Књижевне новине

Поднебља Ранка Маринковића

(„Руке“, издање „Култура“, Загреб, 1953)

Мма писаца који нас освајају у на лету. Осјетимо одмах да њихови сти= хови нису млијеко, него алкохол, да њихова проза није преведена. Млијени нас њихова фантазија, ширива њихових видика, озон који се диже са њихових страница, мада су оне, не ријетко, позорница труљења и смрти. МПридобија нас, на крају, аутентична жњижевна култура с која искричаво свјетлуца у њиховој реченици,

Један тахав аутор је Ранко Маринжовић који је објавио сада своју другу књигу (иако припада средњој генерацији савремених хрватских писаца). Ток ријеке његове прозе као да није ничим епутан, ничим регулисан, без корита, без обала он носи и прљавштиву и тугу нашег трајања, и свето и профано. Ваљају се ти мутни таласи, мосе они им пјесника, и само понекад читалац угледа његов бритки смијешак набијен иронијом. И аутоиронијом. (Над самим собом и над свима нама). па м дахом једног свијетлог цинизма. Али и то је смијешак који храбри. И лијечи.

Пространства која отварају неке Маринковићеве странице с захватају нас јер су више него слика живота, — рекреација његова, често далека, непрепознавајуће далека од једног реалистичког снимка. Разједајућа анализа једног продорног интелекта, мало уморног кадикад, оплођена јужњачком маштом претставља нам пјесника који има врло мало сродника код нас.

и у новој књизи приповиједака „Руке“ Ранко Маринковић је потврдио све те особине које су биле уочене у његовим „Прозама“. Новину у лику овога писца (али само донекле) претставља јаче оцртавање она два поднебља под којима он живи. Само домекле, јер смо осјетили оба још Тридесет и девете гледајући његовог „Албатроса“ у загребачком Казалишту и читајући оне двије три године до Рата неке од његових раних текстова. Овдје, сада, она су пред нама сасвим, чинећи профил Ранка Маринковића још занимљивијим, дубљим, комплекснијим. Прво је сунчано, безоблачно небо медитеранског аФо1се Т[аг пјепђе, Друго: мрачна кафкијанска клима тјескобе и смрти, »

Прво поднебље он налази свуда гдје цвате блажена дангуба и смијех, гдје живе вјетрогоње, филистри и сиромаси духом. Свуда, не само тама куда их обично смјешта комодна и убога мисао грађанинова: на југ који му је дао оно незамјенљиво и непреводљиво име. Име које садржи све, хоје не трпи ни допуне ни објашњежња: Чо1се #аг птјепђе.

Ако би афинитет пишчев за ову климу површни (и злобни) судија тражио У поријеклу, склоност за ону другу он би могао да нађе у моди ради које су у рјечнике многих писаца ушли да• жнас и страх и смрт (провидни и артифицијални често). Ранко Маринковић као да је осјетио могућност да га сврстају у те помодаре, и он је, с правом „ставио на чело ове збирке једну своју кафкијанеку прозу штампану прије петнаест година кад још нико код нас, за ни у свијету, није знао ништа о Кафки мада је он већ одавно био мртав. А већ ту — у прози „Мртве душе (генитив сингулара) — чује се истинска меланхолија кафкијанска

Црње небо може да буде само оно што га је видио Непознати који је (у причи „Бенито Флода фон Ретлих“) доживио други долазак Хитле-

ов:

“ „ — А ви сте ме већ били покопали, камерадј Ах, не чудим се, било је бурно. Јесте ли видјели русваја7 А погледајте само мене какав сам: без једне једине длаке на цијелом тијелу! — и скине шешир да би ми показао тлаву која је била гола као и лице. — Све спаљено. Ватра цијелога свијета била је управљена на мене. Изгубио сам глас издавајући заповиједи усред експлозија, зато шапћем. Вриједно је, жамерад изгубити глас да се надвичу детонације цијелога свијета! Али потледајте мало и свијет како изгледа: ни Цезар, ни Џингис-кан, ни Тамерлан, ни Бонапарте нису га тако удесили. Ха, ха...

