktor, i Vicko Raspor, umetnički savetnik. Oni su bili ti koji su imali ne samo pravo već i dužnost da zahtevaju presnimavanje svakog kadra i objekta, ako ovi ne odgovaraju po svojim idejnim ili umetničkim kvalitetima. Danas upravo oni osuđuju »Jezero«, a zaboravljaju da nam skoro nijednom do završetka snimanja nisu rekli da im se materijal ne sviđa, da gluma nije dobra, režiska koncepcija nedosledna, likovi beživotni, i slično. Naprotiv, svima je u filmskom pređuzeću »Zvezda« jasno u sećanju baš obrnuti sud koji su oni donosili o snimljenom materijalu »Jezera«. (U filmu su presnimljena svega tri ili četiri objekta, i to više na naše traženje nego na njihovo).

Želimo ponovo da podvučemo da je sve do nekoliko meseci pre premijere umetničko rukovodstvo o »Jeze-

ru« govorilo samo najlepše. Tađa je odjednom došlo do promene mišljenja. Pojavile su se sitnije i krupnije

primedbe, ali ni reči nije bilo o tome

da film »Jezero« »krivotvori iizvrće osnovne Životne činjenice«, đa »takav

prikaz džinovskog poduhvata na Ne· ,

retvi nužno dobija — iako je ošžigicdno da autori filma· ni u kom slučaju

to nisu želeli — prizvuk Wlevetanija naše izgradnje«, đa je »ljubav (Mate) u filmu zaista neprirodna« itd. (Pod navodnicima su reči M. Vitorovića, Borba, 3 avgust 1950). ”

Mislimo da je nepotrebno dalje navoditi primere razlike između njihovih ranijih i sadašnjih mišljenja, jedino bismo želeli da na kraju postavimo neko'iko pitanja i da „izvučemo

. neke zaključke.

1. Otkuđa pravo umetničkim rukovodiocima naše kinematografije đa da nas kritikuju film »Jezero« (ne pominjući sebe!) kađa i sami znaju šta su do pre nekoliko meseci govorili.

2. Kome da verujemo sada na filmu: A. Vuču i V. Rasporu kao umetničkim rukovodiocima, ili A. Vuču i V. Rasporu kao kritičarima?

Mi dobijamo utisak da je film »Jezero« bio osuđen da primi na sebe kritiku za sve slabosti i neuspehe naših dosadašnjih filmova, i đa su neki rukovođioci naše kinematografije želeli da autori »Jezera« prime na sebe i njihov deo odgovornosti. Ako kritika koju je izazvao film »Jezero« treba da poboljša kvalitet naših buđućih filmova, ne žalimo što je ona bila tako oštra, a u nekim slučajevima i neopravđana. Želimo samo jedno: đa pred našom javnošću ne ponesemo mi jedini teret tolikih »grehova«, već da on padne i na sve ohe koji su dužni da ga podnesu zajedno s nama,

pronose ime zemlje i dragi grb sa klasom.

Sportska prigodnica

lušam, dršćem i rastem: s verom našega roda putuju naši ljudi krilom, brođom i trasom. Od fjorda do plantaže i preko sedam voda

Naš je i taj što nagnut nad malom tablom sprema novu pobedu sebi i otadžbini hvalu: u oku i sad nosi behar naših bagrema

a u srcu zemlju u zanosmom Vva]lu,

I taj što baca silno kao u čeljust zmaja koplje tanano, vito, i onaj sa raketom — po pasošu i srcu deca našega kraja —

urezuju ime zemlje nevidljivim dletom.

Jeđanaest sa loptom... O kako se prolama klicanje kroz zvučnik i kako damar bije. I zar ta reč o njima nije i reč o nama?

I tu je: grb sa klasjem, i naš se barjak vije...

I jezerkinje vile iz pesama i sanja pod svetlosnim 6u šnopom oživele na vodi Kroz grlo ajino teku sva naša ošećanja

i — čuj! — izviru pesme

o bratstvu i slobodi.

TI devojka-gazela i mladić brzonogi i onaj na svom točku i pobednik na spravi, veslač sa vaslom, strelac, i svi još oni mnogi

kazuju sad o nama. o našem snu i javi.

