Књижевне новине
BROJ 50
NE ZNAM DA LI JE PRAVILNO
Piše:
~
(Crtež Z. Džumhura) OSKAR, DANON
A pregledamo zabilješke naših istaknutih operskih solista —
pjevača, kao i instrumentalista, konstatovačemo da su meki od njih, od oslobođenja do danas, nastupili na raznim priredbama i koncertima više od nekoliko stotina puta, i to besplatno. Veliki broj umjetnika „učestvovao je na svoj način u izgradnji omladinskih pruga Brčko—Banovići i Šamac -Sarajevo, autoputa MBratstvo-jedinstvo i na drugim radilištima, dajući priređbe za omladinu. Ta činjenica đa su naši umjetnici i umjetnički kolektivi mogli nastupati i umjetnički djelovati na terenu gdje je naša omladina gradila nove objekte, đa je ovaj neobični, nesvakiđašnji ali divni auditorij, poslije napornog rađa, ne samo oduševljeno pljeskao svakom uspješnom nastupu naših umjetnika, nego je ođuševljeno skandirao ime ponekog učesnika u programu — određilo je, pored drugih ne manje značajnih faktora, mjesto umjetnika u našem novom društvu i polsticalo pregaoce na umjetničkom «ćpolju na razmišljanje o liku i fizioaomiji istinskog narodnog umjetnika. Veliki broj muzičkih umjetnika, pored napornog posla u svojim ustanovama u kojima rađe kao solisti ili peđagozi, prihvatao je sa zadovoljstvom poziv đa sudjeluje na priredbama u bolnicama, fabrikama, na radilištima, nekad i po unutrašanjosti, često pod vrlo teškim okolnostima koje su uticale na umjetnički rezultat, a ponekađ ostavljale traga i na zdravlju pojedinaca. Ta činjenica svjedoči da su naši umjetnici pronašli pravi put kojim treba da iđu, a ođobravanje omlađiane ili radničke publike dokaz je da umjetnost sve više postaje potreba i svojina narođa. Ovaj novi odnos najšire publike prema umjetnicima i visoka prizna-
nja narodnih vlasti za njihov rad u
viđu nagrada i odlikovanja, određio je odgovorno mjesto umjetnika u našem socijalističkom društvu, a ujedno ih i zađužio đa svoj zađatak izvršavaju dobro i časno. Naši umjetnici u velikoj većini. to i čine. Dokaz za to su rezultati naših umjetničkih ustanova čiji se kvalitet sve više podiže, i svesrdan odziv naših umjetnika kađ su u pitanju masovne akcije ili izvršavanje drugih patriotskih dužnosti (naši muzički umjetnici upisali su narodni zajam, članovi Beogradske filharmonije, hor Beogradske opere i Radija, četiri HM0600000000000000000000000000002000020
sve spepeliš, ja uzori kraj vode, a ti očepiš sve svoje slavine, pa lijevaš 18, lijevaš, po čitav mjesec đana — ostane mi samo zamuljena travuljina. E, e, kad se ja samo toga sjetim, tvoje prevarancije i pakosti, ma znaš da bi te slađe premjerio ovijem mašicama, neg ono tamo prase, uh!
U ljutini starčić luphu mašićama DO svojim koščatim koljenima i nastavi da se inati:
— a ja, stari magarac, još ipak tebe molim: dragi bože, što se tebi onako čini, bi 1 valialo ići u seljačku radnu zadrugu? Molim ja i pitam, a ti sve sliježeš ramenima, češkaš se iza vrata i niječeš glavom: »Nemoj, Pantelija, ostavi se te rabote, ti si stari čovjek!« Pa kuđ sve to, eto ti juče i Popa; znam — fi si ga poslao. Okupio, pa sve onako izdaleka: te kako si, brate Pane, te kako mi živiš, te drži se, Pane, doći će drukčija vremena sve tako, nešto zamumuljeno. Otkad li se to otac popo poče brinuti kako ja živim, kakva li su mu to drukčija vremena? Da neće to biti ona stara vremena, kad je otac popo 5 bisagama prolazio kroz parohiju, pa poslije po dvoja kola slanine gonio u varoš da proda? Ne boj se, đobro je to Pantelija zapamtio.