с не-

Смијао се ружно, без гласа, ким слинавим хрипањем у грлу им прсима, те је то прије било налик ка.

шљу него смијеху.

— и наглух сам, морате знати. Неке свиње генерали, управо они што су против вас галамили да сте пацифист, кад су видјели да су изгубили рат подметнули су ми експлозив под стол, па су ми пукли бубњићи у ушима. На концу сам остао сам у подруму своје палаче, са свих страна опкољен — од непријатеља. Испалио сам себи у уста два метка, али сам их прогутао — и извади из прслука два — неоштећена метка, — ево их, ту су. Но погледајте их, чисти су, опрао сам их... Ври+ једно је погледати, то су хисторијски метци. С њима се свршава једна приповијест. Али два су метка као двоточје: приповијест се наставља на друтим континентима. Зато, довиђења, камерад, жури ми се. Ја сам само на пропутовању. Ах, толико посла да не знам гдје ми је глава! Имам мали по+ салац у Трсту, а онда преко Египта и Перзије у Азију. Тамо треба засука+ ти рукаве! Све је већ густо засијано, ја идем само на жетву... Збогом и не плачите. Свијет мора изгорјети! Дови+ ђења, душо моја.“

Трагика унутарње растрганости нчовјекове виђена је у новели „Руке“ кроз двије супротне крајности у њему самом, два екстрема између којих је он разапет: лијево — десно, земаљско — небеско, прљаво — вјечно. На неким мјестима ова тмурна слика си+ зифовске неизбјежности расте у сво» јој црној љепоти до поеме,

Причу „Загрљај“ у којој покушава да размрси стари чвор жалости: стварност — умјетност, Маринковић је посветио Горану који је такође у свом кратком животу дуго размишљао о њему.

Од новела из првог поднебља треба истаћи: „У знаку ваге“, „Коштане звијезде“ и „Прах“. Са много дубине и фине интелектуалне "ироније писац пролази кроз тај површни свијет који крале боту дане „распада се и шири дах трулежи, свеједно да ли припада јучерашњици (дон сКузма, жандарм Илија) или данашњици (Ана, толи Тони и геометар).

Књига би била још јача да је изостављен недорађени „Анђео“ Можда и „Карневал“, кога спасава дивна сцена са носовима-фалусима, која као и прича о шишању докторове жене (у „Загрљају“) открива у "Маринковића присуетво једне здраве пунокрвивг еротичне фантазије која је помало биготно потиснута у нашој новијој лиљ. тератури. .

МАРИЈАН ЈУРКОВИЋ

__ Болеслав

__ Прус: „Фараон“

(„Зора“, Загреб, 1953)

Кад се Болеслав Ппрус одлучио да пише роман из египатске историје, о последњем фараону ХХ династије Рамзеса, имао је пред собом углавном само магистрално "дело Маспероа Историја. старих источних народа, У коме је нашао најважније податке о старом Египту. После владавине фараона Рамзеса п1 дошао је низ владара који нису ми по чему личили на свог славног претка; они су били само лутке у рукама свештеничке касте, којој је ма челу стајао првосвештеник бога Амо+ на у Теби. Тако је у доба Рамзеса ХИП, старог и немоћног, фактично владао првосвештеник Хрихор (у Прусову роману, Херхор), У већ ослабљеној им, економским и другим недаћама, расточеној држави. „Чини се да је Египат — каже о том раздобљу египтолог Жекје — био исцрпен дуготрајним политичким м војним напорима те се повлачио, ишчекујући боље дане, који, уосталом, не могу бити тако славни као у прошлости, То је епоха осредњости у сваком погледу — и цивилизација и уметности вегетирају не развијајући се, и тако то траје три до четири века“ (Историја египатске ниви+ лизације), Код Маспероа и Жекјеа ХХ династија завршава се фараоном Рамзесом ХМП, који је само привидно владао, а стварна власт била је у рукама великосвештеника. Хрихора, који је био самостални господар у јужном деЛУ Нилске долине, а осим тога, главни заповедник војске, кључар државне блатајне, тако да му није било тешко, 1090 год, пре наше ере, уз „одобрење бота Амона“, узети и фараонску титулу. Тако је теократија, која је владала већ дуже времена, добила и формалну потврду.

