Књижевне новине
- Krakke vehli iz inostransiva
pe | _ Hans Holbajn (1497—1545): Toma Morus
PI MONOGRAFIJE O DIRERU, HOLBAJNU - QA I UCELU i U engleskom izdanju Fajdon jizišle su A monografije »Direr i njegovo vreme« od rw . Vezolđa, »Slikarstvo H. Holbajna« od . Ganca i »Učelo« od Dž. Pop-Heneseja PO, Evaka ođ ovih monografija sadrži bogat | izbor reprodukcija kao i katalog umetnit kovih dela.
NOVA KNJIGA O BERNARDU ŠOU
U izdanju »PFilozofske biblioteke« u Niujorku izašla je knjiga »Pravi Bernard Šo. Knjiga pretežno pretstavlia prikaz Som kao čoveka, obiluje anegdotama i u fotografliama Iz života engleskog satiričara, a ne pretenduje na ozbiljnu stuđiju
Šoa kao pisca. Pored toga, knjiga sadrži iscrpne podatke o svim pretstavama Šoovih komadn i svojstvenosti mnogih njegovih karaktera.
FILM PREMA POZORIŠNOM KOMADU BERNARDA BOA
Poznati komad Bernarđa Šoa »Androkle 4 lav« prerađen je za film. U ovom filmu igra „nekoliko najboljih, međunarodnih glumaca, među kojima poznati američki pevač 1! dramski umetnik Frank Sinatra Film se snima u Velikoj Britaniji, a rečija je poverena Prancuzu Gabrijelu Paskalu. GRAFIČKI RADOVI PESNIKA
i VILIJAMA BLEKMKA
U London" je igišla knjiga grafičkih radova engleskog pesnika Vilijama Bleka Autor knjige G. Kensa, odličan pozavalac poesnikova dela, ukazao je na raznovrsnost Blekove gralike kao i na njenu prisnu povezanost sa Blekovom poezijom.
BALZAKOVA PISMA PORODICI
Francuska Izdavačka kuća »Albin Mišel« objavila je povođom 150-godišnjice smrti Honore de Balzaka jodan dokumenat znaČajan za poznavanje ovoga Velikog romansljera — »Balzakova pisma porodici«, sa uvodnom stuđijom i napomenama Valtera Skota Hostingsa, profesora modernih jezika na Univerzitetu u Prinstonu. Franeusko izdane ove zbirke uglavnom sadrži pisma koin 1e Balzak upučivao svojoš matcl i sestri Lauri de Sirvil, Tu se nalaze i retka plsamch \ipućena šuraku Sitvilu i njegovoj deci Sofiji i Valentini Sir-
vi Profesor Hast'nPs umeo je u ovu zbirku i čitavu seriju pisama koja je alyakov" majka pisala svome sinu.
Pisma koja su ovde obiavljena obuhva-– taju eeo Balzakov život Prvo pismo koje se u zbirci nalazi pisano je Balzak 1 maja 1800 godine svojoj malči; tada je imao 10 godina i bilo učenik šestog razreda u koiedžu Vandom. Poslednje TĐismo upućeno' je šuraku, jula 1850, na. nekoliko medelja pred smrt. Jedino je potpis Balzakov, a pismo je pisala njegova žena.
Ta knliga je — piše u pregledu izdanja — prava autobiografija; „sam Balzak u svojim snovima i realnosti otkriva se bez izveštačenosti iz ove prepiske.
Mi tu čitamo njegov sopstveni roman koli nije pisan za publiku, i koji nalazimo u Ovoj prepisci, intimnoj i često bolnoj. To je takođe hronika razočarenja i nesreća Balzakove porodice. U prepisci čitalac će upoznati slike enterijera, slike starog Patiza iz doba 1819—1020, u kojima se več afirmira dopisni genije autora »L udece komedije«. y _ Za mnoge ljubitelje Balzaka ova pisma biće potpuno nova. Više od sedamdeset pisama iz ove zbirke doista to i jesu, pošto su dosada objavljena jedino u američkom izdamiu koje se sađa pojavljuje 1 u Francuskoj
Neka ođ tih pisama objavljena su u poslednjem broju pariskog književnog lista »Le nuvel literer«.
FRANCUSKA »NAGRADA ZA ČASOPIS« ZA 1950
Ovogodišnja francuska nagrađa za ča-
sopise dodeljena je marseljskom časopisu
»ICale di sidđ« (»Sveske sa juga«). Osnovan
1925, ovaj Časopis u toku trideset i sedam
godina svoga izlaženja odigrao je značaj-
nu ulogu u francuskoj književnosti, '"ri-
stoti broj časopisa donosi zanimljiv izbor _nenbjavlienih pesama Viktora Jga, kao i
icdan osvrt, takođe „neobjavlien, Šarla
M Pegija na IFovu poeziju. U obilnom saaržaju ovoga broja naročito privlače paž-
niu esei Žana Kasua o pooetskom delu O.
V, Miloša i odlomci iz „neobjavljenog tinevnika Valerija Larboa o Marselju. Od
i ~ mladih pesnika, kojima je časopis uvek poklanjao. naročitu pažnju, nalazimo sti-
hove Lik-Anđrea Marsela i Zana Malrijea.
vee : i. BELGISKE »NOVINE PESNIKA«
x 'Oktobarski broj belgiskog mesečnog li= sta •Novine pesnika« (»Le Journal des
Poete&), koje su namenjene isključivo
t poeziji, zanimljiv je i raznovrstan. List na
| _ Mivodnom mestu donosi pesmu Žana Kasua
_ aTriumf«, Od prevoda iz svetske poezije
u ovom broju čitamo stihove čileanskih
pesnika Julija Barenečea, Angela Kruča-
i: Ba Santa Marije, Humberta Diaza Kaza-
. | nueve, Vinsenta Huidobra, Salvađora Re-
i . hesa i Pabla Nerude, kao i lep izbor tra-
· dicionalnih pesmica „»hai-kai« od japan-
| kih klasičnih i Bavremenih pesnika. Me-
du kritičkim osvrtima ističu se članak
_Fernara Verhezna o francuskom pesniku
r | NVII veća Teofilu Viou i »Folklorna pesma u Enou i Liležu« ođ Rožea Pinona.
___ Jedan od svojih idučih brojeva »Novine
e potiiet posvetiće u celosti jugoslovenskoj
| O _ ZBORNIK O ŠATOBRIJANU | e Parizu je objavljen zbornik »Šatobri- jan: knjiga stogođišnjice«. U ovaj zbornik ! za koji francuska kritika veli da pretstavJa jednu od najboljih knjiga o velikom piscu, ušli su eseji objavljeni pretprošle | godine, povođom «proslave stogodišnjice _ BŠatobrijanove smrti. Među esejima ističu Be »Romanopisac: od Načeza de Abanseraža« od Luja Martena-Šofijea, »Bretonska mlađost« od Žorža Kola, »Put|: nik« ođ Ameđeje Utrel, »Starost Renca« NM Dd Mari-Žan Diri, »Memoari« od Morisa
„ evajlana i dr.
IZDAVAČKA DELATNOST U SVBTU ___ List »Das Antikvarijate oblJavljuje po| datke prema kojima je, po računima statističara, dosađa na svetu izišlo oko 55 alujona samostalnih izđanja knjiga, Taj | broi obuhvata sve knjige od Gutenberga pa nadalje ,tampane u svim zemljama E _. veta. Dvadeset i šest velikih biblioteka na A: Sei čuva oko 50 miliona knjiga. Najvii ~” Se ih je sakupljeno u Kongrećsnoj i saveznoj biblioteci u Vašingtonu, koja bro-
ji približno osam miliona Knjiga.
O eaiM_0 ZIVOTU VENSANA VAN GOGA e 0 Mosle wspelog kratkog filma o slikar| ___Or Bkim delima Vam Goga, koji je snimao U O OVI Ji Rene, sada se u Britaniji ibi Veliki umetnički . film o Van KOROV MO NaM Meta mentacije, |: traživanja umet V vlograta 'Hediteli" filma ie Herbert Vil-
ulogu Van Goga igra re i NSRVW Brad g10dd80, M,
_e8
sobito je zanimljiv slučaj anali~
'tičara i kritičara koji su postali
autentični stvaraoci moćne lilerature. Mi bismo ovđe spomenuli Prancuza Sent-Beva, i onđa dva, kako hoćete, Irca ili Engleza, Svifta i Šoa. Kada su pre nekoliko godina Irci počeli sasvim ozbiljno da rade na otcepljenju u samostalnu republiku, Šoa su Američani pitali o njegovu nacionalnom osećanju u intimnom smislu. Šo je odgovorio u uglednoj američkoj reviji Atlantik ovo: (citat je po sećanju, ali po dobrom sećanju). »U Irskoj sam živeo dvadeset godina, a u TWngleskoj sedamdeset. Ali ono mahje je bilo prvo«. Zatim su se rđavo proveli i Irci i Tinglezi u tome člančiću, kao otprilike u Šoovu komađu Džona Bula Drugo ostrvo. Vratimo se na temu. Sent-Bev je počeo sa stihovima i prozom fikcije. Pa je prošao kroz komiku i tragiku poraza kao pesnik. Odjeđaređ šu iskustva isterala na površinu kritičarske sposobnosti promašenoga pesnika. Sa u neku ruku razorenim kvalitetima književnika u sebi, Sent-Bev se reorganizuje, i postaje moćan kritičar umetnik. Jedno vreme je doduše još prkosio i radio obe brazde, ali umetnička mašta polako postaje moćna na njegovoj interpretaciji tuđih knjiga i čuvenih društvenih pokreta. U tananim psihološkim kritikama, na osnovi biografskih podataka, Sent-Bev je doista stvarao ličnosti raznih pisaca i boraca.