: i ž Starac se primiri, pa nastavi tiše,
· ubjedljivije, potvrđujući svaku svoju
„misao mašicama: i
— Nemoj ti meni, đragi bož god uatoriti (zamjeriti) za ovo Što ja tebi govorim, a znaš li ti, bolan, da je bilo i biće pametnijih ljudi i od mene i od tebe, pa kad oni kažu da je bolie poči u zadrugu, onda ih, brate, treba poslušati, pa mirna Bosna Treba, treba, nemoj se ti sad tu češkati po brađi i praviti se, ne znam fi ni ja šta
Panteliji se učini da se njegov sa” govornik nešto mnogo mršti i nepo trebno ćuti, pa se požuri sa svojim razlozima:
— Vidiš li ti, onaj mi je dječak, je-
e, što-
solista i dirigent odrekli su se četiri puta honorara za izvođenje IX BetoVenove simfonije i sav prihod dali za kupovinu biblioteke i radio aparata seljačkoj Tadnoj zadruzi »Maršal Tito« kod Velike Kikinde).
Naši umjetnici bez sumnje će shvatiti i sprovesti pravilno u život Naređbu naše Vlađe o štednji. Iz njihove sredine dolaze razni korisni predlozi za sprovođenje štednje. Možemo sa sigurnošću reći da će se muzički umjet-
| nici založiti i na tom poslu, kao što
rade i na omasovljavanju umjetnosti
i na stalnom podizanju umjetničkog kvaliteta.
Neđavno je, međutim, u »Politici« izašao jeđan članak koji — 3iznoseći primjere o nesprovođenju Naredbe o štednji — sasvim jednostrano prilazi oćjeni honorisanja umjetničkog rađa.
· Taj napis ne. može ni u kom slučaju
da djeluje mobilizatorski. Podvlačiti samo pojeđine negativne i šteine Dpojave i ukazivati na njih, a prećutati one pozitivne nije korisno, jer se na taj način baca loše svijetlo na cijeli umjetnički stalež koji će kod nas, u to sam uvjerem, pronaći sredstva i snage đa sam ukloni pojave ucjena i neshvatanja naše stvarnosti. OvalkVo jednostrano pisanje, a „naročito podvlačenje honorisanja prema trajanju vremena umjetničkog izvođenja, može da izazove priličnu zbrku kod čitalačke publike. Neupućeni čitalac može s pravom đa traži objašnjenje: Do kakvoj logici su se plaćali tako visoki honorari za tako malo rađa, jer rijetko koje izvođenje traje više od šezdeset minuta. Ovdje se međutim, nije imao u viđu ogroman napor koji umjetnik mora đa uloži da bi postigao onu nužnu mjeru i kvalitet koji je potreban da bi se moglo javno nastupiti. Pojedini programi od recimo šezdeset minuta muzike, spremaju se ponekad i više mjeseci. Ovdje je zapostavljen kriterij kvaliteta, a baš o ovome, po mom mišljenju, trebalo bi najviše govoriti.
Jednostrano, šematsko i vulgarno gledanje na ovakvu vrstu rađa ne može doprinijeti pravilnom rješenju ovog osjetljivog i složenog pitanja i može imafi i štetnih posljedica. Može da stvori jaz tamo gdje ga nema i gdje ga ne smije biti. Objavljivanje članka koji samo jednostrano, na osncvu pojedinih slučajeva, govori o honorarima naših umjemnika — ne znam đa li je pravilno.
Jevta Perić: Crtež
dinać, danas u armiji, a sjutra, sa srećom, okrenuće, možda, nekuđ na drugu stranu, za svojim komadom kruva. Ostadošmo sami ja i stara. Kuđ li ćemo onđa, na koga li ćemo se pod stare dane osloniti? Zar državi na teret da padnemo, a?
Pantelija oslušnu šta li će mu s druge strane ognjišta odgovoriti nevidljivi protivnik, a onđa se ljutito vrehi kao da ga neko ubođe:
— Ama, veliš li ti to, dragi bože, đa će se već naći neki ošlonac? Koji to, koji, deđer?! Je 1 ova moja babetina, a? Kađ mi je ona nekakav oslonać, eno je tebi, poklanjam ti je džab-džabe, čitavu, iz temelja, pa se ti na nju oslanjaj. Bojim se samo, da ge vas dvoje ne bi nikako složili. jer i moja stara, već ođ neka doba, i 8ama havija za zađrugu.
Stari se povi napriied i povjerljivo
šaputa': PRM ovo ću reći tebi, a ne bi kom drugom, bože sačuvaj: moja stara i
„danas je otišla u selo đa kođ žena a-
gituje za ovu večerašniu konferenciju. Čuo si, valjda: večeras je kod žkole sastaank, biće masovan upis u gadrugu; znaš i Bam, jesen je tu, nova rađna godina.
Pantelija se nekako sav smanji, uvuče glavu među ramena, nesmjelo kašljuenu i poče 8 uzđahom: O
— Ovaj, dragi bože.. kako da t aga pal, MALO bi bilo đa i ja večetas tamo pođem, makar samo da čujem šta će se govoriti Ne bi' se ja još upisiv'o nego tek onnko... koliko da čuješ šta će ljudi...
Onaj s druge strane ognjišta kao da se ljutito prenu i pokaza zlobno lice, pa to najedi TOMIJE starca, uvi-
otova na svađu. PER, ljutiš li se i ti, dragi bože ljutiš?! Ne treba veliš, u zadrugu, a? FP, dragi moj, to isto meni govori i onaj kuljavi Dako na čijoj sam njivi pola svog vijeka rinto što-no se kaže
KRJIŽEVNENNOVINE·
PISAC SCENARIJA ILI REDITELJ?
isac scenarija ili reditelj? Ko je autor filma?
Pilm je mnogo stariji od scenarija. Istina, to »mnogo starijie je samo dvadeset godina, ali dve decenije u veku filma, kome je tu skoro proslavljena pedesetogodišnjica, pretstavljaju gotovo polovinu jednog izvanredno brzog i burnog života. Ne treba, međutim, da nas to iznenađuje. Pozorište je postojalo mnogo stoleća pre prve zabeležene drame, bre prvog maauskripta po kome je pretstava mogla da se ponovi. Kod starih Grka, u Srednjem veku, u doba Renesanse drama je bila proizvod pozorišta; ona je uvek bila rezultat kasnije diferencijacije.
Scenario kao književna osnova filma i nov književni oblik staje sigurnije na noge tek onđa kada film načelno postaje nova umetnost .Tek dvadeselih godina ovog veka, kad se sa razvilkom filma ukazala potreba da se na platnu prikazuju psihološki motivisani postupci ljudi, malaksala je samouverenost reditelja đa se samo pomoću vizuelnih utisaka može privuĆi bioskopska publika. Složeniji i konkretniji sižei zahtevali su da budu dublje protumačeni. TI reditelji su se trenutno našli u ćorsokaku. Oni koji su i dalie računali samo na utisak koji će slika izazvati kod publike nečujno su venuli zajedno sa svojim čisto »filmskim« filmovima ođ kojih je publika polako počela da odvraća glavu, a oni kojima je bilo stalo samo do lakog dnevnog uspeha pretvarali su film u duge slađunjave melodrame. Malen je bio broj ređitelja koji su tada uviđali da se čovek u pravom i punom smislu te reči, čovek sa svojim đubokim i složenim mislima i osećanjima, ne može na filmu prikazati bez književnosti.
Zvučni film je, sa svoje strane, prekinuo ekskluzivnu vizuelnu specifičnost filma. Reč je dobila svoje mesto u filmu i zahtevala takođe određemu književnu sađržinu i formu. Tako je konačno ponikao nov književni rođ filmski scenario. Slično, dakle, drami koja se kao književni rođ diferemcirala tek onda kađ je pozorište dostiglo izvesnu zrelost, i filmski scenario se pojavljuje kao plod filmske umetnosti tek onđa kađ je ona počela da sazreva.