не знамо тачно којом се све литературом (осим Маспероа) Прус служио (он често наводи и неке „аутентичне текстове“ песама, написа итд., а не знамо тачно ни што га је потстакло да зарони у тако далеку прошлост. Можда је то било помало романтично бежање у таму древности, слично као код Флобера у Саламби или код Сјенкјевича у роману Оио аду Можда је то било испуњавање неког унутратињег, интимног интереса, који се види већ у његовој раној приповетци Из легенди старог Египта, у којој млади наследник престола чека, и сам на самртној постељи, смрт старог фараона да би извео реформе у корист тлаченог народа, А можда су узроци били и политичке природе — бежање од строге царске цензуре (Фараон је изишао у Варшави, 1896) У далеко доба у коме се несметаније мотло говорити и о слободи, и о праведнијем државном и друштвеном уређењу, и о олакшању терета сељацима и робовима земље... А можда је и: све то било заједно.

Бр 'Прус "еминентни претставмик реализма у пољској књижевности (ТЗБ. позитивизма), пришао је свом задатку сасвим реалистички и позитивистички = није се препустио машти да га она слободно носи у магловите тајне старог Египта. Његов јунак Рамзес ХИ непознат је, додуше, историји, није био фараон, ако је, можда, и био престолонаследник; но он је као уметничжи лик постављен у сасвим одређену друштвено-економску и политичку средину, која је сва изукрштана разним интересима, У првом реду свештенства, владајућег друштвеног слоја. Стари фараон је сав под његовим утицајем — оно влада место њега, притежавајући притом већи део плодне равнице, на којој се зној и крв бесправних ратара и робова претварају у благо посвећеног Лабиринта. Свештенство води и спољну политику, нарочито у односу према Асирији, која има освајачке интересе у Феникији и Палестини, јер су оме на правцу њених трговачких путева. На врхунцу своје моћи, великосвештеници одређују и какво ће бити васпитање будућег фараона, каква ће му се дати власт, колико ће војске имати под собом и шта му се може поверити од државних тајни, Хоће ли млади фараон послушно поћи по тра-

=> ту који су они повукли, или ће ипак

покушати да нађе сзој властити пут, да се супротстави њиховој власти, да

учини дубље друштвене реформе У држави фарона и да је поведе путем славе претка Рамзеса 1117 То је тема овог романа.

Невезвн историјом у погледу личности фараонове, писац је од њега начинио човека са свим људским, слабостима, али и с добрим, човечним, пллеменитим срцем. Још кзо наследник престола упознао је своју земљу им увидео зашто су њени приходи све мањи, и поред мајтежег рада становништва. Док се приходи фараонови све више смањују, тако да он постаје зависан од свештенства и феничанских трговаца, дотле се приходи свештеничке касте повећавају; она је мезајажљива у својој грамжљивости, у несмиљеној експлоатацији робова сељака, а у исти мах свирепа према сваком, ма и у мајмањем, отпору им опо+ зицији њеном потпуном господству, Имајући успеха У војном походу против побуњеника из пустиње, млади фараон је преценио своју снагу, поверовао да ће, ослањајући се на војску, моћи да олажша терете народу м извести разумне реформе и олакшице у њихову ропском раду, затим да ће вештом спољном политиком, евентуално и ратом с Асиријом, прокопавањем канала између два мора (Средоземног и Црвеног и др.) подићи опало богатство Египта. Заподенуо је, дакле, борбу са свештенством; међутим, фараону недостаје новац — свештенство га не даје, — крије га у свом добро чуваном Лабиринту, Треба га освојити — фарзон је решен да то учини помоћу војске и побуњеног народа, који тражи смањење терета. Каста, на челу с Хрихором, искоришћује помрчину сунца да одврати побуњену светину од храма и да спреми крај недовољно опрезном и еамоувереном владару... ' Личност фараонова стално је у првом плану радње, тако да читалац изблиза и живо суделује у његовој борби и стрепи од црног облака који се надвија над њим. Међутим, круг ње-•

