Књижевне новине

feefe89689B9eBO9V9BB PP

U spor, nast povođom činjenice navedene u naslovu OVoga članka, uplećemo se samo kao neke vrste svedoci, »ne DO poživu.suda već po | __Eglasu građanske i profesipnalne save_ NLB UM N NU AV Ba avi: |_ Ko duže živi obično više i doživi: | Sećam se mekolikih pokušaja da se »Gorski vijenac« iznese na pozornicu, Lično sam prisustvovao irima pret% stavama 1901, 1902 i 1932 godine. Od navedenih, prvom i potonjom prilikom ” prikazane su samo izvesne scene a 1902 je davana prerada cele poeme, | 1901 godine, to je bila glavna. tačka _ u Okviru »svetosavske besede« koju ' je, u slavu pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, priredila srpska konfesionalna učiteljska škola u Somboru. U ono vreme, sve srpske prosvelne'ustanove i društvene organizacije u au. gtrougarskoj monarhiji, veoma ozbiljno i s mnogo ambicije, spremale su te svoje godišnje proslave, u obliku kon=cerata i akademija, kako se to janas veli. Ako se ne varam, đake učiteljske škole uvežbao je čestiti i književ. no pristojno obrazovani profesor Kalić (koga su svi njegovi učenici zadržali u najlepšoj uspomeni, među ogstalima i Jovan Dučić i Petar Konjović). Crnogorska odela nabavljena su od Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Prikazanje, koliko se sećam, — a odigralo se u zgodnom &oketnom gradskom teatru, — nije prešlo granice ni razmere »svetosavskih beseda«; diletantska, pijetethna priredba kraj sve dirljive ozbiljnosti. I sa sedamnaesi godina i'sa onoliko, sasvim malo, doživljaja i iskustva, ose-

ćalo se da tu nešto nedostaje, ne sa- ·

mo anaga kako se moćne reči izgovaraju, no osećalo se ujedno da je i to jedna od komemorativnih tačaka koje se obavezno saslušaju, uz nepriznatu dosadu. a)

1902, trupa Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada prikazala je celi »Gorski vijenac« u preradi za pozornicu Antonija Hadžića i s poznatim, previše oporim, »Prologom« od Laze Kostića, Prisustvovali su toj svečanoj večeri i Tona Hadžić i Laza Kostić. Na trenutak su se i vidoli zajedno, u Kostićevoj stalnoj loži, u prvoj gornjoj s desna, pored bine. Sve je bilo odano, predano, da se kaže i pobožno i dupke puno gleđalište i pozornica sa čitavim osobljem, čak i orkestar, vojni iz Petrovarađina. Taj vojni ansambl, ipak, nije bio sasvim kruta goldačka banda, on je češće služio Novom Sadu, Somboru i okolini i za »civilnu muziku«. A i taj deo, ustvari popratan, bio je specijalno komDponovan za ovu priliku. Govorili su, igrali, bolje reći kretali su se veliki naši pozorišni umetnici: Milka Markovićka {(prolog), . Ružić, 'Đobrinović, Vasiljević, Nikolić, Dinić, Spasić itd. Pa, opet, sećam se, pored sve ushićene ' slutnje da smo 'svedoci, jednom u Životu našeg naroda, jedinstvenom Pprisustvu, susretu dvojice izvornih naših genija, Petra II Petrovića Njegoša ı dr Lazara Kostića, osećali smo da ovaj lovćenski, orlovski kliktaj neće naći odjeka više na našim binama, čim prođe ova pedesetogodišnjica. Na „mene je već tada najviše dramski de-

“% iovala ta kobna konfrontacija likova: Vladike Rada koji se gordo.i vido-

vito diže iz čeličnih deseteraca, Kao: Š ili ože!«... i

»neka bude što biti ne m ji koji je, takoreći,

onog iskrzanos orla „ta prežalio samog sebe, nekadašnjeg pe-

snika »Prometeja«, »Jadranskog Prometeja«, »Maksima Crnojevića« i »Pe. re Segedinca«. 1 pošto tu niko nije

VII ba ui dub LU DOL PPM .......

