Књижевне новине
·
Žak Prever
NOVA KNJIGA ŽAKA PREVERA
U svojoj novoj knjizi »Pretstava« (izđa_mje »Galimar«) istaknuti francuski pesnik Žak Prever sakupio je svoja pozorišna dela, napisana i izvođena u vremenskom razdoblju od 1932 do 1950 U knjigu su taRkođe uvrštene pesme i prigodnicoe posveĆene Mark Šagalu, Pablu Pikasu i Tv Montanu, I ovo najnovije Preverovo delo, kao i njegova čuvena zbirka pesama »Reči« (1946), odlikuje se crtama koje su mu stvorile veliku popularnost među {rancur 'skom omladinom: čar improvizacije koja potseća čas na, ulične refene, drage Rene 'Kleru, čas na Apolinerove setne inkantacile; zatim novost poetskih slika, jednostavnost ritmcva, igre reči, rima i asonanca i šale slične onima u humorističkom listu »Kanar anšene«; i maročito prkosni ton koji podržavaju „antiklerikalistička strast i mržnja prema društvenim nepravdama. Autor »Pretstave« „posvetio je najveći đeo svoje književne aktivnosti filmu. Napisao je scenarije i dijaloge za naibolje filmove Marsela Karnea: »Smešna drama«, »Večernji posetioci«, »Deca raja«, »Vrata noči« i dr.
SMRT FRANCUSKOG GLUMCA LUJA ŽUVEA
U Parizu 17 avgusta umro je u šezdeset četvrtoj godini poznati francuski pozorišni i filmski glumac i režiser, direktor pozorišta »Atene« Luj Žuve.
ŽZuve je još pre ovog rata stekao ime i priznanje u umetničkim krugovima, Pozorišnim radom bavio 'se četrdeset i Šest godina. Pred kraj života pripremao je ulogu za komad rađen po romanu Grahama Grima.
MALARMEOVA PISMA
Profesor Anri Mondor objavio je studiju o Malarmeovom prijatelju Tiženu Lefebiru, pesniku, prvom francuskom prevodiocu Đoovih stihova i istaknutom egiptologu. Autor je u knjigu uneo dvadeset Lefebinovih pisama Malarmeu i svega četiri Malarmeova odgovora koji su dosada pronađeni, Ova prepiska između prijatelja trajala je oko deset godina i ima priličan značaj za dalje osvetljavanje lika velikog franžuskog pesnika.
U SPOMEN DŽOA BUSKEA
Najnoviji broj uglednog francuskog časopisa »Kaje di sid« (Marsej) posvećen je medavno preminulom pesniku Džou Buskeu koji je, teško ranjen u Prvom svetskom ratu, nepomičan kao »živi mrtvac« trideset i šest godina proveo u postelji O autoru zbirke stihova »Poznavanje večeri« pišu Žan Polan (»Hionskoj pčeli«), Rene Neli (»Džoe Buske i njegov avojnik«), Terdinan Alkije (ODžoe Buske i mortal govora«), Pjer Ger (»30 septembar 1050«) i Gaston Masa (»Zahvalnost Džou Đusken«), ix časopisu su fakodm objavljeni odlomci iz pesnikovog dnevnika.
»PARISKA NAGRADA« U ITALIJANSKOM GRADU KORTINI
Na međunarodnoj umetničkoj manifestaciji u malom italijanskom gradu Kortini žiri pod pretsedništvom istaknutog francuskog slikara Žaka Vilona dodelio je »PaYisku nmagrađu« mladim italijanskim slikarima i vajarima. Nagrade za slikarstvo dodeljene su Antoniju Muziču i Korpori. Pohvale su dobili slikari San Tomazo, Spacapan i Biroli. Od vajara nagrađen je Magkerini, a pohvaljeni su Nino Frankina, Aldo Kalo i Đudita Skalini.
Godine 1953 u Kortini će italijanski žiri dodeliti nagrade francuskim umetnicima.
NOVI INDISMI UNIVHBRZITET U SANTINIKETANU TInWiska skupština odlučila je da Institut Rabindranta Tagore u Santiniketanu (Istočni Bengal) pretvori u univezitet, Novi univerzitet treba da postane centar budđi-
stičkih, islamskih i hrišćanskih Rnjiževnosti. Osnivači žele đa u ovom kulturnom cenfru ostvare bratstvo među misliocima 1 maučnicima Istoka i Zapada, oslobođenmim sVih rasnih, nacionalističkih, verskih i kastinskih predrasuđa.
