Књижевне новине

ИЗЛОЖЋЕ

Нове тежње српске графике

(Поводом југословенске изложбе у Београду)

Југословенска графика показивала је доскора приличну неуједначеност. С једне стране има република где се графика негује годинама, где је она стекла и традиције и искуства. То је у првом реду Словенија, а потом Хрватска, Било је времена када су само оне и репрезентовале југословенску графику. Иако је Србија дала првог.литографа и графичара Анастаса Јовановића (18191899), ипак доцније графика у Србији и Војводини није имала одлучу-

јући значај. Поједини уметници ко-_

ји се јављају у другој половини Х1Х века нису имали следбеника. Анастас Јовановић, Адам Стефановић, Љубомир Ивановић деловали су мање више као усамљена појава свога доба. Тек у новије време Михајло Петров је могао да формира једну групу младих графичара, један круг који је почео да се проширује, да се афирмира из године у годину тако да српски графичари сада могу да стану поред словеначких и хрватских, иза којих стоје велика искуства и плодан рад. У томе смислу ова изложба претставља за нас корак унапред,

Посматрана као целина графичка изложба одликује се разноврсношћу у више праваца. На њој су заступљена веома различита схватања и то јој даје нарочиту привлачност и драж, Али њена разноликост потенцирана је још ми извесним националним 0собинама које одвајају графичаре једне републике од других, Док код Словенаца преовлађују нарочита графичка схватања, код Срба је карактеристично извесно сликарско расположење, извесна пројекци= ја сликарских интересовања уопште на домен графике. „Хрвати стоје на средини између ова два схватања, Ова обележја као какав лајтмотив провлаче се кроз поједине индивидуалности, сврставајући их у једну заједничку групу. Разноврсност тражења, који се крећу од реализма до надреализма и апстрактног става, чине ову изложбу посебно занимљи= вом, много живљом него што је то случај са сликарским изложбама где често једна снажна уметничка личност зрачи у:ширини и намеће се младим сликарима такорећи проти» ву њихове воље. Сличне појаве нема на овој изложби. Код Срба, млађи су баш ти који се упуштају у смеле авантуре које често урађују лепим плодовима. Исти случај је и код словеначких и хрватских графичара. Иако су међу њима засту-“ пљене ауторитативне личности Божи“ дара Јакца, Тона Краља, Михе Малеша, П. Гавронића, В. Свећњака ипак (млађи графичари траже нове путеве и остварују нове резултате,

Можемо да будемо задовољни што је ова грана, тако важна за популарисање уметности уопште, код нас добила такав полет и обим. Графичка изложба дошла је у прави час да у овом тренутку изврши смотру досадашњег рада и досадашњих резултата, Не само да су они задовољавајући, него они и много обећавају, нарочито што се тиче српске графике, Њен развој, посматран у оквиру ове изложбе, као целина, показује нагле скокове. Носиоци ове тежње су бивши ученици, Михајла Петрова, Александар Јовановић, Бошко Карановић, Божидар Продановић, Младен Србиновић, Драгослав Стојановић-Сип и Стојан Ћелић, Сваки од њих развио се у другом правцу. Јовановић је заинтересован за графичка решења форме, Карановић је склон извесној сликарској декоративности, Продановић је донекле груб у контрастима црног и белог, Србиновић је најизразитији претставник оних сликарских склоности које изврсно удружује са формомо у срећну синтезу „св. Влахо у Дубровнику“, „Балкон ), Стојановић-Сип тражи могућности у извесним пикасовским фазама док је Ћелић љубитељ експресивне и нервозне линеарности, -која у литографији „Корен“ достиже свој највиши израз. Радови Мих. Петрова одликују се интересовањем за конструктивну суштину ствари, али он исто тако има осећања и за живописност детаља („Из ужичког краса"). Лазар Вујаклија уноси у своје литографије једну свежу и темпераментну ноту, По страни од ове групе стоји п., Бабић, аутор суптилних бакрореза У којима доминира склоност ка линији, Миливоје Николајевић је, такође, сав у једном стенографском лиризму који има осећајност.

Обимно дело словеначких и хрватских графичара захтева детаљнији

приказ.

