Књижевне новине
УТЕНА Де “новине
НЕ
ти рриииртиртинфе енг
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза "Радовић РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
Ото Бихаљи Мерин, Велибор
Слигорић, Радомир Константи-
новић, Душан Матић и Ристо 'Тошовић
за УРЕДНИШТВО Фрранцуска 7, тел, 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133 х
Претплата за годину 1954 Дин 900. поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—Т—208
х Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
(___---)
СВЕ ВИШЕ ЛИТЕРАТУРЕ О ОСВАЈАЊУ ВАСИОНЕ
Научна истраживања на војном подручју у току и после. Другог свет-
ског рата, нарочито у погледу атомске енергије, _ радара, електронских „мозгова“ и ракетне технологије, 0-
храбрила су давнашње човекове снове о отискивању у међузвездане | просторе. Штавише, везана за ту мисао родила се и читава једна литература. Само-у САД отштампано је више десетина књига у којима главну тему претставља пут на Месец, Марс или ма коју другу суседну планету.
Па ипак, како каже часопис „Сатедеј ривју“. „сигурних 60 отсто сачињавају невероватне и технички ап-
сурдне измишљотине. Неки аутори су сасвим неодговорно узели физичке законе и, из незнања или смишљено, деформисали их према својим потре-
бама. Други су, пак, безбрижно _ послали ракетне бродове кроз простор и то таквом брзином при каквој не-
срећни путници вероватно не би остали у животу.“
Последњих годину или две дана изишла су из штампе дела неколицине британских и америчких стручњака којима је, унеколико, измењено _ дотадашње основно обележје те литературе — псеудонаучност. То су књите британских научника А. Ц. Кларка („Истраживање простора") и Вилија Лија („Ракете, пројектили и путовање кроз међупланетарни простор“). и америчких — др Вернера фон Брауна („План за одлазак на Марс“ ин „Освајање _ Месеца“) и др Хубертуса Страгнолда („Зелена и црвена планета“). Заједничка свим тим писцима је озбиљност са којом прилазе испитивању могућности лета у васионски простор. Према њиховом _ мишљењу, изградња вештачког Земљиног сателита који би послужио као успутна станица за интерпланетарне летове могла би се остварити тек кроз _десет година, а на Месец би се могло стићи кроз 25 до 50 тодина, под условом да се с програмом научних и техничких припрема отпочне још сад. Сви су они једнодушни у оцени да је „најслабија карика у напорима да се продре у васиону — сам човек“.
Можда је од свих интерпланетарних истраживача најоптимистичнији британски астроном В. А. Фирсоф. „Астрономија, или бар онај њен део који се бави сунчаним системом, =
закључује он, — изједначиће се у суштини са географијом“. х
НЕУСПЕХ КЊИГЕ МАРСЕЛА ЕМЕА У САД
Нови роман француског _ егзистенцијалисте Марсела Емеа „Тајна струја“ наишао је на оштру критику У САД, где је недавно преведен. за ову жњигу њујоршка критика каже да није ни интелигентна, ни забавна, и да је карактеризација У њој остварена неубедљиво, на једној _ јединој "равни. Емеу се пребацује крајња мизантропија. Притом се наводи списак са описом неких од личности романа из чета се извлачи закључак да је друштво које слика Еме састављено искључиво од дегенерисаних злочинаца, мајмуноликих морона, учењивача и страшљиваца,
Својим ранијим романима („Пролазни _ час“, „Чудотворни _ берберин“, „Друго лице“) Марсел Еме је створис импресију — углавном захваљујуће "веселости свог сцинизма — да немг много заједничког са мрачном котеријом. око Жан Пол Сартра. Ти њетови; први романи су били уједно и надасве занимљиви, што се не може рећи за „Тајну струју, као ни за добар део савремене француске уметничке прозе.
Х · АРХЕОЛОШКО ОТКРИЋЕ У ПЕРУУ
У близини града Јауја, у Перуу, откривено је шест штафетних станица, за које је утврђено да претстављају остатке система комуникација древног царства Инка. Ове станице, уствари четвртасте платформе од камена и земље, поред којих су пронађени остаци кружник кућица, налазиле су се на подједнаком растојању једна од друге, и везивале су с краја на крај огромна пространства индијанскот царства — од Чилеа до Колумбије, и од Тихог Океана до Долине Амазона. преко свог система комуникација, превазиђеног тек проналаском телеграфа, Инка су могли да пренесу сваку поруку на растојању од 2.300 километара за свега пет дана. Један шпански хроничар пише да је »цар Инка могао имати свежу морску рибу за два дана, мако је обала била удаљена од престонице преко петсто километара“,
Гј
ИЕ ТА
Заједнички
и у фебруарском броју „Летопис Матице српске“ доноси на уводном месту наставак своје анкете „О. питањима српскохрватског језика и правописа“, коју је покренуо у септембру прошле тодине. Организована_ заиста добро и покренута у прави час, ова анкета, без обзира какав ће бити њен крајњи резултат, претставља један значајан културни подухват Летописа у зближавању наших, чак и у данашњим, социјалистичким приликама знатно неповезаних националних „култура, Ова анкета, а пре свега све оно што је у њој речено о тако важном питању као што је језик и правопис Срба и Хрвата, најбоље показују да су те везе најчвршће онда када долазе као израз слободне размене мишљења на бази пуног разумевања за гледишта и за интересе и једних и других.