TZLOŽBA SAVREMENE TALIJANSKE GRAFIKE
U Brislu je organizovana izložba savremenih falijanskih grafičara. Izložena su dela dvadesetpetorice najpoznatijih majstora, među kojima su Moranđdi, Makari, Bočeti, Vivijani, Gnoli, Manareci i drugi, Na izložbi su zastupljene gotovo sve grafičke tehnike: ba&ropis, suha igla, drvoreZ, linorez itd. ___ ——,—_–– | –- –— | IT d.—r—ı—
Milica Ribnikar: Glava _—__-—--—__ _--——_—_---–—-–—––—–—.31464—=)OZzfH~—
POEZIJA
razvoju suvremene hrvatske poezije između dva rata poezi-
zima posebno miesto.
Tadijanovićeva poezija nosi svoj originalni, osebujni stil i izraz, i kao takova po svojim specifičnim, lirskim osebinama stoji u tome bogatom sklopu poetskih ostvarenja prilično osamljena. Narodna poezija u Tadijanovićevoj lirici je dobila svoj suvremeni lirski preobražaj, što znači da '"adijanov-, ćeva lirika nosi u sebi mnogobrojne elemente naše narodne pjesme,
Motivi Tadijanovićeve poezije Uglavnom obuhvaćaju uspomene iz ranog i kasnog djetinjstva, iz prvih dana mladosti, koju je on proživio u onom Mhobnom imperijalističkom raz” doblju 1914—1918 godine, i usko je povezano sa njegovim rodnim mjestom — Rastušjem. U njegovoj lirici Rastušje je poetski oblikovano kao lirska panorama sa svim detaljima. Ti poefski Tadijanovićevi molivi, ta ljubav za rođenom grudom, fa »tuga zemlje«, taj sjaj »sunca nad oranicama«, to je onaj specifični lirski štimung sa kojim se neprestano susrećemo u poeziji Dragutina Tadijanovića. Korakom tihim prilazim k ljiljanima
U polju; slomljen. — pomilujem glave
njihove. One se na vjetru njišu lagano, lagano.
Mi u tom lirskom svijetu nailazimo na poetsku jednostavnost i neposrednost punu zvuka, toplote i osjećaja: Dušo moja, uplašena grlice, Ti plačeš na mom dlanu; Vidim ja bistre, bistre suze, Kaplju. Kao zrmca od bisera.
Već je Ivan Goran-Kovačić u sVOjoj ocjeni iz 1936 godine o poeziji Dragutina Tadijanovića utvrđio da je njegova lirika »formalno savršena« i da je Tadijanović možda do danas naš »najbolji poznavač arhitektonike pjesme«; a ta arhitektonika, to muzičko sazvučje, te bogate skale tona i boja, ta jednostavnost i neposređnost nosi obilježja značajnih poetskih kvaliteta koji se susreću rijetko u našoj suvremenoj poeziji.
Tadijanovićevu zbirku izdalo je poduzeće »Zora«* | oma Obuhvaća izbor njegove poezije u toku tridesetgodišnjeg književnog rada. Zbirku je uredio Jure Kaštelan i raspoređio u tri dijela po vremenskom redoslijeđu. »Pjesme su uvršćene kronološkim ređom nastanka svake pojedine«, U prvom dijelu obuhvaćene su pjesme nastale između 1920—1930 godine, gdje je uvršćeno i nekoliko pjesama koje se po prvi put objelođanjuju. U drugom dijelu obuhvaćene su pjesme nastale između 1930—1940 godine kada je pjesmik bio majaktivmiji, dok treći dio obuhvata razdoblje između 1940 — 1950 godine.
