Књижевне новине

;

Velaskeza su u prošlom veku de-

__ finisali lepom i vrlo preciznom de: | finicijom: »najviše slikar među sli| karima« Kad bih ja morao da se

i at nekim neumitnim forumom is-

) |)

. raskošne,

kupim odgovorom na pitanje »ko je najviše slikar među našim slikarima?«, među slikarima koje mi sma'tramo za svoje ,pokušao bih da to učinim odgovorom: Marko Čelebonović — i ne bi mi, mislim, bilo vrlo teško da to mišljenje branim. Tim naravno ne bih hteo reći ni da je Čelebonović Velaskez među našim slikarima, ni najviše Velaskez među njima. Ako bi pak po svaku cenu trebalo pomoću velikih imena obeležiti, nezavisno od škola, vremena i stilova jedno shvatanje slikarstva ili bar jednu vrstu slikarske dispozicije uz koju bi i on po suštini svoga dara prianjao — a u njegovom slučaju mogu se evocirati i takva imena bez bojazni da se bude sasvim smešan — to bi bila, čini mi se, linija koju markiraju Vermeer, Šarden i figuralni Koro. Ili, pošto je stvarnost složenija od suštinskih ekstrakata, da buđem još određeniji: zamislite jednu bogatu, bonarovski mudru, deroman–tiziranu slikarsku prirodu koja bi se po nagonu vratila na Koroa i Šardena, a u isto vreme koja bi ,infektirana od rođenja nekom starozavetnom, razjedajućom setom, zakoračila putem nekog nesavladljivog, sutinovskog nemira: i u toj antitezi iskristalisala svoju fizionomiju. Takav bi, mislim, bio kontur slikarskog lika Čelebonoviće= Vog, skiciran na silu pomoću supstituta, u nemogućnosti da se jedna stvar definiše sama sobom. Taj ]ik formirao se mirno, bar na oko mirno, bez upadljivih skokova, u vremenu inače toliko eksplozivnom i sredini foliko iskidanoi poftresima i groznicom potere za novim i neviđenim. Već sama sigurnost s kojom je Čelebonović kroz trideset godina išao mimo svih iskušenja iz faze u fazu, ne napuštajući (osim u jednoj prilici i za jedan „nomenat) skoro od početka nađenu osnovnu nit, ostavlja ubedljiv utisak.

\ Izložba koju on otvara i koju sam irnao prilike da vidim pre montiranja, ne:potpunu, u dar-maru pripremanja s*aS)dabiranja, sa platnima razbacanim n&z reda po sobama: njegovog stana, Tada u red onih retrospektiva, u ne= Su ruku jubilarnih, kakve su već nekoliko starijih umetnika — Zora etrović, Stijović, Jefta Perić, Palavičini, Radović, Petrov — u toku ove godine priredili, obazirući se na svoj po duži slikarski put. Ona međutim obuhvata samo jedan deo, dosta mali deo njegove produkcije, — onaj koji je do nas dopro. Jer iako nije nikad raskinuo veze s našom sredinom, Čelebonović je Beograđanin samo po rođenju, detinjstvu i gostovanju. Kao slikar međutim, i po postanku, i po razvoju, i po životu ,i po zemlji u koJoJ se njegova najbolja dela nalaze, on pripada francuskoj umetnosti, koja bi bez sumnje sa više prava nego što ga mi imamo mogla revandicirati u Parizu dobro poznato ime Marko. U njegovom slučaju ne bi seemoglo govoriti o francuskom uticaju na našeg slikara, već o francuskom slikaru, slučajno našem čoveku. Ovog slikara formirala je francuska sredina ali ne i francuske akademije. Čelebonović nije učio da slika ni u kakvoj školi. Učio je prava, možđa po zamisli očevoj da će mu sin nastaviti čuvenu advokatsku kancelariju; voleo je, čuo sam, Stravinskog i mislio da će postati muzičar; međutim našao

. se kod Burdela i počeo da vaja. Nj to

nije pomoglo jer je on bio rođeni sli0 kar. Ne bih znao da ispričam kako je do toga došlo, tek jedna mala galerija na Menparnasu izložila je 1925 g, u svome izlogu jednu lepuškastu sliku pastoralu sa aktovima pikasovski izmođeliranim, potpisanu njegovim punim imenom, i kocka je bila bačena,

