Књижевне новине
(Наставак са друте стране)
опходви за право људско стваралаштво, Наравно, покашто, поезија може и да „убије“, али не више него све оно што је кадро да живот даје ш олузима. :
Због свега тога намеће се као веома важно питање избора. Оно захтева нарочиту пажњу и У таквим условима кад постоје многи и одлични преводи, јер је ванредно тешко између многих хиљада песама изабрати неколико сто тина најбољих, Колико је то тешко, показује и најновија збирка источне лирике (Силдет —бећ те! —Већиђ таг, Бумк без Озђеп5, Мипсћеп 1952). То још јасније показује књига западне лирике, која се (у другом издању) појавила нешто раније (ВгИНив и др. Љумлк дег АђепдЛапд5, Мпипесћеп 1949). |
Прва збирка садржи лирику старих Египћана, Вавилоњана, Асираца, затим јеврејску, сириску, етиопљанску, персиску, турску, –индиску, кинеску, јапанску. Свака од тих лирика има посебно место, где је изложена — преко најбољих својих претставника — од почетка до краја. Такав распоред може се одобрити иако су источни народи додуше, мање него западни од Ренесанса наовамо, и мање него Грци и Римљани, али ипак врло често. путем религије, ратова, трговине имали једни < другима веома озбиљне везе, Јер такав распоред омогућује лакши преглед развојамн богатства лирике сваког народа понаособ (а то може бити занимљиво и корисно чак п опда кад народи имају заједничке књижевне“ епохе). Али да ли су увек узети баш најбољи претставници ове или оне лирике, то је питање за дискусију.
Друга збирка обухвата лирику старих Грка и Римљана и затим оног дела света у коме се — како је у поговору речено —- налазе
цркве и катедрале (наравно, изузимајући нашу земљу и још неке мале земље). Овде је распоред песама друкчији него у претходној књизи: по епохама (отуда засебна места имају само грчка и римска лирика, а остале су помешане). Тај распоред, мада се у појединостима може критиковати (напр. схватање о границама неких раздобља), у целини није лош, Али се зато мерилу по коме су узимани песници и пе сме морају учинити тешки приговори; Састављач је, очевидно, хтео да немачкој лирици да почасно место; иначе се не би могло објаснити зашто у овој књизи има немачких песника преко 80, а енглеских, америчких и француских заједно једва 100 (француских испод 40). Али то није све, мерило — често — вије поуздано ни кад су у питању сами Немци, ни ван односа са Немцима: изједначени су по броју песама, например, Хајне и Мајер Конрад Фердинанд, Маларме п дАнунцио, итд. А има п таквих који уопште нису узети у обзир, мада нису слабији од неких којима је дато место (Мајаковски, например, није свакако мањи лиричар од Лутера). Но недостаци овог избора видели би се јасно тек онда кад би се ушло у питање (које захтева анализу п У које овде не можемо улазити) које су песме од појединих песника узете. Па ипак, ја бих више волео на пашем језику и овакве збирке него никакве, И најбоље би било кад би то била једна збирка у којој би се нашла ни источна и западна лирика и из које би се видело колико су оне, уза све разлике, ипак — по мотивима, емоцијама, људским суд“ бинама и тежњама -— врло блиске. Ако би састављач такве збирке без обзира на личне симпатије водио рачуна о историском значају м стварној вредности песника и песама, и ако би се за то. саветовао са зналцима пи људима од духа, могтао би да направи релативно задовољавајући избор. А преводи не би морали сви бити у стиху да би се очувала поезија. Напротив, с обзиром на то да се стихови на други језик никад не могу потпуно превести, ослобађање од стиха је чак и за препоруку. Онима којима није дано (а таквих ће увек бити огромна већина) да уживају у музици речи старогрчких, латинских, _санскритских, кинеских, јапанских, персиских, талијанских, енглеских, немачких, Француских итд. — биће лоста да знају бар део смисла који се крије у тој музици. Разлога, дакле, има. Потребно је само да неко организује ствар и да је истрајно гура напред. Најпогоднији би за то био, по мом мишљењу, не-
ки издавач, Да ли ће се наћи такавг
ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ
па Ра Еви У пЕачај
· На камену, у П
ОЧИТЕЉ. На једној нози стоји, једвим
се стопалом држи земље, п то не
целим. Није лак ни удобан положај.
Није весела могла бити историја овог
чудног утврђеног насеља чији је сав сми сао био одувек у том даје утврђено, а насеље је само по нужди и узгред. За шест векова бити град „од камена, у стрмој, кршевитој и тесној долини Неретве, на тешком и изложеном месту [земљи на ћенару“ј, није лака ствар ни завидна суд“ бина. А
Мучни су морали бити и тешки кастелани, диздари н капетани који су у току векова, прво хришћанских а затим османлиских, седели у највишој од ових кула које је време посекло и свело на једну меру, али које и данас, последњим остацима казују сву разлику у некадашњим правим димензијама. Строги и неповерљиви су били ти људи у сталној борби са трошношћу материјала и неизбежним _ слабостима људске воље и карактера; њима је брига за безбедност овог града, чувара државне безбедности, лежала непосредно и целом тежином на грудима. Они су и ноћу ослушкивали ток ћудљиве Неретве која једе земљу и подрива стену испод града; бдели, да би видели да ли бди стража на бедему; и стрепели од завере, мита и варке, од људског лукавства које на оваквим местима никад не спава и не мирује, а често упропашћује на спавању оне који се миру и спавању потпуно предају. Само својом будношћу је живео и само на једно око спавао многи који је овде морао да живи,
Каква је морала бити посада овог града који је и пре него је постао рушевина морао бити "овако нељудски стрм и испоснички сува Разнолика у разним епохама по броју и саставу, снази и вредности, припадности и имену, она је била увек слична по својој сталној борби. са чамотињом, оскудним тајнном, даљином или ишчекивањем. У њиховом постојању морало је бити увек, и у најмирнијим временима, нечег од првобитне опасности и мучног опреза, који су створили и обележили ово место као тачку одења и стражарења, нечег од поноса и силе, и свести о дужности и величини свога позива вазда будне бране, сачињене од камена и живих људи.
Било је, и морало је бити, много чамотиње и досаде м аскерског чмавања у очекивању сукоба и опасности које не наступају, док живот постаје сав једно једино једнолично ишчекивање без краја, а са заборављеном првобитном сврхом. Било је чежње за покретом и ширином, уживањем ин променом, оштре п болне као сечиво у живом месу. Али било је, и морало је бити, и радости, дивље, кратке и војничке, у сваком беласању женске кошуље на чобаницама са друге обале, у ћилибарски жутом мостарском вину које љуљушка у себи неухватљив м сталан зеленкаст отсев и које је, поред сласти и опоја, имало за исламског ратника још и драж забрањеног и грешног уживања. Било је сласти у воћу из присоја, у топлој погачи и неопходној кафи, у јаком љубушком дувану, добром и нераздвојном другу дневних и ноћних — часова. Џош и данас се као плетиво невидљиво финих нити провлачи кроз прозоре и мазгале, кроз дивљу павит и лишће смокве и кржљава нара п нешто од снова и светова сагледаних у ду ванском диму.)
Било је и морало је бити,
+
Сед сам ни наслонио се на гладак, изваљен камен Који је некад био нешто у згради које више нема, ћерчиво, праг или довратник.
Ово је ретко и драгоцено место. Овде се може замислити време и односи људски у њему. [„Време земно и судбина људска“.] Бар тако се за тренутак чини. А та замисао, ма како кратка и непотпуна, вреди напора да се потраже оваква места, вреди тешке туге њихова постојања.
Овај камен је у зноју људског лица вађен клесан и узиђиван у смишљене грађевине које служе људима за њихове разноврсне потребе и одговарају њиховој жељи за лепотом, жељи која иде мимо мн, често, изнад Тих потреба, Служнио је овај камен и трошио се споро и неприметно у тој верној служби, све док његова нН3мена није изневерила њега, док није нестало сврхе којој је намењен и људи којима је служио
РАФАЕЛ: АНАНИАСОВА СМРТ (ДЕТАЉ) М
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, 25 ЈАНУАР 198
“
МЕР У А НОРАУ ЈЕ
очитељу
и он и његова сврха. _ И опет је, као камен, остао ту на месту и ожиљцима и траговима на себи говори и сад о тој служби, и стајаће док га вода и земља не отплаве и не покопају, Џер, обрађен камен нити уме шта да сакрије нити може шта да заборави.]
Ето, са таквог камена, под до белипне ужареним небом, у Почитељу, наслућујем – време дубље и даље од свих познатих ми људских односа које меримо временом и који нам служе за наше површно н вештачко мерење времена. У магновењу, које ми својом краткоћом одузима сваку сигурност суда, угледао сам, чини ми се, иза нас и испред нас, векове који су већ изван сваке мере и сваке моћи сећања, и оне који још нису добили имена ни обележени догађајима. — Кажем „угледав сам“, али кажем тако само због недостатка речи, јер уствари ја нисам видео, него обневидео у том тренутку видовитости према ком је. свака муња спора и дуготрајна. Рекао бих можда „наслутио сам“, кад реч слутити не би била тако двосмислена п замрачена метафизичким призвуком који је прати, док је ово о чем ја овде, са камена у Почитељу говорим, сама сушта стварност овог нашег, људског, јединог, и иекључиво људског живота,
Зе
Никад. нисам могао без узбуђења стајати на људском руком обрађеном и од употребе излизаном камењу некадашњих градова и здања. Од тог обореног, топлог камена бивших грађевина, под сунцем које јеисто, у мене је увек улазила узбудљива визија живота помрлих људи и нараштаја, њихових потреба, страсти, веровања и заблуда, судара, привлачења ин одбијања, вечитог таласања људ скот мора на тврдој и непро-
____ИвВО_АНДРИ Ћ лазној земљи. Х
Треперење _ подневџе жеге на овом камењу које је, пре него је мостало рушевина, живело' под руком некадашњихљуди и у служби њиховој, на раслињу које то камење размиче тихом и силном снагом, није за мене гола, нема игра стихије, него говор живота м слика оног што је сада и што ће бити у великој, и променљивој и вечито истој драми људског постојања.
Ро
Смоква у пукотини тврђавског зида,
На овом месту, пре двадесетак година, деца су, после купања у Неретви, застала да се одморе, једући зреле, меке пи слатке смокве. У летњој обести, гађали су једни друге остацима нагриженог воћа. Ситно парче смокве пало је
је исклијала смоква. Као недоношче, клица је дуго лебдела између раста и нестанка. Грумен земље у пукотини, ретке кише и слаба роса учннили су своје и клица се одржала, Израсла је смоква — богаљ. Ониска, крива, као бршљан припијена уза зид. ИМ по закону који важи за сваку смокву по за све живо, стала је и да рађа ситним, ретким, спеченим плодом који никад не дозрева. ИМ сад јој при врху видим неколико таквих плодова, и они, као сваки плод на свету, чекају почетак медне јесени. Рађа ни рађаће по истим законима по којима рађају бујне и плодне смокве у доброј земљи и на погодном месту. — Пролазим поред ње, дирнут, н бележим њено постојање, чувајући се добро да је не оскрнавим олаким поређењем, таштом метафором. Зе
Иза стрме падине брега, иза оне њене оштре, мрке линије која. се оцртава високо на небу, просу се, као прегршт црног, лаког зрња, бачен из невидљиве руке, буљук чавки. Овде ни птице, изгледа, не лете мирним летом птичијих јата. Немо н меко попадаше мрке птице по кули, запушише њене мазгале и окитише као погребна декорација, црним рубом мале прозозе, МИ употпунише предео.