Promatramo li sva fri razdoblja, vidjet ćemo razvoj Draguftina Tadijanovića kao pjesnika, koji je fiksirao svijet svojih poetskih doživljaja kao sliku realnih zbivanja jednog prohujalog vremena. Stvarnost izbija iz tih baladičnih, kratkog daha pjesama, ne samo u dinamičnosti Tadijanovićevog lirskog izraza, već u osjećajima bez sladunjavosti, lako nostalgija — nostalgija za njegovim Rastušjem, njegovim rodnim krajem, za ljudima ko• ji se bore za goli svakodnevni život — dolazi do najvećeg poetskog stepena: Htio bi pokidat žice na svojoj zlatnoj harfi I vratiti se u zavičaj, u selo, U Rastušje.
Jer Tadijanović u svojoj poeziji ostvaruje snažnu liysku atmosferu, On običnim, jednostavnim lirskim rekvizitima postiže jednostavnosti poetske radnje, ostvaruje tople emocija i plastičnost. Što ustvari predstavlja poezija Dragutina Tadijanovića? Veliku 1jubav i bol za rođenom zemljom, To nije trubadurska lirika, nije poezija erotike, već spontani zanosi pjesnika za na oko sitnim lirskim raspoloženjima koje oblikuje u snažnu lirsku poentu:
Klokot slušam, u daljini, vođi velikih; Iz daljinš& strah me hvata pred vodama
blistavim.
Gdje je Javor moj? — Pretamne vode valjaju
Drveća, lišće, prstenje; I mrtve ptice, i lelek;
Vjetar, kurjak ranjeni, silovito će urlati. Noć, gle! pađa mračna noć; preteška slazi noć.
Lirika Dragutina Tadijanovića je puna tuge i tragike života; puna ljubavnih zanosa kroz koje pokazuje svoje krvave, razdrte rane, svoj bol, tugu i osjećaj; svoj unutarnji doživljaj kao reakciju vanjskhi zbivanja;
Ugasle oči; runo krvlju polito: noge
Morate;
7) vratku Pastirici se čini đa čuje, u adria muklo
blejanje. Pašnjak blista rosnatom travom, Sea
suncu, Jer njegova ljubav za Lelijom, njegove fužaljke za Javorom nisu samo nostalgični izražaji, artifikacija pomodnog lirskog balasta, gdje je sve svedeno na efekat, već je to osjećaj čovjeka koji kroz svoje intimne doživljaje ostvaruje tihe proteste, stoga socijalna nota u Tadijanovićevoj DOoeziji ne treperi refleksivnim odrazima, niti je tkana frazeolofijom u ko-
Javlja se sunce za obronkom.
ja Dragutina Tadijanovića zau-
joj riječi odzvanjaju šuplje, bez zvuka: Presretan, gospodin Lamian oko sebe motri publiku:
Zavide mu djeca i dvije gospođice.
Na dlanu mirno stoji golub, sit i zlatan;
Ne blaši se: ravno gleda mu u lice.
Tadijanović na diskretan način ostvaruje te sveje socijalne motive, isto onako kao kad kliče srcu u ciklusu pjesama iz djetinistva:
Neka te čuju žute šume
i teške crme oranice
i lastavice i dimnjaci
i neka te čuju koji bez prestanka oštre noževe za klanje.
Ostvarujući svoje „poetsko jedinstvo, Tadijanović istođobno odražava vrijeme svoga djetinjstva, mladosti i života, i njegova individualnost je u stvari samo objekt za postizavanje onih neposrednih poetskih akcenata u kojima se odražava vrijeme.
