Књижевне новине
MNIRANA 9
(Nastavak 8a prve strane)
Mi ne brkamo nečiju reputaciju u svetu s darovitošću. Da bi i genijalno delo jednoga naroda bilo poznato u takozvanom velikome svetu, Da Dpriloženo opštoj duhovnoj riznici čovečanstva, nije dovoljna njegova Vrsinoća, potrebne su prilike koje će uspostaviti, u tome svetu saznanja, znanja i asocijacije, u vezi sa sredinom, s na– rodom i jezikom u kojima je delo poniklo, Politički prestiž redovno nameće nužnu radoznalost da se ušvoJe neophodni podaci bez kojih se ne može
· ni jedno delo shvatiti,
Doći će dan kađa će đuši i uđalie• nih delova čovečanstva prionuti Njagoševa poezija i goditi da, po rečima drugog pesnika, otvarajući, ma 1! komentarisane prevode »Gorskoga vijenca«, »rasklopi i svoja, leta željna krila«. Stolemni otpor našega naroda protiv Bšvakog nasilja i primamijivih iskušavanja narodne časti, stoleina borba za nezavisnost, slobodu { pravdu, već počinju da zanimaju i ostale puke i narođe; oni se pitaju: ko je taj narod, iz njihove perspektive, taj manijak slobode, pjan od sopstvene krvi prolivene za slobodu; gde je ·ishod njegovoj moralnoj snazi, te toliko može da podnosi za svoje idenle koji su, ujedno, ideali najboljem delu čovečanstva? I, na kraju krajeva, odakle tome narođu i fizičke sile da „se održi hiljadu i pet stotina godina
u postojbini koju su morali netragom
napustiti toliki jaki osvajači? Najpribližnijega odgovora dobiće: od ostataka naše srednjevekovne umetnosti, u narodnim Besmama i od Njegoša, Narod, koga je siloviti napa– snik zaustavio na početku grandđiozna stvaranja, nije pristao nikada da se izmiri 8 nasiljem i sa zemunicama: povukao se u svoj takozvani Kosovski mit, u obilićevski mit, u mit o slobodnoj duši potlačena roblja i o ropskoj duši, o robovanju nečoveštvu, nezajažljivih tirana, Povukao se u zbegove, u planinu, u nepristupačne gore i stenje, posvetio se herojstvu progl&šivši ga najsavršenijom slobodom, Narodna poezija je nagonski, ne uvek nepomućeni, odisaj toga mita o junaštvu, a Njegoševa je čist, i tamo gde je surov, da kažemo, profiltrovan kroz jeđan kristalan intelekt, prorafinovan, svestan izraz toga herojskoga mita, obilićevskoga kompleksa. Junaštvo, beskompromisna smelost, strada– nja i smrt, kao pozitivan stav, plodonosan pokret, to je Njegoševo tragično i potvrdno osećanje života, Koliko Je to osećanje duboko uraslo u dušu našdg naroda, vidi se po tome što ne– ma toga jugoslovenskoga kraja gde citirajući Njegoša ne sine oko i ne prošire se grudi kao od krepčine zdra· Va gorskog ozona. Ali, ni drugde, nigde, nije još učmao san o čoveku koji u borbi života, za napredak, za slobođu, za pravdu, hrabro se bori, uspravno &toji, i ako ustreba, hrabro pada. I zato, Njegoševo delo, iako fabulom vezano za davnašnje epizude u prikrajku Evrope, vremenom postaje sve življe i značajnije, Njegovu čaru, suviše, pridonose i oni- arhaizmi. To delo je kao oni giganti u drevnim
šumama, pošteđeni od trusova, požara ·
i gromova, čak i od ljudske gramžljivosti, koji kroz vekove postaju sve krasniji, plod im biva sve sočniji a i suvarak s krošnje, iz godine u godinu, biva sve tvrđi, sve lepši materijal za vajara, za graditelja, .
Takva dela stvaraju geniji. B:ago nmarođu koji ih ima i u dobri čas prepozna, koji ih prisvoji, poistoveti se & njima, naposletku, stekne uverenje da ih je on sam, narod, i stvorio, Klanmjajući se Njegošu, naš se narod uzdiže na mesto koje mu pripada.