ПАВЛЕ ВАСИЋ

евојчица на трапезу

(9 До ЛЕО М | А о

а истој ниској клупи без наслона, у ше-

стом реду, нагнути обојица према ареви,

пратили смо, истим покретима главе, сваку тачку програма. Лево — десно; горе доле. Дрхтала су нам и колена на исти начин, и зуби су и њему и мени гризли усне, Нисмо знали ни шта ћемо с рукама — он, мој најмлађи стриц, са својим кратким, тврдим шапама прекривеним риђим пегама и маљама, ја, са своја два бела уска чуна, на чијим крајевима нису мировала извијена весла, Али, оно што смо те недеље после подне видели у циркусу — није било исто, Још мање смо исто осећали. Пливао сам у узбудљивим утисцима тајанственог. У загонетним збивањима, дубоким као сан. Цвеће, зечеви и голубови рађали су се безболно из цилиндра и рукава; један пони је пушио томпус на табурету, један човек спавао на врховима ножева. Двојица у жутом укротила су туце лопти, тројица у црном гутали живу ватру. Изванредно! Невероватно! Али она — бледолика, провидна девојчица на трапезу! Магично! Била је отприлике мојих година. Уздисала је доле на песку круга као да је нешто боли, а ништа је није болело. Ставила је затим ногу У замку као на папучицу воза који одлази у срећу. Два човека у црвеним фраковима са златним дугметима и лампазима повукла су конопац. И она је одлетела у празан простор. Као комета у свом затегнутом трикоу од шљокица боје рубина, у коме су дрхтале две половине лимуна њених четрнаестогодишњих груди. Појавила се под самим сводом шатора, осветљена, прозрачна, насмејана. Голе руке одлетеле су јој од тела. Волела је очигледно овај живот горе на трапезу, и одмах сам одбацио помисао да је она жртва једне тиранске навике. Уосталом, људи који су је доле рањавали били су сад дубоко под њом, ситни, јадни, обузети страхом у очекивању да раскине односе који владају у простору, И она је то учинила. Лако, безазлено, са осмехом на уснама, бледим испод

кармина, и својим топлим, памучним зглобови-

ма из којих је текла мелодија тишине. Зашто не остане стално горе Зашто свој живот не удеси тако да може да живи на трапезу» И дању и ноћу, Неколико дана, Горе да спава, да једе, да пије малину кроз сламчицу... Све док циркус гостује у нашој вароши. На тој висини није ни непријатно ни нездраво, Ујутру и увече сунце прелива куполу шатора липовим медом, Могло би се чак рећи да је горе врло лепо, Ноћу нарочито, После вечерње претставе, кад се испразне клупе и погасе светлости. Могла би малим седефастим перорезом да прдреже платно, да направи рупу и протури главу, Наћи ће се међу звездама и сама звездана. Био сам заљубљен у њу. Била је мојих година и дечачки витка у свом трикоу боје рубина. Будан, сањао сам да скидам ципеле, да стављам ногу у замку, да ме враголасто вуку конопцем двојица у црреним фраковима (један је био њен

УГО чекано, прољеће је, коначно, на једви- |

те јаде дошло и до.

нашег интерната. Стизало, је, извиривало и пробијало се све некуд околишно и стрампутицом; иза ограде заблиста се трешња, озелене раките уз нељубазну брзу Уну, иза интернатске дрварнице набујају бокори коприве, А Кад се већу сусједном дворишту забијеле босе ноге Зоре Кутић, најљепше дјевојке на свијету, онда већ сваки ђак, с уздахом, помисли у себи: и

— Прољеће! |

Е, већ му је и било вријеме да до нас дође. Назимили смо се до посљедње кошчице, додерали обућу, огуглали на касарнску неудобност интернатских просторија и до грла се насркали и намирисали робијашке „зупе“. Сад ће кроз који дан ускршње ферије, незамјенљив и срећан предах од свега овога. Видјећемо се са својима, најурити у слободи, а изнад свега: најешћемо се и напити свега и свачега, чини нам се, чак и онога чега код наше куће никад није било.

Оно јутро кад крећемо кући изузетно је блиставо и мило и зачас нам напуни главу најлуђим стварима, Неко цичи, неко штекће, двојица се рву, један се блажено смјешка сједећи на коферу, док Баја „Бајазит“, најстарији међу нама, дубоко нагнут над празну купусну кацу, изваљану у двориште, неуморно буче:

— Бихаћ, Покој, Острожачки Мост, Грмуша, Босанска Купа, петнаест минута,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК, 11 ФЕБРУАР. 1988

Бранко Ћопић

•

САВРЕМЕНА ПРФЗА

Из Р О М АН А)

отац), да се спуштам крај ње на трапез, (триљубљујем свој образ уз њен, и својим извијеним, лукавим џалцем прелазим преко прве боре на њеном дечјем челу. Украшћу сутра бели свилени сунцобран од маме и поклонићу јој. Да не изгуби равнотежу кад је пољубим...