гова живота судбински се затвара он не може да се извуче испод кракова оног снажног полипа који су оба+ вили и њега и његов народ.

Прувз је највећи мајстор реалистичког" романа у Пољској; он има још два велика романа у којима слика са времено му пољско друштво. 80-тих тодина = Лутку и Еманциповане жене. па као што је умео да верно прикаже савремене „друштвене сукобе, тако је умео да премости разлику између тридесет векова ми створи у Фараону узбудљив роман, не служећи се притом традиционалним реквизитима историских романа. Њему нису главно ни ратови, ни битке, ни авантуре, нити су му главни јунаци хвалисави војници и витезови, нити му је главна радња збир „натприродних, невероватних доживљаја, који треба да сла-

вом овенчају своје јунаке, него је то

дубока и свестрана слика друштвеног живота и друштвених процеса“ (М, Кридл). Џисац је то постигао резлистичким цртањем живота, на основу проучене грађе; и у тој области пока+зао се као велик мајстор, као м удруштвеним романима из пољског живо та,

Фараона је превео Стјепан Мусулин; то је поправљено предратно издање. За разлику од Ј. Бенешића, чији су преводи понекад површни и рапави, Мусулин брижљиво ради своје преводе, његова реченица и фраза теку глатко, његово лежсичко богатство је такво да се могао ухватити у коштац и с тако тешким текстовима као што су поједине партије у раније преведеном Праху и пепелу Жеромског, а и у овом Прусову роману. У сваком случају, оба превода значе добит за нашу књижевност,

К, ГЕОРГИЈЕВИЋ

_ЕЊИГг

косних душа, Не, далеко од тога! Он је напросто вршио своје вјерске дужности.

Нико му није могао предбацити да се демонгтративно бацио на побожност из пакости, У цркви је слушао мису иза главног олтара скупа : осталим мјесним одличницима, који су уживали тај привилегиј још од давнине по некој градицији, којој још нитко није испитао поријекло, Послије мисе, која је свршавала мало прије поднева, он је ишао кући у друштву „оних иза олтара“, али није учествовао у њиховим разговорима напросто зато што је све те ријечи сматрао сувишнима. Но та његова затвореност није одбијала људе од њега, већ напротив у његовој присутности сви су настојали да се истакну неким посебним знањем и памећу, те би се тада и он тргнуо из неке своје отсутне забринутости и изразио ту и тамо обрвама, лаким осмјехом, или нервозним трзајем лица своје загонетно мишљење.

Између осталога и та загонетност учинила је Клауденса интелектуалним и моралним зуторитетом у мјесту. Он се,никада ни с ким није порјечкао, па чак ни повисио тон У објашњавању: посједовао је оно ванредно стрпљење, које је јаче од свих аргумената у препиркама н које човјека чини непобједивим. Људи су му се обраћали за савјете у погледу парница, молба, диоба, опорука, оставштина, па чак ! у неким замршеним случајевима болести долазили су га питати за савјет. Клауденс је днјелно савјете истом озбиљношћу којом је радио и све друге послове. Долазили су к њему који пут и са сасвим смјешним питањима, но

Клауденсу ништа није било смијешно: свакога је саслушавао врло пажљиво и блажио људе у њиховим немирима,

Једном му је дошао неки несретни отац, коме се син пролијенио и одао пићу, па га моли за савјет, што да ради»

— Ви имате своје домаће вино Закључајте га и продавајте га сину по сниженој цијени.

_ Како2 Да рођеном сину вино продајем2 Па кажем вам да се опија.

— Онда му га давајте бадава...

— Ма велим, опија се..; .

— Онда му га продавајте. Други му га исто тако неће давали бадава. Да би дошао до вина, морат ће радити код других за надницу. Пиће је страст. Страст ће га присилити на рад. Ако још к томе буде вино од вас куповао, имат ћете и користи. Зато по нижој цијени да га купује код вас, не код других.

Све је ствари Клауденс рјешавао некако оригинално, мудро, саламунски, |

Својом огромном обитељу с једанајстеро дјеце он је управљао разумном строгошћу. Није трошио ријечи узалуд, Гдје није била потребна ријеч, он је није трошио; рјешавао је ствар обрвом, погледом, прстом. Све је имало одређено значење као у неком кодексу сигнализације, и сви су у кући одмах разумјели што треба чинити. Е

Клауденс није штедио само ријечи. Он је штедио све што је могло бити изложено одвратној навици трошења,

— Људи, напримјер, и једу више него што је потребно — знао би говорити Клаудене. —

“

тата КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4' ФЕБРУАР 19

А то је глупо и штетно. Кад би јели мање,

што би им се догодило» Ништа. Били би здра- ·

вији пи мање сиромашни, Кад би се увече велика обитељ окупила око

стола, он би након молитве упитао озбиљна лица, као заповједник брода:

— Тко не жели вечерати, добит ће десет динара> Понављам, то није заповјед, него слободна воља, :

Он се у себи дивио снази воље оних који су се одрицали и коректно одмах исплаћивао обећану награду. Али није се ни мрштио на сла• биће; он је и њих сваћао, човјек је похлепан за јелом.

Ујутро, кад би се обитељ окупила око доручка, говорио је након молитве истим лицем као и за вечером:

— Тко жели доручковати, треба да плати

десет динара.

Сада се мање дивио јакима, али то ничим није показивао. Уосталом, синоћним јакима глад је ломила вољу џијелу ноћ, н онн су ку“ кавну зараду од жртвоване вечере уплаћивали за доручак, Отац је убирао новац онако, како га је и исплаћивао, благајнички, пословно и озбиљно, као са странкама у уреду.

Мајка се није мијешала у његов систем. Он ју је навикао да цијени његов разум, и она се сматрала Ппочашћеном што може схватити лоступке свога мужа као очински одгој. Дјеца су, хвала Богу, здрава, а овако се само при викавају на умјереност. То ће им користити у животу.

Е Говоре

Албер Л ондр: „Бело робље“

(Издање „Цврчак“, Сарајево, 1953)

Библиотска „Џепна књига — Цврчак“, Сарајево, својим издањем „Белог робе ља“ од Албера Лондра, дала је добру књиту у руке читалаца, Писац хоји се својим репортажама прославио далеко ван граница своје домовине, настојад је увек да продре до дна људског живота, да пронађе разлоге који стварају неподношљиве односе међу љус дима. Трагао је за узроцима беде и неумољиво указивао ка узрочнике:; на капитализам и буржоазију. Својом књигом о легији страпаца, о колонијама и, најзад, овом коју имамо пред нама, 0 проституцији, о томе како она настаје, шта је условљава, доказао је своју дубоку хуманост.

Иза помало сензационалистичких коч рица Фе ликом глумице Сесил Обри („Манон“), и наслова који је само под• наслов у оригиналу, крије се изван= редна репортажа једног од највећих репортера света. То је потресна исти» на о трговини белим робљем, о жена» ма које улице Мариза нису могле ис хранити и које су пошле у Јужну Америку. Полазиле су саме или су их други одводили, Неке су знале шта их чена, неке не: и једне и друге — великом већином — настојале су само да на умру од глади.