I svud je grb sa klasjem i naš se barjak vije... Slušam, dršćem i rastem... Osećam: lice gori. Mlađići i devojke... O da li danas nije

pređak u svom potomku i s njim se i sam bori?

Mladići i devojke... O kako se ogleda u njima sav 'oć zemlje — njive i vinogradi. TI slušamo uv njima: kroz 6jai njinih pobeda

i mi &mo sa njima i nepobedni i mladi,

Gviđo TARTALIJA

RRJIŽEVNETROVINE |

*UABIA

| —

alić je u pripovetci »Svadba«

|, obradio opet motiv iz narodno-

| oslobodilačke borbe, iz istog kruga iz koga su muotivi pojedinih njegovih pripovedaka zbirke »Izvidnica«. Sredina je ista, tu je opet kolašinski zatvor sa doživljajima okovanih zatvorenika koji su spremljeni za streljanje, tu su opet divljanja četnika i okupatora, No sa pripovetkom »Svadba« Lalić je bliži bitnim svojstvima narodnooslobodilačke borbe i

njenom „odražavanju u zatvorima i.

koncentracionim logorima, a u isto vreme širi, sadržajniji i zreliji, pouzdaniji u literarnom obrađivanju.

Lalić prikazuje u pripovetci »Svadba« jednu od izrazitih osobina narodnooslobodilačke borbe, a to je nepomirenost ne samo sa ropstvom, nego i sa padom u ropstvo. Lalić odražava u junaku pripovetke, u ličnosti iz najširih narodnih slojeva, svest naroda o nužnosti borbe sa okupatorom, svest naroda da do poslednjeg daha bije boj, da ni u jednom momentu u borbi ne zastane i da borac dok živi okupiran je jednom centralnom mišlju da njegov život pripada · borbi. Tadija Čemerkić, junak pripovetke »Svadba« pada u zloglasni kolašinski zatvor, ali sa gnušanjem vidi sebe u položaju skrštenih ruku dok borba traje, nepomiren je s takvim položajem i svu misao, svu pažnju usmeruje na traženje mogućnosti da se oslobodi okova i pridruži borbi, Sve je u njemu pobunjeno protiv ropstva: stid jakog i hrabrog čoveka koji je odrastao u viteškim tradicijama i neizmernoj ljubavi prema šlobodi; neugodnost orlovskog karaktera da se nađe u skučenom prostoru u kome ima i nedostojnih ljudskih bića, da se nađe nemoćan na nišanu lovaca koje iz dna duše prezire, Ona viteška ponositost nepokornih rodoljuba koji u zbirci pripovedaka »Izvidnica« gospodari nad slabićstvom, mekuštvom i dešperaterstvom, ovde je još izrazitija, jer nije više samo u stojičkom prkosu, u prezrivoj gadljivosti karakterno nadmoćne ličnosti, već i u neprekidnom aktivmom dejstvu, u neprekidnom sukobi sa svima onima koji prljaju i unižavaju dostojanstvo i čast naroda i čoveka, Tadija Čemerkić ne zastaje sa malodušnim pitanjima pred kapijom života i smrti, pred armaturom rešetaka, žica, okova i mitraljeza. Smisao Žživota mu je jasan, on je u borbi protiv okupatora, protiv ropstva i kapitulanstva, Lalić je pokazao u zbirci »Izvidnica« jedno lepo svojstvo proznog pisca, a to je sposobnost indiviđualizacije likova. Lik Rade Bašića u pripovetci pod istim naslovom spađa u najplastičnije likove naše posleratne književnosti, one likove koji se ne zaboravljaju, Lalić je tu sposobnost još bogatije razvio u kreaciji lika Tadije Čemerkića, Lalić je uspeo da u liku Tadije Čemernkića prikaže čoveka s crnogorskog Kkrša izrazite životne i moralne snage, čoveka vitalnog, dinamičkog, ustalačkog i ustaničkog,. punokrvna temperamenta, koji doživljava sredinu, ljude, događaje veoma budnim živim, intenzivnim interesom, nadmašujući 6&ve čvrstinom i postojanošću karaktera, snagom svesti i volje, jakom koncentracijom duha, Čemerkić nosi u sebi osobine starešine, vođe, ima u sebi one materije iz koje se izgrađuju komandanti i heroji.