ZIM Ma

aevepersooenoaWee Bee ... obi LIIIIIIIIIIIIIIIIIIITIITITIIYI

i oj Meljko:, PETROVIĆ:

bio diletant, ni priređivač, stari Hadžić -_ sari pozorišni čovok, ni izVođači — glumci, zaključak je bio da je »Gorski vijenac«, i stvarno, kraj SVeB oblika „kraj sve podele na ličnosti koje govore, književno delo za čitanje, za citiranje, najviše za recitoVanje, i to delimično, — izuzev takvih pomena o godišnjicama.

O onoj priredbi iz 1939 g., oju je OrgBanizovao., čini mi se, uglavnDm Dok. Stojan Spadijer kao sekretar tiada aktivnosa Društva za podizanje Spomenika Vladici Njegošu u Be=ogra. du, može se reći da je i ona prošla kao i raniji pokušaji, u pogledu na osposobljavanje Njegoševa teksta za pozorištan objekt. Učestvovali su mahom beogradski Crnogorci pa je za nas Necrnogorce imalo ızvesnog značaja i čari što su ličnosti iz »Gorskog vijernina« izgovarale i naglašavale reči i stihove, verovatno isto onako kako ih je još Vladika Rade, pre osamdeset leta, svojim prisnima žitao bio.

S takvim društvenim „pripremama i s takvim raspoloženjem i rezervama seo sam ha određeno mesto O premijeri. Odmoh od prvog tirenutka, — iako ne odobravam način na koji poigrava, poji (ne bio rekao: peva) kolo, — scena me je osvojila. I, tako do kraja. Smatram da je, najzad, »Gorski vijenac« izašao na našu Dpozornicu i da će tu i ostati, »dok je ovog roda i plemena«. Za svaku sigurnost, da bih utvrdio da se ne varam, otišao sam ponovo, i na drugu pretstavu. Naređao sam i precizirao sebi još mnogo više zameraka no prvi pul, ali svoju prvašnju osnovnu tvrdnju, podržavam još s jačim i mir. nijim ubeđenjem. Otići ću i po treći i četvrti put, i, tek tada ću se odlučiti da, ne kao Stara zamedžika, već da bi se ovoj našoj narodnoj ·div-_igri osi-

5o Što lepši i verniji sjaj, velim: tek tada u se odlučiti da iznesem omaške. koje su, po mome mišljenju, učinjene prilikom režira– nja; jeste, Više pri režiranju no pri samom adaplianju ovoga junačkog speva za binu. 'Mli, ništa uspešnije i ne dokazuje vitalnos ovih pretstava, nego baš to Što še »Gorski vijenac«, i ovakav, daje gledati i slušati, šta Više, on se, i ovakav, gleda i sluša's ne-

· kim naročitim zadovoljstvom, svojstvenim valjda samo našim ljudima,

koji su, bar simvolično, guslarskim mlekom odojeni,

U smislu vrhovne audrosti: da sebe treba poznati, treba i uzroke ovoj pojavi ispitivali, Već prilikom prve pretstave, ošetilo se to po iprazima lica i očiju, prisligli posetiocti,ayce sam Njegošev poklonik, pozdravljali su se ustručava. no, snebivajući te, gotovo jedva savlađujući nek: razdraženje, ili, Ot. sustno, kao kad oveka muči neprijatna briga i ošećaje neizvesnosti, Nama je, kako ono kažu &tari, Srbima od Kosova, Gorski vijenac« zaista bio nešlo amanetno, oiveštano i neprikosnoveno, — tabh., Već sama činijenica: zar to izmelina iste daske? Mandušićev san de braskaju inače i dosetke o rogalim! supruzima? zar će smeti i moći imicati silovito Slovo »cetinjskoga puslinjaka« te šarengaće, akteri? I još kaža upućeni da je Raša Plaović smeohtom šakom ispreturao tekstove, zameljivao likove, ranije momente gun kasniie itd. A, iza nas, nekoliki neugpeli pokušaji...