Прилози у анкети фебруарског броја Летописа то најречитије потврђују. Изузимајући Радована Лалића и Светозара Матића, у анкети су овога пута узели учешћа углавном хрватски књижевни и јавни радници (у ранијим бројевима Летописа узели су учешћа неколико | књижевника и културних радника из Београда): Мирко Божић, Војин Јелић, Антун Барац, Тустав Крклец, М. Храсте, Марин Франичевић и Иво Франгеш. Мишљења свих 0вих учесника, (за нас у Београду нарочито интересантна оних из Загреба), како у погледу предлога и гледишта, тако и по озбиљности схватања овога значајног проблема наше културе, заслужују пуну пажњу. И, управо, због његове особите озбиљности, сматрамо да ови разговори не би требало да остану једино у оквирима Летописа: у овом, или у другом облику, требало би их развити много шире, м, опет, не водити их кампањски, повремено, већ стално, сваком приликом, тако да то заиста постане један од оних важних активних чинилаца који ће, неоспорно, довести до позитивних резултата. Тим пре што се углавном сви учесници слажу у једном: између језика Срба и Хрвата постоје само незнатне разлике, али да би свако пренагљивање у доношењу реформи (увођење латинице и екавштине, на пример), које не би биле у складу са постојећим националним и пеихолошким стањем духова код нас, само би још више потенцирало те разлике и отежало би поступно решавање овога проблема. Дакле, ово важно питање не сме се ни по коју цену решавати на брзину, већ постепено, кроз свакодневну књижевну и опште културну делатност. А пре свега, не смемо бацати тежиште на мање важна, периферна питања, већ на суштину — развитак језика, обогаћење језичног фонда, што значи не ићи у решавању проблема заједничког језика административним мерама, јер ће се једино на тај начин стварно _ убрзати процес уклањања разлика који је историски неизбежан“. (М. Франичевић),
У вези с тим Густав Крклец каже:
„Принцип до џић% дез дјелује помало „чаршијски“, Дајем ћирилицу за екавицу! То су двије ствари, као јабуке и крушке, Нетко воли своју ћирилицу, а нетко — као и ја! — не може више без своје мијекавице. То су, уосталом, периферна питања. А средишње је питање чистоће језичног изражаја ту и тамо, сузбијање лингвистичког „локал-патриотизма“, гајење језичне културе и подизање опћег језичног нивоа. Нови социолошки увјетјерају воду на за-
ти у том погледу
74085:
ПИЕТРО САНЧИНИ:; СУДАР
УЋИ ЧАСО
•
једнички језични млин“. ;
Радован Лалић, који са дуже задржао на анализи друштвених и политичких прилика који су у прошлости довели до вештачких разлика у језику Срба и Хрвата, такође у основи дели ово мишљење, мада би он лично био „за латиницу и екавштину“.
„Али мислим — каже Лалић — да ту ствар не треба решавати на пречац, и то из два разлога. Прво, широки народни слојеви вероватно не би били засад спремни да прихвате такву реформу; за такву реформу требало би извршити озбиљну и дужу припрему. А друго, проблем, као што смо рекли, није ни у изговору ни у писму, већ у оним лексичким разликама које су се развиле услед историских услова и одређене културне политике у буржоаском друштву. Задатак се сада састоји у томе да се разлике уклоне и да се српско: хрватски књижевни језик претвори у савршено оруђе културне изградње, уметничког стваралаштва и друштвеног општења“. Лалић у вези с тим сматра да би нарочиту улогу одитрао један научни речник савременог српскохрватског с" књижевног језика који би могао постати „ауторитативни приручник и код Срба и код Хрвата, као што су то сада Вуков Рјечник и Рјечник И, Броза и Ф. Ивековића, којима се служе и Срби и Хрвати, али који су за данашњу етапу нашег развитка недовољни“.
