Књижевне новине
(Nastavak sa pete strane)
programu. Jer Mihailović je sav u pokretu i on, izgleda, još nije stao. Usled velikih protivurečnosti u mnjegovim težnjama ne može se još govoriti šta je ustvari pravi Mihailović i gde će se on zaustaviti, Ne postoji još jedna njegova koncepcija, jedno njegovo g&likarstvo, nego mnoge tendencije, grozničava eksperimentisanja i nemiran napor da se uspe, da e pro· bije u prve redove i stekne priznanje. Njega čas inspiriše Mane (»Portre Lj. J.«), čas Konjović, čas Iaibarda, čas Munk (»Ženma s cvećem«) ili neko drugi. On u isto vreme voli WtarohrišćamBike mozajke i nordijske ekspresioni. ste. Njegova platna na mahove đišu | Svetlom lirikom, a na mahove emfatičnom pastetikom: ponekad su slikana rafinirano a ponekad drastično. On,
__dakle, još polazi od međusobno nepo-
i vezanih pobuda, od raznih formalnih
|___mogućnosšti u ftransponovanju spolj-
E . Ž-A
i
1 njeg sveta a ne od jedne unutrašnje
_ sinteze pod čijim imperativom to transponovanje i treba da se ostvari. On još mema jednu opštu ideju o vetu, jedno opšte osećanje života koji bi različite težnje, sasvim prirodne uostalom, povezali u celinu.
Ali ako se povodom ove izložbe ne
| može govoriti i izrazito Mihailoviće- .
voj likovnoj ideji, o njegovoj umetničkoj misli, o ođređenom socijalnom
| __ _Omeru mjegove umetnosti, može se
Y
i mo naglašavanje valera,
odmah govoriti o Mihailoviću kao o obdđarenom mladom slikaru velikih ambicija, jakog senzibiliteta, lepog iako nestalnog — temperamenta i bogate fantazije. Neka njegova platna koja su već pomenuta, kao i portreti »Portre P. M.«, »Portre J. K.«, »Devojka sa lutikom«, »Portre B. M.« i predeli »Beograd II«, »Beograd posle kiše«, »Predeo u kiši«, »Pejsaž«a i druge slike nisu samo dokaz izrazitog talenta nego i ozbiljne umetničke realizacije. Može se zaključiti đa je Mihailović prošao kroz prilično zapleten lavirint slikarskih mogućnosti i da je
Branko Stanković: SKICA IZ OHRIDA
stekao velika iskustva. Uostalom, on već ima iza sebe izvesno umetničko delo i jedan dosta đug, nemiran i uzbudljiv period traženja i analiziranja. On već može da stane, đa pređahne, dđa koncentriše svoju misao i s&voje osećanje i učini napor na jednom ličnijem i apsolutnijom izrazu. Miodrag B. PROTIĆ
IZLOZBA MILIVOJA NIKOLAJEVICA
Udruženje likovnih umetnika Vojvodine, koje je osnovano ove godine, otvorilo je nedavno malu, simpatičnu galeriju u centru Novog Sada. Mesto, veličina i osvetljenje koje ona ima odgovaraju potpuno svojoj svrsi i ceo ambijent je veoma zgođan za Ppriređivanje malih individualnih izložbi. Ovoga meseca u njemu se nalazi izložba crteža ,akvarela i litografija Milivoja Nikolajevića,
Tri tehnike u kojima su izvedeni izloženi radovi omogućuju posetiocu da uoči potpun i sklađan izraz sadašnje Nikolajevićeve umetničke fizionomije. Uostalom, Nikolajević se za sada i ne bavi drugim tehnikama rada, nego koncentriše ono što ima da kaže na mali format i ekonomična sredstva u koje je ugradio jedan svoj svet. Gledajući ovu malu izložbu, sastavljenu sa puno truda i ljubavi, nameće nam se još jedanput misao o meri koju umetnik treba da ima i da poznaje u svome radu.