Pa, — uprkos svemu tom otpornom slavu, posle. nekoliko minuta kada su

naši valjani umetnici, tu i tamo, po-,

podili njegoševski ton te njegovoj reči, njenom svakom slogu, svakom &a_ moglasniku pa i, inače tupome, suplasniku, vaskrsavajućom i oživljavajućom maštom, volšebnom „glumačkom vradžbinom, izmamili izvorni, njegoševski zvuk a zvukom “izvorni sadržaj i nalet, bilo naa je čija je ruka poielela očima da ih neprimetno utre,

ı emo, u, polumraku, isto to primetili * na tolikim drugim gledaocima, PZomači, naš je čovek ne samo Željan visokih emocija potaknutih jomaćim primerima večne. opšte ljudske borbe Ba silama odricanja u našem skromnom životnom prostoru, već on jedva čeka i da mu se, takozvana, mrtva slova njegovih velikih „pesnika, koji mu »”, diw'e govore«, prinesu oživljena, s usana. koje su se zavetovale čistoj lepot: srpskoga jezika i koje je taknulo Vukovo i Višnjićevo miro. Kad su i drugi, veći, civilizovani na_ rodi sačuvali u sebi još uvek detinju osobinu da vole da i po stoti put saslušaju omiljenu priču o svojim omi_ ljenim junacima, junakinjama i događaj:ma, koliko više toga mora biti očuvano u duši našeg naroda! Zato smo i u ovoj, novoj, izuzetnoj prilici bili zadovoljni da od drugoga, veštog i Oduševljenos govornika, čujemo ono što je priraslo našem saznanju o sebi, što čini prisni deo naše svesti. I, valjda, baš zato što toliko držimo do »Gorskog vijenca«, kao do svoje vlastite narodne ispove&ti, mi podnosimo da se svaki od nas njim služi, u svim važnijim zgodama svoga života, ali ne podnosimo da se to čini javno, pred izvesnim skupom, zajednicom, bez do-_ voljno respekta, ili, bez dovoljno uložene lične žrtve, odanosti, ushićenja, strasti, shvatanja i veštine.

Da li je »Gorski vijenac« drama ili nije, da li treba proizvoljno izvlačiti

iz njega elemente sukoba, zamršaja i

raspleta karaktera i događaja, ili ga treba prikazivati kao neke vrste kostimiran i pokretan oratorijum? Da li s kolima treba postupati onako štedljiivo kao Raša Plaović, ili im treba dati

ı Blari Grci? Sve su to sada, ovom baš prilikom, „otvorena i pokrenuta

· pitanja. Jedan ugledan umetnik, sli-

OIOOOIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII o.eoneevoneoeoo9eO9eBeB eo

O ——= -

KRIIŽEVREINOVIRE INJ MI JOU

rvevvevvavaprovyesveapev spava Bee eegee eee ee

ORSKI VIJENAC« NA SCENI

: ma ukusa i morala,

znatan, čak prvenstven značaj,

i" \ }

kar, koji je isto tak pomalo strepio od ovoga pokušaja, posle generalne probe, potvrdno iznenađen, rekao je:

— Verujte: Sofokle; ima nešto krupno u tome što potseća na Sofokla!

I u toj primedbi ima ozbiljnosti:

omci.,a fiek sinovi malog, poltiski.vanog naroda, za Svaku svoju Dpozžitivnu vrednost traže neku, opšte u svetu priznatu analogiju. Nije naš umetnik sigurno mislio na bilokakve opipljive. vidljive, plastične ili čujne

silčnosti. On je hteo reći, — zaboga, « slikar a ne rečit analitik, krilik i teoretik, — Njegoševo stanovište u

.Pogledu na delo koje treba prikaziva-

ti narodu bilo kakvim načinom, da bi poslužilo njegovom društvenom uzdizanju, to njegovo stanovište je istovetno sa Sofoklovim.

Možda bi se smelo reći, ni Sofokle ni Njegoš ne nameravaju da razvijanjem radnje, zavezivanjem i odveziva– njem njenih čvorova, deluju. Oni teže da deluju na narod nekim skulpturalnim postavljanjem likova, tipova i karaktera; njihovim izvesnim drama{(slkim stavovima i otstojanjima izveštava se narod o sudbonosnom zbi-

·'vanju. Da bi se narod razabrao i u-

veo u potrebno raspoloženje za shvatanje etičkog dometa toga prikazanja, tu su kola — horovi, sa svojom objek_ tivnošću, sa suzdržanom lirikom koja se poklapa s opštim narodnim verovanjima, jluzijama, težnjama i 6novima. Najzad, sve u svemu: hoćemo da kažemo. Raša Plaović sa svim svojim saradnicima, dakle 'Beogradsko Narodno pozorište, uspeli su da »Gorski višenac« učine opštenarodnim, pozoTišnim komadom, da ga dčpasu provinci_ skog obeležja komemorativne žive slike i Izjubiteljske deklamacije, da ga proizvedu stalnim delom našeg reper. toara. To je glavno. A, da li će sada, oslobođene i prosvećene mašte i volje pozorišnih ljudi, uspeti da pruže još ""ektnije obrade, to je druga stvar. Kao što se standardna dela svetske književnosti prilagođavaju „svakome duhu vremena redom, primenjujući ih promenljivim tehnikama i prohtevitako će »Gorski vijenac« prolaziti otsada našim pozoOrišnim životom, čuvajući pri svemu tome svoju moćnu reč herojskog njegoševskoga duha kao stalno znamenje našega slobodoljubivog naroda i njegove otadžbine.

ekceevsoneneseeev e eee Bee eee

Aca Dimitrijević: KAPIJA ISPOD RALEMEGDANA

„PU =

a VAL.

evogeooeeegpeyagooepev epa VBBO 996996 990 aeogevveboWOVV969 |

Bernard Šo

»KĆ A NDI

LUA |

r | (:,

202 yu3/

pe e: PODA TN) i Pa |; 0D U

Milan BOGDANOVIĆ] D ~

Dramski parađoksi Bemarda, Šoa izvanredno su privlačni za pozorišne ljude:iza roditelja i za glumca. T jedan i drugi prirdodno su skloni da se zagrejanije prihvataju onih sadržaja koji će im omogućiti da svoja ostvarenja oboje jednim tonom koji nije sasvim običan, da se prikažu u nekom novom vidu, da donesu nešto što ih mefamor–fozira, preobražava, odvaja i uzdiže od onoga kruga u kome su već pomati i priznati, u kome su postali navika za publiku. I Bemard Šo im, doista, za ostvarenje ovakve težnje daje široke mogućnosti, Ali im podmeće i vrlo o-– pasne zamke Jer im on, uz puno novoga i smeloga, pruža još više i neizvesnoga; uz nesumnjivu mogućnost da zakorače novim i zamamljivim stazama, i ne manje verovatnu opasnost da zabasaju i zablude. Jedan dramski pisac koji sttasno, ali i riskantno, tera šegu sa svim stvarima na svetu, izvrgava ih ruglu, stavlja pod sumnju, pa čak i negira, a nikad precizno ne ukazuje na ono što u životu, koji on ipak voli, nije ni smešno, ni sumnjivo, niti za odricanje, kod koga su, prema tom», granice izmećđin negativnoga i pozitivnoga vrlo neodređene, mora da pretstavlja i veliki risk za umetnike koji 'Sča savlađuju.

Bernamd Šo pre svega zbunjuje. Posle njega ostaje se u većoj ili manjoj neizvesnosti. Veliki majstor u obradi scenske materije, prepun raskošnoga duha, koji istovremeno i golica i re-, že, da se nasmeješ i da te zaboli, oštar posmatač, koji vidi i što je skriveno, a pronicliv dn shvati što je za mnoge neuhvatliivo, on čoveka odmah dovede u zabunu, ali ga i nagoni da baš 1u svoju zabunu i doživljuje kao veliku šoovsku draž. Ali kad Šo zaćuti, i u čoveku nastane ona tišina u kojoj on samo sebe može da čuje, njegova Zzabuna postaje neugodna. jer na bezbrojna pitanja koja sebi postavlja odgovore ili vrlo leško može da nađe, ili ih nikako i ne može da mađe. I ostaje kao najpozitivniji što čovek od jednoga Šoa ponese, da su pitanja za njega postavljena, da ona u njemu rade i traju, i da on onda preko tih pitanja na koja mu Šo nije odgovorio, ide nekud dalje i sam ma njih odgovore želi da dobije. I ta želja je ono pozitivno što Bernard Šo doista u čoveku može da stavi u dejstvo.

Bernard Šo je progresivan pisac, i o tome nema diskusije. On nemilosrđno razotkriva burž ı društvo i čoveka u njemu, dakle i soc:iolno i psihološki razdire.ijude i odnose, traži i nalazi u njima pargdokhse i izlaže ih ruglu sa nekom, moglo bi se reči, dijana boličnom i slašću i strašću, On vrši vivisekciju na društvenom organizmu i u njegovom psihološkom krvotoku, služeći se u toj operaciji i hirurškim nožićem i kasapskom satarom, i ukazuje na gangrene koje-u njima pronalazi svim sredstvima koje mu njegov bogati registar duha pruža, od boockavoga humora do smrtonosne poruge. I on to čini u ime socijalizma, Jer je Bernard Šo socijalist. Ali njegov socijalizam se mnogo više i vidi i čujm u njegovim deklaracijama, koje je voleo da daje, kao i u njegovim izvanredno značajnim i interesantnim predgovorima sopstvenim dramama, koji su ponekad čitavi mali eseji i o društvu i O

eee. _______-_ __- SE: oo

umetnosti, U samim dramama, taj so--

cijalizam je nekako latentan, bez ne posredno dejstvujućeg efekta, sračunat 'da đeluje posteriorno, kad gledalac i-

ziđe iz pozorišta i, zbog onoga što je video i čuo, izgubi svoj spokojni san.

Taj budilački efekat uznemirava-

njem i razdraživanjem wiuxito se Že- stoko postiže onim dramama Betnarda Šoa na koje bi se sve mogao primeniti

altibut »neprijatne«, kojim je on sam krstio prva svoja đramska obtačunavanja sa društvom, za razliku od »prijatnih«, kojo je shvatao više kao zabawu nogoli kao kritiku. ı likih njegovih drama ili komedija ili »misterija«, kako je poneke sam nazi-

. vao, i među njima naročito one sa iš-

toriskom podlogom, u kojima je ne samo žigosao konvencionalnu istoriju,

nego, povezujući prošlo sa sađašnjim,

šibao i po savremenome društvu, doista su duboko uznemirujuće i nesum-

njivo navođe čoveka i na razmišljanja –

i na zakljuž*ke. One druge, međutim, koje su više ili manje »prijatne«, naročito one pisane u prvoj periođi Šoova stv#ranja ostavljaju ga ne samo u zbunjenoj neizvesnosti, nego mogu i da ga obmanu.

Takva je i »misterija« »Kandidaz. Na koja razmišljanja može ona čovska da naveđe i do kojih zaključaka da dove-= de? Postavlja li se tu" problem braka, ili, s tim u vezi. probiem pravna žene da samostalno odlučuje o svcjoj sud-

. bini, čak ako je u pitanju i prejjuba,

ili, opet s tim u vezi, problem muža kao gospodara u bračnoj zajednići i pokornosti ene u boštovonju toga prava. ili, opet s tim u vezi, problem »firećega«, koga velika strast u bračnu zajednicu tibaci, da je muti i razbija? Građanski kbkrsk sve te probleme ne= sumnjivo postavlja. T Bornard Šo na njih ovde ukazuje Ali ih tretira smejući se i naterujući i nas da im se smejemo. zađovoljavsjući se samo da nam ih otkrije ha» paradokse i besmisao, a ne dajući nam lično mogućnosti da đođemo i do nekih zaključaka, Sve nam ie to otkrio, sve pretvorio u šegu i sprdnju, ali i sve završio Jednim rešenjem koje bi gleđaoca vrlo lako mo= glo da dovede u sasvim pogrešan zakijučak: da je sve to, na kraju krajeva, ipak samo jedna apologija najbanalnijem buržoaskom bračnom životarenju, Postavlja li on ovde, možda, problem socijalizma i mogućnosti njegovog propagiranja? O socijalizmu se ovde minogo govori, kao i o propovedanji jalizma, Jedni i sporavaiu, Socijn dan pastoz, dakle koruptivni industrijalci i zanmesemi pćsnik. Ovakav spoj likova oko teme cijalizam dnje Šou i nosti da ih. sve izv čja: i da jih niačini GZeBTj ali istovremeno da ostavi i Bleda svesno i namerpnmn, u vaj PRA ı qa mu fu {emu. Paradoksi su tu očigledni, oni gledaoca zabavliaju, ali.mu zabunu nimalo ne ra I on doista izlazi iz gledališta u, neke vrste, nečistome staniu

I najzad, kao frečća mogućnost, pokreće li ovđe Bernard Šo problem pesnika, koji je, kao lik, postavlien u sa= mi centar zbivanja u ovoj dramskoj

(Nastavak na četvrtoj strani)

1 i

no smešni

— 4 —

Nekoliko ve=

| _ Metohijska proljeća su divna i posebna. dolaze uz rijek "OOBdu DB i 173 r a Z j o · · ” : 3. | e OOU Oe kao nevidljivi snažni talasi, il udare u visoki polu i Je nekolik: u OČUka nazvanih varošicom Istok, pa | Tu se propnu, udare u sniježni Bre morska plima od kameni zgnječe na njemu snijeg, puste mu J . | pojede za jednu noć i već idućeg ju | zazelene „se livade ispod Peći i Dečan | brzo uzdnarike, a tokovi rijeka i. potoka | od večisti koju su dugu zimu nosili iz Va | + razlivali je svojim povodnjima, Od sTe' POOyMO) Tignad bolja ostane: i dalje Snijeg, pogrižen «O, “ce, ategnuti konac, brave linije gdje je granica dd ograda i bukava. Sa glatkih visokih sniježnih bj pušta se jedno vrijeme hladan dah, koji uspovava pupolje i cvijet, kao stari iskusan domaćin što džadUa rladež G kući da ne učinć ništa prije VTenepromišljeno. Od svake preuranjenosti može pa i od preranog proljeća: mogu se povra– titi mrazevi, kao zle i nedoliječene bolesti... Bogali || metohijski rod još sproljeća maše ':z debelih ljetnih otkosa i jesenjih snopova.-· Pp OBN | ) Uk Baca se ne raduje. Njegova proljeća, pedeset: šest sa ovim što sada podušuje zajedno sa jugovinom i potokom od sniježne topljavine iznad kuće, sva su bila jednaka „koliko ih se on sjeća. Nikad mirna i nicad njegova. A što se roda zemlje tiče — bogat uvi-

a. Zabeharaju

ODU? :?

| iek, pa bila suša ili vlaga. Tako je nekako ovaj alah || v

100 “uredio da ta zemlja ispod Peći uvijek rodi — i uvijek za onoga ho je ne radi. Olac Uk Bace rodio se u istoj

iš j la- || ozdo naviše, uz polja prema PP SS reko debelog snijega. Uzbuče |||

kružni greben protegnul iznad |||

- ovie i Dečana, Đakovice i dalje. || iznad Lisice, Rađavca, Peći, D beni i OBD ub kap|

h obala. Tada preliju polje, |W mu jugovinu koja Ba | ra, čini ti Se, )|

zavonjaJu |_ roši i sela || sredine padina ||__

|) laštva. A

| politiku sa 4

kući gdje i sam Uk. Živio i umro u njoj. Rano je umro. Od duga jahanja na pomamnu konju, sa kojim je uvijek odnosio pobjede gdje se konji trče, opučio se prije sedamnaest jeseni. Uk Baca ostao sa majkom, ženom, iri sina i dvije kćeri da i dalje kuluči za Šaćir bega; da guli kukuruzni hljeb i prijesan kupus; da muti vagan vode sa kašikom kisela mlijeka; da se omrsi samo o Bajramu i kad naiđe rijedak gost.

— Slugi se bar zna zašto radi, — pomislio bi Uk Baca u trenucima kad ga stegne oko srca jed ill neka hladnoća od koje bi, kako se to njemu činilo, i kosa mogla da otpada, — a čivčiji se ne zna. Mi, kobajagi, imamo kuću i zemlju, vola i kravu — a ništa nemamo. Ničemu lijepome ne smiješ se poradovati niti se u šta pouzdati. y

Tako misli i zna da je sve to tako i nikako drugačije, a stoji u vodi do ispod koljena, gazi kroz nju, rastrvljuje balege od pećkih krava i bivolica = da bi trava bila bolja — i zemlju koju su izbacile krtice, kopajući svoje podzemne puteve 1 stanove. Zasušilo nekako iznenada poslednjih dana proljeća pa ireba navodnjavati. Zbog suše zakasnila i sjetva. Zemlja ispucala, zinula, davi se od prerane žege i ne da plugu u 5e. Trava na livadama zastala negdje oko članaka. Jazove, kojima se dovodi voda, izbušile krtice, pa ne drže više nego rešeto. A tu je i druga nesreća, zapravo dvije. Prva je ta što je „narod skoro izbezumio od straha da ništa neće roditi pa bacio 'obraz pod noge, a motiku na rame 1 kradu vodu jedan sd drugoga. U toj vrevi motika hoće i po glavi, onako ušimice, dok se čovjek ne otegne koliko je dug i širok. Zbog toga se Uk Baci ne ide na glavni jaz da svrati vodu livadu čak ni onda kada mu jave da ga je došao red. Druga je nesreća u tome što je' livada daleko od glavnoga jaza oko petstotina metara, pa bi mu trebalo skrenuti i čitavu Bistricu, a ipak da mu ni kap u ovakove dane ne stigne do livade. Raznesu vodu pukotine u zemlji i dugački „krtični tuneli. da izbije daleko u nečijoj tuđoj pše-

Ukina vo a ZOVE AJ te onđa često dođe do svađe sa napasnim ljuđima. A za čivčlju se svaka nesreća lijepi kao tijesto za ruku.

i ušla u krv ta navika da radi i da padne ORO PI d toga što od početka dolaženja na-

ra i pore e. ; OOORRE u MIRIGDNA i od početka poslovanja agrarne Zo} MyoEe stalno premeće po glavi misao oko toga da

Soli ljaš, da i njemu pripada onoliko koliko a O o Bad i ne vidi kraja takvome radu i lakvom životu. Za nešto drugo treba i pameti i pregašta će on. Uk Baca, običan izmećar u dželih slugu Šaćić bega i ostalih begova što

lepu osta LOGO DO REĆI JE O RIO M || :ePU 70. oo Peći; piju vinu i jedu krmetinu ao | OSa a aoMiraju žene mlađu od mlađe: stiču salo i vode

grarnim povjerenikom i sreskim načel-

O LL _— TT RG—— Cc, —_– qq —–—– | -———_–_K—_- —_— —__-—________________________|

—-— – __ __ -_____ - –_—–––-__- – –c RKC a o o————!

nikom. A kad se ustoje i zalegnu da im nestane

vazduha i apetita, pojašu konje, pa obigraju polje ne

·štedeći ni pšenicu, ni livadu, ni kukuruz. Za njih

mora da ima, mora da rodi, pa makar Uk Baci i njemu sličnom i ne rodilo. Zapodjesti rat protiv takvih; pobosti se šutome Uk Baci i njegovu drugu sa rogatim Šaćir begom i njegovim drugom vrlo je teško i opasno.

Ali negdje u dubini, kao ono daleki tutanj kad se sprema snijeg, osjećao je Uk ĐBaca čitavog Dproljeća, pa i sada na ulasku u ljeto, nešto krupno u sebi.

Prije godinu dana odmjerili su Vasu Lazareviću, preduzimaču sada, a ranije besposličaru, deset hektara livade i.njive uz samu granicu zemlje Uk Bace, odnosno zemlje Šaćir bega, a Uk je na njoj samo čivčija. Ovaj Vaso Lazarević kao i mnogi drugi njegova kova, snašao se vrlo vješto u mutljavini koja je vladala Metohijom poslije 1918 godine, postao preduzimač na raznim radovima i, kako se to prosto kaže, zaradio lijepu paru. A para otvara i najzaključanija vrata agramog povjerenika. Bolje nego lijepa riječ. Tim putem je taj, Vaso i dobio ovu zemlju tri „dana poslije podnošenja molbe. I ove godine istjerao sina da radi na njoj kao tuđe čeljade. Sreski načelnik i profesori, gimnazije zajedno sa direktorom, kao i ostali ljudi sa kojima se Vaso druži, odobrili su mu ovu mjeru, jer su u tome vidjeli jedini put kojim će se Vasov si Borivoje prisiliti da dobro promisli o svojim postupcima, zbog kojih su ga iz ovdašnje „gimnazije istjerali za sva vremena. Kad se dobro oznoji i kad mu se podbiju dlanovi zaboraviće pa pobada crvene zastave po Jarinjaku i na druge protivzakonite postupke, koji bi ga mogli i još skuplje stajati da ga nije zaštitio ugled i odanost kralju i otadžbini njegova oca Vasa. Neka ga sada. Neka vidi kako je raditi. Možda će se opametiti kad vidi da mu je pvopalo školovanje baš onda kađa mu je trebalo još samo ova godina i da završi gimnaziju.

Otuda je Borivoje .jutzos rame uz rame sa Uk Bacom, oba na tuđoj. zemlji i oba silom, jer drugačije

i ne mogu. • — O, komši, — glasnu se Uk Baca komšiji onako utučen i zamišljen. — Ajde, more, tu na granjic da

zapuši po jedan duhan.

Uk Baca je osjećao potrebu da porazgovara sa tim mladim Crnogorcem, kojega je upoznao prošle godine, kada je dovodio radnike na zemlju, noseći pod miškom balu knjiga sa kojima je po čitav dan razgovarao ležeći potrbuške u hladu pod vrbom i tražeći ponekad cigaretu od Uk Bace, na osnovu čega

je Uk zaključio da su se već njih dva sprijateljila.

Pored toga UK Baca je znao da te đake gone žandarmi.

Mnogi su ovuda' bježali i sakrivali se u vrbicima

pored Bistrice. i Borivoje, pljaskajući bezvoljno kroz vodu razlivenu niz livadu, pođe Uk Baci: . 3 IBEa-RJJ

i zagleđuje kako iskaču varnice

— Punamarz,!) Uk Baca.

— Mir pać*), Borivoj.

— Ima li vode?

— Ima bol. A ti ima?

— More đavo neka je nosi ... li ti beg?

— Taš?) ja tebi da kaže: dreći!) da ga ponesi.

— Zašto, Uk Baca?

— A zašto ili voda?

Sjedoše na granici uskoj i podoranmoj sa obje strane i počeše da zavijaju cigarete, Borivoje gologlav, mršav, bez košulje pa mu se lako mogu pre= brojati rebra i pršljenovi u kičmi, duge kose koja mu pada niz čelo, tankog vrata sa isturnenom jabučicom pod bradom; ne može da smiri svoje dugačke noge nego se bori sa njima u brazdi. A Uk Baca ga gleda ·'kao da ga se ne može nagleđati. Čuo je i on da nije sve u redu između Borivoja i njegova. oca, ali šta on ima fu, to su njihove domaće stvari, iako bi htio da dozna nije li to nešto u vezi sa politikom, koja je prodrla u učmalu Metohiju sa novom vlašću kao filoksera u vinogradce, pa remeti stari mir.

— Kalio gospodin Vaso? — ipak će Uk Baca.

— Dobro.

— On ne voli da rabota na livada?

Šta bi mu Borivoje na to odgovorio? Pravi se kao da pitanje nije ni čuo, jer tobože pažljivo kreše iz crvenkastiog

ima... Đolazi

kremena.

— Paša zoten5), une, mnogo voli Crnogor, nastoji Uk Baca da se započne razgovo?.

Čivčije su vrlo radoznali. Oni vole da čuju o svemu, a svoju misle za sebe i niko im ne zna šta misle. Priviknuti na to da je čivčijska misao plitka i bezvrijedna, oni je grče u sebi i otvaraju samo među. najbližim i među jednomišljenicima, Kad su CrnoBorci počeli dolaziti u Metohiju, osjetilo se da {i gorštaci ne sputavaju ni misao ni jezik. Pored toga

Šiptari osjećaju da su Crnogorci, bez malog broja, |

u istoj zavadi sa vlašću kao i oni, Šiptari, Nema sklada ni sloge između onih koji zemlju traže i onih

koji su vlasni i da im je ne daju. Svuda nekakva |

·čegrst, 'trzanje, mržnja. Svuda.

— A što bi ih i mrzio, kojeg đavola? — prihvati i

Borivoje potežući prve dimove koji su mirisali Do razgorenom trudu. i

— Ja kaže: kad Crnogor i Šiptar budu kret). ij

prijatelj, brat, sve bude dobro životu Metohija...

1) Srećan rad, #2) Zdravo bio. 3) Sad.

4) Đavo.

5) Bogami.

0) Ja.

7) Sve sasvim.