1) Govor kojim je 31 oktobra u Narođnom pozorištu u Beogradu odbyena svečana akademija u čast a&togodišnjice smrti Petra Petrovića Njegoša,
Niko JOVIĆEVIĆ
DEVET DANA / JEDNO JUTRO
Ivo ANDRIĆ
NJEGOŠE PREM
Sa pojavom Petra Petrovića Njegoša na voćstvo Crne Gore dolazi prvi moderan čovek, čovek devetnaestog veka, koji će gledati i videti i dalje od svog vremena i koji će bar po tenž denciji biti savremen čovek i KEvropejac, Njegoš je prvi vladalac Crne Gore koji je do u pojedinosti upoznao taj »prosvješteni svijet«, koji je shvatio da se njegov narod, kao i oh sam, nalazi pred teškim zadatkom: da steče . kulturu, a da se ne izgubi u njoj, nego da ostane ono što je: kulturan, ali svoj. Na tom zadatku radiće Njegoš celog svog veka. On će sagoreti i slomiti se u naporima da svoje težnje ostvari, ali ih se odreći neće nikad, i ostvariće od njih onoliko koliko se u.đanim prilikama najviše ostvariti moglo, Ostvariće u sebi, kao vladalac, toliko da ga docniji naraštaji, rađeći uvek na tom istom delu, jer je to posao mnogih nara= štaja mogu, evo, sto godina posle njegove smrti spominjati ne samo po njegovom pesničkom delu i državničkom radu, nego i po tim kulturnim i kulturno-političkim težnjama i nastojanjima njegovim.
I mi ćemo ovde govoriti o tim Njegoševim težnjama,
Pre svega tu zemlju u koju je želeo đa unese kulturu savremenog sveta, trebalo je učiniti sposobnom da tu
Ituru primi; trebalo je u njoj garantovati zakonitost, osnovati kakve-
takve vlasti i ustanove bez kojih ne- .
ma ni države ni mogućnosti kulturnog rada.
Crna Gora je u toku ređovnih bojeva s Turcima zaista postala »gnjezdo vojinstvene gordosti« i, kao što znamo, održala se u slobodi, ali po skupu cenu, kao što već biva u ovom našem svetu u kom se sve skupo plaća, a sloboda najskuplje.
A. kad je turska sila stala naglo da opada i kad je i nad Crnom Gorom granuo deveinaesti vek, on je obasjao zaista zemlju bez suza i bez ikakve »uredbe«, osim one koja je služila održanju i odbrani i koja je za nove prilike bila potpuno nedovoljna, U toj zemlji zaista nije bilo »druge misli« ni mesta za. drugu misao. Za crnogorska plemena, kao i za pojedince, moglo se s·pravom reći da su složni samo u jurišu na Turčina i samo. dok juriš traje, Treba baciti samo jedan pogled na poslanice Petra
I pojedinim plemenima, pa da se to ·
jasno sagleda. Bez druge vlasti osim moralne, zammovane na tradiciji na crkvenom verovanju, bez ikakve iz-
Vršne sile, Petar I se za celo vreme .svoje duge i teške vladavine nosio ne
samo sa Turcima i sa bedom nego i sa neredom i samovoljom..,.
Takvo je stanje bilo u Crnoj Gori
kad je za njenog vladaoca došao 1)godišnji Rade Tomov pod imenom Petra II. I taj mladić i pesnik uhva-– ftio se odmah u koštac sa anarhijom i »besporedstvima«. Mi svi znamo iz istorije da je on bio onaj koji je udario prve osnove organizovane vlasti u zemlji, uveo prvu porezu, javnu bezbednost itd. Već godine 1837 dobro obavešten austrijski agent javlja svojoj vladi u Beču: »U Crnoj Gori mnogo se radi i posluje. Na Cetinjskom Polju delaće se na proljeće kuće za
*
\
senatore 1 jedna za školu i sad se već kamenje za to pripravlja, Vladika je po svima nahijama kapitane i gvar= dije postavio, koji dobivaju plaći, i
ufa se da će s vremenom sve ure,
diti«, M 0
Tragovi tih napora nalaze se au poetskom delu Njegoševom i u »Gorskom vijencu« i u »Šćepanu Malom«, oni se čuju kao uzdah iz vladičina stiha upućenog Crnogorcima:
| »Teško onom ko o vama briži«,
Sve to, naravno, nije išlo bez 1eških sukoba, bez velikih napora i često krvavih žrtava, ali u toj borbi Njegoš nije štedeo sebe ni žalio druge«. -
»I taj mladi vladika pokazao se zaista »čovjek od posla i od razuma«, kao što je predviđao njegov stric koji ga je izabrao sebi za naslednika, pokazao se kao »česni i blagorodni Jevropejac«, kakvim se trudio da bude. To je zapaženo odmah i u Petrograđu i u Bdču i u Trstu i u Kotoru.
