Књижевне новине
BROJ 50
KNJ
Lo. Ga a
KNJIŽEVNE, NOVINE
Č. A~S-O.PoLURua-Fa:
STRANA "
| OgVeWo8B9096996962099990 99009 age 9996 eoe eee epa ave ae e e aWY4 Be 998999 99 DIO III III TT ....... UIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIUIIIIIIIIIIIIIIII IIIIIIIITIIIITIIIITITOITII III TI ILI III I II II III IA kb bb r y \
| JOŠJEDNA KNJIGA ČOVJEČNOSTI I ČOVJEKOLJUBLJA
(Antonio Gramši: Pisma iz zatvora. Izdanje »Zore«, Zagreb 1951)
Nije li maksima čovjekoljublja pobjeda čovječnosti:i, zar danas, kao što je to bilo jučer i kao što će to
biti još sutra, nije maksimum čovje- ·
koljublja do kraja se boriti, -iistrajati u borbi za pobjedu „čovječnosti? U »Švajcarskim „novelama« „Augusta Strindberga dvojica ruskih revolucionara od kojih jedan, Ivan, nije istrajao u svome revolucionarnom osvjedočenju, ovako razgovaraju:
»Umoran sam. Ah, kako sam umoran! Vrlo sam nesretan!« i
»Vjerujem ti, Ivane; vrlo si nesretan jer si izgubio nadu u budućnost«.
»Da, beŽmadno je to!«
»Nije to beznadno zato što si ti jzgubio nadu. Da se današnja umjetna zgrada izgradi do sada su bile potreb-
·ne dvije hiljade godina; a mi je za dvadeset i pet godina ne možemo srušiti i još k tome izgraditi novu. Kad je Mojsije vodio narod izraelski kroz pustinju svi su mu starci 'umrli a on je za to vrijeme odgojio novu generaciju kojoj je bilo suđeno da vidi Kanaan. Neka naše kosti istrunu u pijesku pustinje, to je naša sudbina, — kaže dosljedni revolucionar umornom i beznadnom Ivanu, — ali zato rađimo za one koji dolaze iza nas i to je sve što možemo da učinimo.«
Takvom nepokolebljivom vjerom i takvim pregalaštvom i samopožrtvovanjem dosljednog revolucionara, bez strindbergovske mistike, na tegobnim putevima u novo društvo, oplemenjuju čitaoca ova »Pisma iz zatvora« Antonija Gramšija. Mnogi Gramšijevi savremenici i njegovi zemljaci nisu ga lično poznavali. Ali je on u njihovim pretstavama na različite načine intenzivno živio. U Palermu, na putu u zatočenje, susrevši se sa grupom torinskih radnika, upoznao se sa
. jednim ultraindividualistom. Kad mu je rekao kako se zove ovaj se začudio: »Ne može biti, — uzvrati, — jer Antonio Gramši mora da je gigant, a ne takav čovječuljak«. Ne reče više ništa, povuče se u kut. sjedne na jednu stvar.,. — piše Antonio Gramši u svojim pismima — i stane kao MaPio nad ruševinama Kartage, razmišljati o propasti vlastitih iluzija«. A kad je zapovjednik „karabinjerske
pratnje saznao da je u grupi koju sprovođi »glasoviti poslanik Gramši« naredio je da mu se okovi stave na podnošljiv način. Iz susjednog zatvo. reničkog vagona odmah je prešao i drugi vodnik da vidi tog čovjeka o kome Italija govori. Kasnije mu je
| Yrekao da ga je zamišljao kao »kiklopSku« ličnost i da je mnogo razočaram u tom pogledu. Ali Gramšija su prije i iznad svega cijenili i volili radnici, revolucionari, na čijem čelu se nala_ zio.