Pripadajući generaciji beogradskih slikara koji su počeli da izlažu nekoliko godina pred rat, Nikolajevićev razvoj je ratom bio prekinut i nastavio se posle oslobođenja. Vremenski skok bio je kođ njega praćen i skokom u koncepciji i tehnici, i to tako velikim ,da nam njegova dela posle rata odjedanput svedoče o jasnoj i
"Pazrađenoj ličnosti. Na izložbi se nalaze i nekoliko crteža iz predratnog periođa, koji nam daju mogućnost da bolje uočimo njegovu razvojnu liniju i karakteristiku njegovog talenta. Ti crteži iz 1939 do 1941 rađeni su u linij „,perom ili drvcetom, i sama kon-
»pcija im je linearna „tj oslanja se
a konture predmeta ,a detalji su O-
»} linearno ucrtani, Njegovi poslerat-
nji crteži, naprotiv, shvaćeni su pot-
puno slikarski ,u čemu podrazumevazapremine masa punu trodimenzionalnost. Kon-
ture nisu više glavni osnov izražavalnja, nego se crtež predmeta drži onim
to se u granicama kontura naglašava kao masa. Otuda on liniju ne izvlači
riše tvrdim perom „nego četkom i nije
Žslučajno da je promena nastupila jed| lovremeno la možda i kao posledica - bga što je Nikolajević prestao da slira uljenom bojom. Nostalgija za sliFr earstvom unela je u njegove crteže i
|egratiku toliko slikarskih elemenata,
Mida mam je sasvim prirodno kada gle-
Mgeo sa ljudima i konjima, da u njemu | osetimo i boje. Zato se i ne čudimo Što wikolajević ostaje glavnim svojim in)resovanjem pri crtežu i grafici, jer lačin na koji se on kroz njih izraža-
.. evyeoebevbeeevesoebogoeepeo eee e90VO
Ć : ranko Stanković: SKICA
fesgavevaćće) ...... 00968009970P66900090090 400009
. daljenjima,
amo kakav njegov vojvođanski pre- .
va daje oduška i njegovim slikarskim osećanjima, pored čistoće u koncepciji koju zahteva grafika ,a koja se isto tako prostire i na crteže. Slikarsko osećanje za prostor, za odnose svetlosti itd. i definitivnost koncepcije grafičara ,spojile su se kod Nikolajevića u srećnu celinu. Otuđa nije slučajno što je on od grafičkih tehnika odabrao litografiju, koja svojom mekoćom i širinom poteza na;bliže stoji slikarstvu, Pravac Nikolajevićevog stvaranja je realizam, Ali kako se taj izraz u likovnoj umetnosti često upotrebljava u vrlo širokom smislu, naročito kod nas, označavajući sve vidove inspirisanja prirođom, a to je opet manje više čitava umetnost od svoga početka pa do danas, potrebno je naglasiti da za Označavanje Nikolajevićeve tendencije, ovu reč uzimamo u njenom užem smislu: neposredne i bliske sličnosti sa predmetima u prirodi, njihovim umaterijalnosti itd. Makoliko da je ta sličnost relativna prema shvatanjima epohe i mestu stvaranja, ipak može danas svako oko, bez suvišnog komplikovanja ,videti da se Nikolajević u konturama i proporcijama korektno drži prirođe. Njegov realizam nije samo estetski pravac, već je osećajno povezan sa naročitom željom opisivanja ljudi i pređela. Jer Nikolajevićevo interesovanje je zaista najtešnje vezano za karakter Vojvodine, Veličanstvena ravnica gledana sa Fruške Gore ili sam život u toj ravnici su motivi u kojima on najdublje i najintenzivnije uspeva da sugeriše gledaocu doživljaj prirode, verovatno jer se tu rađi o njegovim neposrednim osećanjima. Nešto manje je to slučaj kada se upušta u pretstavljanje tipičnog pojedinca (Čika Pera), ili simboličnog stava, kao što je ona često reprodukovana žena sa srpom, U jednom i drugom slučaju nema one narativne topline, koja se tako intenzivno oseća kađa se u jednom crtačkom dahu spajaju beskonačna ravnica, sa konjima i ljudima koji tamo rađe.