Novi vladika se nije ograničio na to da udara osnove državnoj administraciji i da silom vlasti iskorenjuje zle i nesavremene običaje, On nabavlja štampariju, izdaje u Crnoj Gori 'knjige, prve posle toliko stoleća. On počinje da otvara osnovne škole i šalje u Srbiju prve crnogorshe mladiće u srednju školu...
On je video kako se živi »u Evrope luksu svijetlome« i odmah je pregnuo
ne samo da upozna taj svet nego da”
bar nešto od njegovih blagođeti ostvari i za svoj narod, u svojoj zaostaloj zemlji.
Jeđan službeni austrijski izveštaj iz
- Kotora, iz 1845 godine, potvrđuje Nje-
goševa kulturna nastojanja. Tu se kaže: »On ođuševljeno govori o kultivisanju Crne Gore, o školama koje želi zavesti, priča o topovima koje će kupiti. Namjerava da Cetinje preobrati u varoš, Osim toga, u Beču i u „petrograđu razgledaće dvorove, ministarstva i ostalo pa sve što je u Austriji i u Rusiji bolje presaditi u Crnu Goru«.
e: e. :SOLŽ. Njegošev mauzolej na Lovćenu
— 'RJIŽEVNE{NOVINE
"a
.
OD
To je ono što su Njegošu priznavali i njegovi protivnici, I tako.se kroz sve njegove govore i postupke provlači uvek ista nit, uvek želja za »prosvjećenim svijetom«, za prosve-
m, ma i najmanjom u Crnoj Gori, a pored toga, kao šenka koja ne može
da se oslobodi, ide "uporedo potreba
za barutom i topovima.
U isto vreme sa radom i borbom za prosvetu, za mogući maksimum prosvete u Crnoj Gori, Njegoš će raditi i boriti se da izdela od sebe kulturna
, čoveka i pisca koji će ne samo naslu-
ćivati nego i znati mnoge stvari, On će u tom uspeti, ali cena, onaj kleti danak koji su naši ljudi uvek' plaćali našoj zaosfalosti, cena neće ni tu biti malena. Ni to neće ići bez kriza i
žrtava, Vrlo rano i vrlo bolno Njegoš”
je morao videti i osetiti svu razliku između svoje zaostale zemlje i svog nepotpunog školovanja s jedne strane i prosvećenih zemalja i srećnijih ljuđi u njima s druge strane. Mlad i gotovo samouk, on se našao pređ teškim i teško savladljivim zadacima i u borbi sa njima i proveo svoj kratki vek.
Napređ smo viđeli da se Njegoš kao državnik našao pred odgovornim zadatkom da svojoj zemlji da kulturu,, bolje rečeno da je prvo učini sposobnom đa kulturu primi. Ali on je stajao i pred drugim, ne manje odgovornim zadatkom da sam usvoji što više kulture i da kao pisac i mislilac odgovori svome zadatku.
Nama današnjim ljudima izgleda ponekad da se Njegoš kao pisac lako
snalazio, da je bio neka vrsta kne-'
ževskog poete i poetskog kneza. Me-
đutim, mi znamo iz onog Što je o Nje- ,.
gošu za života govoreno i posle smrti pisano, kao iz onog što je sam o sebi govorio, da je on na svom delu radio teško i odgovorno, da se u venecijan= skim „arhivama snabdevao materijalom kao kakav-erudit. Ukratko, da je i svoj poziv pesnika i mislioca uzjmao odgovorno i ozbiljno u svemu, počevši od predmeta koji je obrađivao do jezika kojim je pisao i slova kojima je štampao,
U svom odnosu prema kulvuri, prema onom što se nazjvalo i što se naziva neodređenim imenom Evrope, on je nailazio na stalne teškoće i velike suprotnosti. On je ginug za tim svetom kulture isto tako kao što je bio krvno i nerazdvojno vezan sa svojim crnim krševima i zaostalim narodom. I u frenucima kriza, be kojih nije mogao biti, on se osećao prognanikom i strancem u oba ta sveta. Sa gorčinom koja mnogo govori o tim krizama, on je za sebe rekao poznatu reč da je »knez među varvarima i varva– rin među knezovima«.
Njegoš se sa zanosom bacao u taj kulturni svet koji mu je u poređenju sa onim što je iza sebe ostavio moralo ličiti na san, Ma koliko da je bio uzdržan i škrt i na usmenom, a pogotovu na pismenom izrazu, to se jpak vidi iz njegovih pisama. Već bolastan, on piše Vuku Karadžiću „dz Venecije : »Evo me u Mletke! Bože moj, kako sam veliku promjenu u kratko vrijeme očćutio i Midio. Ovo mi je putovanje prijatno bilo i lako, kao da
ULTURI”
mi je sa snom palo, jerbo"sam đivni komad zemlje vidio, predjel za mene sasvim novi«, Ono što i tu Njegoša najvišc zanima i privlači to je red i kultura, kultura tla i čoveka, plod ' stalnog i smišljenog ljudskog napora, sve ono čega ima još tako malo u njegovoj zemlji. On piše đalje: »Ovo
- je jeđan pljenitelni viđ; ovdi se vkus,
sila iskustva i nekadašnje bogatstvo mletačko vidi. Okolo puta ima zemlje i pjeskovite, ali je po višoj časti barljiva i konavljima isprestrigana. te je truđoljublje neđostatak prirođe sasvim pobijeđilo«.
Kroz mrežu kanala i majstorsko navodnjavanje Severne Italije, on je video možda svoju oskudnu zemlju koju je »trapio« pod Majinama. I tako ma gde putovao i ma šta gledao, ma čemu se divio u tim od istorije povlašće-· nim i uređenijim zemljama, Njegoša ne napušta nikad misao na svoju zemlju, na ono što je Vuku svojim pismima stalno nazivao karakterističnim prilogom »onamo«, na gole krševe ij hrabar ali ubog narod, gđe sve čeka na red, prosvetu i kulturu.
Tako je bilo na svakom koraku prilikom tih putovanja po kulturnim zemljama. A, naprotiv, kad bi se sa tikvih putovanja vralio »onamo«, u svoju zemlju, on ne bi mogao da zaboravi ono što je video. Stešnjen u svoje krševe, bez društva sa kojini bi mogao izmenjati sve svoje misij i utiske, on se opet i tu, sad na drugi način, često osećao prosnanikom i samcem. Pritisnut teretima pustinjačlrog života i velikih briga, u jednož večno ugroženoj zemlji koju je on svim svojim bićem želeo da učini nezavisnom i kulturnom, on se sećao
stočiću i prikupljenoj u tamnu sitnu lopticu, koja je "podrhtavala i tresla se u ramenima od plača.
— Evo me, Risto.
— Što sliniš, rđo! 'Ajde podigni glavu. Jesi li radila što oko onih gropčića?
Stake briznu u još jači plač:
— E, moj Risto, đa si ih samo vidio kakvi bjehu. Onome na;jstarijemu potpuno odnesena glava, a Vlada
EO Z—
bih morao da idem u sprovod.
je i II i OL Oj mu UN | __, __OT široko zbog kakve bojazni đa im što ne bude, jer su bila prenapredna. Sve se bojim da ne umre neko, kome
Niočemu više, nijesam juče razmišljao niti sam što radio. O raboti koja me čeka treba dobro razmisliti i vidjeti šta prije da se radi, a znam sve što će trebati, iako se još nijesam povezao. Sve je hitno,
Na prefehklim lozama biće malo grožđa. Stake je,
Meštrović:
NJEGOŠ
blažih pređela i drugačijih prilika, | -
tađ se obraćao gnevnim uzđahom sVOjim voljenim i strašnim krševima:
Pustite me da viđu nebesa Koje ste mi sobom zastupili,
I'u tim trenucima slabosti i kolebanja, bez kojih živ čovek ne može biti, zamoren od neljudske Pnadljud-
ske-borbe sa »svojim i s tuđinom«,
on se kratko i skrovito žalio na svoju sudbinu: »Sam sam i mučenik na ovim stijenama, kao Prometej) na · Kavkazu«, ili na svoj teški poziv: »Dao bih sve što imam, samo da mi je ovu brađu obrijati«, · ” U takvim drenucima on je, po sopstvenom priznanju pomišljao da beži glavom bez obzira ne samo iz Crne
Gore nego iz Evrope«. »Da mi je kud=~>
gođ poć, na česov ostrov gdje nigdje nikog nema, pa da tamo mirno živim... i da ništa više ne čitam o Evropi«.
Međutim, kolebanja su bila kratku B zavet tvrd i đužnost stalna, Jer za ljude kao što je Njegoš nema:· ostrva odmora ni lađe koja bi ih na nj pre-
vezla. Izvodeći velika dela svojom.
· najskupljom krvlju, oni su osuđeni da ponekad sanjaju o ostrvima mira i odmora, kao što bezbrojni mali ljudi, u svom miru, sanjaju o izvođenju ve-
likih dela. Njegoš, naravno, neće otić! nikad nikud, ostaće veran svojoj Crnoj ·Gori, koju želi da učini naprednijom, i Evropi, sa kojom ima mnogo intelektualnih računa i cbračuna. I umreće, mlad, na svom zadatlu koji je u tome da na svoj način i po svojim shvatanjima. Evropu i Crnu Goru
političkih i
približi Crnoj Gori
Evropi.
OA
treba dvoumiti: sve će zavisiti od mene, I to je pravilno. Ja sam stari borac i partijac, od. koga bi druHoga? Rvaću se to što mognem, I neću se šteđeti,
11 JUNI
Do podne mi je prošlo da ni sam ne znam u čemu. Izmigolji mi se nekako, kao jegulja iz ruke, Sjedio sam na jednom mjestu i razmišljao. Oko podne zakuka
kukavica. Nijesam se mogao načuditi kako to kuka. Sjećam se od ranije, sve one, kao da je to uvijek jedna te ista, kukaju sa one usamljene zelenike iznad džade. Cini im se, valjda, da im je odande najljepše, jer se čuje i sa ove i sa one strane Jeluške Glavice, Ne znam je li ko drugi to primjetio, ali meni se čini da bi onaj ko kuka. htio da se u što šire čuje. Tako i ove kukavice biraju mjesto odakle će se čuti na sve strane. Samo nikad nijesam.čuo da kukaju kao ova jutros, kao da joj je vruća krtola u grlu ili pod jezikom. .
. Ja mnogo volim ovu okolinu pa zbog toga i zapisujem sve što primijetim, osjetim, ili čujem — makar to i nemalo nikakvog značaja, kao što i nema — jako neću uspjeti ni stoti dio toga da perom uhvatim, zapravo olovkom, jer nemam mastila. No, rekoše, da se može napraviti dobro mastilo od avtovine, Na toj visokoj travuljini, od koje bije nekakav težak zadah, kao iz grla krave kad se prejede djeteline, raste nekskvo grožđe. Stake mi je rekla da će ga nabrati i.napraviti mastilo. Čudi se moja dobra Stake što mi je na um palo da pišem, ali joj ni sada nije teško da mi ugađa. | |, verujem da će napraviti mastilo, ako ga je ikada neko prije nje od toga grožđa pravio.
l Svakoj travčici ovuda znam ime. Napamet znam gdje se koja može naći, A nema ni najmanje škrapice
ni po čemu nijesi mogao poznati... Nesretnu Milku... znaš već da fi i ne pričam... onako malu... zem!ja im kosti izbacala!.. Kuku meni, đeco moja! Kuku meni, ruže moje, sve ljepša od ljepše... .
— Da nemaš đe, ovđe. u skrinji karte i kakav lapis? — zagleda se Risto ponovo u skrinju, izbjegavajuči plačni Stakin pogled i nastojeći da se prekine razgovor, koji nije ni mislio da ga tako pokreće,
— Ne, a otkud?!
— Ajde potrči do Rijeke i kupi, oli?