Лондр је пошао за њима. Упознао се с макроима — људима који тргују женама, и живео међу њима. Видео је полицајце који су их прогонили, па их, за мито, остављали да даље обављају свој нељудски посао. Упо+ знао је поморске официре који су на лађама крили кријумчарене малолетне девајке. Упознао је те жене. И напи+ сао своју књигу. Оштрицом свота пе+ ра немилосрдно је расцепао завесу иза које је буржоззија покушавала да сакрије овај производ свог система. Било је храбро тако писати. Храбро и типично за Лондра.

А. Љ. МИШИЋ

Му а

Пут пролетера

(Јосић Цази: „Лицем према бури“, „Дечја књига“, 19583)

Била је врло срећна замисао Јосипа Цазија да у једној књижици, намењеној деци и омладини, изнесе своја сећања из наше скорашње прошлости (1918—1921). Описујући своје детињство, мукотрпни живот радних људи, своје прве борбе, писац истовремено приказује један део наше историје, историје радничког. покрета, Као црвена нит, окосница ових успомена повлачи «се борба радничке класе против нове, ненародне државе. Кроз борбу пролетера Вуковара, који је онда био значајно жариште радничких борби, је пресек скоро свих наших збивања тога периода. Кроз драматично евоци рање тих судбоносних догађаја. од

дат |

првих радничких састанака после ра-

та, Обзнане, терора после атентата на Драшковића и краља Александра, приказан је и животни пут једног проле» тера. Од првих, дечачких додира са социјалистима до илегалног рада у СКОЈ-у.

Занимљивост и документарност причања повећава обиље _ података _ из живота тога времена, успешно оцртани ликови револуционара-бораца и снажни описи. Има доста узгредних записа који јарко осветљавају многе типичне појаве у старој Југославији („милосрђе“ разних добротвора, живот У дому за заштиту ратне сирочади, робовски живот шегрта),

У причање историских догађаја, ут“ кани су неколики ликови старих бораца (Супанц, Буковац) и ликови де» чака—бораца. Описи њихових погибија долазе у најуспелије делове ове књиге, Нарочито дирљиво и другарски присно дата је погибија дечака—борца Ивана. — Нису ретки примери добре Уметничке прозе, што у једној књизи аи врсте делује веома освежава-

е.

Велика је штета што књига није већа, што није обухваћен дужи временски период, а још је већа штета што је оваквих књига за нашу децу и омладину још: увек врло мало (прошле тодине објављивао је у загребачким пионирским листовима своје успомене из НОБ-е Иван Шибл).

Књижице оваке врсте и садржаја претстављају моћно средство у васпи« тању наше омладине. То је уједно и један део дуга наших старих бораца према својим младим друговима.

С. ЦУЦИЋ

и

Итнацио Солоне; „Прегршт купина“.

Поред низа Силонеових ствари, које су делимично и код нас преведене, дошао је овај његов најновији роман У коме писац разматра свој омиљени проблем италијанских сељака „оКа+ фома" који се рву са недаћама мучног и тешког живота. Активан суде+ оник у политичким. збивањима Италије за време неколико последњих деценија, увек на страни оних, који од живота траже мало више светлине, Силоне је и у својим књижевмим достварењима сликар друштвених 'неправди, додајући само тој панорами недаћа италијанског сељаштва још-м измеверене наде после ослобођоња од фашизма. ;

Мздавач књиге је београдско преду» зеће „Рад“. превод Николе Думића, |

СВИ ЦРТЕЖИ НА ОВОЈ СТРАНИ ОД

КРСТЕ ХЕГЕДУШИЋА („ИЗ БАЛАДЕ

ПЕТРИЦЕ КЕРЕМПУХА“ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ)