Књижевне новине

Писац

нових

садржаја

ЕРИХ КОШ

ЗОСТАВЉАЈУЋИ све оно што је иначе неопходно да се каже. у оваквој прилици, а што је

· по себи већ садржано и у же-

љи и у намери да се напишу ови редови, хтео бих, поводом седамдесете годишњице рођења Вељка Петровића и педесете годишњице његовог књижевног рада да кажем свега две констатације о његовим приповеткама — оном делу његовог

богатог књижевног стварања које ми је, по мојој личној наклоности, најближе, и за које ми се, у сваком случају, бар стручна заинтересова-

ност не може одрећи. ,

По традицији, по наклоности и по умењу, у нашој прозној књижевности, а можда и у целокупном нашем књижевном стваралаштву, приповетка је, чини ми се, књижевни род код нас најразвијенији, књижевна врста с којом бисмо се највише могли понети и пред народима са много богатијом литературом но што је наша. Уз Љубишу, оснивача наше модерне приповетке, уз Лазаревића, Сремца, Матавуља, Кочића и Домановића, и Вељко Петровић, који се на ове последње непосредно надовезује, има за њен развој велике, неоспорне и трајне заслуге, А зар је мала част бити, макар и временски најмлађи, члан оваквог књижевног друштва,

Но није заслуга Вељка Петровића само у томе што је био изврстан и необично вредан посленик (његових око 150 приповедака опус су који је пре њега достигао мало који наш књижевник) у роду и врсти чије су основе дали и развили његови књижевни претходници. У нашој титампи У последње време, од стране људи више ћудљивих и нестрпљивих но упућених и радиних, могле су се чути примедбе да наша књижевност уопште, а приповетка посебно, већ одавно стагнира и, углавном, тпрежива траву наших традиција, Али, проверимо ли ово тврђење на страницама књига, видећемо колико су приповетке Петровићевих временски најближих претходвика често наивне и скучене у садржају, а неразрађене и неразвијене по форми. Анегдота народне приповетке, љубав и то она идилична и романтична, стро“ ги старовремски морал патријархалне породице у сукобу са наравима новог времена, невоље сељачког живота и одрођавање интелигената —

Вељко Петро

то и тек још по који садржај — биле су границе _ тематског · репертоара. наше приповетке. Вељко Петровић проширио је ове границе онолико колико су му то његово време и његова схватања дозволили, а нови садржаји условили су н развијеније и сложеније форме приповедања. У развоју наше приповетке приповедачки рад Вељка Петровића значи зато не само један нов лични акценат већ и један нови степен и крупан допринос који је већ нашао место у српској књижевности и који треба добро упознати, заволети га и усвојити да би се могло ићи даље у књижевном стварању У овој области, Бор |

ПАНИЋ-СУРЕП

ЕДАМДЕСЕТ година ко бор. Не само растом, који се прво види; више кореном о коме се ређе мисли, јер он продире у дубину, хвата се за стене непролазне м напаја соковима неисцртним. Стаблу с дубоким кореном ветрови тешко могу нашкодити.

Отуд је, уверен сам, код Вељка, све потекло, од продирања у родно тло, А оно је започело од рођења, од првог новинарског написа, првог стиха и прве приче. Све их је изазвао налет пустахија и завојевача на непролазност завичаја, Прикован за груду из које се уздигао, писац ју је бранио не зато што ју је одабрао, већ што јој је био заточен. Чланак, песма, фабула само су 0руђа у једној истој борби, као мач или самокрес, према прилици, А положаји: од гимназиских дана до 1912

ПЕТАР ДОБРОВИЋ: ПОРТРЕ ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА

ић

и српска новија уметност

АНАШЊА генерација мла.

дих историчара уметности

и уметника налази у на-

шим музејима идентификована и класификована дела српске уметности ХУШ и ХЈХ века. Читав низ публикација може их обавестити о њеном развоју, о њеним проблемима, о личностима и мајсторима. Наша уметност се сада све више проучава, упоређује са развојем тадашње европске уметности, тако да почетник-историчар уметности или бар љубитељ може донекле да се снађе и оријентише у тој великој и сложеној области. Малом је броју људи из тога круга, вероватно, познато да је један човек имао великог удела у проучавању, афирмацији и популарисању дела српске уметности ХУШ и ХЛХ века. То је био Вељко Петровић.

Интересовање Вељка Петровића за српску уметност потиче — по његовом казивању — од једног дана када је он случајно свратио У Успенску цркву у Панчеву. Тада му је пао у очи иконостас својим уметничким квалитетима. Он чак није ни знао ко га је радио, Али од тог тренутка он се живо интересовао за ту област и то је био почетак једног дугогодишшњег и плодног рада који је дао специфични карактер нашем културном животу између два рата уопште, а огроман допринос историји наше новије уметности. Рад Вељка Петровића на овом пољу манифестовао се

ПАВЛЕ ВАСИЋ

организовањем _ изложби — српских сликара. Једна за другом низале су се изложбе које су нашем свету дбелодањивале шта је наш народ створио на уметничком пољу у току Х1Х века. Ту је, истина, ово само мали део оне огромне уметничке активности којом је обележена културна историја српског народа после 1690 године, Тако је наша јавност имала прилике да види изложбе слика Константина Данила (1924), Павла Симића (1926), старе српске уметности у Војводини (Нови Сад 1927), Ђуре Јакшића (1929), српске умет-

"ности (у Лопдону 1930), У органи-

зацији ових изложби био је велики ако не и претежан удео Вељка Петровића, Оне су знатно допринеле

да се пробуди интересовање нашег.

овета за у оно доба мало испитано поље,

Али Вељко Петровић се није 0граничио само на ову организаторсоку активност. Својим чланцима о нашим уметницима он је допринео да се популаришу личности поједи“ них мајстора (К. Данила, Ђуре Јакшића), да изађу из незаслуженог заборава. Вељко Петровић је годинама сакупљао грађу о српским уметницима у Војводини, Обишао је многа места, прегледао стотине слика, стекао о сваком делу сопствени суд. Први резултати овог. значајног рада били су чланци о српским Уметницима за Народну енциклотедију Станоја Станојевића. Читав низ проницљивих и сопствених судова о нашим 'уметнишима, поткрепљен дотле објављеном литературом, засно-

вао је, може се рећи, једно ново ло-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК, 4 ФЕБРУАР. 194

ље рада у нашој науци, Вељко Петровић је прикупио знатну литературу коју су раније објавили наши старији радници, његови претходници: Димитрије Руварац, Стева Тодоровић, Лаза Богдановић и Лазар Николић. (Овој грађи он је додао своја открића и судове, који су добили дефинитиван облик у опсежној

публикацији „Српска: уметност“ У Војводини“, 1927, издање Матице

српске у Новом Саду. Петровић је ову књигу написао заједно са Миланом Кашанином, који је обрадио ХУГ и ХУП век, док је Петровић обрадио ХУП и ХУШ век,

Све до тога времена позната грађа овде је сажета у јединствену целину. Она даје широку слику о националним, политичким и друштвевим приликама српског народа у Војводини, о оквиру у коме се развијала српска уметност. Петровићево познавање њене суштине, њених веза са Бечом, њених проблема, његова класификација — споменика, дела, оцена мајстора, прибавили су овој књизи већ одавно солидан углед, Студија српске уметности до-

_ КРСТА ХЕГЕДУШИЋ:

о љетима пити аи

Будимпешта Загреб—Сремска _ Митровица— Сарајево, ограшје авантуриста Ка-унд-Ка тих дана: од Дванасте до Осамнаесте: Београд. — балканска ратишта — албанска Голго“ та, са једним народом и једном војском који су, као и писац, носили исто знамење.

Што нарочито задивљује то је да Вељково дело, овако настало, нема мржње. Горке истине, да! И скидања образине противнику. И удараца по испруженим прстима. Свега што једна праведна борба носи, само не мржње и оних бора на њеној ружној гримаси: ситне пакости, потцењивања, подметања и потсмеха, иначе тако честих сенки у делима и највећих, Та правичност ће Вељкову реч чинити дуго блиском срцу људском. Доминантно осећање за вредност наших људи — наших писаца, сликара, јавних радника, наших карактера и темперамената — други је елеменат који Вељка издиже међу савременицима. Добар познавалац вековне европске културе не губи се под њеним громадама нити тоне у њеним понорима, У тој општој баштини он сагледа и Ђуру Јакшића, и Војислава и Даннела, доброћудни и радосни дух Војводине и тврдокорну упорност Србије, И зна да их одватне правим тегом и постави У стварну пројекцију, незаслепљен туђим о светионицима и незамандаљен шовинистичком _ уокогрудошћу. По томе је присно националан и дубоко општељудски лик овога писца,

И зато, кад се данас сретнем < Вељковим стиховима, широко им се насмешим и срдачно обрадујем. Познам у њима младог песника старих дана. Док је у оним раним, од 1905 до 1914, буктао надом потлачених н љубављу уверених, сада, читав људски век касније, са истом силином диже руку и упозорава мудроштћу једног дугог и провереног пскуства, То бор остао на свом тлу о бурама прича прохујалим,

> Дела Вељка Петровића

ЈУ својој педесетогодишњој, многострукој активности, Вељко Џетровић објавио је велики број књижевних радова, научних расправа и чланака различитог карактера. На осмој страни, због скучености простора, доносимо само библиографију њетових пасебних издања.

била је овим један темељ на коме је могла даље да се развија, Висина погледа, богатство концепције, тачност судова немају само интереса за историју уметности, него претстављају привлачну и литерарну творевину. Ова књига је постала у извеаном погледу класична као узор, а неопходна као приручник.

После овог синтетичког рада у коме су сажета његова знања ин искуства, Вељко Петровић није сматрао да је његова мисија на овом нољу завршена. Нарочито од ослобођења 1944, као директор Народног музеја у Београду, Петровић је развио нову активност, организовао многе изложбе српске уметности и уметника од ХУШ до ХХ века, написао опет низ чланака. Његов рад наилазио је сада на прокрчен терен, на веће разумевање, им, што је важно, на признање, Тај рад тече и данас несмањеним еланом. У овоме тренутку, из садашње перспективе, плостаје јасно какву је улогу одиграо Вељко Петровић у васкрсавању српске уметности у Војводини, У оцени њеног значаја, у њеном укључењу у општу област српске уметности, Његов рад је попунио знатне празнине, обогатио српску културту историју, _ створио нове могућности које су млађе генерације прихватиле ин користиле. Зато ће Вељко Петровић и на томе пољу остати крупна фигура, један од оних који су предано послужили својој земљи и сво ме народу.

ИЛУСТРАЦИЈА ЗА „БАЛАДЕ ПЕТРИЦЕ КЕРЕМПУХА“ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ |

Малу 1

Пленум управе. Савеза |

књижевника Југославије

Последњи 'пленарни састанак Управе Савеза књижевника Југославије, који је одржан у Београду 28 и 29 јануара, показао је, пре свега, изванредну једнодушност књижевника у оцењивању и решавању актуелних проблема књи“ жевног живота код нас, Та једноду“ шност није се испољила само у ставу према одбрани права књижевника, нето и у погледу његових друштвених обавеза. Говорећи, например, о дужностима књижевника у својој сталешкој организацији, пленум је истакао да поједини чланови удружења често заборављају на те своје дужности, и да се читава њихова активност своди на коришћење права која му обезбеђују У“ дружења. Отуда, и пленарни састанци нису 'посећени, а разне културне ак ције удружења спроводе се уз учеште малог броја људи.

На пленуму је особито третирано пи• тање оних писаца, нарочито млађих, који — уместо да својим даљим делом потврђују своју егзистенцију као књижевника — не пишу и тиме овој да љи опстанак у круту књижевника до= воде у питање. Пленум стоји на гледишту да су удружења морално обавезна да таквим. књижевницима помогну, али, уколико, и поред те помоћи не покажу већу активност, у“ дружења имају права да поставе пи“ тање њиховог даљег опстанка у удру-“ жењу.

Добар део рада пленума био је посвећен односима удружења и Савеза, као и међусобној сарадњи удружења. Посматрач није могао избећи утисак да је та сарадња постојала, али да је мотла бити и плодоноснија. Предложено је да се поново издаје билтен и врши међусобна размена извештаја о раду појединих удружења, затим да се јубилеји, годишњице _ значајних књижевних догађаја и личности користе за ту сарадњу, да се и даље приређују књижевне вечери с писцима из разних република, Да се организују предавања о актуелним литерарним темама, као и да удружења интервеништу у погледу издавачке политике предузећа у циљу упознавања национале них литература.

Расправљајући о Алмзнаху, који је издао Савез, пленум је, и поред оправданих приговора, закључио да та+ ква једна публикација користи нашој литератури и. да њено даље излаже ње значи несумњив допринос упозна“ вању активитета југословенских књижевника. У погледу даљег награђивања, пленум се сагласио с тим да би, до идућег конгреса, свака измена система награђивања била излишна што не значи да би била и излиштна свака примедба на постојећи метод.

Првог дана рада расправљало се в социјалном осигурању књижевника и о систему опорезивања литерарних дела, Истакнуто је да ње се донети у редба по којој ће се регулисати про« блем реалног опорезивања књижевне продукције.

Већ сам факт да се у прошлој, а и У овој години, почео преводити низ дела наших књижевника на стране језике, говори да смо на путу непосреднијег контакта са иностранством, што међутим, не значи да је свег учзињено да се тај контакт још више учвр= сти и прошири. Примедбе многих књи“ жевника да им се указује веома мале прилика да упознају иностране ку:= туре непосредним доживљавањзм до љађаја и живота осталих народа, схва= ћене су као оправдане.

пре преласка на дневни ред. а на предлог претседника Јосипа Видмара, пленум је донео одлуку којом се из ражава пуна сагласност са закључци+ ма "Трећег (ванредног) пленума Централног комитета Савеза комуниста Југославије о случају Милована Ђиласа и његових политичких теза које је заступао у нашој јавности.

Тот жх х КЛИС Лист п саљ Сурп кам.

Ноћу окруњен звтјездом, Дању тишином.

Да јекне труба, Ттицима би му јек одбацила Као киту мртвих цвјетова.

Буде ли давни вјетрови Ову камену харфуг ЖХуји ли топот копита, Сиктај оштрица,

Јецај ланаца7

Не овија се У кули мрачној Змија око срца,

Све је тишина: језеро мирно про

„Једино од мора. до планина

Лијета слободно крило вјетрово, Сребрно од маслинова лишћа, Модро од морског шума.

ГРИГОР ВИТЕЗ