М. Храсте, који сматра погрешним „стварање јединственог књижевног је-
српскохрватски
чки књижевни језик _ Срба и Хрвата
П ИСЕ
зика на тај начин да се Хрвати, Срби и Црногорци. отсада служе у књижевности само једним писмом, једним изговором (источним или јужним) и уједначеним рјечником“, апелује на 70 да „у данашње вријеме опћег врења у свијету“ треба избегавати „све што би могло ослабити братство и јединство наших народа, = препоручивати само оно што би нас могло стварно, а не формално приближити и Ујединити“, Товорећи о томе шта би требало предузети да се разлике У језику Срба и Хрвата уклоне, Антун Барац истиче да се „помоћу правописа не ствара политика, већ се помоћу добре политике брзо и лако рјешавају и језична и правописна питања“. Барац није ни за какву пренагљену „службену одлукуг: у уклањању преосталих разлика, маколико оне „у данашњем стању нашег културног и политичког развитка биле смијешно малене“, требало би приступити потпуно реално. Јер: „зашто да се из безначајних разлика евентуално праве узроци незадовољства, осећања повријеђености и сл.“
Марин Франичевић сматра да је суштина питања у богаћењу лексичког фонда, а не у незнатним разликама. „Зар некога треба убјеђивати да би двије рјечи за један исти појам значиле лексичко обогаћењег А лексичко
ЏОРЏ МЕКЛИ: БРОД богатство не може никада бити сметња развоју језика. Треба, дакле, да све добре хрватске и српске ријечи стекну право грађанства у нашем заједничком језику (многе га већ и сти+ чу.)“
Мирко Божић, Војин Јелић и Иво Фррангеш сматрају да питање уједначења књижевног језика Срба и Хрвата пре свега треба гледати у његовом развитку, улажући све напоре да се његова чистота одржи на висини и да се лексички фонд његов што више обогати. „Нека се — каже Мирко Божић — почне организовано, на етапе, нека се скупљају, бирају, тумаче ријечи... А што се тиче добре воље, вјерујем, да нема књижевника патриоте који не
би свјесно и осјећајно желио да наше.
народе још више зближи, збратими и
културно обогати и заједнички књиа жевни језик“. Р. Т:
(умрак концертних богова
О УЗИКУ уводе они који желе да људи што мање размишљају, како би се повиновали својој судбини — резоновао је Лав Толстој и чак
додавао да су и музичари ограничени људи: „Што је музичар обдаренији, толико је глупљи“, А Ромен Ролан само је изокренуо Толстојеву мисао када је признао да га је на рубу очаја спасио мудри лагани став из Бетовнове Прве симфоније. Музика је дакле спасилац: или тамо где од живота треба побећи, или кад се за живот треба борити, свеједно.
О томе, додуше, нисам још размишљао када сам као 15-тодишњи дечак продавао по московеским радњама празне боце за 50 копејки да бих могао купити улазницу за највишу галерију
московског конзерваторијума. Било је.
то тридесетих година, пре него што је Стаљин објавио тотални рат култури, и могли су се слушати и велики диригенти у Москви. Били су то велики тренуци: моји музички утисци, У недостатку радио-апарата на совјетској земљи, нису још разводњени просечним свирањем и бесконачним потпуријем радио-преноса. Музика је још била доживљај, пуњење акумулатора живота, сањарење, чуђење и обожавање — као да живим у Хофманово доба.
Све се то затим променило: с првом платом постао сам и обичан посетилац концертних сала. Преселио сам се < талерије у снобистички партер, постао сам ловац на музичке емисије, ловаз који се усуђује да Пасторалну или Седму слуша по два пута исто вече, уместо да се за једно слушање спрема неколико дана. Радио је демократизовао и проширио круг љубитеља музике, и хвала му! Он је међутим, од великих симфонија начинио и артикле широке потрошње. Публика навикла да преко радија сваког дана слуша чувене извођаче, ускратила им је велики део свог ранијег страхопоштовања. И чини ми се да нове генерације извођача — да останемо само при крају концертнот подијума, симфониског диригента — фамилијарно зближење с публиком чини равнодушнијим према делима које тумаче. Не осећају се више у толикој мери одговорним али и независним посредницима између ствараоца и публике која откровење не може да прими без њих.
И сетио сам се неколико ретких музичара које сам видео им који су заклетву полагали још боговима с Олимпа — оним великим диритентима послевагнеровског доба. Јер тај Олимп је свакако био у Бечу, Лајпцигу, Минхену и Бајројту.
1937. Према пулту полако креће сатиута фигура немачке жилавости, <
"Одтоворни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје издавачко предузеће „
(Из успомена)
увек стиснутим уснама и неумољиво строгим цртама лица: Оскар Фрид прогнаник из Хитлерове Немачке. живи У Москви. Био је први који је после револуције пробио културну блокаду Русије и упитао Лењина сме ли се појавити пред радницима у диритентском фраку. Пред сам Други светски рат добиће наређење НКВД да напусти Русију као непожељни странац и одговориће пркосно: „Само мој леш можете избацити одавде. Ја сам Лењинов пријатељ“ и умреће у малој московској собици без нузпросторија.