Pogubili su se ti rani rađovi, kao što to po pravilu biva; možda će se ne= ki od njih nekad i pojaviti na radost buđućih radoznalaca; svakako ti ra= dovi koji pretstavljaju početak njego=

_ Vog slikarskog rada ne znače i početak njegove slikarske ličnosti, koja je, međutim, relativno,brzo našla svoje tle i na njemu se sve određenije i sve jače ispoljavala. Čelebonović se menjao, išao je iz svetlosivog tonaliteta i lakih, srebrnih niansa u divne, kao olovo potmule i meke harmonije, iz

skoro istočnjačke game tamnozelene svile u topli sjaj laka i zlata — nikakvo čudo da je sanjao da bude muzičar. Centralni problem međutim ostajao je uvek isti, onaj prastari, najovejanije slikarski: u harmoniziranju, u Rkolorisanju, kod već izabranih „sredstava, pronaći one odnose, po snazi ,po količini, da njihovo dejstvo „iako asimptotično, daje utisak apsolutnog, da boja intenzivira boju do one granice kad će prope= vati i, kad propevaju, da zvuk dobije maksimalnu čistotu, ton i amplitudu. I metod je sasvim prost, starinski: umeti reagovati, osetiti fino i duboko ž za osećanje pronaći tačan izraz, rečju — imati dara. Ne znam da li Čelebonović teoretiše; ne verujem. Mno= go šta u stvari i nema da se priča. Po njegovim slikama reklo bi se da i

| on kao Šarden protrlja ruke i kaže: »C' est bien bon de la bonne peinturel« A šta je dobro slikarstvo? Kao i dobro vino: ko za njega ima nepca znaće. i

Čudnovato izgleda da govoreći c Čelebonoviću citiram Tea van Dezburga, ali je on u svome čistunstvu postavio jedno jeretičko pitanje ,koje kao i druge jeresi vrlo liči na istinu. Pledirajući doduše za jedno »pitago~

LET... O)

avseevoesosesapesveesebpeseeee.ebeob0eeB eee eee R eee 99ee Pepea eegee ee Bee hoe ev eee Bee e vps eve eee

RKO ČELEBONOVIĆ

Povodom današntie niegove izložbe

rejsko slikarstvo« Dezburg se pita i odgovara: »Šta je slika? Slika je jedna konstanta odnosa. Pokret je stran slici. Sa pokretom počinje film, a to je promenljivost odnosa. Ako još ima razloga da slikarstvo postoji, to je zahvaljujući njegovom stabilnom karakteru. Slikati to znači upisati čiste odnose pomoću boja«. Bez obzira, na zaključke koje Dezburg izvodi iz svo je postavke i bez obzira što se njome služi kao argumentom protiv »starog slikarstva«, ima ona svoje podrške i u delima »nekadašnjih slikara koji su hteli da materiji dadu dušu i osećanje jednom biću«, slikara koji Čelebonoviću nisu daleki. Voditi borbu protiv pokreta u slikarstvu znači hteti u ime logike lišiti slikarstvo polovine njegovoga carstva, a to je jalovo teorisati, ali je istina da je pravi pikturalni momenat u večito promenljivoj prirodi onaj kada taj večiti pokret, ne gubeći od života, izgleda kao zastao, utišao za trenutak, trenutak koji se bez nasilja na nepomičnoj slici može prolongirati beskonačno. Nije li ta uverljiva »konstanta odnosa« ono za čim 'se Sezan raspinjao tražeći da mu model bude apsolutno nepomičan, ono što mrtvoj prirodi, inače motivu sićušnom i bezna= čajnom, daje beskrajnu slikarsku čar, i nije li ta proširena čar mrtve prirode ono što recimo Vermeero= vu »Ženu koja čita pismo« čini ono= liko slikom.

Taj mirujući svet bez gesta i po= 'kreta, koji živi intenzivnim životom slike osnovno je sredstvo Čelebonovićeve poetike, bilo da slika mrtvu prirodu, enterijer, figuru ili figuru u enterijeru. Pejzaž zauzima srazmerno malo mesto u njegovom radu i ma koliko neka platna sa slobodnom prirodom bila izvrsna, — na primer bašta sa perspektivom staze i zgradom sa plavim prozorima — Čelebonović se ne bi mogao nazvati pejzažistom. Vazduh koji on diše punim grudima nije vazđuh potoka i šuma već sobni vazduh. Soba je čarobni laboratorijum njegove alhemije, sto sa čudnim disparatnostima retkih ili običnih stvari koje svakodnevno na njemu leže, katkađ i ljudi koji oko njega sede: čaša s cvećem i porcelanski sud između bele gipsane glave, začuđene i žive, i podbočene žene, nepomične kao gipsani kip; prostranstvo običnog prostrtog stolnjaka u koji se u= pliću zlatne niti svetlosti i na kome leži, kao početni miljokat u stepama, pismo sa zelenom adresom; nevešti beli krčag ,mudrost globusa i zagonetni idoli od mahagonija u svili zelenog polumraka iz koga tinja crveno cveće ciklama; zlatne spirale po belom porcelanu bokala sa perunikama ili sa jabukama oko njega; trogrba leđa divana koja se lenjo protežu duž zida, odblesak laka na stolici ili zlata na ivici rama ili pak mala arijeta plave bočice od mastila, koja vibrira nad horom boja voća, ćupova, stakala. To je vasiona po kojoj Čelebonović najradije putuje. I sve to dato je u jednoj dragocenoj pasti, u jednom tempu ne žustrom ali ne ni oklevajućem, neusiljeno ali bez one virtuozne lakoće, bez senke efektnosti, tačnije sa užasavanjem od efektnosti, prividno

Marko, Celebonović: Odgovorni urednik: Milan Bogdanović. — Štamparija »Borba« Beograd, Kardeljeva 31, telefon 25183. Broj čekovnog računa 102-9032020. Poš. fah redakcije i administracije 620. Ruko pisi se ne vraćaju. . U

wlarko Celebonović.

_ vić Marko u narodnoj

ZIMSKI PEJSAZŽ

netraženo, nememešteno, kao da se stvari nude saMle od sebe, a ustvari majstorski pronađeno. Takođe fi

predmeti ne daju utisak one pođ prstima opipljive Rkonzistentnosti. Sa njih je skinuta i uzeta samo ona slikarska skrama, koja preko oka daje iluziju života materije.

Isti tehničar, isti majstor slikarske transpozicije, iškolovan na mrivoj prirodi, javlja se i u figuralnom slikarstvu, samo, naravno, sa još jednim elementom više, sa onim nezaobilaznim problemom: kako slikar čita čoveka? Nije reč o ženama u narodnim nošnjama, gde je oko zaustavljeno na lepoti boja i poteza inspirisanih tkaninom, ni o figuri u enterijeru, gde je ljudska ličnost podređena ambijentu i uklopljena u opšti problem slike, neuvijeno rečeno gde je ljudska figura stvar, već o portretu ili figuralnoj slici portretskog karaktera. Čelebono\vić ne psihologizira, ne bar u onom smislu kako to obično čine portretisti kad dešifruju narav svoga modela. On vrši dublje sondiranje, on psihoanalizira i, ujedno, poetizira. U portretu Dame sa sedom kosom, Čoveka sa staklenimokom, Devojčice u roza sgsvifteTrUu, u onom čudnom profilu ljudskog fo-

| KNMZEVNE NOVINE =

O ME O | NOVOU SVT

saseevoseovoevsaovegeebeegoe9BebBe BBB BP 9606 Be| 669 beep esevpe |B eee ag Be BB. BBB Bee eee

1! |

sila potpuno čelave glave i bez ušiju,

u autoportretima naročito, — u stavu, u izrazu lica, u naglašenom detalju, u držanju ruku, svugde izbija jedan isti neutešni grcaj ,jad neki iskonski, neka bolna usplahirenost potisnuta pod sleđenom korom mira, nema OZbiljnost ljudi koji su prošli kroz život i patnju ili ih slute pre nego što su u njih i zakoračili. Tek u nekim stvarima, kao Čitač, Advokat, ima vedrine, ironije i humora, ili istinske radosti i nežnosti, kao u Devojčici sa” hbaljinom »Haile · Selasi«. · Čelebonović crta figuru sa onim istim slikarskim izbegavanjem vidljivog crteža i crtačkih akcenata sa, koga su Bonaru prebacili da mu je crtež amorfan i forma bez skeleta. Bonar je kritičarima dao za pravo, kurftoazno, popustljivo, onako kako je priznavao da je »samo impresionist«, ali je nastavio da slika »bez skeleta«, zaobilazeći skulpturalnost kao stvar stranu njegovom slikarstvu, kako bi on valjda javno rekao, kao stvar stranu slikarstvu kako je sigurno W sebi mislio. Još jedan afinitet približuje ponekad Čelebonovića Bonaru, a to je shvatanje kompozicije, U složenijim, velikim platnima i on komponu= ije pomoću isečaka i okrajaka, bež centrifuge, koju očigledno smafra veštačkom i nameštenom i ne mari je kao ni gest koji se mnogo ističe, i to do te mere da ta netraženost postane ponekad afiširana i uočljiva do nametljivosti. U velikoj, kompoziciji Porodica, kombinaciji grupnog portreta i mrtve prirode, onako sna= žno naslikanoj, onako incizivno okarakterisanoj, duhovitoj, sarkastičnoj po kombinaciji jela, cveća, lišća, frizura, minđuša, francuske trikolore i lenjog obilja, razbijeni fragmenti poređani su jedan uz drugi kao prišiveni, u poretku koji bi se mogao ušiti ili ne ušiti skoro i na drugi način, a da se kompozicija organski ne promeni. Osim ako u toj razjedinjenosti Porodice ne treba videti neki simboličan smisao koji slika dopušta ali na nalaže. i Izložba Marka Čelebonovića, sa znatnim brojem kod nas još nepozna= tih radova, pretstavljaće, sigurno, veliki slikarski doživljaj kao celina. Za slikare i njima: bliski krug biće naj=interesantnije, međutim, kako. Čelebonović danas slika. Nešto promenjeno, u bitnosti isto. Paleta mu je postala svetlija, potez nagliji, glas robustniji. Dar i snaga slikarskog ose= Čanja i moć slikarske reči ostali su

stari, Momčilo STEVANOVIĆ

SA IZLOŽBE SKULPTURA PETRA PALAVICINIJA

Pri posmatranju Palavičinijevih skulptura nameću se — radi jasnoće — izvesna poređenja sa Meštrovićem. U izvesnom radu skulp“ure (lirskom, kod Meštrovića religioznom) Palavič&ni nadmašuje Meštrovića. Jer Mcštrović — to je junaštvo, tradicija, ep, patrijarhalnost, nepismeni ali mudri moral. Meštrovićevi likovi su 'ežač-

k: i teški kao zemlja. likovi orača koji u svojoj jarosti ume da izmahne i plugom i volovima i

udari po ugnjetaču, kao ono Kraljepesmi. Njegova snaga je u muodelaciji masom, u volumenu. A Palivičinijeva u finoj liniji. 1 kad se Meštrović upušta u liriku (npr. u religioznoj skulturi) on je (sem u izuzetnim primetrima) čisto intelek“ualan, njega napušta skulptorski nagon i on postaje suviše stilizovan i konstruisan. On prelazi onu granicu iza koje nastaje Palavičinijevo carstvo. Jer od te granice za Meštrovića nasaje čist stil, a Palavičini je i u spiritualizaciji, u toj najproduhovljenijoj lirici i najličnijem stilu potpuno na tlu doživljenog i istinitog. On u toj lirici ne samo da izražava svoju ličnost nego opeva i objektivni život,

Njegove bronzane figure i statuete odlikuju se sasvim prirodnom gracioznošću i lako shvailjivom spiritualnošću. Njegove skulpture su kao žene Primorke, koje pletu mreže, gaje maslinjake i vinograde i čuvaju koze,ikojesena tim antičkim zanimanjima očuvale izvesnu finoću pokreta i graciju. Njome su ih, sa svakodnevnim brigama, prirođa i klima

MRTVA PRIRODA SA GLOBUSOM

obdarile kao nagradom za samovanje i vrenost, A sa čežnjom dala im je i lepotu osećanja koja nikad ne mogu postati prozaična i profanisana. Otud sva produhovljenost i sreća koju je Palavičini osetio u tom kraju, otud ona fina linija i sil Palavičinijeve skulpture.

Pogledajte »Žetelicu« i još dve njoj slične figure! Zar u ovom našem veku zahuktalom, 'grčevitom i punom +trzavica, još ima pesnika koji traže samo antičku vedrinu neba i prirode; lagan pokret koji je lebdenje između hoda i stajanja; neodlučnost tela da li da krene u susret nekom divnom prizoru ili da ostane u mestu i posmatra ga iz daljine koja daje više iluzije; usporenost života u kome je razmišljanje i osvežujući mir. Zašto više nema ljudi takvog laganog, misaonog, vedrog i umirujućeg koraka! Koraka kakvini ide čovek ili dete .od jedne do druge očaravajuće slike, kad se koleba između jedne i sledeće, kad korakne, pa ostane oslonjeno svom te žinom na *u nogu, a drugu privlači, polako i sa strane, ne mogući da se odvoji od prethodne slike. To je pokret u kome je sadržano loliko mira i prednosti posmatranom ili zamišljenom predmetu i to je is*ovremeno mir u kome ima toliko osećanja, misaonosti, života i pokreta. Pokret u kome se čovek nije izgubio i u kome je čitavo telo jedan jedini organ duše, jedna harmonija. Taj beskrajni pokret i beskrajni mir osetilo je samo »čovečans"'vo u svom detinjstvu«, tj. Grci, a Palavičini ima tihe i možda nesvesne čežnje za fim detinjstvom.

Ili »Statueta III« (bronza): figura je izvijena u svim pravcima. Od leve ruke oslonjene na stub do desne noge na koju je oslonjeno telo u odmoru, i od prednje ravni ka zadnjoj. Tu je čak i raskorak ali je ipak očuvana jedinstvena linija od glave do kolena koja su sastavljena, čime i pored pokreta (i baš usled njega kao suprotnosti) ostaje ona prirodna gracija još više naglašena. Tu finoću i liriku Palavičini je izgleda u stanju da očuva u, svim situacijama.

TI najzad pored još nekih manjih (isto toliko vrednih kao prethodne) pomenimo »Prvi cvet«: široka rameba jedne realne i istinske devojačke figure nimalo ne zaustavljaju njeno stremljenje negde napred i u visine, ne primoravajući je đa čitavim stopalama staje na zemlju, ona je goiovo bez težine, lebdi, raste i rascvetava se zajedno sa cvetom koji drži u ruci. Telom tu, a duhom sva predana nečemu neprisutnom, sretna i bezazlena. Tu je Palavičini postigao možda vrhunac spiritualizacije i svog ličnog stila ostavivši istovremeno na flu, realnog. ) Ž. V..

atepeveekeveseeesbeeBeRVP6P9e

| —— IZ KOLEKCIJE —-

PAVLA BELIANSKOG |

Sva u mrkim tonovima, sa mirnim, idiiičnim akcentima bele, plave i zagasito crvene | boje oji deluju kao || stari, pa ipak ne akademski i formalno Upotrebljeni pesnički epiteti, Ti akcenti daju sa opštom mrkom bojom tako blag sklad, da to potseća na Koro-a: bela boja, fino i glatke razmazana nožem, dočarava meku materiju rublja, pa plava mara- || ma preko bedra i crve. | na tianina prostrta po zemlji, Sama kompozicija akta, melodloznost linije (naročito na ruci kojom podržava kosu dok navlači rublje), nežno lirski đata glava i lice, blaga atmosfera koja iz tog tela zraći u prostor (naročito oko | glave) — ukazuju da je Bijelić uspevao da kaže, nešto lično, nešto novo

ai i i onda kad je zalazio'u stilsku oblast u kojoj je (po često puta izraženom mišljenju) »Već šve rečeno« on je oživeo jedan stari slikarski ideal zadahnuvši ga svojim mladalačkim đuhom. Bijelić nije od onih slikara koji prikose svojom individualnošću. On pre- | dano služi prirodi i umetnosti u »svoj pesničkoj čistoti i skromnosti SVoOg srca | Pored sve borbe sa zanatom, pored sve memamosti (kojom je ma brzinu dovršio | pozađe), ova slika, ova mladićska ispovest osvaja i najkritičnijeg gledaoca naivnošću, iskrenošću i intenzivnošću doživ ljaja.

MILO MILUNOVIC: »VETAR SA JADRANA«

Ovde je slikar ispoljio svoj veliki đar i sklonost za dekorativni mozaik. ; Tfrašno-antičika i rano-hrišćanska medđiteranska dekoracija u mozaiku ostavila nam je mnogo primera na kojima se sve sastoji od grančica, lišća, krčaga, mreža, pokoje ptice ili ribe, i sve to razbacano po plavoj (morske boje) površini.

Kod Milunovića vidimo od antike poznatu finu maslinovu grančicu, krčag, limun, ribe. Kao antički mozaik! Samo što je komponovan realističici, kao isečak ogromne i veličanstveno mirne slike sa Jadrana, slike koje se on kao celine, kao motiva odrekao, đa bi je utoliko sigurnije mogao dočarati čisto slikarsicim sredstvima u jednom isečku koji deluje utoliko dublje ukoliko je više van ) određenog vremena, nevezan za konkretan i ograničen motiv. Lišće. n»gde Van i prostora ili na duu imora, kao da i danas pokreće lagana uoirska struja, ona ista od pre dve hiljade godina, Koliko li asocijacija na jednu kulturu koja je potonula na dno.đuboke prošlosti, daleku, istina od naših očiju, ali zato sigurnu od naših dodira i potresa. , | Posmatranje takve slike čini posebno uživanje, Mao ljubitelju nekog pesnika koji je, čitajući ga, upoznao već motive, sadržaj, zaplete i rasplete u nekom njegovom delu, i od čitanja dela kao celine prešao na čitanje samog stila, uživajuči u samom zvuku reči, u ritmu stiha, u lakoći i vedrini izlaza, zadovoljan samim prisustvom pesnika.

»CVECE I VEZ«

PETAR LUBARDA:

Dok je Milunović više slikar koji »razmišlja sa kičicom u ruci« Lubagrda je emocionalan i impulsivan. Neka tiha razdraganost i toplina bije iz njegove slike. Veliki deo te slike čini jedna ista sivo-zelena površina zida. Pa ipak, LUubarda je izbegao opasnost monotonije. Na toj površini, kao na pozađu, naslikan je okvir neke, slike postavljene na sto, a prislonjene uza zid, Okvir sa po jednim pojasom \'erne i crvene boje. A na stolu stoljnak i tkanine sa veoma materijali zovanim (ma da ne opisanim) vezom. Sa koliko bliskosti on stvara jedan ugao svog Sveta! U toj bliskosti i intimnosti nema intimizma, otmenosti, prefinjenosti, otstojanja, niti ikakve sposobnosti za ironiju. Slikar je pun snage, utišane (ali ne i sputane) i spojene sa nekom dobrotom — možda i rezignacijom — snage koja ne teži da bude eruptivna. Kako bi inače mogao da naslika onako materijalizovno crnu haljinu sa sivkastim i crvenim vezom, crvenu kravatu bačenu na sto, vazu obavijenu toplim dahom iz koga i niče ono cveće, beli stolnjak sa čipkama 1 nevidljivo nečije. prisustvo koje ga obesnažuje, usrećuje i možda rastužuje. Ta slika je rađena davno, ali se u njoj Lubarda može isto tako poznati kao ne ap” straktnim kompozicijama, na krečnom koloritu suncem sprženih kamenjara, ma kosturovima. planina i spaljenih kuća, na slikama kakve stvara u novije doba.

i Zarko VIDOVIĆ

i U O IKL A VO a 1 aa MS Sr Ka ai VT aa KC u S i i LA

ra a JANCIPIR ' URBDNICI

MILAN ROGDANOVIĆ SKENDnFR KUPI ENOVIĆ