Књижевне новине
УМЕТНИЧКИ ЖИВОТ БЕОГРАДА
Писмо
једном
ста ром музичару.
НИНА ХЕРЦИГОЊ А
драги. друже Нл у ЈЕРОВАЛИ или не, ја | сам још увијек под, утиском разговора који смо водили на оном састанку музичара.
Рекли сте да нема у пјевачким друштвима друштвеног живота „као некад“, да се не пјева, не музицира са весељем, од срца „као некад“, да нема композиција које освајају пјеваче „као некад“. Неко можда помишља; ,„...Сјећа се чича младих дана...“ и готово. Ја. не мислим тако. чини ми се да сте упрли прстом у једном правцу у коме треба потражити онај пут да се изиђе из џунгле проблема нашег музичког живота, из ситуације у којој се налазимо.
Какве ситуације2 Шта се десилог — Јесу ли композитори престали компоноватиг — Је-
су ли извођачи престали конпертиратиг — Јесу ли се затвориле. музичке школе» Или су укинуте опере, филхармоније — Или су' затворене радиостанице2 — „Нема везе“ (рекли би шатровци) и све је „как нармаљна“: · Шта више: отварају се нове школе, а оне старе не могу да приме све рефлектанте, оснивају се нове опере и филхармоније, нижу се концерти као бројанице, композитори компонују немилице и не могу доћи сви на ред, расписују се конкурси, дијеле се награде, гимназије и музичке школе кукају за наставницима музике, новине с кукају за музичким сарадницима, академије кукају за новим зградама итд. итд. Ради рудник, ради фабрика, ради. администрација — али гдје су потрошачиг (Као оно што каже Сердар Јанко. у „Горском вијенцу“: „еКако су им неки од старијех Оградили „негдје воденицу, Дјетнити-је сплака- ни“ потоња Кад ИН спази: се: за воду!!.“)
Гдје је пувлина“ Односно гдје је будућа публика2 Одговор: на футбалској утакмици! (Или: на игранци! Или: слуша џез код радиоапаратађу Е, сада, тко је кривг Је ли крив џез Или сва фискултура заједног Или „механичка“ музика, тј. радио, Или сама будућа публика „јер се не интересује“, „јер је некултурна2“ Молим Вас лијепо: је ли београдска чаршија била културнија када је Мокрањац основао, квартетг Јесу ли загребачки „пургери“ били културнији када се оснивао „Аграмер музикферајн:“ Је ли била -културнија од нашег просјека сва она западноевропска буржоазија, још онда, у бароку, када су ницала „Колегија музика!“ Могла је створити публику буржоазија, могао ју је створити феудализам, могла ју је створити демократија грчког „полиса“, А ми — у социјализму — не мо" жемот! (
Нисмо ли ми, музичари, понешто криви за тот не. ми-. слим да се на "онај. совјетски начин (поменуло · се, вратило се) _ „раскритикујем“,
ударам у прси и посипам пе- | да признам и оно
пелом, па за што нисам крив.
Али ми музичари би морали
стицати за музику симпатизе-.
ре — само не онако указно, декретски, бирократски: „Кон-
церт за омладину“ (а уствари
реприза једног јавног концерта), — до виђења! Слажем се, није наодмет и тако нешто, Корисно је поћи и корак даље, па давати концерте који ће
својим програмима и опремом
извођења _ бити _ намијењени
специјално омладини. Али нај- |
ефикасније, заправо — једино ефикасно, било би нешто друго: полагано, упорно, ан њењ Га #) чуо сам и таква,мишљења. Па, молим Вас, зар „механичка музика“ мјестити радост музицирања Глупост! Као кад би нетко рекао, да фотографија може у-
· иако. зна бити. наивна, ем „искренија аи чишћа,, него + про- .
гтрамофон7“)
не по- .
„Емисија за омладину“ и
систе- |
може надо-.
ништити матски
жељу за сликањем! стварати љубитеље „.
музике. Никаква љубав се не“
може развијати
тивним мјерама.
ћање развија се индивидуалним утицајем. Побудити интерес, љубав, одушевљење за музику, подржавати их, потстицати, распламсавати их, то се може – само »нон стоп“ акцијом, првом реду индивидуалном. Послужимо се искуством буржоазије: окупљајмо љубитеље око музицирања — нека их буде-у прво време петоро, да остану затим троје, а један нека осјети жељу да и он активно музицира и — почетак је добар, — Нисам Кристофор Колумбо — то је стара прокушана пракса!
Овдје се неки дан састао иницијативни одбор за оснивање „Друштва пријатеља музике“, Товорило се управо о таквим стварима. Друг Пера из
„Бранка Крсмановића“ између осталог је рекао „Треба наћи фанатике..“ да, права.
ријеч на правом мјесту! Требамо _фанатике, занешењаке — људе заљубљене у музику (било сретно, било несретно заљубљене). Они ће за њу све учинити, они ће пронаћи опет такве, они ' ће заврбовати све нове и нове. Ми, професионални музичари, знамо каткада с висока гледати на аматере, сажално се осмјехивати над. њиховим одушевљењем за неку музику коју можда не. цијенимо високо, презри-
во саслушамо њихове оцјене
(„аматеризам“, „дилентатизам“. — то су погрдне ријечи послије. којих „слиједи добацивање рукавице), а не. мисли+-
мо на то да би гашење оне.
ватре љубави за музику код њених . искрених поклоника, вјерника, лаика (а та љубав,
„ког: „музичког · клера“). узроковало би смрзавање, ко„чење, смрт музичког живота.
Ето, ту се сусрећем са оним
·Вашим ријечима о ономе „не-
када“. (А, уствари, није суштина питања у ријечима „сада“ и „некада“, него у ријечима „како“ и „никако“). Му-
непрекидном зе и то ој
често.
ћих теоријских
ме
бањи
САУЛ ШТАЈНБЕРГ: ПАСАНТИНО
зицирати,. музицирати, осјетити . радост музицирања! Све оно што. ће користити јавном животу, култури, . политици, земљи, све ће то онда доћи не „само од себе“ — али. као природан резултат. „Кућно му-
. зицирање“ („Хаусмузик“), мали
ансамбли дилетаната, аматера, по друштвима, школама, све то може да буде скромно, и мало „фалш“, „испод нивоа“ — али то не мора бити за репрезентацију, за „извоз“, за конкурсе, оцјене, жирие, свједоџбе, смотре, награде — то нека буде за властито задовољство, за рачун једне малене. интимне
среће коју пружа активно умјетничко дјеловање. Онако, незванично диктирано унутарњом потребом, без рачуна да ли иде или не иде „у рок службеј“ Затим — да ли има услова за тог Она маса теоријских предмета на музичким аиколама (опрости ми боже хулење на наставни план и прогтрам..ђ па'зар није то она ствар која одузима вријеме за музицирање и кроз то и поред тога не даје да се развије смисао за њг Био сам својевремено „апостол: 'и вједник уношења свих“ могу“ предмета “у Сад сам апоренегат, јере-
наставни план. стата, отпадник,
"тик — како год желите — и
почињем „проповиједати“ музицирање, које ће створити љубав за му-
зику, а не стварати музичке
чиновнике!
ју
пропо- ·
живо музицирање;.
Артур Хонегер:
Краљ
Давид
ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ
' АКО је из непосредног осећања потреба, и стремљења _ стварности · једног доба израстало и
употпуњавало се читаво жи-
вотно искуство. људи тог доба, читав сплет знања те културне спохе, и у обрнутом смеру етрујања процеса одражанања стварности·у свести људи, како је читав сазнајни људи једне епохе напајао њихов емоционални однос према предметима, појавама и законитостима, одражаваним у њиховој свести, о том чудесном и непрекидно | променљивом збивању У друштвеној и индивидуалној свести људи сведоче, речитије и убедљивије но. ишта друго. истински савремена уметничка. дела епохе. У музичкој уметности тек протекле половине нашег века таква уметничка дела музике остварила је само неколицина компазитора,“а један
међу њима. свакако је и Ар-,
тур Хонегер.
Из његових немирних мисли, будних и гоњених трагичном буром времена, ницала су, још од. младости (Хонегер се родио 1892 год) 'непрегледно разноврсна „осећања, тотово претежно друштвено-моралног и животно-филдзофског карактера. Његов нешто' опори. хумор, његова интимна лирика, о којем било роду музике да се ради, скоро увек имају озбиљну, одговорну и том одговорношћу превучену сенку морално-филозофске емоционалности. Ту је његов лични емоционални тонус просвећеног појединца, ту .је његова особена индивидуалност уметника, којег изгледа да никада није напуштала радознала брита за судбину света, али ту, баш у тој морално-филозофски обојеној личној осећајности, обухваћена је и сва типичност савременог уметника овог времена. У, оном ·супротном смеру струјања процена свесности — од емоционалних односа ка мисаоним категоријама — Хонегерову. старалачку машту шибала је и шиба кроз све године његовог заиста обилног композиторског делања, звучна слика ствар-
ности, чујна слика типичних манифестација века: тутњава мотора индустријализованог света, бука спортских игралишта, механизација модерног саобраћаја. а из те бујице сензација слуха радознала брига за.даљи ход цивилизације наметала је уметнику вазда тешки проблем унутрашњег, душевног устројства човека У друштвеним устројствима која је он вам стварао, мењао и рушио. За Хонегеров музички "опус — ораторија, кантате, музичке драме, камерну и симфониску инструменталну музику — могло би се, зато, рећи да је то својеврсна, не-
штву.
Христићем, рацију српских „композитора
Коњовић,
у већеј ме и „Леош Јаначек. Композиторска
вачки квинтет.
ниска поема „Макар Чудра“.
четири опере: од Зете“,
Музичка академија и удружене музичких уметника Србије. са Београдском фил"| хармонијом обележили су седамдесетогодишњицу нашег истакнутог композитора и а-'
кадемика Петра Коњовића са два концерта | "| посвећена · његовим: делима, У оквиру сво-. јих месечних камерних концерата Удружење композитора Србије приредиће вече посвећено Коњовићевом камерном стварала-_
Са Милојем Милојевићем и петар Коњовић спада
делатност директно надовезали на рад пионира српеке музичке културе Јовипа марин« ковића и Стевана Мокрањца. Ова тенерација српских композитора, а међу њима и Петар засновала је нарочито под утицајем Стевана Мокрањца своје стваралачко стремљење у ослонцу на наш музички фол-, клор. За време студија музике на Државном музичком конзерваторијуму У Прагу у одељењу ва композицију. и дириговање, знатно су утицали на формирање коњовићевог сти- · па и чешки мајстори Вићеслав Новак а још
' делатност плодна је и свестрана Поред бројних хорова и соло-песама написао је два гудачка квартета, сонату за виолину и клавир и ду'Од симфонискот дела зна| чајна су: Симфониске варијације .„ На селу“, симфонија у се-тпопи, Концерт за виолину. и оркестар „Јадрански капричо“ и Симфо-,
на свим пољима музичког стваралаштва, тежиште Коњовићеве композиторске делатности пада ипак у област опере. Написао је „Милошева женидба“, „Коштана“ и „Сељаци“, „Мајка Југовића“ још недовршена. Поред композиторске делатности, Коњо| вић се посебно интересовао и активно радио. и у области позоришне уметности. Био је
Седамдесетогодишњица композитора Петра _ Коњовића
директор Загребачке опере, управник осјеч-
ко-новосадско-сплитског шта и управних Народног казалишта У За-
1938 године је изабран за редовног професора музичке академије у Београду а ускоро затим и за ректора Музичке акаде1938 изабран је за члана Чешке ак.»
"гребу.
мије. ' редовног члана
Стеваном у 'тенекоји су своју.
Коњовића
Мако је радио
широке опште
„Кнез док му је
ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ #Х ЧЕТВРТАК, 28 ЈАНУАР 199 ;
' поред композиторскот рада као музичар
не само музичком критиком већ је издао и збирку својих есеја из области мудике.
Петар Коњовић као композитор нарочито на пољу симфонијског и оперског стварања претставља једну врло значајну личност у развоју наше савремене музике,
ЛРАГУТИН ЧОЛИЋ
Народног позори-
цемије наука и уметности а 1946 године за Српске академије наука.
културе Коњовић се бавио
фонд
· (студија хора;
потпуна и (што је сасвим појмљиво за особености музичког језика) несистематизована културна историја света, од векова древног истока до данас, историја увек: обасјавана стихијом емоционалне оријентације типичног човека нашег доба,
Ораториум „Краљ Давид“, компонован. испрва као сценска музика за драму Рене Моракса а затим прерађен ва концертно извођење три солиста, хора и оркестра, са рецитатором који коментарише легендарну историју јудејскоизраелског царства под владавином оснивача државе Саула и ујединитеља Давида (3000 тодина пре нашег доба), "није
ни у ком случају највиши домет Хонегерове уметничке мисли. Данас, три деценије после . настанка овог дела
(симфонизованог · #1928 год.), на његовој структуралној. карактеристици, у барокизираној полифонији хорова, у благо-умереним обрисима једне | политоналне технике која опрезно бира само нужна места свог лхогичног наступања, у мелодици која осцилира између оријенталних модуса и традиционалних формула проте~ |. стантског корала, — сасвим јасно се могу разабрати стилске црте које убедљиво сведоче да је његова монументална. величина пре документ једне (додуше сасвим блиске) прошлости у развитку музичког језика него нека тек данас актуелна реч новог осветљавања старог проблема. Сам Хонетер је више ценио своју ранију „сценску симфонију“ о легендарној "борби близанаца Римљана и Албалонжана (из 1920 год.) а У ораториуму „Крикови света“ (1931) већ истакнута Хонегерова особеност ослањање тонске инвенције на типичне – феномене звучног фонда савремене стварности — изазвала је, далеко конзеквентније, дело синтетичне примене свих — дотадашњих истраживачких напора овог смелог пионира ослобађања музичког језика наше епохе од већ фиксираних и много пута понављаних формула епоха које нису располагале ни нашим искуствима ни специфичним сензибилитетом европских генерација после првог светског рата.
Но и онда;,ли управо можда баш зато што је у „Краљу давиду“ постигнута она заиста сасвим лака мера употребе новооткривених образаца савременог музичког изражавања која и најширем аудиториуму омогућује неприметни а у суштини радикални скок у непосредно појимање језика који незадрживо еволуира преко граница — неокласичарског романтизма и импресионистичког колоризма, — овај нздахнути „симфониски псалм“ претставља јединствен пример успеле популаризације високих захтева нове музике, оне чија се специфична унутарња садржина открива у адекватним формама, не чинећи никаква компромита У озбиљности захваћене проблематике. Београдска филхармонија са хором "уметничког ансамбла ЈНА, солистима (Злата Сесардић — сопран, Милица Миладиновић — алт, Стјепан АНдрашевић — тенор) и рецитаторима (Лепосава Ђорђевић и Љубиша Јовановић), под палицом Крешимира Барановића Слободан КРрстић), извела је недавно, нажалост само два пута, ово заиста племенито. дело, дело чија историска дистанција драматуршке тематике нимало не осујећује актуелност широко уопштеног идејног смисла, потенцијално скривеног не само У поетској сликовитости текста старозаветних књига Самуилових, него и у специфично музичкој сликовитости 28 углавном лапидарних, карактерно јасно одређених и емоционално силно изразитих Хонегерових ставова. Ту акту-
_ елност ја, разуме се, не видим, Ју; доминирајућој
позицији хришћанског погледа завршног одељка према барбарској, паганској мисаоној инкантацији првог одељка ораториума (како то чини Хонегеров биограф-аналитичар Вили Таполе), већ у могућности (и естетски законилој нужности) нашег, савременог извлачења „поуке“ идејно-филозофским уопштавањем зрачења управо оне „вечите дражи историског детињства човечанства“ која у наивно-митолошким претставама света открива и неке вечите идеале човечанства, идеале, блиске (иако у својој предметној конкретности“' далеко преображене) и самом савременом човеку и његовом сопственом _ погледу на свет. Та уопштена подлога наивних конкретизација идеала Давидове епохе и јесте стваралачки импулс мисаоног уметника нашег века Артура Хонегера, а емоционални _ фонд његовог ораториума, који смо ових дана после четврт века поново чули, налази одјека у средини будних тежњи за леплим и човека достојнијим животом, |
НЕВЕНКА УРБАНОВА (ХЕСТЕР КОТИјЕВ) и МИЛАН ПУЗИЋ (ФРЕДИ) У ДРАМИ „ДУБОКО ПЛАВО МОРЕ“
ПРЕМИЈЕРЕ
Дубоко плаво море
: | ] ародно позориште у Београду поред драгоценог језгра свог |] репертоара, домаће драме, поставља и дела светске класике, а повремено и савремене драме страних аутора. Тако је изабрало и Теренс Ратиганов комад, који није стар ни пуне две године, а већ је постигао успехе и у Енглеској и ван ње. Успех те драме, међутим, није био зутоматски осигуран и код нас. У позоришту не одлучује једино драма, сама по себи, већ и однос редитеља, глумаца, сценографа и осталих позоришних стваралаца према материји драме, као и однос саме публике и према драми и према претстави.
Дубоко плаво море хиља+ ду и прва варијација на стару темј брачног троугла, са једном оригиналном примесом, уколико је таква, У разради те теме, још могућа, не би интензивније, привукло нашу пажњу
да није поставило и једно питање при~.
лично карактеристично за послератну скептично-песимистичку атмосферу У многим земљама. Питање избора из међу живота без наде и смрти поста вљано је често и без везе са проблемима брачног троугла, На то питање одговара једна личност Ратиганове
драме и њен одговор је уједно и иде-'
ја дела: „Живети без наде може значити живети без очајања“. Мрачно питање и полу-светли одговор постављени су у оквир драме писане једноставним, непосредним стилом, са свега једним нестварним ликом и свега неколико реченица које не звуче као свакодневни говор њених јунака. Иако драма чува, као нека Расинова трагедија, строго јединство места (на+ јамни стан у оронулој лондонској ку“ ћи) и јединство времена (од јутра до вечери), иако ибзеновски постепено открива прошлост, која одређује садашњост, ипак је она у суштини мо дерна "драма реалистичког правца, Спољно у њој је само параван иза кога се наслућује оно што је битно. А= утор као да не зна све о својим лич= ностима, датке о њима и њиховим. односима, остављајући нас да сами продремо даље у њих и откријемо неоткривено,. Као. везу између видљивог и још неоткривенот ставио.је не толико тексту који тече у једноставном, конверзаци оном тону, већ слутњу знатно сложе нијих емоција иза те једноставности, Та слутња нас активизиоџа и ми откривамо оно. што аутор није изричито рекао. Не доживимо ли ту драму тако, читајући је или гледајући у позоришту, она нам тада: неизбежно изгледа само као вешто написан, али психолошки недовољно разрађени. комад. њени квалитети — и иначе не изузетно високи — тада се скоро са свим губе.
Редитељ Браслав Борозан плашио се, изгледа, да нема глумаца способних за једноставни, конверзациони тон иза кога се крије интензивна, страсна и судбинска драма (и у томе углавном и није погрешио), а и када би их имао да наша публика такву поставку не би примила — што остаје отворено питање. Он је зато поставио Дубоко плаво море као споља видљиво потресну драму, чак са више мелодрамских акцената. Где је, по ауто-+ ровим индикацијама, на сцени мир код њега већ почиње бура; где је по аутору лахор — код њега већ почиње ураган. публици није оставио ништа да наслућује и дограђује. Сва јој је, што је могао у таквој једностра-
ној концепцији, открио и показао јар~
ким бојама. Није се преварио утолико што је знатни део публике топло примио прве три претставе и примиће сигурно тако и остале, али нас је поставио пред питање да ли има још неко оправдање да се у једној модерној реалистичкој драми не само подвлачи оно што је остало У њој од некадашње реалистичке драме, већ се она потпуно преведи на језик те старе драме, чак и њеног лошег издања. Невенка Урбанова дала је као Хестер Колијер, главна јунакиња драме, у оквиру редитељеве концепције, ефект= ну, успелу улогу. Њена Хестер пати — у читавој једној скали патње — м ми јој то. верујемо. Мање верујемо У
(заставак. на осмој стрзни — 1 стубац)
те нам даје само неке по-