Књижевне новине
3BOJ 30
DESET BROJEVA „NAŠEG JEZIKA“
(Izdanje Instituta za srpski jezik Srpske akadem:je nauka) Dragiša Živković
l o »Naš jezik« završio je prVu godinu izlaženja u novoj se_ rijl, Njegovo ponovno bokretanje naišlo je na veljko interesovanje svih koji vole naš jezik, koji se bave njime i koji ga gaje i dalje unapređuju — tako da je za godinu dana SVOB ponovnog izlaženja okupio veliki broj ranijih saradnika i stekao prilično novih.
Časopis je postavio sebi kao jedan od glavnih zadataka da nove reči i nove izraze koji su nastali za označa. vanje novih pojmova u društveno { politički novom životu naših naroda prihvati, da pruži pomoć tamo gde je potrebna i da se stara da iz svih teškoća lik našeg pravog jezika izađe svetao i čist. Poređ toga časopis je postavio sebi i druge zadatke: kulturu jezika, pitanja »normativne« gramatike, pravopisa i Ortoebpije našeg jezika, pravilhost jezika u školama, štampanim' tekstovima i govornom književnom jeziku (iz uvodne reči Uredništva: »Pred novim zadacima«). Sve su to zadaci koji su se nametali u današnjoj kulturnoj stvarnosti našoj, i rešavanje njihovo pretstavlja težak, odgovoran, ali i veoma značajan Dposao naših jezičkih stručnjaka.
U odgovaranju tim zadncima časopisa nesumnjivo je najveći i najozbiljniji uđeo poneo prof Belić, I po broju članaka (u svakom broju po jedan ili dva članka) i po značaju i savremenosti pitanja koja se u tim člancima raspravljaju prof. Belić je dao značajan prilog: problematici našeg današnjeg književnog jezika, Članci kao što su: »O stavljanju zapete«, »Napomene o današnim ~/~„zadacima književnog jezika«, »Iz srpskohrvat-
ske sinonimike« pretstavljaju izvrsne .
primere naučne jezičke analize, tuma– čenja jezičkih pojava i upućivanja na pravilan put u razvitku našega jezika. Svi ti članci pokazuju kako se naš jezik može dđalje razvijati čuvajući svoju čistu narodnu, vukovsku, osnovu i kako je ta osnova dovoljno široka, bogata i živa da stvara nove reči 1 izraze za nove, sve razhnovranije i mnogobrojnije, pojmove našeg živola. Prod. Belić navodi niz primera za nove reči koje su nikle u oblašti našeg današnjeg privrednog, političkog, kultfturnog i javnog života (stresaljka, podgrada, prašač, krunjača, pusenjičari (traktori), glođalicn, razvlastiti, sitničavost, oblitevafi, blntiti, blaćenje, do-
dajni, saznajni, savetovalište, trudnice) i veli za njih: »Sve su one lako razumljive i svako ih je mogao načihiti., To znači da su dobro pmačinjene, da je u njima duh „zajednice (Kurziv moj. — D. Ž. — Članak: »Napomene o. današnjim zađacima književnog je_ žika«, str. 103.), Iz ovih reči, kao i iz čitavog Ovog i ostalih članaka prof, Belića, kao i iz članaka ostalih saradnika, izbija karakter jezičkog shvatanja urednik4 ovog časopisa, shvatartija koje je veoma demokratski i širokogruđo: jezik stvara sam narod u svom duhu, u duhu zajednice, a ne PropiSUJU ga nikakvi stručnjaci. Zadatak je jezičkih stručnjaka samo da pokažu u čemu je taj duh. Zadatak je svih onih koji se služe tim jezikom da 5e čuvaju da se ne ogreše o taj duh.
Posle prof. Belića jedan od najagilnijih saradnika časopisa bio je prof. M. Stevanović. I on je u svakom broju časopisa davao članke, u kojima se obično rašpravljaju pitanja koja su od nesumnjivo živog interesa za naš današnji književni jezik. Takvi su članci: »Dvojstvo oblika posesivnih prideva i zamenica na — ov i — im«, »Sintaksička i stilska vrednost predloBa s«, »Postanak | značenje imenica na — lo«, »Jeđan naročiti oblik glagolskog priloga sadašnjep«. Naročito treba istaći članak »Postanak i značenje imenica na — lo«, u kome se jednom veoma pronicljivom analizom pokazuje razvitak različitih značenja jedne izvedene imenice. Iz tog članak se može viđeti kako treba analizirati i određivati postanak i značenje izveđenih reči, koje su neobično važne za bogaćenje leksike jednog jezika i koje danas naročito dobijaju značaj u doba čestog građenja novih reči. Uz taj članak treba pomenuti i članak »Dvojstvo oblika posesivnih. pridđeva i zamenica na — ov i in« po jednoj crti koja naročito ističe gore pomenu– ti karakter shvatanja urednika ovog časopisa. Govoreći o dvojstvu oblika ovih priđeva, prof. Stevanović se, na– suprot normativnoj gramatici koja nalaže upotrebu imeničke promene ovih prideva, zalaže baš za zameničku promenu njihovu. Ovakav svoj stav prof. Stevanović objašnjava time što je zamenička promena ovih prideva već duboko prođrla u Frazgovorni je-
rIHIIIIIII III III IHT 1 III III MI1TIyTII III HYHHT11ITIIVIII III TIHHITHHIHH III HI 19731HIIHIIIHIIHHTHIIHIHHIHHIIHHGHHTHHIHHIYHOHHHHHHHTHHTHHHIHHHIHHHIIHH
Ismet Mujezinović:
te: Pe AA (6. i o
Crtež
zik i što je naši današnji pišći negde znatno često, a negđe | isključivo upotrebljavaju. Imenička promena zadržava još samo izvesnu stilsku funkciju. Na taj način pisac članka, u duhu težnji čitavog časopisa, ide za
jezičkom praksom i iz nje izvođi pra- ·
vila za normafivnu gramatiku. Ovaj primer još jednom pokazuje đa se ča. sopis drži one linije koja je i u uvod-
noj reči naglašena: primiti novo knje
se razvija i potpomoći ga.
Od ostalih: saradnika treba istaći prof. R. \Qoškovića, koji je dao manji broj priloga (svega dva), ali čiji članci pokazuju duboku naučnu analizu. Prvi od njih »Pridđevi tipa oraći« izlazi već (kao što je i bilo u dva maha pomenuto u našoj povremenoj štampi) iz okvira popularnog naučnog izlaganja i pretstavlja čisto naučni prilog jednom odavno pokrenutom jezičkom pitanju, a drugi »Protestni azbesini itd. telefonistkinja, pijanistkinja itd.« rešava pitanje jedne kaiegorije reči koje dobijaju sve širu upotrebu kod nas.
Članci ostalih saradnika zaslužuju takođe pažnju. i među njima treba pomenuti članke prof. M. Mićovića, B. Milanovića, Sv. Markovića i drugih. U svim tim člancima raspravljaju se neka interesanina jezička pitanja i đaju se ozbiljna rešenja za izve\sna kolebanja u jeziku ili se ukazuje na neke greške u jeziku. Naročito treba pomenuti ođeljak »Jezičke pouke«, koji uglavnom prati jezičke pojave u našem današnjem književnom jeziku i ukazuje na izvesne gramatičke ili sintaksičke i stilističke greške nažih današnjih pisaca.
Na taj način časopis je svojom prvom godinom izlaženja ispunio nade koje su u njega polagane. Kad se ima na umu da je časopis ovakve vrste veoma stručan časopis, da je saradnja u njemu ograničena samom prirodom materije na prilično uzan krug struč. njaka, da je za rešavanje jezičkih pitanja potrebno dugotrajno i strpliivo prikupljanje materijala, pažljiva ana liza i inventivah đuh za rešavanje pifanja, onda se može smmo pohvalno govoriti o časopisu koji ie ređovno izlazio i po obimu gotovo uvek premašivao određeni broj štampanih tabaka, a po raznovršhosti i kvalitetu članaka davao veoma ozbiljne rađove. Moglo bi se možda samo poželeti da broj takvih radova bude što veći i da časopis đaje što manje mesta pitanjima koja nemaju većeg savremenog značaja, Isto tako moglo bi se poželiti da časopis obrati još veću pažnju na jezik i stil svojih saradnika, jer je u fom pogledu bilo u jeziku pojedinih saradnika tu i tamo sintaksičkih i stilskih nategnutosti. Uz to štamparske greške se u ovom časopisu uopšte ne bi smele javljati,
Ali ako je časopis odgovorio svojoj nameni, ne bi se moglo reći da se i naša kulturna javnost ođužila koliko treba naporima urednik4 i saradnikA časopisa da njihov časopis prodre u što šire mase čitalaca. I kađa to kažemo, mislimo u prvom ređu na »Književne novine«, Trebalo bi da upravo »Književne novine« budu glavni popularizator tog časopisa. S jedne strane zato što taj časopis pruža najveću pomoć baš našim književnicima u objašnjavanju i osvetljavanju Dpitanja našeg književnog jezika, čiji su stvaraoci u prvom ređu naši književnici, a s druge strane — što su »Kniiževne novine« pozvane da prate naš celokupan kulturni život u svim oblicima njegova ispoljavanja. Međutim, »Književne novine« su svega jednom objavile jedan nepotpun prikaz o tri dvobroja foga časopisa, a posle toga nisu se više nijednom · „osvrnule na niegovo izlaženje. I ne samo to .U »Književnim novinama« se i dalje javljaju jezičke greške na koje je ukazivano u »Našem jeziku« i rekli bismo da se u njima pitanjima pravilnosti i čistoće iezika ne obraća onolika pažnja koliku bi »Književne novine« kao organ Saveza književnika morale da pokazuju.
Ovim ne mislimo reći da je ježik u »Književnim novinama« ili kod naših književnika rđav niti da se pitnsnjima jezika uopšte ne poklanja pažnja. Naprotiv, u tom pogledu su naši književnici otišli danas znatno napred u poređenju s našim književnicima pre rata, i moglo bi se reći da danas nema književnika koji toj formalnoj strani jezika i stila ne bi posvećivao priličnu pažnju. Ali razvitak naše književnosti obavezuje naše književnike i njihov centralni organ da još više paze na pravilnost i čistoću svoga jezika i da s te strane očiste svoj jezik od svih gramatičkih i sintaksičkih nepravilnosti, od svih nepotrebnih provincijalizama i, naročito, varvarizama. Pri tome mislim da nije pravil_ na ona teorija protiv nekakvog tobože profesorskog čistunstva jezika, ukalupljivanja jezika i jezičkog purita._ nizma, a za nekakvu nekritičnu slobodu jezičkog stvaranja. Kao što smo napred istakli, baš »Naš jezik« čitavom svojom linijom pokazuje da jezički stručnjaci samo prate jezički razvitak naš, da su pravi stvaranci jezika uglavnom naši književnici, da u tom svom stvaranju oni imaju i treba da imaju punu slobcdu stvaranja i uobličavanja jezičkog materijala, ali da to stvaranje mora biti u duhu našega jezika, đa je sam taj jezik (a ne nekakvi jezički stručnjaci) stvorio izvesne svoje zakonitosti i da se razvija u skladu s tim zakonitostima (koje su, razume se, otkrili, protumačili i sistematizovali jezički sštručnjaci) baš kao što se đruštvo razvija u skladu sa svojim zakonitostima (koje je otkrila marksistička nauka), Otuda je dužnost svih ljudi koji se bave jezikom da ga potpomognu. A on se može potpomoći na razne načine: saradnjom u njemu, kritikom o njemu, slanjem jezičkog materijala (zar se naši književnici i svi mi toliko puta
nismo našli u nedoumici „povađom neke reči, izraza, rečeničkog obrta, ili zar se nismo namučili tražeći meki tačniji izraz ili reč za izvestan DOjam?), diskusijom o jezičkim pitanjima itd. itd. A opštu korist od toga imao bi, razume se, naš jezik i opšti kulturni razvitak naših naroda,
\/ bih da pred tobom opet zaigraju jaganjci na pašnjaku nekom, po mekoj kosi livađe; jutro đa bude, nabrekli da krenu oblaci ij u daljine, u sive mrkline: i mlađe
| Oolio bih
Jovanu Popoviću IJ
sa brijega iz rasovjetanih bašta da ti mašu grane volio bih, tako bih volio, Jovane!..”
Ili obalom... talase da brojiš rumenoj . rijeci rodnoj u suton kad zažari; M kroz jošje ideš, pijeskom me'rim, sneno
da te pozdrave hrastovi oni stari,
na lice vrelo kiša tišine pane —
volio bih, tako bih volio, Jovane!..
Da dođeš drugu, ti goste, ukraj mora, i gdje smokve zriju, gdje šunc. su pune pržine. Sve bi te zdravilo: i galebovi, i valovi, i pjesma borja, i ribari, i brođovi sa pučine. Sve bi te radovalo, sve bi ti liječilo rane volio bih, .ako bih volio, Jovane l,.
Da slušaš pjesmu, da ispraćaš tvoje laste
(da li će opet kraj mitraljeza da se gnijezđe?) da rasteš sa životom što iza okna raste
— Svud nove kuće, i svuđa vrtovi jezđe!
O, da pomiluješ okom opet skverove znane volio bih, tako bih volio, Jovane!..
Ze oknom sunce, i Dunav, i topole,
i magla blaga, banatska, u đaljini.
Da vratiš se svemu — oči moje mole da radiš, da pišeš u tišini,
i oerom žudnim da žudna riječ plane volio bih, tako bih volio, Jovan+!..
Već dugo ležiš i vrela je tvoja postelja
— Bolubovi gdje su? Gdje ljubavi puna zdravića? Daj ruku! Željna je, žedna je đuša veselja,
nek zora prijeđe preko umornog lica!
Što prije, što prije la srcem zdravlje kane —
volio bih, tako bih volio, Jovane!..
Dušan ROSTIĆ
Belgiski knjizevnici protiv diktature u umetnosti
U vezi s akcijom potčinjavanja e_ vropske kulture ruskim shvatanjima, koja u poslednje vreme počinje da dobija sve voći vamioah neobično ie karakterisl,danm rascer napreinog književnog fronta u Belgiji. Do nedavno, napredni pisci Belgije, svesni svojih di Trosti i evojih zarataka, bili su čev58%) poveza ti u b;ibi za o} tanak # Jro gres kulture, u borbi za slobodu stvaralačkog poziva u služeniu narođu i umetno::;ij. Z.+jedničlei, J:Gd'nstveni cU.: slobodna vm tnost 5siob' .c nog naroda povezana je sve napredne stvara», bez op a na !nđi:i Ine metle borbe i osobena sredsiva izražavinia, u jedinstven front mira i kuliaıre
Maja meseca ove godine, u belgiskom dodatku književnog lista Le letr fransez, u kome su sarađivali svi napredni pisci Belgije, pojavio se jedan »principijelni« člannk pretstavnika Centralnog somiteta Ko· munističke partije Belgije, u kome su na patentirani ždanovljevski način, slično kao što je to Revaj učinio u Mađarskoj, postavljeni izvesni Mkaiegorični stavovi i sudovi o savremenoj belgiskoj književnosti. U tom obrascu od nedemokraftske književne kritike, sva napredna belgiska književnost, koja nema gorbatovsko-polevojski karakter, jednostavno je proglašena nadrealističkom, a nadrealizam, zna se, pa to'je najordinarnija kontrarevolucija, jer »nije slučajno što je jugoslovenska vlada dodelila državnu nagra-
du nadrealističkom pesniku Oskaru Daviču «...
Posle ove grube žđanovljevske inter vencije, napredni pisci Belgije, koji tu priču za decu nisu hteli da prime na veru, prestali su sarađivati u tom listu, koji se hteo da pripoji kominformskom jatu poslušnih papagaja. Najistaknutijim belgiskim Književni. cima, kojim: je za srce prirasla sudbina kulture, nije bilo važno to što je jedan politički čovek, čije je ime nepoznato u književnosti, izreo svoje negativno mi:ljenj: o modernističlkim stremljenjima; mnogi među njima, u težnji da svoj književni izražaj učine umetnički celishodnim i potpunim, odavno su bili napustili larpurlartističke puteve i stranputice. Za njih je od važnosti bilo to što je izneseno mišljenje, Jaičkim argumentima hranjen» '* neknjiževnim metodom realizovano, po nenadmažčnoj sovjetskoj praksi, htelo da se, u ime Tartije, u ime progresa, u ime kulture, nametne unapred i bez ikakve diskusije, jedino snagom svog političkog autoriteta, kao neprikosnoveno! Kao proba naprednosti nazadnjaštva! Kao merilo privrženosti kulturi i odanosti narodu!
Glavni urednik belgiskog dodatka Le letr fransez Kristijan Dotrmon „koji pripada nadrealističkoj poet skoj školi, dao je ostavku na svoj položaj i napustio Komunističku partiju. List je uskoro ostao bez saradnika, pa potom, ma dn je bio jedan od najči-
tanijih, i be čitalaca. Najzađ se ugasio. Spor, m đultim, time nije likvidiran. Kristijan Dotrmon objavio je u Brislu .avgusta meseca, jednu malu brošuru protiv fiktature u eefetici, u kojoj ı apada voćstvo Komunističke partije Belgije za razdor među napređnim piscima. Bio'ura završava ovim rečima: »U našoj zemlji nije mogućno okupiti napredne t'metnike i književnike oko laži. Antimarksistička politika pod plaštom naprednjaštva ne može imati uspeha.
pos Rom MR Ben Ne —-
Pošto se za »diktaturu u estetici« po
sovjetskom uzoru izjasnio malen broj uglavnom manje značajnih pisaca, rukovodstvo Komunističke partije Belpije htelo je, posle ove nespretne intervencije, da nekako celu stvar izgladi. Ono je sazvalo jeđnu điskusiju, opet po ždanovljevskom receptu; »Kritika i samokritika u vezi sa listom Le letr franeez«, Grupa napređnih književnika okupljena oko Dotrmona, koja sve odlučnije ustaje protiv antimarksističke politike Komunističke partije Belgije uopšte, odgovorila je đa će điskusiju. prihvatiti samo pod uslovom da se na zajedničkom sastanku pretrese i p'tanje stava prema socijalističkoj Jugoslaviji.
Odgovor, ~azume se, još nije stigao. Verovatno neće ni stići.
vorei{o rasnom konfliktu, ustanju protiv teških životnih uslova Crnaca.
U dvađesetom veku pesme ovoga tlpa, koje se odlikuju ponavljanjem početnog i krajnjeg stiha, sinkopiranim, dinamičkim »crnačkim« ritmom, profanisane su širom celoga sVeta, falsikovane po noćnim lokalima i najzad
" pretvorene u muziku »lakoga žanra«. Prolazeći kroz te faze, one su izgubile prvobitnu svežinu. Kod svih crnačkih peshika osećaju se, manje ili više, uticaji narodnih »blues-a« ili ove pseudo-crnačke poezije.
Na dalji razvoj crnačke književnosti imao je veliki uticaj Pol Laurens Dahbar (Paul Laurence Dunbar, 1873 —1906). Za njim stoji čitava škola učenika i sledbenika. Sin bivših robova, on dobro poznaje patnje svoga naroda, Prva zbirka stihova »Hrast i bršljan« ostaje nezapažena. Boreći se sa nemaštinom i bolešću on dve g80dine kasnije izdaje đrugu svesku stihova »Viši i niži«, koju je Viljem Din Hauelz (William Dean Howells), tadašnja književna veličina Amerike, ocenio kao značajnu pojavu. ''rećom zbirkom »Lirika skromnog živOta« za Koju je MHauelz napisao pohvalan ptedgovor, ovaj crnački »lift-boy« stiče ime pesnika. Danbar koristi za Os je besme bogatstvo crFnačkop folk!Ora, ali unosi i svoju ličnu notu. OD je majstor crnačkog dijalekta; tačno je osetio da su humor i patos dva Vii. crnačkog hhčipa mišljenja i živo-
a, Danbar jednako j : crnoj i belo} dB, o radostima LOTae
1 ljubavi. Kod njega ređe ima trag! ke, kao na primer, u pesmi »Mi n0o-
simo masku«. Ma da je ogorčen žbopP
položaja svoga naroda, njegova pos” zija nema oštrih buntovnih tonova, ni
je borbena. Danbar je »izraziti pret“
1 :* i njenih pastavnik crnačke buržoazije i nj Z.bir-
i »Lirika
sivno nastrojenih elemenata«. ke »Lirika ljubavi i smeha«s
nežno peva O
sunca i senki«, objavljene neposredno pred njegovu preranu smrt, pune su osećajnosti, Početni stihovi pesme
»Saosećanje« karakteristični su za stav i rad ovog crnačkog pesnika:
Ja znam, avaj, šta ptica u kavezu
oseća Kad sunce na padinama VOOPOEI,
sija, Kađ vetar tiho leluja travu i OOBitfa
A reka teče ko srebrna traka; Kad prva ptica peva ,kađ prvi pupoljak zri
TI blagi miris iz krunice toči —
aj, šta ptica u kavezu Ja znam, avaj p O B6ČdR!
svim je drugog stila poezija jedKog-bd najvakih pesnika Latinske Amerike, narodnog heroja Kube, Gabriel-a de la Concepcion Vald Plasid, borca za nezavisnost koji je streljan 1844 od strane španskih vlasti. Ovaj crnački revolucionar, vanbračno dete crmoga oca i bele španske
igračice, bori se protiv predrasuda i društvenih nepravđi. U slobodnom vrement piše pesme. Kasnije se Dovezuje sa oslobodilačkim pokretomi za nezavisnost Kube od španškog gOspodstva i završava život kao mučenik, u triđeset petoj godini. U zatvoru neposredno pred streljanje, napisao je tri potresne pesme Njegovi stihovi šu prevedeni na mnoge strane jezike. Burghart Diboa (Burghardt Du Bois i njegov pokret zvani »Niagara mhogo at ijčinili za &tvar Oslobođenja Crnaca, Zalažu#i se za dobro svoga narođa Diboa gubi, zbog svoje slobodoumno-
sti, katedru na univerzitetu u Atlanti. I pored rada na prosveti i politici Diboa je uvek | pre svega bio pesnik. Njegova zbirka lirske proze ne znači samo napad na »beli šovinizam« već i prekretnicu u crnačkoj književnosti, Borac za prava čoveka, ovaj crnački iđeolog doprinosi svojim radom da Amerikanci »sagledđaju i postanu duboko svesni ove američke dileme koja dostiže kulminaciju za vreme DruBog švetskog rata«, H
Među velikim brojem žena koje se bave pisanjem ističe se u starijoj generaciji Angelina Veld Grimkć, U njenoj lirici ima dubokog osećanja prirode. Pesme su joj simbolične, često mistične,
Crnački književnici prvih godina dvadesetog veka snažnim glasom traže ravnopravnost i slobodu za 8voj narod. Najizrazitiji prestavnik te grube je Klod Mek Kej (Clauđe Me Kay, 1891—1948), buntovni pesnik Jamajke. Seljački sir i najmlađe dete porodice od jedanaestero dece, on se sam probija kroz život 1 već u dvndesetoj pOđihi objavljuje svoju prvu zbirku »sPoešme ša Jamajke«, Napisana crnačkim dijalektom ostrva, ona otkrij-. va nove mogućnosti rimavan|a i odiše bogatim kolorilom egžotike, Zbirka »Senke Harlema« PovoM 6 životu, problemima Harlema i uticaju •Harlemske tradicije«,
Prvih desetina našega veka javlja se čitava grupa mlađih talentovanih crnačkih književnika, ljudi novih vi-
dika, poznatih pod zajedničkim imenom »Novo pokoljenje«. Za prvi period njihovog rada, koji se poklapa sa gođinama prosperiteta u Americi, karakteristična je težnja afirmiranja kroz »larpurlartizam«, nihilizam i dela pisana stilom crnačkog »modernizma«, pod jakim uticajem »harlemske tradicije«. Druga po redu antologija »Novog pokoljenja« — »The New Negro« — objavljena 1995, prestavlja veliki napredak u versifikaciji.
Istaknuti pisci »harlemske trađicije« su Džin Tumer (Jean Toomer) i Kauti Kalin (Countee Cullen)
U starijoj grupi književnika ištiče se Džems Veldon Džonson, pesnik i kritičar romantičarske škole. Njegova antologija, objavljena 1922, istakla je mnoge dotle nepoznate talente, Čuvena Džonsohova pesmia »Dignite svi glas i zapevajte« danas je nezvanična himna američkih Crnaca,
Antologija sadrži niz pesama bunih režignacije | neprekidnog ugnjetavanja. Takva je pčsma A. V, Grimke »Polaganje oružja«, umorna, sustala; takva je pesmi u prozi F. Džonsona »Umofan sam«, bež nade | perspektiva, Međutim, u ovim pesmama opštega crnačkoga bola sve više zvoni glas novoga doba.
Najjači crnački književnik cele ove plejade je Langston Hjuz (Langston Hughes). Zbirkom pesama »Tugovanke« (1926) Hjuz stiče ime prvog CT· načkog pesnika u Americi, U ovom periodu pesnikovog književnog stva-
ranja oseća se jak uticaj Danbara od koga je i naučio lepotu crnačkog dijalekta. Crpeći iz nepresušnog izvora crnačkog folklora Hjuz je napisao mnoge pesme u stilu starih »spirituals« i »blues« i idući u početku za harlemskom trađicijom peva o zemlji praotaca, punoj sunca i slobode.
Pa ipak, već i u prvoj zbirci ima nešto od njegovog zrelijeg stava, ima isticanja da je on Crnac i da se time ponosi. U drugoj knjizi taj stav je još izrazitiji. Hjuz piše o crnačkim radnim masama, o malim ljudima, a lično iškustvo pomaže mu da život realistički prikazuje. On u potpunosti i u svoj oštrini shvata težinu crnačkog problema. Pored motiva tuge i razočarenja, nostalgije za đalekim rodnim krajem, u njegovoj poeziji sve su češći protest i ogorčenje.
Langšton Hjuz se služi novim slobodnim štihom i stilom crnačke »mođerne«, Njegovo čuveno delo »Ne bez smeha« (1930) pretstavlja đatum u crnačkoj književnosti. Pišući o tegobnom životu crnačke porodice, Hjuz nije više pasivni društveni hroničar, već borac, kao i buntovnici njegovog romana.
Hjuz je mnogo pisao. +Običaji belih ljudi«, zbirka Whraćih pripovedaka (1934) u osnovi Je satirična kritika rasnih predrasuda. »Široka pučina« (1940) ima autobiografski karakter, a zbirke stihova »Sekspir u Harlemu«, (1942) i »Čudesna polja« (1947) nose sve pozitivne crte pesnika Pored toga Hjuz je napisao mnogobrojna sce-
narija, a njegov komad »Melez« imao je velikog uspeha na repertoaru Brodvoja.
Hjuzova pesma »Crnac+ je kratka i verna istorija crne rase:
Ja sam Crnac: Crn kao crna noć što je, Kao crna utroba Afrike moje.
I rob ja sam bio:
Cezar mi je naredio
Da mu stepenice kuće čistim. I čizme Vašingtonu
Ja sam čistio,
I radnik ja sam bio: “| Mojim rukama piramiđe stvoo, I za oblakođere Amerike
Ja sam cement pravio,
I pevač ja sam bio:
Od Afrike do Džordžije Moje tugovanke sobom nosio. I džez ja sam stvorio,
I žrtva ja sam bio: U Kongu ruke su mi Belgijanci otsekli,
A u Teksašu
I danas me linčuju.
Ja sam Crnac: Kao ćrna utroba Afrike moje. Crn kao crna noć što je,
Ova najnovija antologija crn lirike syojim kvalitetima najbolje mantuje sve rasne predrasude | di je kao apel na savest čovečanstva.
Vera ILI
\
.