U svom strogo realističkom izraža· vanju Nikolajević je sa sigurnošću izbegao opasnost hladnog akademizma ili sentimentalnog izbora i ulepšavavanja motiva iz prirođe, koje oboje mogu lako odvući u izveštačenost i banalnost. Kao takvo, njegovo delo nam je retko i dragoceno svedočanstvo o mogućnostima jedne realistične tendencije danas. I ako se upitamo zašto i kako se Nikolajević pored opa snosti na tome putu, koje donosi je· dan strogi realizam lišen direkine tradicije vremenskim razmakom od gotovo jednoga veka, mogao da zadrži na čistom umefiničkom terenu, do bićemo odgovor u samom njegovom prirodnom i ne forsiranom umetničkom metodu. Gotovo ne možemo da nađemo drugi izraz do slikarskog po: štenja za Nikolajevićevu odmerenost
u osvajanju realnih oblika u prirodi.
Kod njega nema ni stilizacije ni slučajnih i neobjašnjivih poteza, Stegnu u male okvire ,njegov strogi postupak spojen je sa širokim osećanjem za potez i za prirodu. Taj sklad u ljubavi prema zanatu i prema realnoj prirođi daje njegovim crtežima i grafikama osećaj uravnoteženosti, koji nije svakodnevan u našoj umetnosti. Bez ikakve pretencioznosti, Nikolajević postavlja sebi bliske i jasne ciljeve, koje u potpunosti postiže. Ništa ne može bolje posvedočiti zrelost jednoga u metnika. ]
U istom smislu kao i crteži deluju i Nikolajevićevi akvareli, Ekonomični i jednostavni u boji, oni su tim realniji što im je boja rezultat vrlo finog opažanja Svetlosti i senke i plemenitog odbir4, 8 -
A, 6.
–
oeeoo.eo.oseo99OeOO eee 9999epeo9egO999O9O9O0OVe eee 90)
eeeeeegsseoeeegeeGoeseoeo.a9ee
FOLIIIOIIIII OIOIOTIIIOIITIYOONVTNVOVAVVVVVAVOVAVVAI
eeo.oooeooeovo0oovoopOO9O9P PP
OIIIIOIOIIII
OIIIIIIIIIIITII
eseocoveovovooeeo
FOTIIIIIUIIIIIIIIIIIIOII III III
000000000060009 000000 000600 000BOe 000090 00DO0000O00O000OOP
"Nr COAT PE a, 4, MIA, 8 Ke.
af. af SNMEIORA SA |
KNJIŽEVNE.NOVINE ~
0oeeeobegebooo0beee6e99 989999
#1 8 N an IM di 34, A | jr 7, 5 (74,0 th
\ a
|
ya COBIO LL NJ OR M.
Keijanje
EDJELJOM ujutru, zna se, moj prika Stevan, rudar, zvani »Škandal«, ushoda se po kući, trlja riđu oštru bradu i s oklijevanjem gunđa:
— Eh, opet se valja brijati. Škandal!... Objesim ti božije brijanje!
To ti je za nj jedna pipava i nesigurna rabota, ispunjena prikrivenom nervozom, puna začkoljica, nepredviđenih opasnosti i samo njemu znane muke, koja se ne može izbjeći, jer se uvijek ponavlja sa istom neminovnošću kao što raste brada i ređaju se nedjelje.
MNeć skoro trideset godina on se svake nedjelje ovako priprema i brije, a još uvijek nije savladao onu bojazan od toga posla, niti se osjeća potpuno dorastao za nj, kao ni onoga dana, kad je prvi put, krišom, uzeo ćaćinu britvu, neprikosnovenu svetinju u kući, i negdje u zavjetrini iza pojate, škiljećj u Kkrnjadak ogledala, strugao rijetke bjeličaste malje po bubuljičavoj dječačkoj bradi.
Tako je još uvijek na mjemu stara košulja, radne čakšire i rašnjirane cipele, ipak iz njegove pojave izbija nešto prazničko i nesvakodnevno. Gologlav je i podvrgnute kragne, pa mu donji dio vrata, ogoljen i bijel, čudno ođuđara od spečena i mrka lica kao da to dvoje ne pripađaju jednom istom čovjeku. Još je uz to nekud otsutan od svakodnevnih razgovora i posla, pa i to daje nešto izuzetno čitavoj njegovoj pognutoj pojavi, dok bata i tuca iz ćoška u ćošak iskupljajući svoj brijaći pribor.
uvod u svako njegovo brijanje pretstavlja baš ova potraga za njegovim »alatom« rasturenim kojekuda tokom nedjelje.
— Ma vidiš li ti, prika, mene i ove moje žene? brunda on premećući po nekakvim starudđdijama u tijesnoj ostavi. — Gledaj ti samo šta smo ti mi sve iskupljačili u ovoj našgj kući. Škanda]! Evo, ovaj komad uzde nosimo još sa sela, iz Bosne, a ima već šesnaest godina kako smo otuda otišli. Eto ti, što ti je čovjek proklet: kupljači, prti, vuče sa sobom, a i ne zna hoće li mu trebati. Ustraši ga, brate, sirotinja i potreba, pa se sav zakopa u nekakve andrmolje. Ako se i nađe nešto dobro, izgubi .se u ovome starežu.
" Pronašao je posudu sa četkicom. Bila je to mođrikasta staklena kutija od masti za cipele. Stevan je po» diže uvis da bih je ja bolje mogao da pogledam.
— Vidiš, ovo ti je od one masti štono se zvala »Arap«. Imao si ti toga... Kupiš jednu u godini dana, pa maži koliko ti drago. A koliko se onda mazalo škandal! — tri-četiri puta uz velike godove i kvit., A pošto bi! ti ja danas ukabulio da svake nedjelje ne namažem ove svoje cipele, ih.
Rudar nježno pogleda svoje đuboke cipele od boksa, zavrti malčice glavom i nasmiješi se, pa stavi posudu na prozorsku dasku u pretsoblju i osmotri je poizdalje kao da je procjenjuje.
— Bio ti je nekad na njoj naslikad Arap, Turčin, šta li je. Iskeljio odonud zube pa se smije. Uh, grom te ubio, mislim se...
Prika Stevan prelazi u sobu, s lakoćom se spušta na koljena i zavlači glavu pod krevet. Otud se čuje njegov nešto izmijenjen glas.
— Zbilja, prika, hoćeš li silaziti u jamu da vidiš kako mi rabotamo? ... Neka, neka, treba da vidiš.
Izvukao je sivo-maslinast drven vojnički sanduk posut strinjenom slamom iz kreveta i baveći se oko njegove brave nastavljao .da priča:
— Dugo sam ti se ja mislio da ostavim rudnik, pa da u Banatu tražim nešto kućice i komadić zemlje, pa opet... navikne se čovjek. Tu ti je društvo, pa svaka zgoda, pa nada se čovjek i penziji, a ni posao, ako ćeš, pravo, nije loš. I paze nas, bogami, lijepo, što jest — jest.
Za čitavo to vrijeme on je, sjedeći na zemlji, pažljivo i s ljubavlju premetao po svom sanduku. Ta prosta drvena škrinjica koju moji krajišnici zovu »kuver«, počne đa prati našeg seoskog mladića još od regrutacije, pa ga više ne ostavlja kad god čovjek krene kuda u svijet. Tamo u tuđini »kuver« je seljaku jedina opipljiva i stvarna svojina: i kuća, i njiva, i pojata i ženin' kovčeg s mirazom. On je u isto vrijeme i jedan tužni djelić rodnoga kraja, i kad god ga čovjek otvori, neka sitn'ca u njemu potsjeti ga na kakvo prelo, seoski zbor ili upola zaboravljenu djevojku, pa čežnja za zavičajem naprečac oživi i dušu ispuni sjetom. Na kuveru se zato čitave noći bdije u Sunji, Capragu i drugim stanicama poznatim zbog lopova, škilji se u nj dok se čovjek bori s drijemežom u pregrijanu vozu, i negdje tamo u šumskoj baraci, kad umorni ljudi pristižu s posla, prvi pogled uvijek pada na kuver.