— Očću... A što će +i to?! _
Tačno jedanaesti dan doniješe ga sa Cetinja uz veliku pratnju, Počasna četa, koja mu je pratila mrtvo tijelo od Cetinja do groblja pred Malom Crkvom na Riječkom Građu, ispali tri plotuna, od kojih se odjeci raširiše Čistom Stranom ı sjenopadnim Mraceljima čak prema Dujevi. i
Pod njegovim jastukom u bolničkom krevetu našla se stara požućela sveska, sa po jednom uskom i po. dvije široke linije, ko zna kako sačuvana još od prije rata da se proda sada, Dosta lijepim rukopisom i krupnim slovima, na prvoj stranici, počinjao je pokojni Risto Savov opis poslednjih dana svoga živofa, ali se ni danas ne zna šta ga je na to navelo, jer se iz samih zapisa vidi da o kraju života nije ni mislio, Evo njegovog dnevnika. “| ii
uz pomoć nekoga, usijala malo pšenice i skoro će biti za srp. Nabavila je jedno prase, ne veće no kad mu je bilo šest neđelja, ali je navalilo na murve pa će valida biti nešto, Nabavila je i jednu kravicu, koju ne muze, a krava koja se ne muze i čovjek koji je slab radiša — najgore su dvije stvari u kući. Stake pita: što ćemo?, a ja joj odgovorih: što | ostali svijet,
Jutros sam izašao pred kuću. Niđe se niko ne vidi. Zjape ove popaljene kućerine. Ima; nekim čudom, i dva ili tri krova čitava. Tri godine nijesam se ovamo namaljao, pa mi se sve pretstavlja nekako čudno, hladno, gluvo — kao kuda oliže plamen rata. Imam utisak kao . da će Vodička Strana i sva okolna brda da se Ovoga trenutka sruše i pritisnu čitav Šinđon, mali, neugle= dan i kao da mije onaj prvi, gdje bi čovjek od mila boga došao, posjedio i nadisao se vazduha u njemu, Crna Glavica mi došla još manja no što je bila,i crnja, A. džada sva iskopana tenkovima, Zažućelo,se ovo malo pšenice, a frumektin usukao pera, ·-kao i uvijek u ovo doba godine, To se ne može izmijeniti. Vidim ispod pristana u Lipoviku nekoga u čunu kako bište krajevima. Sigurno nešto traži, a vođa mu mirna i sigurno prozirna, Svaka vojska kad bježi baca ponešto u vodu, a onakvi to nalaze i to što nađu čini im se mnogo bolje i važnije, no da su to isto imali kod kuće. Kad su ono Austrijanci, u prvom ratu, bili ovuda, ondje je bila podignuta fabrika leda, ali čim oni obrnuše pleći naval: narod i razgrabi je. Bezakonje poslije rata dolazi obavezno isto kao što se obavezno spušta muhtiš,niz rijeku . od one strane gdje je pala jaka kiša, Velji Lag je pod vodom, koju je prekrilio lopuh, Matica izgleda mirna, ·samo što ponekad nekakva riba udara repom i'napra– vlja one krugove koji se izgube brzo, a lijevo, prema Gradini, rekao bih da skače skakavica, Bogami sam se uželio ribe, Vazda sam volio te nesretne ukljeve, onako freške sa ražnja. Ne znam, ili se to meni samo čini ili bi ih stvarno smio da jede,i najteži bolesnik, Iznad Lipovika sunce grije samo Paprad, a Mracelji su u osoju kao uvijek, Vazda sam se čudio kako živi onaj narod bez sunca, Može biti da danas i nema niko živ onamo, .
Kad sve saberem izlazi mi jedan račun, cjelovit i jasan: treba zapeti iznova i još jače i rješenije. Da ima naroda u selu, čovjek bi se dovijao kako da ga poveže i prikupi, ali ni njega nema. Moram još razmi- . kažena i mrtva. Mnogo sam volio tu djecu, prosto kan šljati i pripremati teren. Najteže mi je smisliti kako
da počnem. Međutim ima jedna stvar o kojoj se ne
da nijesu bila moja i bez ustezanja da ih ne volim
AD se rat završi, ljudi se raziđu brzo, kao razni
putnici sa prenoćišta u hanu pored puta. Svaki
otiđe svojim pravcem. Ali su ti rastanci teški.
Desi se da poneki čovjek pristao da se. rat produži samo da se ne mora rastajati sa drugovima, sa kojima je po čitave godine gledao smrti u oči.
o se nauči u ratu, čak i pisati, Nauči se poKoga Siedeu ne samo u svakoga čovjeka, nego i u svaku stvar. Sve nekako čovjek teži da gleda preko i iza maske, da dobro cijeni situaciju i da promišljenije donosi odluke, Jednom riječju čovjek se mnogo (RDU IČHJ a ta promjena je sve veća što je rat duže trajao, Omirnja, kao uštrojen vo, slome mu se mahovi, postane nepovjerljiv, ali mu se otvore sasvim nove želje; SOJE ga novi putevi i poslovi; počinje da planira Ee humane stvari, željan je ostvarenja, koja bi ROD 155 nešto bolje za čovjeka nego što je taj prokleti rat, koj je postao neka vrsta zakonitog nasljedstva svake Kena: racije, Pored toga čovjek počne da voli izvjesne stvari, koje bi ranije prođao za male pare — pušku, recimo, ·Zavoli je kao brata. Zbog toga mu rastanak sa Bjom biva teži nego sa najmilijim drugom... Eto, tako še čovjek u ratu srodi sa stvarima protivu kojih se uvi| jek za vrijeme mira bori. aj ____ Risto Savov je iz ovoga rata izašao namrgođen, hladan, uzdržljiv, sa ranije nepoznatim obavezama kao član Partije i sa neizvađenim metkom negdje u grudima. Podmazao je pušku, koju je prokrijumčario, | i sklonio je sa vidjela. Zatim je obišao siromaško ima| nje popaljeno i zgaženo pa se vrafio u kuću i stao na | sred nje, kao nad kakvom velikom provalijom, iz koje će se teško izvući ma šta od onoga što joj je palo na dno. Sjedajući pored sanduka stučenog od duga pre'krivanja po kamenim jamama, u kojemu mu je inače _ žena donijela prćiju, otvori ga, skide Onđen za hrabrost | i zavi ga u tanku bijelu krpu, mirišljavu nh zrelu duo koja je rat izdržala u uglu od sanduka i već dosta izagnjila. a — Tebe sam zaslužio onamo đe puca, — progovori |. Risto sa ordenom, kao da ga on i čuje i dobro raz”mije, — Da je ljepše da te sklonim kako ne bi gledao kako ću sada ostupati ili slabo jurjšati. : "4 ___Zatim se, onako sjedeći, okrenu i zahvati pogledom svaki ugao kuće, kao metlom za pajanje. | — Stake, — obrati se ženi, savijenoj na niskom
oo ______—________
10 JUNI
Juče prije podne stigao sam kući poslije đemobilizacije, kojoj sam se morao pokoriti u Celju. To je jedina sila koja je bila u stanju da me prinuđi na polaganje oružja, No, da sam znao kako ću se osjećati kad dođem ovamo, molio bih đa me još drže u vojsci, Sad je dockan. Pošto sam se malo prošetao oko kuće, pre ležao sam čitav dan, buljeći u ovaj razvaljeni krov, koji je izgorio još četrdesetprve, pa jadna Stake nešto krpeljala, i pitao se kako ću ga pokriti, Stake je bila do Rijeke da mi donese ovu svesku, a poslije je spremila nešto za ručak. Poslije ručka sjedjela je sve do mraka pored kreveta, ustručavajući se da me dotakne ili duže pogleda. Pričala mi je o svemu i svačemu što se zbivalo za vrijeme ovih ratnih godina, najviše o djeci. Ona leže, sve troje, pred Malom Crkvom na Riječkom Gradu, Nijesam odio kod njih, jer mi ne basta. Bolje rečeno: strah me da me ne dočekaju onako una-
Za Ono. „Mogao bih vam tačno reći kakav je rod na kojem šipku u ataru sela, a može biti i u dalje, A što šipak — to je najgore voće? Nije baš tako,·Možda bi on bio najgore voće onamo gdje nema boljega. No, vidiš, ja da ga i među kaliforniskim ili pećkim jabukama nađem, najprije bih pružio ruku put njega, Meni je najslađe ono moje, pa makar to bilo i gorko kao šip-
izgleda kao neko prazno filozofiranje ili natezanje da nešto krupno kažem, kad sam se već latio pisanja, kao kakav književnik, a, bogami, nije, Nije ovo nikakvo filozofiranje, dok natezanje jeste, Ne mogu ja, tako-
—-— = jeo