Gledajući u cjelini, poezija Dragutina Tadijanovića izvire sva iz duše čovjeka koji duboko osjeća sam život. On je taj osjećaj povezao sa svojim dijetimjstvom, svojim užim krajem Rastušjem, sa svojom majkom, set trom, bratom i susjedima, sa svojom mladđićkom ljubavlju; sa svojom Leflijom, Javorom, sa istinskim životom kome je dao mačajno poetsko bogattvo. I zbirka poezije »Pjesme« Dragutina Tadijanovića nosi sve bilme karalkteristike izmikle iz života, stvarnosti, iz onih životnih uslova njegove mladosti i djetinjstva, Mojima je u svojoj poeziji dao fimi, linski izraz. U njegovoj poeziji ne postoji suvišnih stihova, mi u stihovima suvišnih riječi,
Srećko DIANA
| ____O PREUZIMANJU DRAGUTINA TADIIANOVIĆA | PREVODJENJU PREVODA
Uprava Srpske književne zadruge zamolila je uredništvo da objavi sledeću izjavu:
rpska književna zadruga već decenijama izdaje u prevodu dela velikih svetskih pisaca. Svi njeni književni odbori obraćali su mnogo pažnje i pri izboru dela i pri izboru prevodilaca. Prirodno je, onda, što istoričari naše kulture beleže lepu ulogu koju su prevodi u izdanju Srpske književne zadruge imali »za Upoznavanje i širenje književnosti slovenskih i drugih naroda«, — kako se to fomuliše u jednoj od tačaka njenih zadataka. I prirodno je, onda, što u poslednje vreme neka izdavačka preduzeća preštampavaju te prevode. Pri tom »preuzimanju« prevoda izdavačka preduzeća i ne obaveste Srpsku književnu zadrugu smatrajući, valjda, da smrću prevodioca prestaju i sve obaveze, i obziri, prema prevodu. Izvesno da takvo postupanje može da donese i neke nezgode, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog toga što i Srpska književna zadruga u svome planu ima i preštampavanie nekih svojih ranijih izđanja., A kakve nezgođe mogu proizilaziti iz toga što nema dovolino veza između izdavačkih preduzeća svedoči ovaj slučaj. U izdanju „Državnog izdavačkog preduzeća Hrvatske »Zora« izišlo je nedavno delo Aleksandra Manconija »Zavumici« u prevođu Ivana Đaje. U izdaniu Srpske književne zadruge, kao deseta knjiga njenog »Zabavnika«' izišlo je 1912 delo Aleksandra
Manoeonija »Vegenici« u prevodu Jovana Đaje. U »Zorinom« izdanju .mna kraju knjige »Napomena redaktora« Ivana Frangeša obaveštava da je on, »pozvan da priredi jedan već postojeći prevod besmrtnog Manconijevog
BOŽIDAR KOVAČEVIĆ
2. _Stuoenteš
oš zidove ladne mamastira stari
pokrivaju freske tajnih otkrovemja.,
Žar je tih očiju u ponoćna bdemja nekad grej'o duše, pa i sad ozari.
Katkad izletnike: čudne, se'me čari zamesu za trenut nova pokolenja,
al' mladost, jedimo za budućnost mari i zamose svoje i ljubavi memja.
A ja, k'o te freske, u drevnosti osta. Devica sa vrčem sad mi draga posta i s mrtvoga zida njem živ lik mi zbori, —
K'o kandilo erce uvek pred njom gori, i nikad u tamu, u mir da utone. "| Dah usana njenih prožima sutone.
Roman kanala u Bačko!
Mihalj Maitenji: „Živa voda“ (izdanje „Bratstvo jedinstvo“ Novi Sad)
Pre stopeđdeset godina je velika Yavnica između Dunava i Tise bila močvara. Bio je to predeo irske, raznog šiblja, divljih ptica, riba i bactskih životinja. I predeo kmetova koji su pobegli od prestrogih gospodara, od vlasti koja im je oduzimala sve što je rodilo na zemlji, od crkve koja bi položila svoju tešku ruku na ono što je nekako ostalo. Panduri i ostali gradski ljudi nisu rado dolazili u tu vođenu pustinju. Bilo je nesigurno, bez puteva, bez stalnih našelja, a i ljudi su ovđe bili nesigurni.
Danas je to predeo žita koje se njiše na vetru, beskrajnih polja MKukuruza, pravih željezničkih pruga,
boljih i lošijih puteva i dve ne vrIO ·
široke ali dva kanala.
A istoriju tih voda i ruku koje su ih izgradile završio je nedavno mađarski vojvođanski književnik Mihalj Majtenji.
Naslov romana je »Živa voda«, Glavni iunak je kanal, bolje reći kanali. Zbog foga je i knjiga pcdeljena u dva dela, Prvi se zove »Baruština« i više govori o preobraženiu zemlje za vreme i posle kopanja Dprvog kanala krajem osamnaestog veka. Drugi nosi naslov »Profite 1 više nam kazuje o preobražaju ljuđi na ovom ferenu.za vreme i posle Wkopanja drugog kanala skoro sto godina kasnije. Dva dela zajedno pretstavljaju ne samo istoriski roman kanala nego i istoriski roman Bačke i njenih stanovnika, khmetova i plemića, ribara;i knjigovođa, seoskih učitelja i naplo obogaćenih seliaka, njegovog Vveličanstva kralja i cara i njegovih političkih zatvorenika. bankara i barona koji se međusobom mrze, ili boje ili preziru.
Ideja prvog kanala pripada jednom jednostavnom građaninu, jednom od prvih inženjera »vodomera«, ehgleskom đaku a sinu Bačke, Kiš Jožefu. O njemu je dosta reči u prvom delu knjige. On je prodro do samog prestola da objasni potrebu kanala. So će biti jevtiniina kađa se sagradi vodeni puf. Lađe neće obilaziti tako mnogo, Močvara će se pretvoriti u bogatu zemlju, kao u Egiptu. A u sebi je možda mislio: seljaku će biti lakše. Uspeo je. Ali kako? Na kraju je on odbačen kao istrošena alatka. Kanal je stvoren, zarađivali su plemići, vlasnici zemlie i kruna. Kmetovima je sada bjlo lakša oteti žito i odvesti ga u utrobama šlepova. A močvara, ta
močvara koja je pružala zaklon siromašnim ij bednim, neštala je. Ostala je plodna zemlja, bogata, ali za gospodu. Oni koji su svojim rukama kopali zemlin i izmenili njen lik imali su
izrazite plavo-sive trake,
najmanje koristi od svega. Ali svakako najviše štete.
U drugom delu se preobražav9aju i duše, Tu je legendarni četrdesetosmanški heroj Tir Pišta, prvi pomoćnik Garibaldija, čovek od koga su Mađari čekali puške i slobodu, osuđen na vešanje od Beča. Ali ljudi se metijaju. I jednog dana se Tir Pišta pojavljuje u Bačkoj kao engleski akcione?. Ljudi se menjaju. Tir Pišta više ne misli na takve »naivnosti« kao što je sloboda, njega interesuju pare. Ali ljude pokreće svojim kanalom. uTjudi kopaju. dolaze jedni s drugim u dodir. Ljudi razgovaraju glasno i u sebi, i misle. I ljudi se zaista menjaju, Javljaju se ideje o ravnopravno“ sti, o pravdi | o revoluciji. Ako se menja bivši heroji u običnog kapitalistu, menja se i seoski učiteli Đula Kačmarik, nekada neopasna šaljivčina u čoveka i te kako opasnog za javni poređak i mir onih koji su na vlasti.
To se ukratko događa na fri i po stotine strana ovog romana Bačke. zemlje u kojoj žive mnoge narodnosti jedna poređ druge, koje vezuje zajednička nemaština i pritisak bečke i peštanske čizme kroz mnogo vekova. Jer, ako nikakve nacionalne mržnje ne odvajaju bogatog Mađara ođ bogatog Srbina, šta bi se tek moglo isprečiti između siromašnog srpskog i siromašnog mađarskog seoskog učitefelja koji imaju sasvim istovetne svađe i male borbe sa svojim popovima? Šta bi tek moglo odvajati bezemljaša jedne ili druge ili treće narodnosti, jedne ili druge vere, kađa je svima jedan te isti bog: motika i njen plod, mršava para.
Veliki broj podataka koje Maitnji pruža radoznalom čitaocu malo ide na uštrb kompozicije i crtanja pojedinih likova i situacija. To unekoliko smanjuje vrednost romana. Ima stranica koje su više hronika, koje skicitaju više spoljnje događaje. Ima mnoštvo likova koji su delimično prepušteni čitaočevoj mašti, možđa i više nego što bi trebalo.
Ali to je knjiga koja se ipak čita sa velikim imteresovanjem. Knjiga koja je uspela, iako je tu i tamo prenebregla poneki detalj, da širokim slikarskim potezima, koji odaju ozbiljnog znalca svoga posla, izazovu viziju i Bliku događaja u celini. »Živa voda« svakako pada u ređ onih knjiga na koje čovek misli sa zađovolistvom, po
što ih je pročitao. ! Ivan IVANJI
romana... odabrao prijevod Ivana Đaje, smatrajući da će taj najpotpunije dočarati ljepotu Manconijava pripovijedanja«. Sem toga, objasmio je da »rad priređivača ograničio se Uglavnom na zamenjivanje suvišnih regionalizama i arhaizama današnjim književnim izrazima«...
Pošto priređivač nije ni pomenuo ko je izdao taj već postojeći prevod Ivana Đaje, poredili smo a sa prevodom Jovana Đaje u izdanju Srpske Wnjiževne zadruge i saznali da je to ustvari taj prevod. Nesumnjivo, ni državno izdavačko preduzeće, ni priređivač, nisu ni po kakvom državnom zakonu bili obavezni da izveste Srpsku književnu zadrugu da su uzeli da »prirede« prevod jedne knjige koja je ranije izašla u njenom izdanju, Prema izvesnim merilima razumljivo je zašto je taj prevod sa ekavštine preveden na ijekavštinu, s obzirom da se knjiga namenjuje ijekavskoj čitalačkoj publici. Tako je nekad radio Mifa Ćorić »posrbljavajući« Šenoino »Zlatarevo zlato«. Ali ni sa kalvwim merilima ne može se pravdati što je priređivač u prevodu menjao reči i cblike srpskog književnog jezka nazivajući ih »suvišnim regionalizmima i arhaizmima«. On je svuđ stavljao: točka mesto tačka, točno mesto tačno, zasigurno mesto utvTdo, šutke mesto ćuteći, zapovijed mesto zapovest, zrak mesto vazđuh, papir „mesto hartija, tko mesto ko, što mesto šta, oklađiti mesto opkladiti; vidjiet ćemo mesto viđećemo, i puno tome slično.
Od svega, ipak, najnerazumljivije je što je priređivač promenio ime prevodioca, stavljajući mesto Jovan
Đaja Ivan Đaja. Jovan Đaja je Dpomati sppski političar, drždaVfilc icul-
fturmi radnik (1846—1926). ! Da li su možda izdavač i priređivač pomišljali da je prevodilac poznati naš naučni radnik Tvam Đaja? Ali u tom slučaju oni bi morali đa mu se obrate za dopuštenje da dobiju od njega prevod i pravo da ga preštampaju i tekst menijaaju. Ostaje onda objašnjenje da je ime Jovam zamenjeno kao regiomalizam ili arhalizam!
Upravi Srpske književne zadruge je drago što se prevodi koje je Zadruga f#zdavala toliko cene i danas preštampavaju. Ali smafra svojom dužnošću da ukaže na neumesna preinačavanja radova svojih odličnih, pomrlih saradnika.
Branislav MILJKOVIĆ
PDOVOMIOM IZDANJA „INDEKSA DEMTRALNE JUBOSLOVENSKE ŠTAMPE“
Od januara 1951 godine počeo je sa izlaženjiem u izdanju »Jugoslovenske Kknjige« »Indeks centralne jugoslovenske štampe.« Ovih dana izašla ie iz štampe i šesta sveska Indeksa za mesec juni 1951, »Indeks centralne jugoslovenske štampe« sastavljen je iz dva dela. Prvi deo je Indeks informacija u &ome je obrađena unutrašnja i spoljnopolitička tematika koju donosi naša centr.inma štampa. Materijal je sređen po azbučnom redu sa glavnim kolonama i potkolonama, fako da je i najsitniji problem izdvojen iz celine i do detalja obrađen. Svako preduzeće, fabrika ili radilište koje je pomenuto u štampi registrovano je u Indeksu. Svaka nova pojava ili iskustvo u načinu privređivanja, u izgradnji vlasti, kultumoj delatnosti, zatim akcije masovnih i društvenih organizacija, spolini i unutrašnji problemi stranih zemalia i spoljnopolitički đogađaji. Govori rukovodilaca i načelni članci naše štampe raščlanjeni su po predmetu obrađe, tako đa se odmah ima evidencija o čemu je ko i kada govorio i pisao.
Drugi đeo Tndeksa obuhvata ličnosti, Tu se nalaze imema koja su zabeležena u štampi bilo kao govornici, potpisnici članaka, istaknuti javni radnici, pohvaljeni, kritikovani, osuđeni i fako dalje.
Dok je u stranom svetu sasvim redovna polava da Indeks prati štampi, ovakva, vrsta mublikacije je novina u našoj javmosti. Kod nas su pojedine novinske ustanove ili redakcije listova vođile svoju sopstvenu dokumentaciju opterećenu velikim aparatom. Sve te ustanove ili redakcije radile su ustvari jeđan te isti posao | nepotrebno angažovale radnu snagu i trošili materijalna sredstva. Na konferenciji kojia je juče održana u Izdavačkom ođeljonim »Tugoslovenske knjige«, rukovodioci dokumentacija svih glavnijih beogradskih listova, Direkcije za informacije Vlade PNRJ i »Tanjuga«, konstatovano je da »IndeMs centralne jugoslovenske štampe« popunjava veliku prazninu u našoj štampi 1 da rasterećuje do dokumentacije i novinske arhive za preko 40% osoblja. Naročito Yasterećuje novinske ustanove i redakcije listova velikog broja isečaka i kartoteka sa kojima je korišćenie posle izvesnog broja godina skoro nemoguće. Na konferenciji je iconstatovana činienica da se Tndehs štampa samo u nekoliko stotima primeraka iz razloga što naša čitalačka javnost nlie DpOkazala dovoljan interes za ovu zaista konisnu publikaciju. To je velika šteta, jer je Imdeks po svojoj sadržini i odličnoj redalkciji vanredno praktičan i koristan Dpriručnik svakoj novinskoj ustanovi, redakci_ ji lista, a i pojedincu koji učestvuje u našem javnom životu. Prava vrednost Indeksa moći će se proceniti tek za nekoliko gođina kada se informacija više ne buđemo sečali, a postojeće dokumentacije ne budi mogle zadovoljiti naše potrebe zbog Dprenatrpanosti materijala, y
Godišnja pretplata »Indeksa centralne jugoslovenske štampe« za 12 brojeva, koji izlaze u mesečnim sveskama, staje 1.000.dinara, Pretplata se može izvršiti u „»JUgoslovenskoj knjizi« Maršala Tita br. 23/II PM a er U mus o
MLADOST U OPASNOSTI
(Nastavak sa prve strane) teresovan za samu poeziju«. Ali Kampe je ipak, bez obzira na političke prilike, čitav život »rizikovao« sa mnogim Hajneovim knjigama. Isto tako jie kod nas izdavač Šventner rizikovao sa Cankarovim mudernističkim knjigama u doba kada se čak umereno liberalna literatura izdavala samo u nastavcima po književnim časopisima. Ne bismo hteli da upoređujemo »Mladost« sa tim velikim piscima. Ali je problem isti. Bez obzira na princip rentabilnosti, izdavačka preduzeća mogu da odigraju značajnu ulogu u stvaranju nove literature. Ni direkcija ni radnički savet jednog
izdavačkog preduzeća ne bi smeli da
rade bez jedne široke kulturne perspektive. ' Za njegove najbolje
BROJ 834
Stevan Sremac
CETRDESET PET GODINA OD BMR'TI STEVANA SREMCA
Dvanaestog avgusta navršilo se 45 EO“ dina od smrfi jednog od najvećih srpskih b'isaca realista Stevana Sremca. Niš, građ u kome je Sremac proveo 11 godina kao profesor gimnazije i koji je on ovekovečlo u svojim najboljim pripovetkama, sVečano je proslavio ovaj datum. “Cela neđelja dana od 12 do 1 9avgusta bila je ispunjena raznim kulturnim manifestacijama posvećenim uspomeni piščevoj. U nedelju 12 avgusta otvorema je na Narođnom univerzitetu izložba Sremčevih rukomisa. je” se u Nišu sačuvao veliki broj originala njegovih pripovedaka. Tstoga dana održana je u Narodnom pozorištu svečana akademija na kojoj je govoreno o Sremčevom životu i delu, U nizu ostalih manifestacija u niškom muzeju prikazana je i piščeva radna soba sa predmetima Wcojl su sc takođe „sačuvali u Nišu za proteklo pola veka. j
| U NOVOM SADU JE OTVORENA IZLOŽBA SLIKA NOVAKA RADONICA
U izložbenim prostorijama Matlce Srpske u Novom Sadu otvorena je juče povodom 120-orodišnjice rođenja izložba slika voivođanskog slikara XIX veka Novaka Radoniča. Uz Đuru Jakšića jedan od najznačajnijih pretstavnika srpskog slikarstva XIX veka Novak Radonić zabeležem je u istoriji naših likovnih umetnosti kao slikar ikonostasa u portretista. Među ikonostasima istiŠu se hiegovi rađovi Uu srbobranskoj i adanjskoj crkvi. Pa ipak, nRađonić je daleko značajniji kao slika” portreta ljudi svoga vremena, nego kao umetnik-tvorac velikih crkvenih i istoriskih kompozicija. Do ovog rata sačuvalo se Oko 150 njegovih portreta, pored ostalih tri autoportreta, jedan portre Jaše Ignjatovića, dva portreta patrijarha Rajačića. Većina slika nalazila se u Mati»i Srpskoj ili kod člamova njegove porodice. o
Radonić je studirao slikarstvo u Ttaliji, Tamo je počeo i da kopjra stare majstore. kopije smatraju se »Bahus« od Rubensa i »Banović Strahinja po Đuri Jakšiću.
avojim slikarstvom Rnađoživota skoro sasvim se još više pisanju, Štampao je i ranije po raznim listovima i časopisima vadove koji su se uglavnom kretali između novinarstva i književnosti. U svojim člancima spuštao se nekad do pamfleta, Pred smrt dao je Matici Srpskoj rukopis »Reči« kojih nije bilo u Vukovom rečniku.
Nezadovoljan nić ga je pred kraj zapustio i posvetio
»TRIGLAV-FILM« SNIMA TRECI SLOVENACET UMETNIČKI PILM »KREKEC«a Posle dva umetnička filma zemlji« i »T'rste preduzeće »Triglav-film« počelo je snimanje trećeg umetničkog filma »Kekec«, u kome glavnu ulogu igraju deca. Scenario za film napisao je prema pripoveci Josipa vVandota. Roežira ga Jože Gole, a muziku je napisao kompozitor Marijan Mozina. Predviđa se da će film biti gotov ove jeseni i da će se premijera održati 29 novembra. i
_________________ ——
PIL IOGRAFITA
»Na svojoj
Voja Carič: Basne. Izđanie »Novog pokolenja«. Beograd 1951, ćirilicom, str. 40, cena 40 din. ı
Rade Bulat: Žumberak i Pokuplje u NO borbi. Izdanje »Kulture«, Zagreb 1951, la= finicom, str. 303, cijena ?
Andro Gabelić: Tragovima izdaje. Izda-
nje »Naprijed«, str. 341, cijena ?
Historija diplomaclje, prvi i drugi sVe= zak, sudjelovali: S. V. Bahrušin, A. V. Efimov, PF. A. Kosminski, A. L, Naročnjic= ki, V. S. Sergejev, S. D. Skazkin, E. V. Tarle i V. M. Hvostov. Preveo Mate Malinar. Izdanje »Matice Hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom, str. 003, cijena ? e
Historija diplomacije, treći svezak, sastavili: 1. 1. Minc, A. M. Pamkratova, V. P. Potemkin, E. V. Tarle i N. P. Kolćahovski, Preveo Josip Horvat. Izdanje »Matice HrTRS Zagreb 1951, latinicom, str. “96, cijena ?
_______________________________ ISPRAVKA
U prošlom broju »Književnih novi-
na« u članku J. Gustinčiča učinjeme su
dve štamparške greške. Umesto
»..bilo je teško verovati u slabost ovakve teze« teba da stoji »...realnost
Zagreb 1951, latinicom,
ovakve teze« Umesto »..praktičnih mogućnosti za G&aradnju čovečamstva koje su bezbojne« ireba da stoji »..koje su bezbrojne«, TSwREDNICI: Dušan I(ostić i Tanasije Mladenović
Broj čekovnog računa 102-9032020 Pošt, fah ređakcije 617 Poštanski fah administracile 628
feakrcplsi ae ne vraćaju
____ ______—-—__— —_—_ IJ —–- --- — – - — e _—- ----———K—- c_——— ———+— —— ——–—— 2ždCC1J–017–đJČUVmČČ—–
Odgovorni urednik; Dušan Mostio Beograd, Francuska broj 1 — Btampatija »Borba« Beograd, Kardeljeva 81,