Kad je čovjek, opet, kod svoje kuće, kuver ga poisjeća na putovanja, na dobru i.rđavu zaradu, krčme i pijanke i na godine provedene štokud po svije" tu. On svakodnevno napominje da osim rodnog sela ima još i drugih mjesta i krajeva, drugih ljudi i drukčijeg života i poslova. I svaki pogled na kuver uvijek propraća brižno pitanje: nije li se negdašnji momak prevario što zauvijek nije ostao tamo kod te i te željezničke sekcije ili kod one bjelonoge Švabice na bogatom vojvođanskom salašu? Možda bi mu onda druge ptice pjevale.
Iz posebne ladice u svom sanduku Stevan vadi britvu brižljivo uvijenu u novine, odmotava je i priča mi:
— Ovo sam u Sloveniji davno pojeftino kupio od onoga nesrećnog Šuputa ... znaš, onog Šuputa, baraba, štono znao rzati i u svake okretati. Kažu da ste ga vi u ratu strijeljali na Kamengrađu zbog pljačke.
— Sjećam se. Dmitar Šuput?
— Jest, ješt, on. Moglo ti se u njega naći ovako što ti drago, samo se ni najbolja stvar kod njega du go ne zgrije: propije ti on to, prokarta, a i džabe je znao dati, bog ti ga ne ubiče. Škandal! Nije ti on bio
loš srcem, samo tako — zauzela ga nesreća. Eto, da ste
mogli nekako da ga poštedite?
Malo naherene glave, Stevan tužno pogleda sjajnu britvu, uzdahnu i prihvati se kratkog, na više mjesta narezanog kaiša za oštrenje.
—Zbilja, prika, bi !' se tamo negdje kod vas mogao naći jedan dobar kaiš za britvu?
— Bogami, poteško.
·— Poteško, pa da. A vidiš, ima ti gore jedan iz našeg sela, neki Božo Tintor, stric ovoga Tintora što sa mnom radi... E,što ti taj ima onaj dvostruki američki kaiš: kad maneš dva-tri puta tam, i amo britvom, zuji k'o muva. Škandal! Jesenas, oko slave, svraćao sam kod brata, tamo kod Rume, tu je i taj Tintor naseljen ,pa sam baš mislio da mu tražim pola onoga kaiša. Dao bi mu, vjeremi, za nj jedne stare cipele. A on ti, rekoše mi, leži već mjesec dana u zatvoru, krio nekakvo žito, što li. Eto ti ga, đavole! ·
S tim uzvikom Stevan lako otskoči s poda i uze se obzirati oko sebe.
— Marija, o, Maro, gdje ti je ono ogledalo?
Kroz otvoren prozor čuje se iz ljetnje kuhinjice Marijin nabusit glas. j
_ mašine.
— Ajde tamo, šta ja znam, valjda je meni jutros do ogledala; vidiš da umivam djecu. Zaviri tamo iza
Stevan uze da pipa po sumračnom ćošku, poobara neke kaleme i makaze, dok jedva ne izvuče oveće četvrtasto ogledalo malo okrnjeno s jednoga kraja.
— E, da se pođe, moleći boga.
Prešao je u tijesno pretsoblje na kome su bila troja vrata i jedan manji prozor, koji je gledao u dvorište. Tu, na dasci toga prozora, prika je stao da ređa svoj pribor nespretno, drhtavih ruku, bojeći se da svakog trenutka nešto ne razbije.
— Bno ga, de! Škandal! Ma šta se kližeš sveca ti...
Dok se tako okretao za stolicom na koju će sjesti, oborio je metlu, zapljusnuo kantu s vodom i žestoko stresao sve posuđe na maloj polici, Kao neki odgovor na tu zveku, začu se odozdo od kuhinje:
— Gic, gie! Lijepa moja krmačico!
Prika Stevam zavjerenički mi namignu.
— Jesi li čuo kako me časti? E, slavu joj njezinu, ima jezik, ima,' ali opet je dobra k'o kruv. Škanđal! Kad ono neke godine, tamo pređ rat, bi štrajk, neće= mo mi iz jame, a ona ti... grebe ti ona žandare! Sigurnija je od svakog čovjeka. | |
Kad se konačno ugnijezdio na stolici i nekako smjestio preda se noge, prika pođe rukom za četku, pa se istom trže.
— Eto ti ga, đavole, ne uzeh komad novina! Dajde, prika, ne budi ti naređeno, otparaj mi jedan list, eto novine gore na polici. Eto, te... Ne, ne, nemoj de mi toga govora, kvar je. Nemoj ni toga... Aha, daj to.
Sapunajući se, Stevan priča zureći u ogledalo:
— „.. Kažem ti, drži ti on tako govor o borbi, o našim majkama, o tome tako, šta ti ja znam, a meni lijepo suze... Boga mi, umalo nijesam zaplakao Škandal!
Onako sav u sapunskoj pjeni, Stevan me pogleda rasplinufto, žmirnu pocrvenjelim očima i opet se okrenu ogledalu.
— Mio ti je onda sa mnom na zboru i ovaj naš dugački Tintor, ovaj Mile. Bogami fi i on šmrca, tare nos... Kad mi pošli kući, vati se on rukom, a njemu iz džepa izvuklo kožnu duvansku kutiju, valjđa je držalo da su pare! Bto ti, nekom je onda i do toga bilo. Lopovluk! Škandal!
Otud iz dvorišta pokaza se na prozoru podrugljivo lice Stevanove krivouste Marije.
— E, jesi mi slika! — isceri se onda u okno.
— Odlaz' de, Marija!
— Što si 5e tako izbečio k'o vukodlak? Aha-haj, bože ti pomozi!
— Odlaz' de, Marija, posjeko' se ja!
Tamo-amo, iz kuće u kuću, kroz pretsoblje su svaki čas protrčavala Stevanova djeca, lupala vratima i pravila promaju.
— Bježidete, djeco! Zakon im njihov, kalko se ova= ko uspropadaju i ustrču baš kad se ja brijem... O, ljudi, ljudi, pa ja nijesam ni znao da imam ovoliko dječurlije! Škandal! Ko ih pogradi tolike, pobogu, kad se prije narodiše? |
Stevan u čudu širi ruke i upitno slada za iščezlom djecom kao da ih sad prvi put vidi. ·
Svjetlost u pretsoblju naglo potamnje. Onaj dugajlija M. e Tintor upravo je nailazio pored prozora i nagnuo se da virne unutra. i
— O, ja još pitam kamo tebe jutros! — razvika se prika Stevan. — Kad god pogledaš gdje je dugački Mile, vavijek je kod moje Marjetine. Škanđal! M, vala, negdje ću ti prebiti te tvoje dugačke tintarske krake, da znaš dobro!
— Tihe-he, šta ćeš, de, kad srce ženama ište mene! — meketavim kozjim glasom smije se u okmo vrami komšija i produžuje prema ljetnjoj kuhinji udnu dvorišta klackajući na svojim nezgrapnim štakastim nogama. Stevan puše, stenje i otbukuje kao da radi bogzna kako težak posao, Njegova britva, podrhtavajući, kao da bilježi svaki potres i uzvik u kući i dvorištu. Čas trepne i ukoči se kad nešto lupne pred ulaznim vratima, čas neodlučno zastane kad se čuje kakvo dozivanje odozdo od Ibra, a u jednom trenutku, opet, kad se čini da se sve smirilo, uzme marljivo, na kratke predahe, da struže i klizi.
— Vala, prika, lakše mi se natjerati u jamu kad se zapali rudnik,enegoli na ovo brijanje. Teže mi je nego čitava šihta. Škandal!
— A zar se dešava da se rudnik zapali?
— O, da, već dva-tri puta za moga vakta. Pa ti mi, brate moj, stari rudari, ne izlazimo dan i noć iz jame, sve dok se rudnik ne pogasi. Ne pita se tu ni šihta ni... Škandal! A ovi seljaci iz okoline — tu britva prezrivo pokaza ustranu — &ve fi se bo razbjegne kućama i ne dolazi na posao, dok sve ne bude gotovo. Baš ti njega boli duša za našim -rudnikom. Eh, seljak, seljak... Škandal!
Iz dvorišta se začu neko džaveljanje i skika. Britva otskoči i ukoči se u vazduhu,
— Paz'de, prika!
U lijevom ćošku dvorišta, na neobičnom smetlljarniku, ogromnoj sandučini podignutoj na četiri jaka stuba, klale su se dvije goleme čupave psine da je sve prštalo i prašilo se smeće. Stevan viknu Mariju, pa se okrenu meni:
— Ono ti meni, vidiš li, prika, nekad pošsvenoći ne da spavati, osobito kad gore ima kostiju. Iskupe se psi s čitava rudnika, buljuk jedan, pa kad nastane grljenje i skika, hoće sve u lagum da dignu. Škandal! E, vala, ko je god ono isplaniro, baš ga je uredio k'o Đurđija drob... Skoči de, o, Marija!
Kanđa se briju i u drugim kućama male ruđarske kolonije, jer osim dugonje Tintora nije ni vidjeti ni čuti nikog od muškaraca. Čuje se samo kako se žene dozivaju, zveckaju posuđem ili psuju i biju djecu koja bježe od kupanja i presvlačenja. ,
— Ima ti, brate, i ova moja Marija vragometnog
see oeeseneponososossaoeoooogoepooaoeBeaoseoneneve ee
OLIITIIIIOIIIIOIIIIIIIITTI
eveveevoveee
heeevseeeeee..
posla s ovo dvoje djece — mudruje Stevan. Već se ~
obrijao, pa ·blažena lica još uvijek sjedi za ogledalom i briše britvu. — Vjere mi, kad su izbori, dao bi ja svakom žensku onoliko glasova koliko ima djece. Vala, i zaslužile su. Evo samo ove moje Marije... Škanda!l!
— Bhej, Stevanda, jesi li gotov? — već se ori napolju nekakva krupna i hrapava ruđarska glasina. Izlazi da zapalimo!
\TIako ne puši, prika Stevan brzo ostavlja britvu u
Pa]
' kuver, žuri napolje i pozdravlja se sa četvrtastim no-
satim komšijom. Dečurlija već nose vodu da mu poliju, a on, raskoračen, i go do pasa, podnosi ogromnu prepršt pod krčag, čeka da se nalije i usput, dobro raspoložen, pita:
—A ti se, komšo, jutros nijednom ne poreza britvom? O, brate i u tebe ima posla: tolika glava, nije šala... Ma. kad se nešto smislim, ne bi ja bio brico za sav široki svijet. Jadan ti je, brate, i to kruv, ona} od sedam znojeva. Škanda]l!
or
M. Nikolajević: KONJI (litografija)
geb00eWWaoobbobWe000WO0PO00PPVP000 000000 000 POD Ope O00 O Po ooo 0D P e ea 00Ma00De0Pe0ee0000RPB00MO0000a0DB09000009O0O0a09e09G0 M
tate
eseeeeegeognoveeee Pe
sevessoggeooooaoeo0eoeeo0yav.B909699O0O O opeveeovoove eee
_ eosesossoee
BROJ 4
PREGLED
| BRVI ABONENTNI KONCERT
Simfoniskog orkestra Srbije
mifoniijskog orkestra d značajnih dae muzičke kula za razZtle na
Osnivanjem Si NR Srbije jedan je O tuma za istoriju srpsk ture. Stvorena je tim OosnOV voj naše simfonijske muzike,
kome će se razviti
svirači i diregenti, na kome će naši reproduktivni umetnici, instrumentalisti i pevači, imati još jednu platformu više za javne nastupe, a takođe ile na kome će se intenzivno. m razviti naše stvaralaštvo u oblasti sim-
O OC acd ansambla, koji je sa radom počeo sredinom prošle sezone, imala je u početku karakter improvizacije. Međutim, u Ovu koncerinu sezonu Simfonijski orkestar Nr Srbije ušao je sa smišljeno pripremljenim planom rađa kome kao osnova &luži osam abonentnih simfonijskih koncerata, Na ovim koncertima koje će divigovati domaći dirigenti a kao solisti sudelovati naši reproduhktivni umetnici, uvršćena su u program, po« red klasičnih i savremenih dela svetske literature, i simfonijska đela naših kompozitora od kojih će većina O” vom prilikom biti prvi put izveđena. Činjenica da se na programima a« bonentnih koncerata nalazi osam domaćih simfonijskih dela jasno pokazuje da je uprava Simfonijskog orke* stra pravilno shvatila značaj i potrebu tesne saradnje sa našim komnpozitorima. Pitanje se samo postavlja kako i na koji mačin da se ta saradnja
. prođubi i u kom pravcu treba đa se
dalje razvija. To je svakako osnovni
| problem koji će najbliža budućnost u
akutnoj formi postaviti pređ upravu Simfonijskog or!-ostra.