Завршиће као што је почео — као путујући музичар. Као младић он је једном, с групом путујућих музичара, стао У Вајмару пред прозоре Листовог стана да би отсвирао серенаду. Се-
|__ Јуриј Густинчич
ди композитор благословио је непознате ентузијасте с балкона — сасвим У духу романтичарског позива –„Рег Кип. шећ ћивеђеп“ („предати се му. зици“).
Од тог концерта под управом Фрида музика звучи у мени свечано и патетично. Чак и тамо где је изразито лирска, У Шуберту и Менделсону, јер је и над читавом Фридовом интерпретацијом лебдео дух свечаности и патетичне узвишености. Дириговао је тада Берлиозову Фантастичну и свог омиљеног „Мазепу“ од Листа. Ова већ романтичарски разривена и мелодиски разнолика музика добила је те вечери нешто помпезан, али ипак племенито целовит облик. Без претераног издвајања детаља и оркестарских гласова, све у једној непрекидној линији пораста, у једном даху. Никад касније нисам чуо да би се љубавни лајтмотив у Фантастичној симфонији враћао из става у став са толико судбоносне неминовности,
Целовитост доживљавања и тумачења, да, то је било оно што су немачки диригенти — емигранти били донели У Москву. То је била заоставштина коју су спасли од процеса распадања немачке душе некада тако целовите У филозофији и музици. Та целовитост осећала се још и у њиховом држању, тако непрактичном и наивном — као када је, например, покрштени јеврејин Ото Клемперер почињао севоје разговоре с посетиоцима тврдњом: оја сам, пре свега, добар католик“ а није био ни католик нити је ишта знао 0 политици, друштву и људској злоби, 7
Али он је умео да води, диригујући Пету Бетовнову, тај унутрашњи монолог у четири става, знао је за традације које композитор није поближе ни означио. Финале је долазило као
откровење, као откривање монументалног „кредо“ који је, у првом ставу, скривен у сукобу апстрактних супрот-
ности, другом — у видовитом самоодрицању и трећем — у нади. Била је то, код Клемперера, као што би
то захтевао бечки музички филозоф Ханзлик, потпуно апстрактна музичка
целина, без жеље да се илуструје не- | али
ка јевтина мисао изван музике, та целина била је пуна смисла.
Живела је она и у Ериху Клајберу, помало бечки лакомисленом музичару, и у старом великом рутинеру Лен Блеху који је, када су се на хоризонту већ скупљали оловни облаци Другог рата, изабрао за свој концерт целину од три симфоније у С-дуру: Хајднову, Моцартову и Шубертову. 5
Слушалац је стално осећао у себи успан и рашћење — нарочито после отсечних, произвољних контраста грађених на динамичним ефектима, којима су га изненађивали енглески, фран= цуски или американизовани диритенти.
Можда се није крила само немачка охолост у речима које сам чуо од професора Шнајдерхана, првог виолинисте бечких симфоничара, када су они пре три године гостовали у Београду. Тврдио је: „Тосканини се покварио у Аме« рици — тај техницизам, та отсечност, тај стални рефрен те 15 тлопеу“ примењен на партитури! Тосканини је умро када је напустио Салцбург и Бај« рајт — иако их је напустио из једино могућих, поштених и неизбежних поч литичких разлога“.
Али — традиција као да умире иу својој домовини.
Прошле сам зиме у Немачкој слулао берлинску филхармонију под У“ правом Фуртвенглера. У Русији су немачки диригенти морали великим напорима дизати лоше оркестре на ни= во својих захтева. Овде су се оркестар и диригент спојили у једну изванредну органску целину. Фуртвенглер — то је као неки савремени барок, барок зрели, монументални: у његовом извођењу Бетовнова Седма сим-, фонија постаје, сасвим према вагнеровој констатацији, симфонија игара или народног празника, бујних и баханалних звучних маса.
Фууртвенглер је, као уметник, усамљен у својој „готово мучној искрености“, као што је неко за њега рекао. Чуо сам затим и по неког од новијих немачких диригената: то су бољи или слабији рутинери. Они ништа не откривају, јер не откривају себе. Или су још ти талентовани странци пуни смисла за колорит и ритам. Као им Мартино или Кастро које смо 'чули овде. · ' )
Музика и музичари живе, наравно, даље и у рутини, и у колориту и рит= мовима. Али, зар не доживљујеме сумрак диритената — филозофат
,
| ; ;
Знање“ ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,
: