Књижевне новине
; Poslije sveg loma koji mu se u kudi dogodio, a naročito između njegove
kćeri Sofije i Molčaljinova, Gribojedovljev Pamusov — iz » Teško pameti — ponajprije i ponajviše se brio tome šta će o svemu tome reći :ja Aleksejevna.
Kad prolaziš ovom našom lijepom bl jom, slušajući sve i svašta i čitaći ponešta, ne možeš a đa ne vidiš čuješ razne Pamusove po toj oj zemlji. Pritajeni, prituljeni, bez sre i uvjerenja, dižu Famusovi poo Svoje glave, ispunjene snovima, _ sivim i tamnim kao vođom iz gradski} · kloaka. Ima ih svukud kud se o-
kreneš, kao gljiva na kiši. Ali nemoj
a prepanuii ,nije ih mnogo oni se boe da »kneginja« vidi kako su kranie poslušni, vjerni, originalni, iako i inače. najviše voljeli da ih ostali prosti« i »neuki« njihov narod i ne vidi i ne prozre.
h Pamusova prožima i one koji esu Famusovi, ili bar ne bi trebada budu. ·
.
veje Stranci su Ooduševljeni.«• Direktor nije ni počeo ni završio ništa, sve su lo uredili naši radnici i naša vlast. "Nije lako naći dobrog direktora, ali je još teže naći dobru vlast i dobre rad_nike, Za prvu se treba izboriti, ne samo u jednim izborima, nego u dece_ nijama neizborne borbe. Slično je i 5 | radnicima. A direktor se može naći iz | mase već stvorenih ljuđi. Pogriješi se ponekad ,ali se češće i nađe dobar | čovjek. Čuda su stvarali naši direkto| ri-komunisti poslije rata. (A ta čuda _ Stvarali i sivaraju i naši personalci, _ makar šta o njima misle »najnoviji« i. i »najmoderniji« »slobodni duhovi« iz _ »kneginjine« sjenke!) Ali direktori vi54 ne stvaraju čuda, čak ni oni najbolji. Ne što ne bi htjeli, nego što viriže ne mogu ništa bez radnika. Rad_ nici stvaraju čuda, stvarali su ih oni i ranije, samo se govorilo: »dobar di_ rektor«e«, jer ih je on vodio. Sad je, međutim, drukčije... A što se tiče stranaca... »Gospodine, pardon, đruže direklore, lijepo je da su stranci oduševljeni, treba ih lijepo i ljubazno dočekati, ali kako naši, šta oni misle? Znate, ima nas koji mislimo da je i taj »vaš« restoran, kao i sve drugo, ·stvarano radi našeg svijeta, i to onog najobičnijeg.« »Da, da, jasno«, složiće se direktor... ali i on vodi svoju Unutrašnju »spoljnu. politiku« i pomisao na ic »šta će reći kneginje?« ne da. mu da spava, čak i bez obzira na, oj da li mu »kneginja« daje najVeći bakšiš.
Profesor, naučnik i od vrijednosti i od glasa, priča u našim novinama, a tu priču montiva »kneginjin« novinar, kako iz patriotskih pobuda, »radi ugleda naše zemlje«, predaje na stranom, a pomalo i našem univerzitetu.. Nije rđavo da naši profesori
_ predaju na stranim univerzitetima, A tačno je da i to podiže ugled naše zemlje. Ali... ali profesor je otišao tamo sam, »na svoju ruku«, jer tamo plaćaju bolje. Ni to nije strašno bolje ga platili, pa otišao, ne treba se Zbog toga posvađali s jednim profesorom, pogotovu ako je dobar. Ali prikazivati komodilet i želju za boljim životom kao isključivo patriotsku pobudu — ne valja. To znači pomoćđu naših novina, koje pišu novinari, ali stvara i plaća narod — stvarati u glavama naših ljudi onaj nedostojni, neljudski, nejugoslovenski i nesocijalistički duh vazalstva prema »kneginji«.
Tako je u muzeju, tako se događa s frgovcem koji radi s inostranstvom. Pa i sa slikarem, koji pravi slike prema aktuelnom ukusu »kneginje«, a ne prema svojoj stvarnoj i već u desetinama plana snažno ispoljenoj »antikneževskoj« inspiraciji. »Treba biti »moderan« i u stilu »kneginje«, jer — »šta će reći kneginja?«...