Na programu prvog aboneninog koncerta koji je dirigovao Krešimir Baranović „prvi dirigent Simfonijskog orkestra NR Srbije, pored Šeste simfonije L. van Bethovena, Sigfridove idile R. Vagnera i Tila Ojlenšpigla R. Štrausa, izvedena je prvi put od domaćih dela Koncertna uvertira Stanojla Rajičića.
Među savremenim srpskim kompozitorima Stanojlo Rajićič svakako je
jedan od najplodnijih. U Svom BiVA=—
ralačkom rađu on se najradije zadržava ma cikličnim „oblicima koji su iskristalisali svoju fizionomiju u periodu klasike. Spontano i dinamično odvijaju se njegova tri poslednja instrumentalna koncerta. Oni su formalno pregledni, a bravurna solistička partija sastavni đeo celine. Ma da ne insistira na prođubljenom i iscizeliranom stilskom izrazu, Rajičić možda baš time ostvaruje ipak stilsku uravnoteženost, Po načinu na koji rešava problem stila ekvilibrirajući često na granici iza koje bi neminovno zapao u eklektiku, on je umnogome blizak Gustavu Maleru.
U svojoj Koncertnoj uvertiri, pisanoj u sonatnom obliku, Rajičiću nije pošlo za rukom da i ovoga puta ostvari pregnaninu · i stilski homogenu celimu, Spretno mstrumentiranom đelu, koje ima stilski heterogenih kadđenciranja, koje je po karakteru tema i koncepciji mnogo bliže simfonijskoj poemi, nedostaje izrazita završna gradacija i ubedljiv svršetak. Izvesne korekture svakako bi doprinele formalnoj preglednosti i stilskoj uravnoteženosti dela čiji je tematski materi jal interesantan i sadržajam.
Krešimir Baranović spađa nesumnjivo u red naših najboljih operskih dirigenata. Kao simfonijskom diri'gentu njemu je zato bila majbliža Štrausova dramatična, u orkestraciji bogata, simfonijska poema Til Ojlenšpigl, pa i Rajičićeva Koncertna uver• tira koju je vrlo ozbiljno nastudđirao, Bethovenova Šesta, pastoralna simfonija, ma đa sa programskim sadržajem, iziskuje ipak stilski strogo odrođeme okvire interpretacije, koji ne odgovaraju Baranovićevom tempDeramentu. Lirski raspevana simfonijska poema Sigfridova idila od Riharda Vagnera bila je u Baranovićevom tumačenju suviše široko raspevana, te radi toga nisu došli do izraza njeni rafinovani dramski akcenfi koji celinu čine preglednom i koji doprinose
. da se ispolji dubok emotivni sadržaj
dela, Ansambl Simfonijskog orkestra NR,
' Srbije ulaže velike napore u savlađi-
vanju tehnike simfonijskog muziciranja, Značajne rezultate u ovom napornom rađu orkestar je dostigao u
- izvođenju Rajičićeve Koncertne uver-
tire, naročito u Štirausovom 'Tilu Ojlenšpiglu bio je tehnički elastičan, intonativno precizan i zvučno ujednačen, |
_ Dragutin COLIĆ
naši simfonijski
\