Antonio Gramši je jedno od onih imena u kojima je bila oličena revolucionarna Italija iz godina poslije Prvog. svjetskog rata. On je bio jedan od osnivača Komunističke partije Italije. U januaru 1921 godine, kad Je ona osnovana iz tri socijalističke struje, — »PFrakcija apstinencije«, grupa »Ordine Nuovo« i lijevo maksimalističko krilo — na čelu jedne od tih struja bio je Gramši. (Ignazio Silone: fašizam, njegov postanak i razvitak, Zagreb, 1935 str. 49) lako mu je tada bilo tek trideset godina (rođen je 22. januara 1891 na Sardiniji) za njim je već bio bogat revolucionarni i publicistički rad. Kao student na Univerzitetu u Torinu ušao je u radnički pokret i ubrzo postao direktor socijali&tičkog lista ·»II grido del popolo (»Vapaj narodđa«, 1915—1818), a 1917 — 1918 rukovodilac socijalističke sekcije u građu. Zajedno sa svojim drugovima Gramši je u aprilu 1919 godine počeo da izdaje list »Ordine Nuo-
vo« (»Novi poredak«, 1919—1922) oko
koga se stvarala grupa revolucionar– nih marksista. Čitava grupa, a u Dprvom redu Gramši, posvetila se propagiranju i stvaranju radioničkih vijeća (Commissione interne) naročito u vremenu 1919—19920 godine. U tim vijećčima Gramši je gledao »potrebnu formu radničke klase, političku tvorevinu, nacionalni teritorij proleterske samouprave«. (Silone, isto, str. 50). · Ta vijeća Gramšijeva grupa »Novi poredak« smatrala je kao »osnovni problem proloeterske revolucije Italije, problem proleterske slobođe« (Silone, · isto, str. 51). Za njih je to bila istoriska forma organizacije cjelokupnog radništva, a ne samo onog organizovanog u partiju ili sindikate: to je bila institucija „»javnog« karkatera,
OLI III III II III II III1J eemegebepee9e 669999 obe.
dok su partija ili sindikati kao udruženja »privatnog« karaktera. (Silone, isto, str. 51), Vidjevši tu, u tim vijećima, klice novoga društva grupa, koja je već postajala pokret, uzela je i ime »Novi poredak«.
Gramši je svoj ideološki, politički i organizacioni rad razvijao u Torinu. Poznata je njegova propagandna aktivnost iz 1919 godine među četiri hiljade vojnika brigade »Sassari«, koji su bili poslati u Torino da guše akcije revolucionarnih radnika, jer je Torino tada, kako piše Silone, radi homogenog karaktera njegove industriske strukture smatran istoriskim ognjištem talijanske revolucije, a Gramši je pripadao onoj grupi torinskih socijalista koji su bili osjetljivi za zahtjeve masovnog pokreta. Zbog toga bio je poznat među radnicima Italije i biran u parlamenat kao pretstavnik revolucionarne Italije, a fu, u parlamentu i kod najširih radnih slojeva i demokratskog građanstva stekao je ime »glasovitog poslanika Gramšija«. čija je popularnost bila tako široka i snažna da su se čak i fašističke vlasti poslije prema njemu, i ako osuđenom i okovanom, moTale: odnositi sa izvjesnim „poštovanjem, Uhapšen je 8 novembra 1926 godine, a 19 novembra bez objašnjenja mu je saopšteno da je kažnjen sa pet godina zatočenja u kolonijama. Najprije je bio konfiniran na ostrvu Ustiki, a zatim ga je 4 juna 1928 godine Specijalni sud osudio na 22 godine i 9 mjeseci zatvora da »njegov mozak ne bi funkcionisao«. Od takvog i tog čovjeka i odaile, dakle, potiču pisma koja su objavljena u ovoj knjizi. Pisao ih je svojoj ženi Juliji Schucht (sa kojom se upoznao i oženio prilikom svog boravka u Sovjetskom Savezu kad se upoznao sa Lenjinom) njenoni sestri Tanji, svojim sestrama Terezini i Grazijetti. majoi, bratu Karlu, Bertinu, političkom zatvoreniku sa Ustike, zatim svojim sinovima Deliju i Juliku koga nikad nije vidio.
Antonia Gramšija od djetinjstva pratile su patnje i teškoće. Bio je sla. bog zdravlja i siromašan. Od jedanaeste godine počeo je da rađi zarađujući devet lira mjesečno za desetsatno radno vrijeme bez nedeljnog: odmora. »Živio sam, kaže, premještajući re-= gistre što su bili teži od mene i mnoge sam noći kriomice proplakao, jer me je bolilo čitavo tijelo«. Ni kasnije nije mnogo bolje živio kadđ je došao u Torino na Univerzitet. »Nastojao sam da savladam fizičku s&labost rađom, i još sam više oslabio, pisao je on sestri. Ima već gotovo tri godine, kako nije prošao dan a da nisam imao glavobolju, vrtoglavicu ili nesvjesticu«. Kako ni siromaštvo i bolest tako ni dugogodišnja robija nije mogla slomiti njegovu nadu i vjeru ni skršiti njegovu borbu, njegove napore za pobjedu ljepšeg, boljeg i čovječnijeg. »Dokle god netkn hoće da živi, dok osjeća užitak nad životom i dok želi postići neki cžj, dotle se ođupire &vim „nemoćima i svim bolestima«, piše majci. »...ne znam kako da je utješim i umirim, piše on sestri Terezini, misleći na svoju majku. Htio bih je uvjeriti da sam ja vrlo miran, kao što i jesam, ali vidim da mi fo ne uspijeva. Za nju je moj zatvor strašna nesreća, po malo tajanstvena u svojim uzročnim vezama i efektima, za me je epizod političke borbe koja se vodi a vodit će se i dalje, ne samo u Itali ji već na čitavom svijetu još tko zna koliko vremena«. Koliko godina usamljeničkog života pod teškim robija= škim uslovima i sa slabim zdravljem, a kakvai kolikai mirna odlučnost da se uprkos svemu buđe dosljeđan svojm idealima: borbi za bolji svijet. Zato »Nikada ne govorim — piše Gramši majci — o negativnom vidu mog Života, prije svega zato jer neću da me se žali. Bio sam borac koji nije imao sreće u neposrednoj borbi a borce se ne može i ne smije žaliti. ako su se borili ne zato što su bili prisiljeni, već zato što su oni ša– mi svijesno fako htjeli. To ipak ne znači da negativni vid mog tamničkog života ne postoji i đa nije iako težak i da mi ga ne bi mogle olakšati barem drage osobe«. Zar to nije pobjeda čoviekoliubljia i čovječnosti u iednom čovjeku. pobjeda potrebna da bi ti veliki ljudsXi kvaliteti friumfovali u društvu sutra kad nisu mogli juče. T baš zato što takva borba traje, nije li upravo to ono što je dostojno divljenja i slave?
..... OOLIOIIIIIIIIIOIIIIIIITITOIIIOIITIOIIIIIIOOITILOIILILUOIIIIIIIITTITI
SAMO /f///
Aleksa Čelebonović: ENTERIJER
x
Otuđ ona borbena, radna neumor= nost da bi se ostvario maksimum ne=sebičnog davanja sebe. Mada sputan, Gramši na robiji koristi vrijeme, jer »jedan politički zatvorenik — piše on Tanji — mora čak i iz jedne repe izvaditi krv«. Neumorno je radio, čitao »više od jedne knjige na dan, osim novina«, učio jezike (engleski, španjolski, „portugalski, rumuniski, njemački, ruski)« »no ne pozivam se na to, — kaže on, — misl'm na drugo: Muči me ova ideja...: da bi tre·balo učimiti nešto fiur evig«. Ostavio je za sobom „—jer nije dožekao slobodu. pošto je umro” 27 a»rila 1937 godine, krajem desete godine svoga tamnovanja, skrhanm robijom i bolešću, — trideset i dvije sitno pisane sveske studiia i bilješki o problemima iz raznih oblasti nauke. kulture i društva. Nešto od toga je u Ttaliii već objavlieno, na primjer: Istoriski materijalizam i filozofija Beneđetta Crocea; Risorgimento: Billeške o Machiavelliju, o politici i o mođernoj državi; Intelektualci i organizacija kulture. i drugo. U ovim svojim Ppismima on govori i o tim problemima. Tu se, na primier, mogu naći njegova mišlienja o Kročeovoj diskusiji koju je on vadio na kongresu filozofa 193: g. u Oksfordu s Lunačarsk'm: đa li postoji ili može li postojati estetska teorija dijalektičkog materijalizma, ili neka njegova najsumarnija mišljenja o Kročeovim estetskim, filozofskim. sociološkim i drugim shvatanjima, o De Sanctisu i Damfteovom paklu. o teoretskom značniu Ricarđa. o iluštrovanju knjiga za djecu, o roblemu estetskog uživanja, itd
Kao što tamničar nije mogao otjerati lastavice iznađ „Tolerove ćelije (»Jedna mladost u Njemačkoj«) iako im je rušio gnijezdo, jer su ga one
svake godine ponovo svijale. — robiia, oduzimanje slobode, nije uništila Gromšijevu liubav prema ih-
timnim želiama i rađostima koje Tma
eee eee B99 PPP JLO IIIIIIIIIIIIIIIIOOTIIOIIIE
svaki čovjek. Iz kaznione Turi 1929 godine on moli Tanju: »Pošalji mi, ako možeš, sjemenje nekog lijepog
cvijeta«. Julika nije vidio, jer 6e on
rodio po njegovom odlasku iz Sovjetskog Saveza, ili poslije njegovog hapšenja, a on je oca upoznao po jednoj slici koju je vidio na nekom javnom mjestu gdje su bile izložene slike istaknutih revolucionara ·osuđenih od fašističkih i buržoaskih sudova. Nije zbog toga ravnodušan, ali nije ni očajan. On sinovima piše istinite priče iz svoga djetinjstva, piše im priče o životinjama i prirodi, razgovara sa njima o njihovom životu i najmanjim njihovim brigama i želi da mu pišu. I to će mu olakšavati da snosi mnogobrojne patnje kroz koje prolazi i kroz koje mora proći 6vaki čovjek koji se tako bori za pobjedu ljudskih odnosa među ljudima, da bi jednom nestali nečovječni uzroci čija negacija je cijena sam čovjek.
Gramšijeva »Pisma iz zatvora«, kaže u svome pogovoru Eros Sequi, su »priznata danas u književnosti kao jedan od najznačajnijih spomenika proteklih 50 godina«. Nisu ova pisma samo istoriski dokumemt. Ona imaju i svoj živi i aktuelni značaj, utoliko prije što u sviietu još uvijek nisu nestali uslovi koji su tražili ljuda kakav je bio Gramši.
Gramšijeva pisma upućena su celom radničkom pokretu i našem današnjem čitaocu. Njegovo trezveno shvatanje događaja i uslova borbe, pa makar nekad ličila na borbu u pustinji, njegova čvrsta vjera u budućnost. žar stvaralaštva i krilate misli o budućoj sreći ljudi, borba da i pod prilikama koje se često zovu »nemogućim« nađe intimne radosti, — sve je to dragocjeno zavještanje današnjem čovjeku. A s našim čovjekom i s našom revolucijom Gramši ima i jedan naročiti sjai. Naslućujući kod ruskih vođa ono što se danas jasno pokazalo on im je pisao da razaraju djelo koje je postignuto zaslugom Lenjina. I da je živ. taj bi glasoviti poslanik Gramši koji sada više ne može da govori, čija ruka ne može više da piše. — morao biti sretan jer bi nazreo kroz našu borbu onaj Kanaan zbog koga su i on i bezbroj drugih osfavljali i ostavljaiu svoje Živote u živom piiesku pustinje što se zove — klasna borba.
ITIIIIIIITITI seseeeedasesooeeeae eee eee 689989 BB7 PA
ana N
Đorđe Andrejević-Kun: SA GRADILIŠTA
III III III
Dobriša Cesar
OIIIIIIIIIIIIIITI ILITI eee o.t.....
ić: KNJIGA
PREPJEVA.
(»Mladost« — Zagreb, 1951)
U adiciji »Suvremeni pisci« Izdavačko preduzeće »Mladost« u Zagrebu objavilo je »Knjigu prepjeva« Dobri_
še Cesarića. Dobar naslov. Ne možda ·
zato što je Dobriša Cesarić prekrajao originale i pisao slobodne varijacije na tuđe teme, nego stoga što nije sva– ki prevod pesme ujedno i prepev, On
. to jeste i postaje tek onda alto nam
donese autentičnu poeziju, ako nije samo u kalup drugog jezika pretočena pesnička fomma, reč i misao,
Po jednom mehaničkom kriterijumu bila bi srečna okolnost kad dobar pe_ snik prevodi poeziju. Po mehaničkom i netačnom. Jer čest je slučaj da sna.žna pesnička individualnost vuče sve tekstove na svoj napev i modulaciju,
da, bez obzira. koliko se tome opire. ~
imputira tuđoj poeziji 6voje crte. Ta-
ko se koji put dobije poezija, ali ta-.
ko nema prevođa. Dobriša Cesarić je uspeo da se liši te osobine, da poštuje tuđe tekstove i veliku poeziju koju prevodi. n = Tako &u dve glavne osobine njegove iwnjige: prevodi su dignuti na visinu poezije i Wačuvana je originalna boja prevedenih pesnika. To je utoliko teže bilo postići jer &u prevođeni
~
mnogi pesnici i to kako snažni i kako svoji: Puškin (14 pesama), Krilov (17), Ljermonitov (2), Gorki (3), Jesenjin (4), Gete (21), Hajne (3) i Rilke (4).
Naravno da ovakav. izbor pesnika nije doprineo homogenosti knjige. Pritom je broj pesama, izuzev Puškinovih, Geteovih i Krilovljevih, nedovoljan da ih dobro, reprezentativno zastupi, a sam izbor pesama proizvoljan, verovatno u zavisnosti od trenutnih prevodiočevih sklonosti i afiniteta, Tako ova knji#a prepeva nije ni antologija ni zbirka pesama velikih pesnika izdvojena po nekom posebnom kriterijumu. U celinu ih zaokružuje jedino ime prevodioca, i čisto, uspelo izveden posao,
Nisu prevodi svih pesama u ovoj knjizi uspeli, niti su od onih koji su uspeli svi podjednako dobri. Nije me. đutim cilj ove bibliografske „beleške da daje Metaljan osvrt i sud o prevodima Dobriše Cesarića. Ona samo želi da skrene pažnju na jednu novu i dobrodošlu knjigu i obaveđti čitaoce
»Književnih novina« da je naša pre-"
vodna literatura obogaćena jednim,
- ne celovitim i zaokrugljenim, ali zna-
čajnim rezultatom. B. M,
\
\
goprgesoagebavBaWWaW Wake deobe eee eye ava vau aVagWVVaVEVEVVO
Sabahađdin Hodžić:
IGRAČI ŠAHA
ese. OLOILOIIIIIIIIUOIOIOIIIIII] rese. geeoboveeevteee III IIIIIIIIIIIIIII] OIOIIOIIIIIIIIIIIII] OOIIIIIIIIIIII II III TI II IL
LETOPIS MATICE SRPSKE.
(Sveske za januar i februar 1952 godine) ~
Poslednje dve sveske Letopisa Matice srpske neće značiti u životu Ovog časopisa ni neku naročitu plimu mi oseku. To su dve ravne, osrednje sveske priloga nejednakih po vrednosti, često odveć jako disparatnih po materijalu. Novi urednik Živan Milisavac, koji se odlukom Upravnog od-
bora Matice sam našao na čelu Le-"
topisa namesto dosadašnjeg Redakcionog odbora, nije istakao neke nove principe, neki nov pravac ili zaokret u uređivanju časopisa, ostajući · na dosadašnjoj liniji s jedinom, možda, razlikom što je proširio broj saradnika i što su se u Letopisu pono= vo stala javljati neka imema koja već nismo dugo vremema sretali na stranicama Letopisa. Personalna promena, za sada bar, nije donela i neku stvarnu promenu, štd nije ni malo čudno kada se uzme u obzir da je Živan Milisavac i do sada bio glavni urednik. Letopis se tako, čini nam se bar, i dalje kreće svojim označenim i utrvenim putem. ·
Januarska sveska donosi na uvodnom mestu prigodan članak Jovana Konjovića »U slavu deveđeset godina« povodom proslave Srpskog narodnog pozorišta. I pored zanimljivih, ma da sumarnih podataka članak je suvo jubilejski koncipovam, a mestimično je stilski i jezički sasvim rogobotan. Tako se Letopis, putevima vojvođanskog konvencionalizma, konvencionalno odužio proslavi Pozorišta. Pesničke priloge ovoga broja pretstavljaju jedna, pored sve celomudrenosti, naivna pesma Đuze Radovića, koja uzalud nosi naslov »Prolećna pesma, jer ništa u njoj nije prolećem poneseno i tri pesme Bogdana Čiplića iz zbirke »Divlje jato«. Čiplićeva zbirka, sudeći po ove tri pesme i nekim drugim objavljenim pesmama iz te zbirke, neće biti mnogo poezija u” uobičajenom smislu te reči, čak ni mnogo poezija uopšte, ali ima u njoj jedan zamimljiv epski ton, istančana sociologija i dobro pogođena almosfera. Pripovedačka proza je zastupljena sa dva imena od kojih je jedno poznato i jedno novo. Primorsku pripovetku Mate Beretina »Ruka božja« sledi pripovetka iz gradskog podzemlja Petra Andrića, »Familija«. Malo naivna i laka, na svoju štetu hepiendirana, Andrićeva pripovetika nije još zreo literarni tekst, ali ima u njoj naročito u početku, talentovane opservacije i u celom tekstu ima svežine. Jedno tek, tek nagovešteno obećanje i jedna kod nas retko obrađivana urbanistička tematika.
Dobro informisan, sumarno i čisto napisan članak Todora Manojlovića o Nikoli Lenau dolazi ispred pregleda četiri izložbe u Novom Sadu od Miodraga Kujundžića koji se ne kreće van uobičajenih okvira konvemcionalnih prikaza, a kad iz njih izađe onda se brzo sukobi za proizvoljnim uopštavanjima.
Beleške u ovoj svesci beskrvnije su no obično i slabije. Samo formalno obeležavaju intenciju Letopisa da prati književne pojave i, izuzev isto= Tiske beleške dr Dimitrija Kirilovića o Vojvodi Vojvodine srpske, nemaju ozbiljnije vrednosti. Strogo su očuva. le i zaokružile prosečnu fizilonomi= ju ove osrednje sveske Letopisa.
Februarska sveska je življa, zanimljivija. Tome u prvom redu doprinosi, najzad i na stranicama Letfopisa, započeta polemika o izdavačkoj delatnosti Matice srpske. Za neobaveštene čitaoce daćemo nekoliko po-
. dataka, ne ulazeći, za sada, u ocenu dosada iznetih argumenata, U Novom Sađu postoji već duže vremena pritajen sukob između, sa jedne strane Ž. Milisavca, M. Leskovca, Ž. Boškova i B. Petrovića i, s druge strane, grupe mladih pisaca kojima su se pridružili S. Berberski i B. Čiplić. U »Slobodnoj Vojvodini« objavljeno je nekoliko članaka u kojima se veo_ ma oštro kritikuje stanje u Matici, a u Ovoj svesci Letopisa Ž. Milisavac je počeo da odgovara na optužbe. Dis-
| kuslja je još u toku.
Sem ove diskusije naročitu pažnju u februarskoj svesci Letopisa privlači članak Rista Ratkovića » O jednom međuvremenu« (o našoj poeziji između dva rata), više predmetom koji obrađuje no načinom na koji ga obra đuje. Stavljajući za podnaslov svoga članka ogradu »Skica za jednu književnu panoramu« i u uvodu rečenicu da »eovo nije ni kritika ni istorija,
Ratković je obećao da će se kloniti »konačnih zaključaka«, Dok je osta-
. jao u tim granicama Ratković je pru-
žio nekoliko interesantnih podataka i sa mestimično uzbudljivom stilizacijom dao dosta almosfere tog prelaznog vremena. U članku ima i sme. losti i invencije. Ali Ratković nije ispunio svoje · neizazvano obećanje i gotovo ceo članak je prošaran njegovim ocenama, zaključcima, pođelama i uopštavanjima. To ne bi smetalo da su ti njegovi gudovi uvek tačni. Međutim, njihova česta proizvoljinost, preteranost, pristrasnost, pa bogami skoro i ogovaranje, razbija dokumentar– nu vrednost članka i čini čitaoca Ve= oma opreznim. Zasluga je Ratkoviće= va što je progovorio o ovoj temi, ı zbilja je već krajnje vreme da naša međuratna poezija, i ne samo Dpoezija, postane predmet sintetičkih i svestranih studija. Čitav jedan, i bpgat, period naše književnosti je vam vidokruga stavova i ocena.
Među beleškama februarskog broja ističe se dobro obaveštena i studiosna beleška Stojana Subotina povodom novog prevoda Rajmontovih »Selja-
ka«, B. M. |
Deset godina od smrti Stanislava · Biničkog.
Stanislav Binički ušao je u muzički život Srbije na prelomu vekova, u vreme kada su u našoj muzici već bili prevladani prvi diletantski pokušaji harmonizacije {olklora, kada se iz nacionalističke vokalne primitive već prešIlc u zrelija ostvarenja našeg muzičkog stvaralaštva. Zato Binički nije bio pionir .,u onom gotovo arhaičnom smislu kakvi su bili Kor. nelije Stanković ili Josif Šlezinger, ali je to bio po mnogim svojim društveno-umetlničkim potezima po kojima se mjegovo stvaralačko, izvođačko i društveno delo nadovezuje na naš današnji muzički život. Tako je za Biničkog vezan niz prvina u našem muzičkom razvoju.
Posle završenih studija u minhen= skoj Muzičkoj akademiji, poslednje godine prošloga veka, Binički sa Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva prvu muzičku školu u Beogradu, osniva zatim prvi simfoniski orkestar, s kojim isprva izvodi dela prilagođena muzičkom ukusu i nivou tadašnje građanske publike, ali uspeva već u prvoj desetini OvOga veka da podigne i izvođački stepen svojih muzičara i prijemljivost slušalaca do izvođenja krupnih klasičarskih oratorijuma pa čak i Betovenove Devete simfonije. Binički je prvi direktor muzičke škole »Stankovićk, inicijator prvih operskih pretstava u Beogradu još svetskog rata, prvi direktor Opere koja je kao stalna. ustanova postala 1920 godine i najzad prvi srpski kom pozitor čija je opera izvedena na sceni Narodnog pozorišta 1903 godine.
U stvaralačkom smeru Binički ne napušta onaj rod literature koji su sa tolikim uspehom gajii njegovi stariji prethodnici Marinković i Mo·kranjac ~- vokalnu, horsku i sojlstičku muziku baziranu na fclkleru. U tom rodu on daje lepe priloge srp= skoj muzici svojim c.lušima »Seljančica«, »Tetovki« · »Mijatovki«. Ali Binički prvi zakoračuje u instrumentvlne forme simfoniskog sklopa, To je, pored opere »Na uranku«, niz u" rtjza i scenskih umetaka za domaće drame izvođene na sceni Narodnog pozorišta. U tim svojim opusima Binički — pored ioga što ne napušta oslanjanje na narodni melos, koji je neophodan u izvesnim komadima — prenosi u našu muziku elemente klasičarskog stila, dotiče programsku muziku i nagoveštava impresionizam koji se tek kasnije javio kod naših kompozitora. Ovim stvara= lačkim postignućima Binički je pripremio put za kasnija savremenija 1 naprednija ostvarenja u srpskoj muZici, : = .
Binički je nečujno nestao iz naše.
sredine pre deset gođina u fmurnim danima okupacije. Zato je ostala ne samo nezabeležena njegova'smrt nego i nedovoljno proučeno njegovo
kompozitorsko delo i nedovolino pod —
Vučena njegova mnogostruka društve= na aktivnost u našoj sredini, A sve je to od takvog značaja u razvoju naše muzike da je potreban temeljniji osvrt na to ne samo u ovim komemo=-. rativnim danima, Soni
edvgorTaWeeyvvWVKA \
pre Prvog .