Ali, u toku ovih dvađeset gođina filma bez pravih autora scenarija, za vreme dugogodišnjeg „otsustva ih »đdosadnih saradnika« koji se ne libe đa na panju seku sve što se protivi njihovoj tački gledišta, između reditelja i bioskopske publike bio se sklopio čudan sporazum. Posledica tog sporazuma bila je ta đa se film sveo na scene spoljnih peripetija: na jurnjave, gužve, potere, pohare, požare, brođolome, strmoglave pađove, ubistva — ukratko na reprodukciju svega onog što pretstavlja vratolomnu trku za nekim ili za nečim. Reditelji su bili ponosni što su imali na raspoloženju mašinu koja proizvodi lude pokrete, a publika je prihvatila ovu igru za svoju omiljenu zabavu, utoliko pre što ona nije tražila ni najmanji intelektualni „napor. »Viđeti film« i »misliti filmski« značilo je onđa, u profesionalnom žargonm reditelja, odbraniti film od misli i osećanja koja zaista pokreću i uzbuđuju ljude, i svesti ga na brze površne manifestacije, ili ma vrlo naivnu psihologiju. A pri tome, naravno, smatrati da se stvara zaslužno umetničko delo. Tako se kođ reditelja — ako su bili naivni — bilo iskristaliziralo mišljenje da im autori scenarija nisu potrebni, a ako su precenjivali svoje sposobnosti (što nije bio ređak slučaj) da će ih oni sami lako zameniti. To je i bio razlog što godinama nije prestajala besomučna trka na bioskopskim platnima. Policajci su gonili gangstere, kouboji Indijance, lokomotive konjanike, aviohi lokomotive.
I danas, posle, evo, nekih deset godina kako se piscima scenarija Otvo-
banbadava, pa onaj negdašaji načelnik, pa crni Mile policija... E, deder ti meni kaži, gđe su oni bili sa svojim savjetima nekada, kađ sam se ja grbio nad plugom, dok su oni... uh!
Starac ozlojeđeno othuknu i skupi bezuba usta.
— Znaš li, dragi bože, bilo ti pravo, bilo ti krivo. al ovo ti kažem: ni na ovome dolje, ni na tome gore svijetu, ja ne mogu u isti džak s Dakom i na-– čelnikom! Ja sam druga stranka, pa
bog otac! Zar ja čitavog života... Ma nemoj! Pantelija odmahnu mašicama kao
da konačno odbija nekakvu neprijatau misao.
— Govori ti, dragi bože, što ti draPo, ali ja ipak ođoh u zadrugu. Ma pomisli ši samo ovo: dođe ti onome mome malom u armiji njegov koman– dir pa ga pita: »Ređove Mirko Railiću, je ]i tvoj ćaća u zadruzi?« A dječak, tuć-mućč. nije, veli. »E, redove Mirko Railiću, sFamofa, velika sramota za sve Railiće pod Kozarom. Ta zar se ne sjećaš kako se u ratu pjevalo: — Bvo braće, evo Railića,
ne boje se Ante Pavelića.
Uzbuđeni starac odista otpjeva te stihove, nisko, nesigurno i grgutavo. pa onda prekorno i ftužao zaklima glavom.
— A večeras će na konferenciji govoriti glavom drug Rade, naš stari
. partizanski komesar. A kako li će sa-
mo biti meni da mu u oči pogledam? Bto, zamisli ti sad samo kako bi tebi bilo da se večeras nađeš na konferenciji, a istom ti drug Rade užiži u te onim svojim veselim očima, pa pita: »Druže bože, kaniš li ti u zađru-. gu?« A ti samo kriješ oči, petljaš, mucaš: te ostarilo se, te nema se radne snage, te dieca se razišla po svijetu... A, jok, jok, ne pomaže to kod našeg Rade. On to tebi sve tako
lijepo dokaže i objasni, da ti nema
A/eksanđar _ Vučo
reno priznaje njihov umetnički doprinos filmu, postoje reditelji koji su ubeđeni da za njih nema na svetu dostojnih autora scenarija, Šarl Spuk, jedan od najboljih pisaca scemarija, kome nesumnjivo pripada bar polovina zasluga za uspeh filmova kao »Velika iluzija« »La bandera«, »Sjajna družina«, »Nebo pripada vama«, »Džeriko«, »Prvi bal« daje nam sledeću sliku o odnosu koji je vladao između pisaca scenarija i reditelja u protekloj deceniji. »Mnogo se polagalo na to da se publici sakrije prisustvo pisaca scenarjja i svede na minimum njihov lični doprinos. Redđitelj-dikfator proizvodnje uvek je držao iza kulisa oVOg SVOgB nOVOg saradnika, koga je noću krišom konsultovao, odlazeći k njemu malo posramljen, ali sa puno nade da će dobiti savet od dobrog nadrilekara. U om desetogodišnjem ratu između scenarista i reditelja, reditelji-borci su svim mogućim sredstvima, ne izuzimajući ni ona najperfidnija, ometali na platnu svoje pisce scenarija, koje bi, inače, u privatnom životu obasipali ljubaznostima. Danas je faj propali tiran samo prividni kralj koji ne može ništa važno da reši bez saglasnosti svog ministra pretsednika — pisca scenarija«.
SAm razvitak filma, njegovo sazrevanje do stepena umetlnosti moralo je da dovede do toga da se đanas dobro filmsko delo ne može ni zamisliti bez dobre književne podloge ,bez dobrog scenarija. Ako se ne želi da filmsko stvaranje bude izjednačeno s onim artificijelnim, bezličnim · rasipništvom kome toliki filmovi duguju svoje savršenstvo bez duše, već se u filmu traži osećanje, ideja, pogled na život, opšti kolorit epohe i ambijenta, onda neizbežno iza filma mora da stoji književnjk. Tilmski scemario, "kle, nije više kao nekađ onaj ne ni manuskript koji se ređitelju zvani”no pređaje pre početka snimanja samo da bi se pređ producentom ispunila puka formalnost, manuskript koji će reditelj, pošto bi ga letimično pregledao, najčešće zaturiti ili negde zaboraviti na putu za studio. Scenario nije više nı samo fehnički uređno napisan i opremljen tekst, na otprilike sto stranica, podeljen na dva stupca i na pedesetak sekvenci, za koje »poznavaoci«, nađuveni mudrošću, tvrđe đa moraju da se harmonično uklapaju, kako bi celini osigurale dvostruki efekat: vizuelni ritam i napetu dramatiku (pretenciozne fraze kojima se i đanas često pokušava da sveđe scenariska literatura na obično zanatstvo!) Scenario je danas iznađ svega jedno književno delo, i to književno delo takve vrste đa može đa posluži jednom filmu za podlogu koja mu omogućuje da postane umetničko delo. Bez takve književne podloge film načelno nema izgleda da se uzdigne do umefnosti; u njemu će kamera i dalje biti samo ono »kino-oko« koje u sekvencama krčmi jednu proizvoljnu povest. Napisati đobar scenario ne zavisi, dakle, od nekakvog stepena tehničkog znanja, nego prvenstveno od Uumetničkih sposobnosti onoga ko ga piše. (Rečeno je već kod nas da za pisanje scenarija nije neophodno imati veće znanje filmske tehnike nego što ga normalno ima posetilac bioskopa). Ali je zato potrebno da pisac scenarija raspolaže soliđnim poznavanjem filmske dramaturgije, ili da bar poseđuje izraziti smisao za film, smisao koji će mu omogućiti đa spontano oseti zahteve filmske dramaturgije.
Filmska forma, kao i svaka druga forma „umetlničkog đela, ima svoje specifične zahteve prema #šdađržaju. Uvek će jedan sadržaj biti pogodniji za film, nego za muziku, roman, pozoTište, lirsku pesmu. MT'lmskoj estetici i dramaturgiji, koje bi nam pomogle
000000000200000002000000206000000000000000600000006206006000000000000660000000000000000006600000000000000000900000000000000622,
druge, neg u zađrugu. Zato sam ja dosad i bježo đa mu lično ne iziđem na oči.
Panteliji se učini da se onaj prijeko pokunjio, pa samo nešto neuvjerljivo šapuće, Zna dobro Pantelija šta on to misli reći.
— A, jok, jok, ne sklanjam se ja u zadrugu zbog toga đa me neko pod starost džabe hrani. Naći će se i za mene posla. Eto, ja sam već ošacov'o svinjarsku brigadu. Nikad ja, bolalj, imao nijesam svog svinjčeta za Dposjek, čitavog sam vijeka suvotan, a meni je, bolan, krmče drago, znao bi ja njega hraniti i njegovati k'o malo vođe na dlanu. Bogami, bi, Pljuni mi u brk, ako bi ga ti bolje utovio.
I Pantelija razdragano raširi ruke.
| ž
— Zamisli ti, bože, te ljepote: Pantelija Railić, vječita sirotinja, tovi odjednom stotinu svinja! Raj, raj na zemlji, pa eto til
Čiča se odjednom brzo nagnu prema drugoj strani ognjišta i podrugljivo upita: i
— Sva veliš? Nećeš me pustiti u onnj gore raj? Oho, dragi moj! Da je meni koju gođiau ljudski proživjeti ovamo dolje, a to tvoje gore... Pravo da ti kažem, i taj gore tvoj raji, sve se io meni danas čini nekakva nesigurna veresija. I dosad si ti mene u svemu varao, pa će i to biti, boj se, nešto onako...
Pantelija se ođlučno diže i uze da se otresa od luga.
— Bto ti, burazore, ja sađ odoh, a ti kako znaš Upisujem se odmah večeras. T aemoj da.mi više ovako po mraku dolaziš i dosađuješ svojom agitacijom. Neću ja toga posla. Možeš doći onako, posjeđiti, porazgovatrati, stari smo znanci, a buđeš li mi agitov'o protiv zadruge, neka znaš, išćeraću te iz kuće, pa spavaj u avliji zajedno s Šarovom. Hoću, gospoda mi boga, pa nek se i to čudo pod Kozarom priča, |
pri oceni đa li je jeđan sadržaj pogodan za film ili ne, nije se dosad u teoriji posvećivala dovoljna pažnja, O filmskoj dramaturgiji pisano je istina dosta, ali isto tako kao i svaka literatura o dramafurgiji i ona se svodila na individualna mišljenja i iskustva pojedinih umetnika i na njihova shvatanja umetnosti, ili se u svojoj suštini izjednačivala s iđealističkim gledanjem na umetnost. U svakom slučaju, filmska umeinost njje još stvorila dovoljan broj klasičnih dela da bi bilo lako postaviti izvesna konačna pravila. Zato je korisnije oslanjati se na zapažanja koja su se u praksi filmskog stvaranja pokazala kao postojana.
e Neću se ovde zadržati na tim zapažanjima, jer je o njima već dovoljno pisano u našoj filmskoj štampi, Ono što je u stvaralačkom procesu filma daleko bitnije za odnos između scehariste i ređitelja svakako je delokrug rada jednog i drugog u realizaciji neophodnog ambijenta filma i u ocrtavanju životno punih karaktera ljudi koji se na platnu pojavljuju. Samoj fabuli (anegdoti) ne treba priđavati preteranu važnost, jer se jedna pristojna povest konačno uvek može izmisliti, ili tačmije, ona se sama od sebe nameće kađ se likovi sa tačno otkrivenim karakterima stave jedni pored drugih u pogođenu sređinu. I baš ovaj pogled na život, ovo gledanje na sredinu, na ambijent filma i na misli i osećanja koji pokreću ljude na ođređene postupke iz kojih se gotovo samn od sebe ispređa filmska povest, zahtevaju (u to čvrsto verujem) potpunu harmoniju između scenarista i reditelja, kao što i formulisanje ove istovetne, harmonične koncepcije spada u đelokrug njihovog zajedničkog rađa. Jednostavnije rečeno: đva umefnika srodnih pogleda i oOsećanja, ođ kojih je jedan pretežno Disac, a drugi pretežno ređitelj, zajeđnički teže đa u jednom filmskom umetničkom delu ožive ono što ih je kao umetnike zajednički odđuševilo. Pisac će u pisanom delu (u scenariju) težiti da filmu osigura sađržinsku suštinu, a ređitelj će u postavci mizanscene obogatiti ili bar sačuvati tu sadržinsku suštinu za čije se ostvarenje obojica strpljivo i odlučno zalažu.