A ima i gorih stvari. U Novom Sađu neki »pisac« izdaje „povine »Pogledi«... na sve i svašta, a ponajprije i ponajviše i ponajslađi i ponaj-
i vailniji — na kneginju! Glavni sa-
_ radmik — Ivan Meštrović, naš pozna-
i, slavni i — sve u svemu — zaista
_ dobar skulptor. Iza Moeširovića, iza
bezrazložnog strahopošlovanja naših dobrih ljudi pred Meštrovićevom veličinom kao skulptora, zbog koje su često spremni i na političku ji idejnu besprincipijelnost, iza svega toga laj novosadski Famusov htio bi da čita našem svijetu ni manje ni više nego — Jekcije iz kulture i politike i demokratije. A kad smo već kod Meštrovića, taj isti Moeštrović i dandanji piše predgovore proustaškim
_ »knjigama« nekakvog Ostovića, ot-
krivača »istine« o Jugoslaviji, ko-
i je u svoje vrijeme bio o-
tišao — zahvaljujući dobrođušnosti i
dobronamjernosti naših ljudi — s na-
___Šim lijepim narodnim parama da tobož nagovori velikog majstora — kao
se radi o luđoi bebi — da se vra-
u našu zemlju. A ta Ostovićeva
Miloš
Bajić: Akt
»knjiga« je plaćena i snabdjevena »istinom« iz povjerljivih fondova neke tajne službe, sad svejedno čije, i u njoj i Meštrović čita nama lekcije iz demokratije, iako se on sam, budući veliki skulptor, bar što se tiče ove zemlje i neskulptorske aktivnosti, nikad nije borio za slobodu, nego je, na primjer, i te kako podupro diktataru »krvavog psa |
njeg« (termin iz naših ilegalnih letaka u doba šestlojanuarske diktalure).
Ovo je prošlost i ne bismo je pominjali, ali se ona sama prsi i pojavljuje... I najzad, ko plaća »Pogleđe« tog „novosadskaog »Meštrovićevog« meštra?. Valjđa ne idu naše socijalističke pare i za to i slično pudrova=– nje i vrćenje repom pred »kneginjom« i »kneževima«? l
Ali ima u našoj zemlji ne samo Tamusova i pudlica, nogo i naivčina koji misle da mogu uvjeriti majstore licemjerja iz Tasa, s njihovim Judinimna i »polilemigrantima« ili Bibisia s njihovim. Petrićem, Dezmond KWlarkima — kako je kođ nas demoWkratija, kađ tim majstorima nije ni na kraj pameti do toga, nego do toga da u Jugoslaviji bude što više PFamusova, a Jugoslavija da buđe što je bila — sfera zona, geografski pojam za njihov uticaj. a ne — narod i zemlja i država i herojska jstorija. Jer ne radi se o lome da treba ili ne treba poštenim, dobronamjernim i napređnim ljudima, koji vole i poštuju način života, borbu i slobođu drugih naroda — objašnjavati i objašnjavati, pričati i pokazivati, nego nema smisla da pošlen i dobronamjeran Jugosloven muze jarca u rešeto za volju Judina i Klarka i uvija se i stidi zbog svog pošlenja pred njihovom podlošću. Jer iedno je spoljna politika, iskrena i otvorena saradnja, sporazumi, odbrana itd. i tsl.,, a drugo je naš socijalizam, ideologija i dr. Napuštaju li oni svoj sistem i svoju ideologiju kad sarađuju s nama? Ni govora O tome! A ni nama takav zahtjev prema njima ne pada na um, ne samo zato šlo smo mali, nego što smo 50cijalisti i demokrale. Tito je bio veličanstven i do kraja ljudski u svom zadnjem govoru, kao u najslavnijim danima ustanka i borbe protiv Kominforma, jer je rekao da mu je dojadilo da drži svakojakim strancima predavanja iz demokratije, jer — UuOstalom — mogu li stranci da vide šta ie kod nas, pa nek sami zaključuju. A svaki »kneginjin« priživaljščik (gotovan) smatra da treba da nas pouči iz demokratskog bukvara kako mi nijesmo demokrati jer imamo jednu partiju, a ne kao kod njih, gdje ih dođuše ima više, ali gdje fabrike još nijesu radničke, A neka tih priživaljščika, nego ima naših ljudi koji kao da osjećaju »grižu savjesti« pred tim lJakejima »kneginja«, a da ne govorimo već kako im ponestane i daba u prsima i misli u glavi pri pomisli — »šta će reći kneginja?« o našoj nemmogopartiiskoji demokratiji. Baš se i radi o tom duhu kolonijalizma, udvorništva, o tom. malograđam= skom gubljenju ponosa i časti u sVakojakim oblicima.
Nego da postavimo »kneginji« (onoj sa Istoka, ili sa Zapada, svejedno) dva pitanja, ali ne zbog nje, nego zbog naših Famusova: prvo, a šta nam pomože vaša svjetlost 1941 godine i drugo, a šta uradi vaša svjetlost 1948 godine? Bogme, da ne bi ove »proste«, »primitivne«, »zaostale«,. »nesavremene«, »neđemokratske« i jednoparliske Partije i ovoga »primitivnog« naroda — olađiše nama poparu, uprkos vaših presvijeilih i najviših i najmudrijih savjeta kojih se držahu i u njih ugledahu naši Pamusovi, držeći i narod i Partiju za ruke: »nije vrijeme«, »šta ćemo sami«!
Stvar je prosto u ovome: kod nas se razvija zasad najviši, najmoderniji i najoriginalniji oblik demokratije.
On se razvija i još nije pobijedio |
treba još duge i uporne borbe da pobijedi i da se ustali, jer ništa DnOVO ne dolazi bez mučnih i krvavih porođainih bolova. A. pošto mi lomimo 1
Aleksandra posljed~ ·
već smo u mnogome slomili okove birokratizma, a još nijesmo pobijedili u izgradnji „socijalističke demokratije, još se ova nije potpuno učvrstila ni kominformizam nije još pobijeđen. Ali ne samo on, Nego razbijanje birokratizma „nastoji da iskoristi buržoaski demolrratizam, koji se rađa iž
naslijeđene i ubačene buržoaske ideo-"
logije i simoburžoaske buržoasko-de-
mohkratske stihije. Otuđa za sVe ne” ·
prijatelje „socijalističke demokratije
— bilo kominformovce bilo buržoaske
demokrate — postaje | postavljen im je kao glavni zađatak — nametnuti buržoasko-demokratske forme i odnose, najprije preko razaranja socijalisličke svijesti, svijesli o prednosti ! karakteru i oblicima socijalističke demokratije, a onda — dalje, ka organizaciji, već prema tome kakve razmjere i oblike će dobiti to razaranje. )
Htio sam jednom strancu, buržoaskom demokrati, da odgovorim na njegova bezbrojna pitanja o našem
fabričkom sistemu i sve sam sveo, da bih problem prikazao što prostijim
na ovo: to je isti sistem kao i kod vas, samo nema kapitalističkog vlasnika, a nema ni birokratije, i dođao sam: Jugoslavija dokazuje da ljudi mogu da žive i da razvijaju, ekonomiju i svoje ljudske odnose bez kapitalističkog vlasnika 1 birokratskopg upravljanja. Bilo je to besumnje VvTrlo vulgarmo i uprošćeno, a i previše đirektno i otvoreno objašnjenje, ali je on shvatio sve i nije postavio više nijedno pilanje. A dvojici njemačkih socijalista, koje je morila briga zbog našeg jednoparliskog sislema, ja sam otvoreno rekao proljetos da je za njihovu zemlju mnogopartiski sistem zasad možda i dobar, ali da smo mi, jugoslovenski radnici, potpumo ravnodušni prema sudbini i položaju buržoazije i da nas zanima samo problem naše radničke slobode i slobode za nas radnike (tj. da se otarasimo birokratije i ne dozvolimo povratak buržoazije, odnosno — da sprečavajući povratak buržoazije ne dozvolimo birokratiji da nam ona, pod izgovorom opasnosli od toga, sama zajaše na grbaču), Možda »kneginje« nijesu bile zađovoline odgovorima. Ali šta da se radi? Nijesam im se mogao izvinjavati za »greške« srpske, hrvatske i druge buržoazije: koje su ove dovele tamo gdje su, a nije mi ni dužnost kao socijalisti da te »greške« ispravljam. Takva je stvarmost kod nas, i drukčija ne može biti, ako nećemo da budemo Famušsovi, a oni za nas kneginje.
Ipak u svemu tome ima i nečeg novog. Sadašnji Famusovi, makar bili i oni od juče — iz rata i poslije rata, nijesu sasvim oni od juče. Oni uzimaju našu borbu protiv Kominforma (i birokratizma, razumije se) kao dobru i veliku stvar, pa čak uzimaju i Revoluciju kao svršenu stvar, ali... ali u pogledu daljeg puta razviika nastaju razlike. Buržoaski i sitnoburžoaski famusovški demokratizam kod nas »smalra« da je demokratsko ono što nije »zvanično«, što je proliv »zvaničnog«, Što je izraz »slobodnog« i nezvaničnog »ličnog« mišljenja. I kao što smo bili i ostali protiv ma čijeg: monopola u 'iđeologiji i u shvatanjima, za poštovanje i slobodu ličnog mišljenja, islo tako
treba da smo protiv i ove podmukle
famusovske smicalice koja bi htjela da »zvaničnu« radničku, socijalistič-
ku demokraliju zamijeni buržoaskom ·
i »nezvaničnom« „kneginjinom. Buržoaski demokratizam hoće damas kod nas da iskoristi okvire i oblike Ssoci-.
jalističke demokratije da bi nju sa-
mu potkopao.
No bilo kako bilo s teorijom i politikom, ali kako je jadna, kukavna i prazna kolonijalna duša i lakejski i neoriginalni duh ovih Pamusova pred licem našeg revolucionarnog, slobodnog, ponosnog i stvaralačkog na-
roda! M. Đ.
~NIAON 3NAGZINM
STA CP RECI KNEGINJA?
Oskar DAVIČO
BROJ 66
RAZGOVORI OVDE
| Između pesnika 1 života otvorila se provalija. Da li će je socijalizam premašiti?«
»Meni se čini — rekao je nade – da u svesti omladine postoji sumnja u to. Pošto se u svesti omladine sru-
' šio lažni bog, idol jednog lažnog 50'cijalizma, ostao je iza toga vakuum, skepsa prema svakom autoritetu.«
»Ali bez verovanja ne može še žšiž veti. To pre svega ne može omladina. Cilj se zvao i zove socijalizam.
; Oto Bihalji-Merin »Razgovori na Bledskom „jezeru, (»Književnost«, broj 6, juni 1952).
Treba li to sve shvatiti kao pokušaj opravđavanja nja? Ovi razgovori koji j+* objašnjavaju »skepsom prema svakom autoritetue vode se u foajeu jednog luksuznog bledskog hotela.
Noć je, Napolju verovatno pada sitna, uporna bodljikava bledska kiša, a u foajeu je tiho i turobno pod neonskom sveliošću koju fako obožavaju direklori hotela izvan kaltegorije. Iz nedalcekog bara čuje se samba, ali tu u foajeu, s klub garniturama indiskretno · „postavljenim na najupadljivijem i najprolaznijem mestu, u foteljama ne naročito udobnim, srkućući kafu i liker, pijuckajući pivo i pušeći drine sede i Dričaju dva pisca, Jedan je mlad, drugi — srednjih godina. Obojica khomunisti, Govore o razočarenju omladine. I — kafalikerpivodrine — sumnjaju hoće li socijalizam da premosti nekakve provalije.
Ja nisam bio na Bleđu, ali čini mi se da ni tamošnji luksuzni hoteli ne spadaju u najindiciranije ambijente za razmišljanja o razočarenju omladine. Čini mi se da bi radilišta, fabrike. zadruge, škole, sporlska igrališta pa zašto ne? — i armija preistavljali autentičnije oltvite za uopštavanja koja bi u tom slučaju bila realnija, ali i manje pesimistička i manje sklona da snobovski uživaju u svojoj namigivačkoj širini prema ah! neshvaćenim našim jadnim jadnim slatkim malim i mladim pesnicima koje ah! niko na svetu tako dobro ne razume kao ja i ti, druže Bihalji.
Rima je slučajna, ali bugarska; izvinjavam se i za jedno i drugo. Ne i za ovu belešku o jednom zevu između dve serije Bihaljijevih putopisnih zadataka, o jednom pređahu za koje je vreme nagazio na motiv poezije razočarenja, Mesto da ga odune s puta kad je već od onih koji neče ni žuta mrava da zgage Bihalji se našao pod kopitama prastare, olinjale rage koja je punih trideset gOdina Rhumjala zaboravljena na dmu šatre Kraj teleća s dve glave. I sva areća, što su ga leško povređema dovezli u stanicu za hitnu pomoć za vreme mog dežurstva, tako da može biti shguram- da ću se Truditi da ga što bezbolnije wšijem. Dijagnoza: osam. raginih kopita mWulisnutih kao trnje u meko srce. Rentgenski snimal glave još nije stigao. Terapija: već prema tome.
Na stranu terapija, ali ova bolest ima svoju istoriju. Udes se možda dogodio u foajeu Juksuznog bledskog hotela, ali oboljenje je načelo paciienta, ima dve dobre godine od toga. O dećsespoir!
O dešperaciji je reč. I samo slepac neće priznali da, konkretna, i ona ima svoje meslo u našem životu pa i u ume{inosti, Samo. filozofija očajanja ga nema,
Očajanje? Jeste,
Nije potrebno proći svakog jutra kraj mleksra, kraj mrnkih, mršavih, narogušenih, isceđenih žema s bebom u naručju i s dvoje troje sanjive 'dece koja se pripijaju uz izbledelu zakrpljenu suknju matera, đa bi se zaključilo da smo daleko od raja. I shvatilo koliko očajanja ključa u dušama Žena postrojenih u duge, strpljive ređove. I razumelo, da se jeddino zalaganjem svakog od nas na svom poslu može izbrisati onaj neodređeni prekor njihovih nasumorenih očiju, prekor koji proganja i s pravom ranjava. Da. One imaju prava i da grde i da psuju i da ne pojimajući mnogo kažu: »Ostavi me na miru s budućnošću pomozi mi da vežem krajeve bez toliko napora i ostalog!« I znam, da ljdi koji već drugu godinu olvjaju pragove hodnika stanbenih oltseka „čekajući iz dana um dan na rešenje koje će im doneti sobicu i kujnicu, imaju prava da ne veruju u ekspeditivnos“ činovnika i njihovu brigu o ljudima jer su dve zime prošle kako s porodicom cVO-= koćući noće u napuštenim šupama periferije ili Mabinama dunavskog kupatila »Mon plaisir«. I znam da ima mekoliko stotina mlađih ljudi koji me mogu da se zaposle u Beograđu, a meće u unutrašnjost, pa ne rađe ili,
SLOBODAN MARKOVIĆ
Južni vefar
a me znam, od kud, dolazi. Kad ga samo osetim, ma, Smi. već šapnem mekom, dalekom:
južni vetar...
Možda to i nije južni veta?, ali on je tako drag, tako topao
i tako mi treba
u osamljemosti...
Ponavljam, jedmo ime
izgovoremo mad, morem septembya, 1947, i od tog imena, gle,
procvefala je kajsija,
pod bolničkim, zidom...
I od tog imena memi se učinilo
da je ovaj mezmami i nevidljivi
prolaznik južni vetaY...
poezije razočare-
pritisnuti besopslicom, rade što ne Treba. I znam za tragedije koje bi užasnule i ome koji su zaboravili da žale čoveka čak i pesnike »razočarenja«. Ali njih se đetaljii ne tiču. Oni sede u foajeima luksuznih hotela uz liker-kafu-pivo-dnine i svakako nesvesni ovog što čine, šalju socijalizam do sto đavola zajedno s ciljem i ostalim ha-ha-ha-hau-toritetima., S tragičnom grimasom na bledđim licima, oni govore o perdiciji, i biće da zaista nisu svesni, jer su bez i truni samokritičkog humora, i nceuviđaju koliko je neukusno sve što danas i ovde Trtljaju. Koliko je to moralno nezdravo i konačno neimfteligenino. Njih se ne 'iče niko. Svet kao i da počinje od mjihovog firemulnog podrigivanja nad svetom i ta razočarana, prezriva i u suštini gospodska »mučina«, to je jedina realnost koju vide i priznaju.
Ali nek protrljaju oči i zasuku rukave, to je još uvek jedini način da se uklone i nevolje koje postoje i ove njihove, nepostojeće. Jer je sa sadašnjošću i budućnošću, socijalizam primio u nasleđe pored slave prošlosti i svu njemu vašljivu pasivu nemaština, zaostalosti i mizerija, koje se ne mogu savladati za jednu noć, Na pulu smo da ih se otresemo, I nije iu potrebno nikome reći da je io lako. Svi znamo za umore i bdenja, neuspehe i ubistvene napore. Pa i za dosadu i bolove znamo, za nemime i zebnje. Ali stvarne, i prema tome nikađ irajne. No svaki je dan zaista lakši i neosporno putujemo lepšim danima i niko nema vremena da čeka na priznanja i onih, koji nemaju razloga da išta oproste socijalizmu. I znamo mladiće i ne samo mladiće koji su nošeni maticom borbe maštali o socijalizmu, mladiće kojima su se njegove još daleke obale činile kudikamo zelenije. Stara je lo priča. Na javi je i zmo peska teže od sto gvozdenih brda iz snova. I niko tu nikad nije ni bio bez strpljenja i tak ta prema {ieškim „krizama koje su grčile duše neiskusnijih, primitivnijih ljudi sldonih da infanlilno uzimaju želje za realnost, kađ su, oselivši najzad kameno tle socijalizma pod nogama, videli da sami od sebe nisu potekli odasvud poloci međa i konvoeiri sendviča sa nežno ružičaštom šunkom. I imalo se i ima još uvek beskrajno obzira premnan kole-' banjima izvesnog broja mladih inlelektualaca koji su bili manje spremni da podnesu udarac iz 1948, i nedovoljno olporni da ga odmah odbiju i vrate uđar udarcem. Razumelo se da su bili uzdrmani u svojoj \eri u mogućnost pravde, Da im se na izvesno vreme moglo učiniti da su |Okradeni, prevareni. Da su se osetili iskompleksirani, uvređeni. Da su bili razočarani. Moglo se očekivati da će i oni, kao šlo se uglavnom i dogodilo, vrlo brzo pojmili koliko ta šiparička reč ne priliči komunisti, pogotovo ne komunisti pesniku. Istina je, u jednom smo času bili krvavo sami, samiji no sami.
Ali od prvog ftrenutka sve im je tu ukazivalo na rešenje, na izlaz. Ako se srušio jedan bog, mi smo bar bili u najpovoljnijoj situaciji da videći koliko je perii:dno bio lažan, ne zažalimo ni za svojim pregorelim iluzijama. Uostalom, ova Parlija ie svima pružila ruku koja nikad nije prevarila, Ovai narođ nije nikad slagao. Ova se zemlja nije ni otvorila, ni razbila. Zastave nad glavom lepršale su i dalje neukaljane, neustra šivije. Ideali su svakim danom pružali dlanovima sve više stvarnosli, A nade se nisu pomerile iz zglobova ostvarljivosti. Možda su samo radni dani zafražili više znoja, ali kostlure plana obvilo je meso života. Dugo se nije čekalo na žetvu priznanja...
Ali dosta, Bihalji koji je o svemu tome pisao bar koliko i ja, zna bolje od mene kakvom čislom nadom zrači ova zemlja širom sveta. I ne samo Bihalji zna za to, nego i Svi najednom razočarani mladi pesnici.
Razočarani u šta? U svaki autoritet? "Po zvuči isuviše uopšteno da bi bilo ubeđljivije od makoje pozerski šuplje fraze.
I možda je sve to gluna poza, ali poza. Tim bolje, iako bih voleo da objasnim sebi kako se u glavi jednog mladog jugoslovenskog pesnika, posle svega što se bez prelerivanja sme da pretpostavi da zna o svojoj zemlji, rađaju herosirotske, palikućske ideje,
One su se počele da javljaju otprilike, pre dve godine. I poslajale sve očibije ukoliko je proces debirokratizacije uzimao maha zajedno s us-
agegeoopaoeepPe Bee 6PeP9e e 9699“
Sava
pesima nove, socijalističke demokra-
tije. Dotadđa su ti mladi pesnici po-
etski bezuspešno, ali oduševljeno gurali na sve strane lirske vagonete, i sa Šštopericom petostopnog jamba
u srcu rimovali: znoj i boj i ura!”
ura! s vagonelom koji ni noću ne prestaie da se gura, | I odjednom — ništa, Svanulo je,
a vagonete niko ni da poetski pogle- i:
da. Akamoli rimom pomakne s mesta, Tišina nije dugo trajala. U podne istog dana pojavili su se prvi slobodni stihovi. Više pijami no slobodni. Više mamurni. Rakijaška raspoloženja (dekadencija dostupna T primitivcu), počinju da se prolivaju iz svih čaša, rukava i mladih nalivpera. Onda — sentimentalna bunca-
nja o perecima u dvoje. I tako odjeka. ·
sivo, bedno, žalosno. Bez
Bez kulture.
Onda se stalo s osećanjem manje
vrednosii i s osećanjem da su i sami krivi za ponešto da otlknivaju predratne, modđernističke zbirke i nahe. Postali su uznemireni. Počeli da čitaju Knjige na jezicima koje nisu znali, U to vreme su me odnekud neki od njih pitali: zašto se ne bih i ja ponovo vratio svojoj poetskoj prošlosti. Odgovorio borba za revoluciju pruža pesniku ne samo sva moguća ljudska oseća=
nja u času njihove neponovive ČistO- · će nego i sve slobode da izrazi tragič- ne Žživolne feme i njegove svetlosti: da
bi bilo smešno i jadno da se vraćam mesto da idem napred, i da je naivna njihova prepostavka zbog rezolucije informbiroa, nadrealizam, koji deset godina kao i delom regresivnu,
estetiku danas,
zaostalu posle
svega „moći da učini primamljivijim ~
no što je bio neprimamiljiv u vreme
kad sam njegovom bespuću pretpo- stavio robiju koja me je vratila lju
dima i poklonivši mi sve ljude. Neki su pesnici s pravom odbijali đa ponove fuđe puleve. Ali svoje nisu našli. Ućutali su ponavljajući se. Čini mi se da su ipak svi tražili put na pogrešnom muestu. pre svega Kwilički osvrmu na svoju dotadašnju i mektničku praksu večnog »lakoćemo« — ushićenja i shvate da je lakoća neizvor=
nosti, bio jedan od osnovnih nedo-”
stalaka njihovih dotadanjih stihova, mesto da uvide da je u svakoj epohi umetnost olkrivala nerečene inten-
zitete živog u Žživolu lek kad bi pro-
drla u njegove nove odnose i, preko njihovih još skrivenih formi, dolazila do smisla koji sažimlje vreme,
oni su došli do supromih zaključa-.
ka; ponovo »lakoćemo«.
A tako ne može,
Sve što su pojmili izgleđa đa se &velo :-na to da ruski uzori više nemaju prođe. Nisu iskoristili jedinsltvenu. pyriliku i nigu se srcem i Umom #„p8yzarili u zemlju da bi rekli njen buntovni hod. Oni su gubili dane ftragajući za uzorima na dru-
mlađom ·
alma-– ~
sam da
da će mi 56, .
sam porekao pre dva-
Meslo da se ~
»ruskoidnu« ·
|V]
goj slrani. I nekriltički, neumno i ne-..
darovito, zaključili da bi se na žici razočarenja možda moglo i lu da stihuje. I probali su. Rezultati su poznati, Mesto »lakoćemo« ushićenja »Inakočćemo« razočarenje.
Da se razumemo: Ko danas oseća.
očajamje kao živ moliv, neka ga i
peva. Očajavaj, ali na jugoslovenski.
način.
Ja to me mogu. ne odjekuje u meni. I čimi mi se migde oko mene. Bar ne kao realan poelski motiv ovih dana, ne tu, gde živim mojim životom svih ljudi, Znam, u Francuskoj poszija razočavremja ima kontinuitet od sto godina. Ali Francuska je u Francuskoj i njeni su mladi pesnici u njoj, ne u Jugoslaviji. Traže li oni da izraze jugoslovenski
život? Pa? Kad im to ne pada ni na.
kraj pameti, zažio četku ovdašnie
je onda na Dpopesničke Filozofija očajanja i
nepameti ·
želja da se srpski i hrvatski kažu o-
sećanja koja nisu izreciva ni na srpskom, ni na hrvatskom, jer se u ovom
času i ne javljaju tu kao delujuća?
Ono što obeležava zemlje koje nisu sopstvenim snagama prošle kroz narodnu revoluciju, ili, koje imaju na saldu jednu ili dve neuspele socijalne revolucije jeste: izvesno beznađe, razumljivo posle poraza, i jeste: kao posledica mesigurnosli — sirah od nezaposlenosti, (tog stalnog biča kapi-
talističkog svela) strah fransponovan · u melafizičku zebnju, i jeste: razbi-
jenost društva na jedinke bez jedne jedinstvene opšte ideologije koja bi mogla da poveže sve; i jeste: pojava jedne opšte antideologije koja dovr= šava alomizaciju društva, produbljujući bezizlaznu usamljenost čoveka, njegovo nepoverenje u ljude, u izV.
(Nastavak na sedmoj strani)
eeeo.beoooboosaoeva eo nevopoeoevessAov oo evoćoveeetevovjopoveb .....
Šumanović Doručak na travi