Lalić je, duboko poznavajući sredimu iz koje izrastaju ljudi kao što je Čemerkić, &redinu epskih viteških narodnih tradicija i mučnih borbi za život i slobodu, uspeo da u lik junaka pripovetke »Svadba« unese izrazita svojstva čoveka iz naroda, Čemerkić je tvrda seljačka gorštačka priroda, prekaljena na muci i u nevolji, srašla za mnepokorene prkosne krševe. Njegovo junačko držanje u zatvoru izrasta tokom razvoja pripovetke iz njegove prirode, iz njegovog karaktera, iz prezira prema strahu, poltronstvu i mekuštvu, iz njegovih osećanja lepote borbe naroda protiv ropstva, iz osećanja uzvišenosti te borbe. To junačko držanje se ne konstruiše u pri-

IiifTiiiiiiTiTiTTiniTiiTTTTiTTiTTTTTTTTITITITiHTITITITTTTITITTTTTTTTTTHHHTTTITTTTTHTTITIHTTTiTITITTITTITITTTITTTTTTTTTTTHHHHTTTITTTFITHHTTTITITITTHHTH

'— A ča ti je »sve isto«, ča ti je »sve isto«? Nij' ti »sve isto! — bukne

i Jurica čučnu i uze premetati prstima po strugotini od dđugš na podu da nažiBa zagubljei čep. Obod šešira zakrivao mu je lice. Miće je imao dojam da bi on tako mogao da čuči i čeprka bez riječi i čitav sat, i čitav dan.

— Nego znaš što? y | 2 Kulalela je i dalje čeprkao po strugotinama. | — Najbolje bi bilo, govorim ja, podilit, A on neka drži ča je zamiritA!

Juri slegnu ramenima i dade ustima izraz nebrige. Ipak, polako OOU i Babu kuću pozvavši Miću trzajem lopatice i glave da ga slijedi,

Miće,

i lo kasnije vrati se Osta: sama u sobu a on negdje odlunja, Ma : 5 dvije ba otsdcaa jedan prema drugome, onako u kaputima i pokrivenih

_ Slava, što je davalo neku tvrdoću njihovom odnosu.

—.Bi četiri litre, Ove su boce točno od litre,

SAfOob oi izvrnu je, tobože da iscijedi eventualne kapljice oka 8 uštvari da vidi nije li na dnu naznačena mjera. GRDJO, Or 08 Ob M li be 0d nekog likera koje nose devet decilitara, Ta gesta Juric n O Ž n

— Gren donit piriju, — promrmlja kao za sebe, še por a ratise s lijevkom i damijanom. Otčepi damijanu i Od lijevak u :

— ikera? — ubaci nesigurno š

= OLOVO Ra od likera, govorin ti, točno su od litre.

TI stade pažljivo točiti. Miće se nagnu i iskrivi glavu KIPAOŠI Ba svijetu kako se flaša polako puni. Sad mu se učini i to da su boce kraćeg

Erlića nego što obično bivaju.

| _— Livaj ti ču ti reć kad buđe dosta. Ali Juca Bitka Žabi tu ponudu time što i on iskrivi glavu sa svoje štr; RS ye oo Bpunivši Jude 20 BOB dohvati s kređenca staru novinu, izdvoji unutrašnji list a vanjski vrati na kređenc.

— N4, zamotaj ako ćeš! id o ić ije boce, bez riječi, spremi po jednu u svaki džep _ ; OP IR O O OOLtaR i iak Yuke u vanjske džepove pridržavajući

a: Oe OR polo rka neprijatelji; združavala ih je jedna za-

jedničkv, taj na pizma. ) |

jna i uzajamna P i ; ; ortun« uđe na unutrašnja vrata u prizemno PANA Veia ga a lbvopaino Ježao izvrnut brod zauzimajući OVO Prostor, Spremi bod na policu iza nekih kantica UO e dop MH a druna pijacu, Prođe ponovo perivojem. Na jednoj. klupi 8} sdijda već po treći ili petorice {li šestorice i pričao potanko sVOjU ZEOCOy kao đa se pomalo Šetvrti put otkako Je ustao, Kod svakog ponovnog pričanja O a i ne => odterećivao, Izvjesnu utjehu — RO Or Kıdhje T4rupova i njihovo živo aio. je H volšebnosti tog odgohetanju djelovalo je toplo kao saosjećanje O u nevolji. Perivojem prođe HRRorO presliacčinići ga

puta ih

stanak damijane možda Lambrino maslo, ali i ovog puta morade, sa žaljenjem, da odbaci tu pretpostavku — sve su okolnosti to isključivale, (Ipak, otada je Mili ponio za sav život nesvijesnu mržnju na Lambru, i nikad više nije mogao da ga sretne ili da pomisli na nj a da mu se raspoloženje naglo ne zamrači.) Šjor Miće udari sporednom stazicom zaobilazeći široko Milijevu grupicu, i izađe iz perivoja na drugi izlaz. Prođe pored nove škole koja se gradila; odjekivalo je udaranje čekića i vrcalo iverje od kamenja. Zažmuri da mu jver ne uleti u oko. Promrmlja u sebi: »Ništa im nije sveto! Ne poštuju ni svetu nedilju!« : +

; "Uputio se cestom u polja. Pekao ga je prekor što je izvukao: tanji kraj i što se pustio nasamariti, »Sigurno damijanica nosi i četiri i p6 litre, — preračunavao je u sebi, — »a u obe boce najviše ako ima litra i tri četvrta čistoga. I još je damijanica ostala njemu!«

Hodao je čitav sat. Iz obližnjeg sela jecnu zvono i potsjeti ga na službu božju. On požuri natrag. Stiže na misu u pravo vrijeme. Bio je to prvi put poslije dugog prekiđa što opet bruje popravljene orgulje; za njima je sjedio stari skoro slijepi drvodjeljac meštre meme Gambaroša. Paron Miće se predao crkvenom ugođaju. Na duši mu je počeo sjediti mir. Njegove misli krenuše utješljivijim tokom i u njemu se stade uspostavljati ravnovjesje. Najprije mu pade na um da je njemu izliveno s vrha, bistro ulje, a da je Juricu ipak dopalo, pri dnu, bar malo, malo muteži. I već ta neznatna i problematična prednost nesrazmjerno ga razvedri. A onda, i to što je pri Jurici ostala damjjana sad mu se prividi više kao teret nego kao dobit — čovjek bi se rado riješio tog vječitog svjedoka, izbacio ga iz svoje kuće. A ako je Jurici ostalo nešto više ulja nego njemu (i više nego što je pravedno i pošteno), — neka mu bude, neka nosi, — služilo mu za Jumin mrtvački! — (jer ingordo je najgori čovik!); on voli i manje, ali s mirom božjim i da mu niko ne zavidi i ne kune. A Bog sve vidi!

Kroz raznobojno okno padao je koso pređa nj šareni snop &unčanih zraka; žmirio je od njegova jasa i udisao mu toplinu skoro kao Bitea; — A meni su ostale njegove dvi boce! — sjeti se nenadno. — I to ne SPa aa kao njegova damijana, nego pošteno đobivene, koje mi je sam daol Skromna radost, ali čista, Neslućena dobit dođe mu kao odgovor neba na njegove kršćanske misli, kao nagrada za strpljiv dnesen: kao mig božji koji na tom putu U: 10i i Muji RRA OE Zabrenča zvono, On se prignu i prekrsti, zaroni lice u jarki snop zraka Bart sobom, Osjeti po leđima njegovu toplinu, kao da 36. na nj Pie? milost Vlađan DESNICA

damijana = oveća boca opletena prućem, demižon; ·kuverta (na brodu) = paluba; ; miritati = zaslužiti, zavrijediti; fabrikati = opraviti, podvaliti; intanto = međutim; | žbižigin = promekljiv, kopkalo; bacilati = mučiti se tražeći; | portun = kapija, ulaz u kuću; š umin = k o;

ingordo = lakom, pohlepan,

Ve/ibor Giigortć

povetci »Svadba« namerama pišca da

u liku junaka idealizira borca narodno- ·

oslobodilačke borbe, Narodnooslobodilačka borba otkrila je Čemerkića kao i hiljade drugih boraca njemu sličnih, otkrila darove njegove prirode, darove ljudske plemenitosti, širine i lepote u njemu, izvukla ga iz zabačenosti, iz tamnina u koje je gurnut nasiljima kapitalističkog društva. Lalić je realno živim narodnim jezikom poznava= jući vrlo blisko psihologiju seljaka gorštaka, ljudi svoga kraja, prikazao u Čemerkiću onaj ljudski plemeniti čelik iz koga je narodnooslobodilačka

·' borba iskovala pobeđu nad okupato-

rom i izdajnicima,

Lalić je posvetio najveću brigu slikanju karaktera i držanja Tadije Čemerkića u kolašinskom zatvoru. Lik Čemerkića zaista svetli u zatvoru, čini da zatvor ne postane žrtveničko mesto koje iščekuje sažaljenje i saučešće. Držanje Čemerkića, onako kako ga je umetnički životno i uverljivo prikazao Lalić, u njegovoj nepomirenosti sa smrću na strelištu i u njegovoj beskompromisnosti, razbilo je pretstavu o takvim zatvorima u koje su padali borci i saradnici narodnooslobodilačke borbe. U zatvoru koji opisuje Lalić ima među zatvorenicima i ljudi drugojačijeg kova nego što je Čemerkić, ima među zatvorenicima i moralno slomljenih, skrhanih, strašljivih, slabića i mekušaca. Lalić teži da im nađe indiviđualne osobine, da budu živi likovi koji se oštrn '!ferenciraju jedan od drugoga. IL #“ daje prikaze „zatvorenika u #žđpripovetci »Svadba« hroničarski, izlažući i istoririjat njihovog pada u zatvor, zadržava– jući še i u pripovedačkim digresijama na njihovim slučajevima. On ih više harativno prikazuje, skicira mjihove indiviđualne osobine tako da po upečatljivosti izraza i po snazi literarne obrade njihovih likova zaostaju mnogo iza markantnosti i živoinosti lika Tadije Čemerkića. Ipak iu likovima drugih zatvorenika „konkretizovana je tendencija pisca đa budu verni životu, da imaju daha i krvi, Od ove životne uverljivosti odvaja se lik grbavog Rajčića koji ne daje utisak taikvog postupka u konkretizaciji. Nedovoljno uverljivo je da on dugo ostaje pošteđen zbog grbe kada je·fašistički okupator istrebljivao sve što je slabo, nemoćno. bolesno, neupotrebljivo za teške robovske fizičke radove. a sarađivalo je u narodnooslobodilačkom pokretu. Takođe je neuverljivo da ga je mogla spasti iz pokolja »zlatna grba«, |

Subjektivni odnos pisca prema delu vrlo je jak kod Lalića. On piše uzbuđeno, strasno, sa živim „učešćem iu sudbinama svojih ličnošti i u njihovom ličnom životu, Do jakog izraza dolaze tokom izlaganja radnje njegova subjektivna osećanja ljubavi, div-

ljenja ili gađenja, gnušanja i mržpje... No ipak ga to ne odstranjuje od nje- ·

gove osnovne težnje, a to je da buđe objektivan, da odraz stvarnosti koju literarno obrađuje bude veran i istinit. On ne polazi od uopštenih pretstava boraca da prema njima daie serijske ilustracije likova, Takođe ne polazi ni od uopštene pretstave neprijatelja. Njegovo živo, neposredno osećanje stvarnosti ne podnosi shema–tičnost, Nakaznost četničkih dželata u krugu kolašinskog zatvora on ilustruje sa mnogo ubedljivih životnih slika. A verovatno zbog toga što prema njima ima gadljiv odnos, tretirajući ih kao ljudske mizerije, nije poklonio više pažnje da literarno obradi crte njihove krvoločnosti i da slikovitije prikaže njihove mučiteljske sadističke alkcije. Lalić se kao realist koji teži da uđe u celovitost čoveka nije zađovoljavao „jednostranim prikazom tamničara. On je hteo da uđe i u pobude njihovog stidnog i nedustojnog posla, kao i u njihovu psihologiju, On uočava razliku između odnosa žandarma Ančića i Rista Obradovića, prati kolebanja Ančića, njegove unutrašnje protivrečnosti, ncjasne sumnje u njemu, povremene šukobe sa taminičarskim pozivom i dželatskim dužnostima, „Lalić najbolje prikazuje „neprijatelja u „njegovom stavu izdajničke mržnje prema komunistima i poltronske šnishodljivosti i slugeranjstva pred okupatorom i u njegovom rečniku punom prostačke zaslepljenosti, gadosti duše ı moralnog prostituisanja.

Lalić poseduje vrlo živo poznavanje mentaliteta i psihologije ljudi svoje uže domovine. Njega privlače stihijske snage iz širokih narodnih slojeva, prirode smele, jake i otvorene, one koje se plameno razgorevaju u mučnim časovima velike opasnosti i sudbonosnih istoriskih događaja „Takvu snagu je nosio markantni, impozantni lik Rađe Bašića, takvu snagu noši markantna strasna individualnost Tadije Čemerkića. Rađe Bašić pripada istoriji, viteškim tradicijarna naroda, a Čemerkić po svim svojim sv"jstvima i po svojim đelima u kolsšinskom zatvoru i po izlasku ız njega učestvuje u njenom stvaranju, ma da je njegov put do pravog jezgra narodnooslobodilačke borbe dug i naporan. Čemerkić oseća u delima Partije heroiku rođoljublja i ovaploćenje ljudske pravde, ošeća da revolucija koju om naziva narodnim „jezikom »avadba« donosi &lobodu narođu i čoveku i celom svojom ličnošću teži Partiji da u njoj nađe svoje mesto, mesto koje bi mu u celosti obezbedilo ljudsko dostojanstvo, častan i iđealan smisno života, Lalić je tu težnju Čemerkića izneo u njenoj elementarnoj jednostavnosti i u čistoti njenih iđealnih pobuda. Ono što je ostalo nedovoljno izrađeno u pripovetci to je konkretizovano dato jačanje svesti Tadije Čemerkića o organizacionoj snazi Partije i njenoj organizacionoj ulozi u borb. ša okupatorom. Ovo jm bilo potrebno dati zbog toga što je 'iladiia Čem :rkić pre pada u kolašinski zatvor jedno vreme pripađao Partiji pa je uslei prena3ygljene odluke s jedne strane, s druge atranp rbog njegote tada nerazvijene

MIM Li

svesti otpao od Partije, On je prika- Va

zao takođe i isključenja i ispadanja iz· Partije onih kojima u Paztiji zaista. nije bilo mesta, koje je Partija izba-

cila" iz svojih redova zbog njihovog

slabićstva.i kap:tulantstva ili 6u iz borbe dezertiraji, x

Lalić uspeva da održi u razvo. radnje vrlo živ, nepresušan interes či-

taoca. On to postiže u najvećoj meri

pritazom intenzivnog staranja Tadije e

emerkića od prvog dana pada u zatvor da še oslobodi okova i tamnice, njegovih uzbudljivih i grozničavih. priprema za bekstvo, Lalić priča vrlo zainteresovano, emotivno, kao da priča o kakvim svojim vrlo bliskim znancima, i ševnih stanja svojih ličnosti i izlaganja situacija zatvorskog života strasnim očekivahjima da se ima dogoditi nešto krupno i sudbonosno. Luk života Tadije Čemerkića i njegovih drugova u zatvoru je zategnut. Njihova šudbina lebdi između života i smrti, Atmosfera u kojoj se razvija radnja u pripovetci ispunjena je tom pokretnom i promenljivom oscilacijom između života i smrti, osvetljavanjima i zamračivanjima perspektiva, psihozom koju izazivaju mitraljeske cevi pred grudima osuđenih na smrt, psihozom gubilišta.

Najuzbudljiviji su u Lalićevoj pri· povetci »Svadba« opisi izvođenja Čemerkića i drugih ·zatvorenika iz koja. šinskog zatvora i njihovog spajanja sa razoZužanom „četničkom „kolonom, sprovođenja od strane Nemaca i bekstva Čemerkića. Tu je Lalić prešao na široke opise glomazne ncmačke oružane sile i njenog čeičnog ždrela u koje je sručena povorka kolašinskih zatvorenika, spremnih za masovno po · gubljenje, na opise psihoze četničke mase koja se gmizavo i puzavo uvija oko nogu okupatora. Lalić je dao te opise s vrlo jakom životnom uverljivošću i oštrom dramatičnošću, I tu Lalić nije pribegao konstruisanju bekstva Tadije Čemerkića kao literarne apoteoze neustrašivosti i herotzma u stilu patetičnog i patosnog čudotvorstva, Bekstvo Tadije Čemerkića izbija iz uslova koje je stvorila nervoza neprijatelja prilikom iznenadnog masovnog pogubljenja i iz davno pripremane odluke Čemerkića da se po cenu života spase od ponižavajućeg položaja okovanog roba. Lalić je do kraja zadržao u literarnoj realizaciji težnju da lik Čemerkića bude u punom &mislu „ljudski, životan „istimit, Samo usled prejakog insistiranja na tvrdoći prirode Čemerkića, »kaljenja na svim vatrama i ledovima zivota« i strasnog subjektivnog „uživljavania kao pisca u visoku cenu takve tvrdoće, Lalić dolazi do onakvih morbidnih opisa kao što je susret Čemerkičća #a lešom Okiljevića u vodi i do onakvih komentara Čemerkića na račun laša, drastičnih u surovosti.

U stilu pripovedanja Mihaila Lalića ima kamenite podloge tvrdom i oštrom izrazu, Njegovo pripovedanje ima svoju osobenost, svoja markantna obeležja u uskoj povezanosti sa narodnim govorom. Zbog toga je mogao izraziti grubost i surovost okvira u kome se razvija radnja njegove pripovetke, zbog toga je mogao prikazati sirove i elementarne snage &vojih junaka, učiniti životno uverljivom prirodu Tadije Čemerkića, grubog čoveka iz brđa« kojiiza »oklopa jedne surove

hladnoće i jednostavne priproste čvrstine duha i tijela« krije istinsku humanu plemenitost. Tvrđoća,

oporosšt i sirovost u Lalićevom pripo-

·danju u kome &e uvek ogleda krševito gorštačko podneblje daje šsuge= stivnu snagu prirodnosti i jednostav-• mosti njegovim opisima i prikazima kada su u pitanju životi brđana, njihovi likovi, karakteri, temperamenti i njihovi međusobni odnosi, Ono »priprosto« koje upisuje u karakterizaciju Čemerkića, uz onaj oklop &urovosti š kojim se Čemerkić probija kroz život, mogli su dobiti svoju istinitost u ovakvom pripovedanju u kome je izrazita težnja pisca za neposrednim dožiyljajem i zahvatom prirode i stvarno&ti. Ta naklonost sirovosti i prirodnoj elementarnosti izraza vođi s druge strane pisca mestimično stilu usmenog pripoveđanja u kome ima i neprečišćene grube primitivnosti, .

Muzičko djelo u spomen

Marulićeva jubilpja

Splitski kompozitor Josip Hatze komponirao je na stihove starog hrvatskog pjesnika Petra Hektorovića pjesmu za mješoviti zbor, koju je posvetio uspomeni Marka Marulića, prigodom 500-godišnjice njegova rođenja, Hektorovićevi stihovi, koji su poslu= žili Hatzeu, sadržani su u poznatom njegovom pjesničkom putopisu »Ribanje i ribarsko prigovaranje«. Posjetivši na svom putovanju i Neču-. jam na Solti, gdje je veliki splitski pjesnik neko vrijeme boravio, Hekto- -

rović se ovdje, na domak Splitu, sje- Pa

ća toga građa i njegova velikog sina, Marka Marulića. Marulićeva PETI bila se tada već dal a, Hektorovića, Marulićeva tridesetak – godina mlađeg savremenika (Hektorović je rođen 1487.). ps) O Splite čestiti, ku si sriću imil, da s'vazda gnizdo ti razumnim i ljudem biL ~

U tebi knjižnici mnozi se rođiše,

veli razumnici, koji slavni biše,

i Marul nad svima, zarećirič pravu, ~

najveću čast ima, i diku, i slavu, Svu našu okruni stranu mnogom OJ dikom i častju napuni i hvalom velikom: kim je urešen bil i jezik slovinski i kim se je dičil takoje latinski, Zvizdami meu svimi kako sja . d Danica, tako meu narodom ime mu protica, Hetzeovu kompoziciju izdao je ne= davno Savez „kulturno-prosvjetnih –društava u Zagrebu, pa je i to zpačay še prilog: proslavi Marulićeva a. “+ daa ~

dat.

viefia 4. }

jesaiše O pro što svjedoče i stihovi Petra

HOP

PC FM

ispunjavajući i opise du- ~.

{oi * NIN

Vye Lšh -. o. ONA