Kod nas postoji štetna tenđencija đa se mehanički :odvoji rad pisca scenarija od rada ređitelja. Smatra se đa su to dva nezavisna stađijuma u stvaranju filma. Na osnovu ovakve koncepcije ispoljavaju se i tenđencije o isključivom pravu autorstva bilo jednog bilo drugog ođ dva glavna faktora u filmskom stvaranju. O neopravdanim prefenzijama na isključivo autorstvo od sfrane reditelja mislim da je u ovom članku dovoljno rečeno. Ništa manje nije neopravdana ni pretenzija pisaca scenarija na takvo isključivo autorstvo. Teorija o nekakvom prioritetu scenarija, ođ koje takvo shvatanje polazi, ne vodi računa o specifičnosti izražainih sredstava pomoću kojih film na bioskopskom platnu utiče na gledaoca. TI najbolji pisci scenarjja ,oni koji se odlikuju ne samo falemtom dramskog pisca, nego i solidnim poznavanjem filma, znaju iz svoje prakse koliko je za umetnički kvalitet filma važno sagledati likove u njihovom konačnom vizuelnom obliku. Konačno sagleđavanje lika koji će se pojaviti na bioskopskom platnu nastaje iz specifike redđiteljske zamisli. Osim toga, utvrđiti unutrašnji ritam epizode i njenu specifičnu težinu u opštoj koncepciji dela, što je takođe odlučujuće za kvalitet budućeg filma, spađa isto tako u rediteljski zadatak. Sve nas to ponovo navođi đa zaključimo đa samo u uslovima najpotpunijeg stapanja darovitosti pisca scenarija i ređitelja može da se postigne ona nerazdvojnost forme i sadržine na kojoj se izgrađuje jedno dobro umetničko delo, pa prema tome i dobar film. Uostalom, najveći broj uspelih umetničkih dela iz oblasti Rkine·matoprafije rođio se iz nepomućene »fuzije« talenata pisca scenarija i reditelja. Postoje filmski »tanđemi« koji se gođinama nisu razdvajali i čija dela svedoče o velikim pmrezultatima koje može đa dA saradnja dva umetnika koje je približila istovetnost misli i srodnost estetskih pogleđa na film sku umetnost, Srećni filmski »brakovi«: Prever-Karne, Konvar-Lin, Riskin-Kapra, Spak-Renoar, „Zavatiniđe Sike nam to potvrđuju.
Završiću rečima Maksima Gorkog, koji je 1995 godine, u razgovoru sa filmskim radnjicimg, đođimuo i problem stvaralačke veze između pisaca scenarija i reditelja:
»Ja mislim — rekao je Gorki — da treba porazgovarati neo nekoj đemarkacionoj liniji koja bi razgraničila prava reditelja i pisca scenarija, nego o tome šta da se učini kako bi se njihov rad slio u nešto jedinstveno, u celinu, i dao najveći efekat...«
Treba da se postigne izvesno harTmonično spajanje dveju snaga koje rade u istom pravcu. To nisu čak ni paralelne snage, nego snage kole se upravo ulivaju jedna u drugu...t
Miha Maleš: Stari kraparski žebljar
IZLOŽBA GRAFIRA MIHE MALEBA
U Trstu je otvorena izložba grafika slo venačkog slikara Mihe Maleša. ,
koj, Italiji, Poljskoj, Hol _ Svedskoj, Engleskoj, Americi } Bovjetaoti Savezu. Dosada je izdao d O gee ođdnosno mapa .grafika. Bilo je Ur slovenačkog umetničkog časopisa »Umetngaš«,
Njegova dela nalaze se u mn je: nim zbirkama i muzejima u zemlji iu stranstvu.
* PROSLAVE U WRBMU I ROPRU
Stapedesevpgodiipjica ro a WaJvećog slovenačka posnika Hmence Prešerna proslavljenwa je sv i Slobodnaoj Teri-
iji Tusta. o evnj e Beak, Miškeo Kranjec, tej Ber, Cim! K. Mile Klopčič ! Petar Levec došli su iz TLjubljane na proslavu | održali književne Večerl u Borštu, Nabrežini i Trstu. O France Prešemu govorio je France Bevk. Slovenački književnici ođduševljeno su dočekani u svim selima i varošima STT.
U Kopru je istovremeno orgšanizovans izložba đokumenata, rukopisa, umetničicih dela i fotografija u Vezi sa životom i radom velikog DOBRI, Sem toga izlpžene su narodne nošnje iz Prešemova vremena koje je Emil Koritko, poljski emigrapt u Ljublini, sakupllao zajedno sa Smoleom i Stankom Vrazom.
46 » PROSLAVA ISTAKNUTOG MUZIČKOG PEDAGOGA VACLAVA H#MLA
Istaknuti muzički peđagog i dogogaćiŠnji profesor Državnog „konzerva! a u
Zagrebu Vaclav Huml proslavio je dana O0-godišnjiieu života, Tim povođom Prezidjjum Nawmodne skupštine FNR Jugoslavlje odlikovao ga je Ordemom rađa I reda. Udmuženje muzičkih umetnika Hrvat= ske održalo je svečani koncert u čast zaslužnog umetnika. U izvođenju je sudelovalo 60 bivših i sadašnjih đaka pwmofesora Vaclava Humla. „Publika je ođušewlieno pozdravila slavljenika koji je mio veliki broj čestitaka 1 pof«lona. D konzervatorij u Zagrebu dodelio je profesoru Humlu nagradu od 30,000 dinara.
*
ZAGREBAČKA DRAMA U ZNAKMU PREMIJERA
U težnji da što više osveži repemoar 1 tako pojača interes publike za dramske pretstave, dramsfsi ansambl Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu je za kratko vreme postavilo na pozornicu mekoliko noviteta. Ođ dosadašni!h, premijera pos je bila »Skupe, komedija Marina Držića, kojom je otvorena ovogodišnja sezoma, a s kojom je zagrebačka dnmama suđelovala i na festivalu u Dubrovniku: Iza »Skupa« došla bj neđavno ! druga premijera doma– Čeg pisca »Tečške sjene« prva drama poznate hrvatske noveli*tkinje Mirjane Matić-Halle. Iz strane literature prikazana je komediia Šarla Vilđraka (Charles Vilđrac): »Brođ Tenasiti+. »Tešice sjene« režirao je prof. Mirko Perković, a u glavnim 6u ulogama nastupili Mila Dimitrijević, Mija Oremović (u altemaciji „Vlasta Drijak) 1 Veljko Maričić. UO komediji „francuskog OCA Vildraka, koiu je režirao Ferdo Deak, nastupili! su Vanja Timer, Mjlan O lović, Josip Hajnce, Josip Maroti ! dr.
Ovih đana zagmebačka drama izlazi Dređ publiku s još dve premijere, Daga 12 decembra dale se »Manđragola«,, čuv Ko mediđa talljanske poznatog pisca i komeđiografn iz debn Renesanse Nikolo Maklavelija (Miccolo Machiave!l!l!). na posle toga dolazi na Ppozomicu obnovljeni »Vučjak«, drama Miroslava 'Krleže, koja je prvi put prikazana u Zagrebu godine 1923.
Posle ovih dveju premijera članovi zagrebnčke drame spremn{u treću jeru u ovom mesecu: »Zanat gospi Waren« G. V,. Boa, »Zanat gospođe Uome režira prof. Mirko Perković, a premijera je predviđena za ?0 đecembar,
* NOVO ZAGREBAČKO KAZALISTE »*KOMEDIJA« <
Na Dan republike otvoreno jie u
bu novo kazalište — Komeđija. Ono je
izvelo Rerempuhov veđri program 1 Muši ·
ćevu komediju »Dr«.
Rzđd novog Kkazališta odvijaće se u tri pravca. Prvo, đavaće komedije, Mrane i domaće klasične | savremene pisce drugo,
'oddće operete, sthane { domaće 1 treće,
"“1će Kerempuhov veđri program. |
Prva operetska premijera biće »Zemlja
smeška« ođ Lehara, a tokom sezone Miće izveđeno još nekoliko opereta. Opmava je
raspisala konkurs za nova Operetska li»
breta koja će rađovoljiti Ravremene 0 Sleđeća dramska premijeta biđe »Dva=
hteve.,.
nast stollca« po poznatom romanu Tifa | Petrova. Delo režira F. Delak, a graf je B, Maričić,
maca 1 glumica . Pretstave se održavaju u zgrađi
bivEMF
Dramskog kazališta na Kaptolu, u *ojoj e
će pozornica biti temeljito rekonstruisana _ MOVO POZONIŠTE U SARATEVU „| FE »Cičlkova vedra požornica« u Banajevu, koja je otvorena na inicijativu Udružem novinara Bosne 1! Hercegovine, dala j] novembra svoju prvu POOGMNV u đenju programa učestvuju glumci! Saraji . skog pozorišta ! opere, Svojim veđrim re pertoarom ova pozornica će -_ kulturni! život glavnog građa Bosne 1 ] cegovine. * . i.
OTVORENJE HRVATSKE GIMNAZIN U BUMJIAMA i U Bujama (Jugoslovenska zona Lix»] preio
svečano Je otvorena u 6.000 l{udi velika mođemo umpđena rgređa hrvatske ” Ministar prosvete
Vlađe NR Hrvatske Dr. Tvo Babić ođyžeo
je govor, u kome je istakao, da je posle
|
Miha Maleš, poznat je slikar : · nica Jugoslavilje. irlagio je u danoslozaF :
Novi kolektiv broji oko osamđeset gla-
Većdva đda-
oslobođenja u Bujskom kotaru poređ tadi-
janakih škola otvoreno 306 omnovnih hrvatsictih škola i jedna niža gimnazija.