И не само ја, Цела варош је била -узбуђена циркусом „Ренцом“ који је пре неке ноћи стигао испрека, разапео ша- ! торе, сместио своја гломазна кола са сумњивим црвеним завесицама на мистериозним прозорима ми распоредио гвоздене кавезе на празном плацу Ташмајдана. У пустој ноћи, Приметиле су га тек пиљарице пред зору. Цела варош хтела је да изрази бујицу слика која је тих дана куљала у главама и срцима, Пдтос живота претстављања. На 'ллацевима дрвара, у похабаном паркићу око градског клозета на Славији, на пространим, посним пољанама крај Дунава, између пробушених лавора, изношених цокула, остатака од цицаних рекли и кишом испраних говеђих цеваница, а исто тако и под кестеновима и липама дуж кривих сокака између Три'кључа и Станице, деца су изводила невиђене грифове. Скакало се с висина с којих се дотле нико није усуђивао да скочи; стајали су једни другима на раменима и главама; изводио салто мортале с тараба и зидова недовршених зграда; висило на једној руци на гвозденим шипкама истурених фирми. Имитирајући клаунове, и многи одрасли су једни другима палили вруће шамаре. У трговачким ин занатским породицама, где је било младих девојака, удвостручила се опрезност. „Кад падне мрак, ако те спазе саму на улици набиће ти џак на главу да се не чује кад. вичеш; однеће те после у она плава кола, подрезаће и офарбаће ти косу, убогаљиће те, несрећнице! — ни рођена мајка те неће познати.“ Па ипак су лепе шипарице ујутру. покушавале да се очешљају као трапезисткиња Лили. У платненим ноћним кошуљама, на којима би откопчале само горње дугме, шириле су руке пред огледалом, изговарајући „Уоџша“ као она после најтеже тачке. Само су на неваљале малишане у вешкорпама и на пиротским ћилимовима застрашивања имала пуно дејство; престајали су да се деру кад би им бабе запретиле лавом из циркуса, подражавајући рикање које се разлегало Теразијама, Палилулом и Дорћолом сваке ноћи, а нарочито пред кишу, Но, варош је била на рубу ланике тек онда кад се пронела вест да ће два циркуска слона, Јумба и Тетка Дара (толико их је свега било), полити сву воду из Саве и Дунава. Пуниле су се канте, корита и бачве за сваки случај, а у богатијим домовима куповале резервне. флаше Аранђеловачке киселе воде.

А он, мој најмлађи стриц> Он је био застао негде на путу између слободног, детињастог гледања на стварност и оног које би се могло назвати сложеним и разумним. Колена су му,

Фан

(ПРИПО

БЕЛА

Чак је и наш воз тога јутра некако распомамљен, па звижди и гдје треба и гдје не треба, весело јури као никад.

— Вози, гара, што возила ниси! ,

Мене и Ратка, мог брата од ујака, на станици већ чека с колима Милан Микић, ујаков кочијаш, То је прво познато лице из нашег краја, наш најмилији друг и пријатељ, створење из кога дише сва топлина и љепота незаборавног завичаја. Пресрећни, не скидамо очију с њега; он је гаранција да негдје иза брда заиста остоји родно село с нашим кућама, родбином, добро знаним двориштем И тајновитим оставама по сумрачним таванима споредних зграда.

= Милане, шта ради Лазо Шаин>

— Сјели. — А Ђурица Ро: дић> “ ' — Сједи. тај код њега „сједи“, али шта то мари, ми га ипак видимо читавог: и како иде, и како држи лулу,; И како јури дјечурлију ин како пјева. :

Незаборавни, драги Микић! Касније, у животу, никад се није појавио још један тако мно и вољен човјек. И нико више на свијету није умио тако да кочијаши; са сваким пуцњем бича ближа је кућа, родитељи, пуна софра им млађа браћа и сестре који стидљиво вире из ћошкова. 45

Најзад се, ево, показује родно село, познати људи: искрену из празнине, из ништавила, као да су поново створени и убачени на овај. свијет. Како је то красно што заиста постоји све ово о чему смо данима маштали у нашем интернату и често сумњали није ли све то ишчезло без трага и остало само у сјећању као неизљечива рана. -

Кад стигнемо кући, никако нам не иде у главу што се то наши толико чуде како смо запушштени, неошишани и подерани. Како! Зар на свијету има срећнијих створења од нас, зар је иком овако добро2!

Дани одмора неумољиво брзо шибају покрај гајева са сврачијим гнијездима, трепте и растурају се над вировима по којима плута моја удица, чиле у незамјенљивом плаветнилу роднога неба. Тек сам се мало размрдао, а већ ме с прага опомиње брижан глас;

За кога год упитамо,

Александар Вучо

истина, подрхтавала, кршио је руке, летеле су му очи као за тениском

лоптом, али Као да“ ништа тајанствено, па ни необично није открио у читавом програму, Приметио сам ту пустош У њему још пре прве паузе, кад сам у свом спонтаном одушевљењу потражио савезника и погледао његов профил. Усне су му се мицале: изговарао је за себе, но довољно гласно да сам могао да чујем: Голуб... Зец... Мали коњ... Изненађен, задивљен, ваљда, што ове животиње, које је био навикао да види на крову, У шуми, или ко зна на ком македонском панађуру, види овде, на песку осветљеног циркуског круга, у присуству толиких људи, где су их ови циркуски шерети у црвеним оделима довели да их покажу за два чаршиска гроша од главе, а он је, ето, довољно бистар, лроницљив и паметан да погоди њихова имена. а Али, највећу увреду мом поетском доживља-

ју и оној готово магнетској привлачности коју су тајанствене ствари имале за мене, нанео је у другом делу програма, у тренутку када су, У мртвој тишини, маљице добоша дале знак да срца треба да се зауставе. Сва су лица у том часу била водоравна, јер горе, под самим сводом, Лили се спремала да победи земљину тежу. Седела је прво с прекрштеним стопалима и љуљала се споро. Затим, неочекивано али овлаш, склизнула је низ трапез и висила целом дужином неколико секунди над амбисом, Расклопила се одједном као цвет и заменила руке ногама. И онда, полако, обазриво, али без напора, ослободила је једну ногу. Њено лице, окренуто сада према стотини отворених уста, једва је било нешто руменије него обично, Добош је умукнуо, а када се поново чуо, она је већ седела на трапезу, насмејана, прозрачна, Шакама које су доле 'лљескале, шубарама и шеширима који су летели у ваздух, и свим ТИМ гласовима муклим као подокеанска олуја раширила је руке и изговорила детињим гласом; „УоЏа!“, Прекрстила је после опет стопала и наставила своје споро љуљање. Ухватио сам свог најмлађег стрица за рукав, вукао га, ударао коленом његову бутину, газио његове прсте на ногама. Он је окренуо према мени своје ружичасте очи у којима сам прочитао два знака питања. Показао сам му да хоћу да га саслу"шам, и дн ме је запитао: „Мушко“ Хи је — женско ли је2“. И то, је била једина тајна која га је мучила.

(из необјављеног романа Распуст

% јена

— Бране, душо, спремај се. Иза ручка полазе ујакова кола.

Којекако су ме опремили, искрпили и дотјерали за школу, једино с ципелама никако не иде. Толико су подеране, да је узалудна било каква оправка.

— Нема друге, душо, него тркни на Црквину, до сестре, па узми њезине опанке — напомиње ми мајка,

Сестра ми је млађа двије године од мене, Њој су јесенас купили простране опанке да преко зиме може обути двоје вунене чарапе, Она зими слабо куд иде, а иначе добро чува обућу, па су јој опанци и сад читави,

На брду Црквини, одакле недалеко луца ви дик, сестра сједи код оваца ми плете, Угледала ме је још издалека; па ми се диже усусрет ин смјешка (се.

— Мене мама послала по твоје опанке, данас пдем — кажем јој кратко и пословно.

Дјевојчица ме погледа тужно, трепне и ћутке стане да се изува. Онда ми пружа опанке и скоро весело каже: њи

— Ајде да видим како ти стоје.

Пробам опанке, прођем у њима три-четири корака и неповјерљиво питам:

— Је ли ти жао» '

— Их, па ти си мој брат -— одвраћа она ведро и задовољно. — Кад се ишколујеш, ја ћу доћи код тебе, па ћеш ме водати по читавом граду и купићеш ми ципеле, Је ли де да хоћеш — Хоћу! — кажем јој, а при томе мислим на зоологију, теорију пјевања, физику и друге невоље. Ех, да ова сирота чобаница зна шта то,значи ишколовати се. Да само види професора Вујата! Никако не вјерујем да се из свега тога могу излећи једне честите ципеле.

Остављам јој у замјену своје страшне ци+ пеле, Она ме испраћа с оном утврђеном напоменом коју је чула од старијих:

— Пиши нам отуда.

Кад сам се посљедњи пут окренуо, она је још увијек стајала и гледала за мном. Чини се, као да је још једном провјеравала како ми стоје њезини опанци.

= (Наставак на шестој страни — 1 стубац)