35 _ Још овде живе људи. Малобројни н навикли на живот у бившем граду. А у оваквим летњим данима све што је здраво п за рад способно одлази изван града, на пољске радове. Тамо доле, низводно, поред Неретве налазе се њихове ведре и плодне њиве, а овде су им старе куће, скривене међу рушевинама. Још куће носе бро_ јеве, Али вам се може де-
сити да отворите неколико таквих врата са бројем, све једна за другим, п да уместо живих људи п стварне куће угледате у чкаљ п тра ву зарасло двориште и костур од некадашње куће, са прозорима из којих зјапи празнина. А може вам се десити да на звук каната који се отвара одједном чујете из оронуле куће женски глас, слаб и старачки.
— Ко је тог
Изненађени и збуњени не олговарате одмах, а древви глас звони:
— Ко јеее2
У том гласу живи старина нашег језика, са бојама и дужинама самогласника ка-
временим насељима не из-
му је, чини ми се, и древна
ВРЕМЕ СВЕДОЧИ
кве се више нигде по са-.
говарају и не чују. У ње
М
ДУШАН РИСТИЋ; ЦРТЕЖ
сенка тврђавског неповерења која је надживела свој повод и камениту тврђаву, п јавља се, у по бела дана, још и у њеним рушевинама.
—— Пријатељи! — одговорио сам 6ез разми“ шљања и са топлином н жељом за сусретом,
~
реа
Напуштајући Почитељ, сео сам још једном на врео, оборен камен, на највишој тачки града.
Миран је свет како га у овом тренутку видим. Безбројни незавршени покрети ин недовршени замаси и почеци легли су за трен ока у мРКу пругу у којој се поклапају две сказаљке. Мирно је п непомично све око мене; зграде, раслиње и предмети, ослобођени своје сенке, не теже никуд но не казују ништа. У несвесној тренутној самообмани ја тај мир протежем на сав свет, као једну од оних варки које значе истину једног тренутка. Г
бело модром жару језичак небеске ваге. Ни знака ни бројке, ни писма ни гласа. Не зове се никако, не означава ничим п не бележи ингде оно што казује овај тренутак на камењу, међу камењем, под зенитским Сун“ цем. Дан нема имена, време нема мере, свет је изгубио границе. У савршној равнотежи ми рују тасови постојања и непостојања.
Избледео је у
АП Гати о смекве Пало Ед пнваћенаљитер а—-сназаљне ће-се помаћи, "тада у пукотину старинског зида. Догодине ту“ 718 већ-илунер трема-снагалоко Ће 6
на свог подневног положаја н раставити се не“ видљиво п немерљиво маленим, али од сваке катаклиаме јачим покретом, — и свет ће се указати нашим очима онакав какав је, све ће се звати по имену и мерити устаљеним, ограниче ним, нама приступачним мерама наше мисли и нашег корака. Све ће постати оно што је. Све живо и мртво око мене добиће опет своју сенку, букагије које са даном расту тежином и обимом. Све ће и постојати само као покрет м чколико је покрет. Кренућемо са поворком. За нама ће остати неизречен, неизреџиви и мимо сваку. меру велики тренутак безимене величине и варљуве, дивне равнотеже света,
Заборавићемо наук и поруку камена у руше, винама, И ништа на свету неће моћи да нам их потпуно оживи у сећању. Ништа. "Ни_ови редови које бележим на том камену, у поднезне
час.
ВЛАДАН ДЕСНИЦА.
Кишобрани
(дшамућени грађанин уочи Другог светског рата)
Сутон. И киша. Блистав асфалт. Пљаскање мокре обуће. з Кудкоји журе брзи краци
а воде сви — у бестуће.
И кишобран свак смјерно носи а. под њим милије лице зја: балдатин црн над својом главом, кубе над гробом свога, ја.
И стрепи, стрепи пад њим човј“ под печурком патуљак тужни чл корњача под својом кором
— како сло јадни, како руж“!
И врве ти корњаши-људи мтјеми и, живи зазидани, таји се сваж пред самџнсобом ц смрћу душе тијело бр“
И лази, лази чудан, во р џ круже; круже та ујбета: под тим гљивиком обрана, сабрана сва је тугу свијета.
Сутон. И киша, хокар асфалт. ·Пљаскају. краша, ужурбани. ; Како у мутна тледвечерја 5:
сабласмо круж; килиобранли