Dva Irca, Svift i Šo, daleko su jači i burniji obrasci šlučajeva sličnih onome Sent-Beva. I to su Disći složenih sposobnosti, i koji su takođe počinjali pisati sa onoga kraja koji nije pravi. Obratno Sent-Bevu, Šo će kroz kritiku dospeti u tvoračku književnost. A Svift, kao i Sent-Bev, počeo je 8 poezijom, i brzo ostavio poeziju. Ne zato što mu je pesnik Drajđen kazao: »Rođače Svifte, nikađa nećeš biti poet«, nego tako što je u Sviftu ostala osobena r'šilačka, otrovna strašt. Još uvek kritičar, Svift raste kao orkan, cepa i kiđa, nakazi ljude, talente, ustanove, naciju, čovečanstvo. Što sarkastični gnjev više u njemu mahnita, to više on oseća da mu je sve potrebnija stvaralačka snaga. A što stvaralačka moć njegova postaje više aktivna, ritam razgaranja sve se više podvrgava službi reljefnosti izraza i stila, Iz toga košca, kako je poznato, izašla su Guliverova putova-– nja, delo mašte kakve svet dotle nije video. Mašta Sviftova je najzad „našla formu u Jcojoj će se, pod maskom skaske i zabave, skriti strahoviti Sviftov gnjev, ničim nezadovolji njegov gnjev, kakvi su bili gnjevovi starozavetnih proroka. Tvoračka moć Svifta do kraja je ostala gorka i otrovna. Najzad, poznato je, degenerisala je u cinizam sa mržnjom, i tada je došlo do sloma i tvorca i kritičara u Sviftu. Analitičar i kritičar je pomerio pameću, i ubio i stvaraoca. Sa tim tvorcem umro je i jedan od najjednostavnijih, a najreljefnijih stilova, uza svu prostotu. Metafore su obično snaga stila. Čuveni Englez, đr. Džonson, čitajući Svifta, uzvik nuo je poznatim svojim stilom koji jeste nosio metafore: »...i ta hulja nigdđe đa upotrebi bar jednu metaforu«!
Šo je počeo karijeru kao odlučan Sšocijalist, kritičar pozorišta, i još pre muzike. Darovi Šoa kritičara i Šoa stvaraoca već su se dosta rano združivali, a Šo ih je potom virtuozno združio. Rekosmo virtouz, ne uzalud. Šoova umelinost je stalno bila, i donekle i do kraja ostala vrsta vrlo darovite virtuoznosti. Potpuno nov njegov dramatsli dialog, mnogo različit i od čuvena Ibzenova, življi i svežiji, jeste bio umetnost. Ali hod njegovih argumenata, njegovi silogizmi, od virtuoznosti su stvoreni, ako. ne uvek, dosta često. Uzmite evaj primer, od
lee Istaora Sekulić
nas dosta sažet, iz jednoga komada. »Meni je Ana jedina inspiracija«. »Oženi se njome, i prestaće biti inspiracija; biće ti kao tanjir toplog pe-
· ćiva«. (U Engleskoj, uz podnevni čaj,
velika poslastica.) — »Hoćeš da kažeš postala bi mi ravnođušna?« — »Ah ne! ko bi bio ravnođušan prema tanjiru toplog peciva! (Tu je već logička i tematska iskliznutost.) Nego bi onda počelo i što drugo da te inspiriše«. »Ti ne znaš šta je to ljubav«. — Naprotiv: ja volim i tvoju Anu; samo neću da budem budala ljubavi«. (Tu bi sadđ morala doći ekspertiza: šta je to budala ljubavi? buđala sam sobom? budala žene? budala ljubavnog osećanja? budala iluzija uopšte? i tako dalje.) Šo virtuozno i zanimljivo otklizne sa šina tematike kio takve. Znaš li ti, kad ženama ne bi trebao naš rad, i kad bismo mi muškarci jeli onaj hleb koji ostavljamo njihovoj (njihovoj!) đeći, one bi nas ubijale kao ženka-pauk svoga mužjaka, kao pčele trutove. I tako bi nam i trebalo, kad ne bismo bili kadri za što bolje«. (Danas već zastarelo filozofiranje.) A zatim, i pitanje: šta je ono »bolje«? U kakvoj relaciji bolje? Niko ustvari ništa ne pita, smej stiže sme]... I akuratno, posle Ibsena vi ne spavate celu
Džo Devidson: Bemard Šo
noć; posle Šoa, još ponovite, uz smej, neki njegov poslovički paradoks, ili neku smelost njegova jezika, i mirno spavate celu noć. Šo nije bio društveni reformator, i postao je, vremenom,
Društvu FPabijevu gost, ali je bio grandiozan „reformator scene, teatra. Pamet njegova, kao i Sviftova, satanska, ali u ustima Šoa čitav registar raznih jezika, jezičnih i nejezičnih, Šo je bio i dobroćud.
I tako onda ima veliki broj kritičara koji Šou odriču da nosi u sebi sasvim jašno tvoraštvo, originalnost umetnika. Prancuska kritika je u tom smislu porazna. I zbilja je Šo u svakoj svojoj drami i kritičar iz te i te rubrike, i engleski Javni predavač u nedelju posle podne, ali sigurno književnik od vrlo visokog ranga i vrlo vešt inscenator. Sve zajedno, on je bizarna vrsta artista, ponekad malo nametljiv, ponekad međutim i malo poet. Irac se, tamo ftriđesetih godina ovoga veka, setio i tajni u čovekovu unutrašnjem životu. Ima »irštine« u Jovanki Orleanki, u komadu Suviše istinito da bi bilo dobro, u Metuzalemu. Dobar deo njegovih čisto socijalnih drama, ipak, nije drugo do darovito stilizovan niz pamfleta, no stilizacija ta sama od sebe pogađa u dramski oblik, jer je kod Šoa ne samo hod zapleta, nego i hod raspleta u samim dodirima krajnosti, nesrodnosti, susretu vrućeg i hladnog, u nekoj prštavini.
KRIIŽEVNETNOVIME
mrli Beri
7 , ; qa; 3 Samo, sve to nije tako opasno kav kod Svifta, Izlije se hladna vođa po usijanom gvožđu, cvrči, puši Be, ustrče se ljudi — ali poginula je samo voda, Naravno, i ta vođa isprska vrelom parom svakoga ko se ma najmanje približi. Šoova socijalna drama nekog prži, nekog šseče. Društvo je, sem đruBoga, i trg taština i gluposti i ludosti, a Šou uvek treba pregršt materijala. Većina Šoovih drama, tako, i ispađa komedija. No tako Platon, na usta Sokrata, kaže da je, na kraju krajeva, komedija i tragedija svejedno, Šo nije nikada lakrdijaš, ozbiljan je i kađ lakrdija. Teško mora biti umetničko sintelisanje ta dva fronta, stalno. Šo doista i nije nikada smiren i ispražnjen kroz svoju dramu.
Svift je artistički buran i besan, i biva da karikira sam ideal za koji strađa. Šo mirno pobira i niže svoje paradoksne konstatacije, gleda kako neko krha vrat, ili se pravi komičan u ime nekih tobožnjih načela ili vrlina, i karikira najzad najuspelije ono,
što bismo mislili da baš ne vredi ka- ~
rikirati, ali posla vidimo da je vređelo. Sviftu je sve tamno i prokleto, i on u igračke ume metnuti tragediju sveta. Šo nema ni toliku maštu, ni toliku strast. On ne može da obuhvati i postavi svet u celini, ni lud svet, ni pametan, ni srećan ni nesrećan, Njegovo je đa vidi ludilo šrafova i konvencija u društvenim organizacijama, i bube u ljudskim građama, i da onđa generališe komediografski, da izvlači film đedđukciia apsurdnih, i toliko neočekivanih, da je ta neočekivanost sama sobom dramska. Major Varvora iz Armije spasa ljudskih duša, uzima novac ođ fabrikanta iopova. I besmisleno, i neizbežno. Smejte se, ljudi! Šo ima strasno zadovoljstvo nad besmišlom, iako se ume naljutifi, i poniziti prezirom gore nego udarcem, Tinglezi, svi od reda, zabavljaju se
'kraljevski nad besmislom. Imaju i ne-
koliko knjiga Poezije bešmisla. Šo je virtuo> da pretvori iskustvo u humbug, celishodnost u necelishodnost, i pravi je artist u raskalašnosti sa kojom to čini. Čovečnost i ozbiljnost ovog čudnog kritičara i tvorca potvrđuje, u prkos svemu rečenom, hjegov prost, neposredan, logičan „odgovoran dialog. koji uglavnom i nosi Šoovo pozorište.
Zanimljivo je još napomenuti đa pri tako složenim individualizacijama talenata dosta strada figura čoveka u piscu. Kalupi talenata njihovih ne dolaze gotovi, nego se već u zrelom i u pun rad otisnutom čoveku krhaju i mrve, uobličuju i srastaju. Ti ljudi dugo ne znaju gde im je težište; ne znaju gde im je pravi izvor nemira; podozrivo gledaju oko šebe i o ljudima govore samo u trečem licu mno=žine. Za talenat i rad je taj proces od koristi, ali tragovi od lomljenja ostaju na čoveku. Tri vanredna Kknjiževnika, o kojima je ovde bilo reči, nemaju mnogo čari kao ljudi. Čovek čita Bajrona, i sve pruža ruku da domaši briljaninu, čarovitu ličnost. SentBev je simbol čoveka, koga se je dobro pribojati i kad je praveđan i kađ je nepravedđan. Nesrećni dekan Svift stoji kao gradonosni oblak nad švojom igračkarkicom. Šo je najvedrije nc-
rijatan u svojim »prijatnim« i u svoSim »neprijatnim« dramama. I simpaftično, je nezgodan i u svojim predđgovorima, u kojima vas i ceo svet pre= trese. Kaže, recimo, đa »mrzi siroma– štvo«, ali zaboravi da kaže da mrzi i bogatstvo. Satanski je šarmantan u svojim dramama gde satirično filantropski sleže ramenima nad budalama, koje doduše žali, ali koje su zato baš i dobre za njegovu dramu što im ni saveta ni pomoći nema. Da, borac nije bio Šo, ali sjajan čovek teatra. Filosofija njegova nije velika, ni trajna, ali teatar mu je bleštav, i književno delo znamenito.
i 4 {i ei ti ( WO ? | Ć i i. | Sa | : . O e :e yP }
WROJ #
· Bilten moralnog stania nekih pisaca
NOVA „PJESMA“ DORE GABE
Dušan Koshć |
alu pisca »probuđemog dijela
naroda« O piscu koji nema, morala, koji ga, možda, hikad nije ni imno. O Pori Gabe je riječ — poznatoj bugarskoj poetesi.
U sofiskom »Literaturnom frontu« objavljena je nedavno »pjesma« Do re Gabe, s dramatičnim naslovom koji je ujedno i parola, odnosno uzet je iz parol& bugarskih kominformovaca, i svih Rominformovaca pod kapom
Re je, u stvari, o moralu. O mo-
· nebeskom: »Nema mjesta za titovce«.
Nema, naime, mjesta u &vijetu — bibliski bog je, znači, stvarao i stvorig svijet samo za pravovjerne kominformovske duše, njima i samo njima dodijelio rajsko naselje i sve ostalo štO je svetačkoj i pravovjernoj duši ugodno. Dora Gabe »pjeva« o tome: bila je ona na Dedinju, tek bješe rat završen ,a Beograd još gladan i bos. I sjeća se Dora Gabe: tada je iz Sofije poslano na poklon oriza, brašna, cigara. Bila je sa ostalima kod Tita »spokojno su razgovorali« i ne znajući, avaj, šta se krije iza »tarmog čela« — zamisao o pogibiji bugarskoj, o zlu i pokori, »Vi, titovci, kopali ste već tada jamu za nas, a zttim padoste u nju!« — likuje dalje Dora veoma, nadahnuto«, »umno«, »slikovito«. 1I zna ona: neće nam, vala, pomoći ni logori ni zatvori pred ogromnom narodnom bunom koja, veli, raste.
To je sadržina »pjesme«. Očigledno standardna, tago standardna da je potpis Dore Gaboe gotovo irelevantan. I ne govorimo ovdje o pomenutoj pjesnikinji zato što je napisala i potpisala gormju sadržinu u formi nekakvih stihova. Danas tamo potpisi vrlo malo znače, ne znače skoro ništa ni oni koji ih stavljaju na hartiju — bogovi imaju švoje zamisli i svoje planove, i šta je za njih tamo nekakav talkav!... Glavno je da klima gla= vom i da uslužno povlađuje, da je pokoran, u zaprezi. Irelavantan je, zBista, njen potpis.. Jer smo već navikli da vidimo kominformov&ke pisce savijenih leđa i pognutih šija, da ih gledamo kako na inform-bazaru krčme izdašno svoju savjest za jevtine pare i budzašto, čak i oni kojima je nekad bilo stalo do savjesti i svijetla moralna liga. Ali ona, baš ona, tj. Dora Ga= be i njena zadnja »inspiracija« daju čovjeku povoda da se superiorno Osmjehne nađ jednom moralnom mijzerijom u pravom smislu riječi mizerijom i onoga kome su potrebni ovakvi stihova-ćorci i onoga ko ih je ma brzu muku (i na &ilu boga) sklepao... smjernog dodvorenja rađi.
Dora Gabe se sieća, recimo, oriza, brašna, cigara. Jedino to vidi ona da” nas svojim iduhovmim, pjesničkim očima. Toga se jedino ona šjeća. Razumljivo — poklon, makar i skroman, ne zaboravljaju maši ljudi. Pogotovu kad je od srca, kad je bratski, kao što je i bio. Ali, dozvolite, ni patnje se ne zaboravljaju, ni krv, Doro Gabe! Krv
· je upečatljivija od oriza — n jene lo-
ikve kojih je toliko bilo po našim stranama još uvijek gore gnjevnim irisima očiju. Dora Gabe se, eto, ne &jeća. A ja se, naprimjer, sjećam još uvijek, i tako se intenzivno sjećam bugarskofašigtičkih prethodnica na Tari, topota njihovih konja za leđima u gorkim danima Pete ofanzive. I one njihove prostačke psovke napisane ma jednom skromnom spomeniku u aranđelovačkom groblju — bahate, „zagrižljive, mrske... na račun istih ovih ljudi za koje, opet, poslije ne mnogo godina »nema mješta« na kugli zemaljskoj! A šta da kažem za one što su pobjegli sa Wtrelišta, što su umakli „borisovskom ikonopcu, čija su ognjišta ostala pusta i samotna, koji su ostali bez igoga i bez ičega? Jeste li čuli, gospođo Gabe, za Bojnik? Samo za Bojnik — pitomo selo na domaku Radana, u
Jablanici, na jugu Srbije? Slušajte, Preda mnom je rukopis jednog očevidca, Milivoja Perovića, koji u »Hronici o Pustoj Reci« piše:
»... U dvorištu škole okupili su najzad 'celo selo. Bilo je oko seđam stotina duša. Od toga ni puna stotina mušikaraca, i to mahom stariji. Ostali su bili žene i deca, Oko peđesetoro dece ispod pet Fodina. Bilo je dvadesetak žena u drugom stanju... Naterali su ih da sednu ma sneg, u polukrug. Svuđa naokolo bile su jake straže sa naperenim .puškama.
Prvu grupu oti njih šestoro izveli su van sela u mutni dan na jednu, dubokim snegom pokrivenu livadu. Zatim su priredili trke na konjima. Za rep svakoga konja povezali su po čoveka, Nekome je omča bila oko vrata, nekome za konopac svezanih ruku. Dugo je trajala ta trka po livadi, Vrištali su ON JRGEOL ljudi, pevali su i podecikivali vojnici. Privezani su neko vreme trčali, posle su ih vukli pobesnell konji, polumrtve, izubijane, zalepljene u sneg i blato. Kako je koji malaksavao ili
IBN bi se vojniku dosađila igra, ubijao bi ·
puške svoga, otsekao konopac i Ostavljao ga. Naidđuže se držao kmet, Kad je ostao sam, vojmici već behu Sabili interes za ovaj npečin zabave, trebalo je izmisliti nešto novo. I đosetiše se. Privezaše ga u ito vreme za dva konja, po jednu ruku i mogu za svakoga. Okrćnuše konje u inznim pravcima i ošinuše..;
Za celo to vreme „već nekoliko sati, narođ je i dalje sedeo u blatu i snegu i čekao svoju sudbinu... Prvi zimski sumrak
poče da biva Wrvavo crven. Počeli su da.
pare selo. Zapovest ie bila đa ni kamen na amenu ne ostane. Kroz ulice su brzo promicale plamene zublje. Iz Ruća je prvo sukliao crni dim pa se u njemu rađao jezičak Op Ba: Zatim je plamen postajao sve bešnji, crveno krvav, lizao je po dnu neba, mlatio đesno levo povijen vetrom. Plamenova je bilo sve više i uskoro je celo selo buktalo ,pucalo, rušilo se, proždirao ga plamen. i 1
Pređ ljudima. su nameštali „mitraljeze, jedan, pa drugi, pa treći. Uvlačili su bolako ređenike. „Postrojeni seljaci, gusto opkoljeni naperenim puškama i bajonetima, morali su đa gledaju pravo u mitraljeze. Viđeše, oko jednoga se za momenat stvori neka pometnja. Jeđan je mitraljezac odbio da puca. Kao lud skočio je na podoficira koji mu 'je naređivao. Onesvestiše ga uđarcima 1 svezaše, neko je vikao: »Stavite ga tamo u gomilu«.., Tadđa sam podoficir, crn, zakrvav}]jenih očiju leše za mitraljez i ne čekajući komandu pritište obarač... Odmah mu se pridružiše 1 ona druga dva, Troređi ljudski stroj je lagano kao otkos padao po zemlji.
Kad su svi bili pali, mitraljezi počeše đa štepuju unakrst preko lese leševa. Dugo “1 besno su tufnjal, dok. se iz mrtve Homile više nije čuo ni glasak, nije video ni pokret..,
Bara je bila crvena odđ krvi, Požar je jJasno osvetljavao . razbolište i crveneo ne bo, crveneo reku ispod mosta, crveneo lca ljudi.
Poterali su zatim i žene na isto mesto gde su streljali ljude. No nikako nisu mogli da ih uređe, mrak je već bio, one su se stalno spoticale preko leševa ljuđi. Mitraljezi su bili već spremni. Opet su počeli svoju đugu, strašnu pesmu. Kosili su žene + đecu i pokosiše ih... Stišavao se vrisak dece... Žene su krvavim grudima pađale preko njih i pokrivale ih...
Danica Janković se porađala za vreme streljanja. Ujutru su je našla mrtvu u gomili. A pod njom dete, još pola u njoj...
Žena Velka Mrkovića ležala je mrtva. Pod njom behu dvoje dece. Mlađe, ođ godine đana je bilo mrtvo, isti &uršum koji jie ubio njegovu majku ođuzeo je 1 njemu život. Ujutru su ga našli, još uvek je đrčšalo okrvavljenu majčinu sisu u tustima. Drugo đete su našli ujutru ispođ nje živo. Celu noć je preležalo u snegu pod mrtvom majkom u zagrljaju sa mrtvim bratom...
Cana Iliina bila je izveđena na streljanje sa trole dece. Mrfva, obuhvatila je Yukama i zagrlila sve troje: đesnmo i levo : bili mrtvi, samo je ono u sređini bilo
"VO,
Darka je ležala preko ćerčice Nijedna nije bila povređena. Tada đođoše i do nje i slomiše joi ruku u ramenu. Kad su oflišli dete jie govorilo:
— Mamo, stuđeno 1e, turi me u ljuljku, mamo...
Tu je preležala celu moć, Kasnije je zaravom rukom podigla dete, stavila ga na gomilu mrtvih žena i zamotala u njihove halilne. Tu je i zaspalo.
Ujutmi su ih sve u jednu rupu sahranlli seljaci iz Pridvorice, kojima je bugarski komandamt maređio: »Iđite, sahranite Bojnik, a vas će Đinđuša« — susedno selo...
' Ne, ne sjeća &e toga Dora Gabe. Sječa se samo oriza. Ona može čak i đa uzvikne: »Ali šta se to mene tiče, šta ja imam s tim! To su, zna se, bugarsici fašisti«... Jeste, to su počinili fašisti, nije to učinio bugarski narod kome je 6talo do bratstva & našim naro(Nastavak na 4 strani)
Rovinj, 21 septembra ledao sam sa brođa stari grad kako raste iz mora: uske visoke kuće sa smeđim krovovima.
m Pokušavao sam da zamislim kako je = vrijeme sakupilo ove ljuđe na polu= otoku, posagradilo gomile kamenja i w crkvu sa zvonikom na vrhu.
= Modrom je površinom dolazio vjetar sa pučine. Preko valova i zelenih w krošnja na otočićima, kako je blagim = dodirom prelazio preko ravnih krovo= Va! Iznad krovova čitava šuma dim=njaka! Bilo je već kasno popodne, ali = boje su na kućama još uvijek bile m blijede. Možda su ih vjetrovi i morm ska sol izblijedjeli i isprali ili ovi ši„roki prostori kojima se ne može saRalja kraja.
" a obali me zapljusnuo žamor ne=razumljiva natječja: polako sam raza„birao pojedine riječi i ulazio u život luke. Kao da sam u kakvom gradu =Dalmacij — Nosači, mornari, ribari i = mnogo djece mršavih, golih, crnih tjemlesa sa bijelim kosama izgorjelim od =sunca. Iza Jeđa bučni zvižduk broda sto odlazi, ) +
= Luke naših primorskih građova do= čekuju nas, poput dragih žena, sa ras širenim rukama svojih lukobrana, Pumne su mi:isa katrana sa lađa i blizih =" skverova i onih, što dolaze iz skladiwšta i sa stovarišta. Luke na zapadu = zemlje, otvorene moru i daljinama.
* * *
Grad me primio kao svakog stranca: tuđe ulice, nepoznati ljudi. U pred= voečerje, 8a svježinom, provrvieli su = odnekud šetači, a prštav smijeh djece ispunio je male trgove. U krvi tiha „groznica otkrića: toliko malih stvari “treba susresti prvi put u životu, neMnadani zaokret ulice, pročelje neke kuće s balkonom, pogled i smijeh dobačen u prolazu.
„ Pokušavam da uđem u životne oblike i odnose, Čitam natpise ispisane u _ dva jezika i prisluškujem brigama že-
(Bilješka s puta) Groa Gamaualın
na, što sjede pred svojim kućama. Prošlošt im je u naslijeđe ostavila siromaštvo i crnu odjećv. koju su obukle tko zna zi kim. Prošlošt, koja je ođavno minula i ona, što je tek nedavno prošla ..
Visoke, memljive kuće ispunjaju me grozom i znatiželjom. Ući ili ne ući u ovaj život? Možda je bolje ne upoznati ga! I da nije bilo djece, što su sa smijehom trčala unaokolo, bio bih se okrenuo i zavukao u svoju hotelsku sobu.
Viđio sam parole po zidovima. Onda su se javile i sirene sa dviju tvornica i vezale me za život, za naše doba, koje je bilo počelo da se gubi u mojoj svijetti: u ovaj isti čas zvižđe sirene po čitavoj „zemlji. Sirene po pgrađovima, po pokrajinama...
* * *
Ali mrak se spuštao naglo nađ dimnjacima, a sn njim je u uske visoke ulice ušla tišina i neka neobična pustoš, od I'oje me počela obuzimati tjeskoba. Znao sam iz iskustva đa nam se skriveno lice gradova otkriva upravo noćni. Kroz barokna kamena vrata ušao sam sa obale u stari dio grada, što se blago penje prema vrhu poluotoka. Išao sam kroz memljive rovove uličića sve dok se znatiželja i tjeskoba nisu pretvorile u jezu.
Kroz otvorena vrata gleđam u rasvijetljenu prizemnu kuhinju: neka stara žena kreće se po njoj i dodiruje predmete. Sve je čađavo, bakarno-crveno i žuto. Na zidu velika fotografija mlađića uokvirena crnim velom, Taj dio građa nije bio rasvijetljen i jedva sam znao kuđa stajem nogom. Kađ bih sreo nekoga, osjećao sam kako zastaje i gleda s nepovjerenjem: bio sam kao tuđinac koji uhođi. Pu-
/
TRI GRADA NA ZAPADU ZEMLJE
stim ulicama vrzle su se mačke, a sjene kao da su bile žive. Tako sam u sjeni jednog ugla nmišao na nogu nekog starca, a tu i tamo čuo sam i tihe razgovore, kao đa su se ljudi i bojali svog vlastitog glasa. Tko zna mislio sam — mužđa grad samo spava! Možda on nije umro! T uistinu, neki dječak pretrčao je ulicom i nestao u mraku kuće. Gore, kroz povišeni prozor, razabrao sam spavaću sobu: iznad bračnog kreveta višjela je velika uokvirena oleografija ·:Bogorodice, a na komodi stajale su neke siromašne staklene stvari kao i u sobama naših dalmatinskih ribara.
Dječak je u kući zalupio. vratima i čuli su se glasovi. Mislio sam na život, koji je nekoć u prošlosti bujao ovim labirintom, na nevjeste što su ulazile u ove bračne sobe, na jutra što su svanjivala visoko gore iznađ dimnjaka. Sad je samo u pojedinim kućama gorjelo slabo svijetlo. To se ži-
vot od nekada produžavao usređ memle starog i nap0l1 napuštenog građa. Tko mi,đaje pravo da govorim da je to bio mali i sitan život, kad je kako je to izvjesno! — imao toliko radosti i tolik: stradanja? ;
U hotelu mi je jedan dječak donio večeru, Svijetlo je u dvorani bilo sla-
bo, a nekoliko gostiju gubilo se u velikom prostoru. Ni pribora nije bilo kako treba, niti je voda bila svježa, ali ipak — osjećao sam napor ljudi da se život uspostavi u nekom drugom, boljem obliku.
A noću je, u mraku, luka sa prozora moje sobe izgledala tajanstvena sa svojim svijetlima, sa tamnim masama brođova na moru. Živjela je od šuma valova i od rijetkih glasova mor=nara i ribara. Tiko je mogao odgonetnufi smisao tih glasova, tih doziva u mraku? A ipak oni su me odvodili nekud: u prošlost, u djetinjstvo, u drugu neku sobu iznad luke. Disalo je kao nekada i valjalo se more dolje i u tamnoj daljini pred građom, more na Sredozemlju, koje daje svoj modri pečat svemu što na njemu živi, brodovima i ribarima, jezercima, gradovima i čempresima, olovnim jutrima što sviću i večerima, što se u s&vilenim bojama mrače. ) \
a
* **
\ Sutradan, u svijetlu jutra, gledao sam ribare kako krpaju mrežu na čistoj obali luke. Nisu svi otišli iz sVO~-
i}
(Ilustracija Džumhura) jih kuća oni najbolji, radni ljudi i-
|. starskih gradića, izdržali su pritisak
prošlosti i Ostali su vw svojim dđomovima. Obalom je žuborio meki đija-
lekt rovinjskih Talijana, Pokreti ri-
bara na mreži bili su isti kao na našim otocima, a lica staraca izbrazđana istim dubokim borama,
Svijetlo nađ lukom i nađ krovovi-
ma! Zadružni brodovi ribara uplovili ·
su sa lovinom i miris svježine prosuo se iz njihovih sanđuka punih živog srebra, I glasovi djece 8 Pionirskog otoka su kao zvck srebra unutar žamora luke. Bruje velike žute dizalice kođ crvenih stogova bokšita. To je naličje moje jučerašnje večeri, druga strana noći, život koji se rađa u novim oblicima.
A iznađ građa, odmah kođ prvih kuća hrvatskih šeljaka, počimala je zemlja. Široke doline između sivog krša, rumena zemlja pođ lozom i pod maslinama: istarska zemlja pod mojim očima.
Poreč, 29 septembra
Putovao sam pređ zalazak sunca morem, koje je prema zapadu bilo otvoreno tamnim plavetilom, Kađ su na dalekoj pučini zgusnuli tumeri? ođb]ljesci, ukazao se grad kome sam išao.
Što je on Goseda značio za mene? Jednu staru HizjjHku iz udžbenika i .jecćan No ov sonet u čakavštini. Koliko m"2ije u stihu pjesnika! Čitava povijest ivdne pokrajine zbita u neKoliko svofa i tuga neka što dolazi iz prošlć: ti.
Sađa sam ti njemu proveo noć i đan. Kako je bila lijepa ona noć u Rovinju prema ovoj hladnoj stravi građa koga su napustili! Bilo je mnogo ruševina, a gotičke su palače zjapile rastvorenih utroba. Satima sam išao praznim ulicama po kojima su se vukle ostavljene mačke. Tražio sam trag života i tako sam iđući za nekom staricom đolutao u baziliku biskupa Eufrazija: nekoliko je likova klečalo u polumraku, a pop je u pokrajnjoj kapeli služio neku večernju službu. Dva reda starih stupova otfpratila su me do apsiđe. Kako je teško u misli predočiti ovih četrnaest stoljeća. Prostor je unutar golih zidcva. crkve bio hladan i neprijatan, čulo se šaputanje bogomoljki, a možđa, izvana i pljuskanje valova. A meni se učinilo kao da sam negdje na dnu mora, gdje se vrijeme zaustavilo, gđje su sva zbiva– nja i svi predmeti postali nestvarni: jer kako da inače objasnim owo sVvi-